Uvaženi predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima i drage kolege, naravno da će SDPS podržati ove ponuđene predloge izmena Zakona i sa nestrpljenjem očekujemo u celini Zakon o policiji.
Ministre, čuli smo da je zakon dobar. Meni je drago da ste vi rekli, da ste malo prekoračili rok, jer nekako u psihološkom planu to znači da se nadate dobrom rezultatu, jer kada nešto baš malo i ne uradimo dobro, malo hoćemo i da sakrijemo, vi ste lepo priznali. Mislim da će to biti jedan dobar rezultat za sve nas i zaista želim da bude tako.
Današnja tema, odnosno ovih šest članova zakona koji nam se nude danas na razmatranje, naravno da su od velike važnosti i ja sam se kao poslanik moje poslaničke grupe opredelila da govorim zato što u svim članovima zakona vidim ono što je primarno važno u životu svake zajednice, a to je mir i bezbednost. Ukoliko ti uslovi funkcionisanja jednog društva nisu obezbeđeni na pravi i adekvatan način, onda se stvaraju drugi problemi i onda ne učinimo ono što mislimo da do kraja uvek i želim.
Prema tome, svet se menja, jako smo svesni svih tih okolnosti. Svesni smo svih događanja u okruženju, svesni smo opasnosti u kojima se nalazimo. Lično mislim da ovo što je sada predloženo u velikoj meri će omogućiti da policija, da MUP, pravovremeno može da obavlja zadatke koji se nalaze pred njim, u cilju zaštite imovine i bezbednosti svojih građana.
U tom smislu mislim da, prosto želim da pohvalim, ovaj član zakona, koji se tiče tog popunjavanja interregnuma od trenutka kada se ustanovi da je došlo do povećanja ili do promene bezbednosne situacije, do trenutka kada treba proglasiti vanredno stanje i kada treba upotrebiti Zakon o vojsci, ako se ne varam član 39. Mislim da je jako dobro što sada imamo ponuđeno rešenje, što se zna kada, ko i kako treba da postupa, jel svuda tamo gde se koristi sila protiv bilo kog zla, i ta sila ma koliko želi da nešto učini dobro može da uđe u izvestan problem, naravno ukoliko pravila i procedure nisu jasno postavljeni.
Suština svega ovoga što vidim u ponuđenim predlozima danas je upravo to da se pravila procedure nadležnosti potpuno jasno definišu, da ne dolazimo u problem da u nameri kada želimo da pravovremeno reagujemo i sprečimo nešto, da uđemo u još veći problem, u još, da kažem, delikatniju situaciju od koje, naravno, svi ukupno kao društvo imamo štete.
Meni je drago da je Ministarstvo unutrašnjih poslova učestvovalo u Tijaninom programu i ova služba, odnosno sektorska služba koja će brinuti o ljudskim resursima, naravno jako važna. Zašto? Zato što kao i u svakom segmentu društva svi oni koji odluče da se bave izvesnim poslom moraju, pre svega, da znaju šta ih na tom poslu očekuje, šta su njihova prava, šta su njihove obaveze, kako njihova karijera može da bude praćena, kako oni mogu da utiču na vođenje svoje karijere i šta ih s tim u vezi čeka? Da li ih čeka nagrada, da li ih čeka unapređenje, da li ih čeka nešto suprotno od toga?
To je jako dobro zbog, rekla bih, onoga što pomalo zaboravljamo a to su i zdravi ljudski odnosi u kolektivima, jer svuda tamo gde su se dešavala neka unapređenja, nije bitno sada da li se radi samo o ovom sektoru, ali svuda tamo gde je neko dobio nešto zašta većina misli da možda i nije baš trebao, se stvara nešto što nije dobro za ukupan angažman, niko ga i cela služba samim tim, naravno trpi izvesne štete. U tom smislu zaista pohvaljujem i ovu promenu koja će se dogoditi.
Ono što je takođe jako važno, to je da ova izmena člana koja se tiče hitnosti postupanja u potrazi za nestalim osobama, mislim da je to prosto negde centralna tema, možda će biti naših današnjih diskusija. Svi se sećamo tih nesrećnih 13 dana jula 2014. godine i ovo društvo je nakon te stravične nesreće i tragične pogibije devojčice Tijane, dobilo jedan novi domaći zadatak. Sasvim sam sigurna da i ova promena današnja u članu zakona koja se bude dogodila je samo jedna u nizu koja nas čeka, jer sam sasvim sigurna kada kažem, nijedno ministarstvo sile, nijedan najbolji zakon ne može da spreči ono u čemu celo društvo treba kao preventiva da učestvuje i što prosto mora da mu bude ponuđeno kao jedan partnerski odnos.
Naravno da, ako je uopšte trenutak da se setim nekih starih vremena kada su otmice događale samo zato što su devojke želele da se udaju, jer su ih momci otimali, mi ulazimo u jedno veoma veliko i opasno vreme, kriza na svaki načine, kada trgovina ljudima hara kao jedan novi kriminal na koji mi još uvek možda nismo potpuno osetljivi, i kao društvo pričam. To je nešto što nas kao veliki izazov čeka i upravo kažem i nadam se da će i novi Zakon o policiji nam pomoći da se u tom smislu osećamo bezbednije, odnosno da će policija imati dovoljno instrumenata na svaki način da u tome da kvalitet svoje aktivnosti.
Kada pričamo o ovom članu zakona, koji se tiče potrage za nestalima, prosto moram da nekako kažem, zašto sam i rekla na kraju krajeva da je to domaći zadatak za celo društvo, prosto zato što postoji mnogo razloga zbog kojih mlađi maloletnici ili stariji maloletnici napuštaju svoje kuće. Ponekada su to sukobi sa roditeljima u periodu od adolescencije, nezadovoljstvo lošim uspehom, vršačko nasilje. To može da bude naravno i neka lična frustacija, da ne pričamo koliko na to može da utiče porodično nasilje, problemi sa alkoholizmom u porodicima itd. Zato ponovo kažem ovo je domaći zadatak za celo društvo.
Nadam se će se praksa do konačne izmene zakona, novog Zakona o policiji promeniti kada se tiče pitanja prijavljivanja nestanka lica, mislim da moramo da imamo potpuno definisano ko je, kako se utvrđuje status nestalog lica, da ne bismo imali, naravno puno nekih promašenih alarma i nekog podizanja organizacije policije tamo gde se naravno nije ni desilo to o čemu najviše i brinemo.
Ono što je takođe važno, to je da policijski službenici koji primaju ove prve prijave, koje najčešće stižu od najbližih srodnika, od roditelja, mislim da treba da razmislimo da li možda još nekoga treba da uvrstimo u broj onih koji može da podnese takvu vrstu prijave. Znači, policijski službenici moraju biti jako senzibilisani na ono što ima tada u nekom trenutku prijavljuje zabrinuti roditelj. Ne povodeći se samo za svojom dugogodišnjom praksom, jer ono što ministre želite da postignete sektorom za ljudske resurse upravo treba da pomogne jednu bolju stručnost, jedno bolje praćenje, da kažem, ukupnog stanja u službi i svega onoga što se menja u društvu da bi onaj kome dolazi zabrinuti roditelj zaista mogao na pravi način da rastumači, na pravi način čuje i da hitno reaguje. Ako nam taj prvi čovek, da tako kažem u lancu zataji, ništa nismo uradili, a ne želimo više da ništa uradimo.
Ono što je ovom izmenom zakona ponuđeno to je naravno, da sudija, da kažem, postupajući, može sada u jednom, bez da kažem, te dugotrajne pisane prepiske da da svoj nalog, da može da se krene u potragu, da može da se prati lice, da može da se koristi tehnika prisluškivanja telefona i tako dalje. Ona je veoma značajna ali u svakom slučaju kao što ste rekli dalja saradnja sa Ministarstvom pravde i izmena krivičnih zakona će u najznačajnijoj meri dati adekvatnu podršku onome što policija u ovom trenutku već radi.
Koliko god da smo i čekali ovaj „Tijanin zakon“ da dođe na raspravu, ja mislim da smo svi onako, jako svesni, veoma odgovorno ponašanje policije u slučaju nestanka male Maše, koja je, bez obzira što je i tada važio, da kažem, član zakona koji ćemo mi sada promeniti, policija je, naravno, jednom veoma brzom akcijom uspela da spasi dete, a ono što je verovatno najveća panika svakog roditelja, to je bolest i nestanak deteta. Svi oni koji su na pet minuta izgubili dete na plaži, na moru, nikada ne zaboravljaju taj trenutak i uvek se naravno, u nekom raspoloženju, vraćaju tome.
Prema tome, ja mislim da bi društvo moralo da se, kada govorimo o pitanju bezbednosti svih njegovih članova zajednice, kada govorimo o bilo kom uzrasnom dobu, posebno smo osetljivi na decu, ali nemojte da zaboravite, nestaju i odrasli ljudi. To što su oni stariji, to jeste jedna činjenica koja kaže da oni imaju više iskustva nekog u životu, ali prosto, radi se o ljudima koji su bolesni, senilni, koji takođe mogu da se nađu u vrlo nezavidnom položaju, i nikako ne sme da nas starost onoga ko je nestao opredeli u tome, da brzo ili još brže reagujemo nego što bi smo možda inače.
Ja zato apelujem, jer da bi smo mogli da budemo bezbedni, moramo svi da brinemo. Država mora da da, da kažem, instrumente, mora da metode, mora da da zakon, mora da obezbedi materijalna sredstva, ali porodica je vrlo važna u ovom segmentu brige o deci.
Između ostalog, ne zato što je naša zemlja potpisala Konvenciju o pravima deteta, a mi smo pripadnici civilizacije koja poštuje tu tekovinu, valjda kao država, ali isto kao i pojedinci, ne samo zbog toga, nego prosto, poruka roditelja, kada govorimo o stvaranju bezbedonosne kulture, ide prvo iz kuće.
Druga situacija je škola i možda bi bilo jako dobro razmišljati o tome da u nekom periodu koji sledi, da roditelji na početku školske godine, preko stručnih saradnika škole, preko direktora koji će imati saradnju sa komandirom policijske stanice koja je u njegovom najbližem reonu, da dobiju izvesne informacije o tome kako da se deca upute na bezbedno, odnosno manje rizično ponašanje u bilo kojim okolnostima, da li na putu od škole, da li na ekskurziji, da li na godišnjem odmoru, sa svim svejedno. Život je uvek jednako dragocen i uvek ga jednako čuvamo.
Ono što takođe mislim da je važno, to su centri za socijalni rad. Imamo puno problema u porodicama, zbog toga puno, rekla bih, propuštenih prilika da na adekvatan način brinemo o deci, da im damo prava uputstva. Mislim da bi tamo gde zataji porodica i ne bavi se dovoljno onim svojim prvim i osnovnim zadatkom, a to je briga o deci, mislim da bi centri za socijalni rad morali zaista da budu malo ažurniji u toj vrsti podrške.
Ono što iznad svega bih cenila mnogo više kada bih verovala da toga u našem društvu ima najviše, a to je pitanje naše međuljudske solidarnosti. Čitali smo svi, pre par dana, da je devojka čekala autobus na stanici, nije bilo ni gluvo doba noći, nije bila sama, zastao je auto i dva momka su pokušala da je uvuku u auto. Ona se, nesretna, branila koliko je mogla. Na užas, na njen lični užas, a ja ću reći i moj, da niko u tom trenutku od prisutnih joj nije pomogao.
Mi moramo da prizovemo osećanje međusobne solidarnosti. Moramo da shvatimo da nas iste nevolje svuda mogu dočekati i moramo u tom smislu da gradimo jedno mnogo odgovornije društvo, jer, ponovo kažem, najbolji zakon neće sprečiti ni jedno zlo, ukoliko ljudi na najbolji mogući način ne razumeju o čemu se radi i ako ne budu u partnerskom odnosu sa svojom državom, odnosno sami sa sobom, preko raznih sektora i načina organizovanja.
Nažalost, prošlo je vreme kada smo verovali da samo po, da kažem, dobrim običajima starih vremena, možemo da živimo. Možemo mi i dalje da živimo veoma mirno i spokojno, ali prosto moramo da usvojimo nove veštine i nova znanja. U tom smislu, ministre, ja se nadam da ćete dati puni doprinos, a takođe i svi ostali segmenti društva, i ponavljam, bez mira i stabilnosti, ruke su vezane.