Reč ima ministar.

Zahvaljujem uvažena predsednice.
Dame i gospodo narodni poslanici, zahvaljujem i uvaženoj koleginici Čomić na primedbama i opažanjima u tekstovima predloga zakona, kada je reč o Predlogu zakona kojim se potvrđuje ugovor o izručenju između Republike Srbije i Republike Turske i gde je koleginica Čomić govorila o članu 16. stavu 4, procedurama za privremeno pritvaranje.
Dakle, stav 4. u suštini daje izuzetak od pravila. Pravilo jeste da se zahtev za privremeno pritvaranje podnosi na način i po proceduri koja je predviđena stavom 3. ovoga člana, a s obzirom da je reč o proceduri koja je u nekoliko komplikovanija i kompleksnija, dakle zahteva nešto više vremena, predviđa se izuzetak koji propisuje hitnu proceduru kada je u pitanju pritvaranje.
Procedura koja se obavlja preko međunarodne organizacije kriminalističke policije, kao što znate mreža Interpola ima svoje ispostave odnosno svoje centre u svim državama potpisnicama odnosno članicama Interpola i takav vid komunikacije jeste nešto što je najbrže moguće u današnjem, da kažem, okolnostima, normalno da postoje brža sredstva komunikacije, ali ovde je reč o pravno uređenoj komunikaciji, koja se zasniva na poverenju koje su države članice Interpola poverile međunarodnoj organizaciji, čiji su i članovi.
Ono što je kod nas sporno jeste, iskoristiću priliku da pomenem, pretpostavljam da je jedan od motiva za vaše postavljanje pitanja bilo i postupanje poslednjih meseci ili godina po Interpolovim poternicama.
Daću čisto kao primer, da bih to objasnio, to je primer poternice raspisane za Naserom Orićem. Zašto sam uzeo to kao primer? Nije u ovom konkretnom slučaju predmet priče Naser Orić, dakle mi smo imali situaciju da je naša poternica, naših pravosudnih organa, naše države, distribuirana putem mreže Interpola, da je ona zbog veta, neke vrste veta koji je na tu poternicu stavila BiH, kao država čiji je državljanin, a po osnovu Rezolucije Generalne skupštine Interpola iz Dohe, mislim iz 2010. godine, ako se ne varam, gde se traži prethodna saglasnost države čiji je državljanin u pitanju, da bi se sprovelo gonjenje putem Interpola.
Tu možemo da vodimo rasprave i političke i pravne koliko je ta rezolucija dezavuisala sistem saradnje preko Međunarodne organizacije kriminalističke policije Interpola. Zašto? Jer u suštini vi onda dolazite u situaciju da u ovakvim slučajevima, svaka država, ukoliko se ne slaže sa gonjenjem svog državljanina, može prilikom raspisivanja poternice da stavi blokadu na tu poternicu.
Naša poternica koja se našla, odnosno pritvaranje do koga je došlo u Švajcarskoj po našoj poternici, nije bilo pritvaranje po Interpolovoj poternici, jer Interpolove poternice nije ni bilo zato što je država čiji je državljanin stavila na to blokadu. To se, naravno, u potpunosti razlikuje od ovoga o čemu smo mi ovde pričali. Dakle, ovde je vid samo o tehnički bržem i pravno regulisanom vidu zahtevanja, pritvaranja određenog lica i zbog toga je ovde stavljeno da se može ići i putem Interpola a ne čitavom procedurom kroz nekoliko koraka kroz pravosudne organe, pa iza pravosudnih organa kroz organe izvršne vlasti odnosno Ministarstva pravde.
Reč je o izuzetku, kao što rekoh, stav 3. člana 16. detaljno predviđa proceduru po kojoj se traži privremeno pritvaranje određenog lica.
Kada je reč o Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora o uzajamnoj i pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i vaš osvrt na dva člana i to član 12. stav 3. i član 13. stav 3. takođe, mogu sa vama da se složim u dobroj meri da jezički izgleda nespretna ova formulacija. Suština stava 3. jeste da predato lice ostaje u pritvoru, osim ako strana ugovornica od koje se privremena predaja traži, ne zahteva da ono bude pušteno na slobodu. Čitava ova apozicija između ovih nekoliko zapeta, koje se čine i izgledaju nespretno raspoređenim, negde u potpunosti i suvišnim, jeste nešto što može da stvori izvesnu vrstu zbrke.
Naravno, ono što mene ne čudi ovde, moram da priznam, jeste da često ugovori o pružanju međunarodne pravne o uzajamnoj pravnoj pomoći između dve države jezički umeju da izgledaju rogobatni. Zašto? Pogledate odmah u način nastanka tih ugovora oko kojih se kao i kod sklapanja svih međunarodnih ugovora, a naročito ovde kada je reč o odricanju od jednog dela nadležnosti, ustupanja i uspostavljanju saradnje koja u dobroj meri treba i da se zasniva na uzajamnom poverenju, vode se pregovori.
Mi imamo slučajeve gde pregovori o zaključivanju ovakve vrste ugovora, recimo ugovora o izručenju ili ugovora o međuuzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima traju i po nekoliko godina. Neću ih imenovati sada, ali postoje ugovori oko kojih mi pregovaramo duže od pet godina koji su ovakve prirode.
U tim pregovorima bukvalno se vodi računa, ne vodi računa, nego bukvalno se pregovara u nekim segmentima o svakoj reči i svaka država zna zašto zauzima takvu poziciju. Mi kao država imamo tipske primerke ove vrste ugovora koji nama služe kao osnova i pretpostavljam da je i ovde bilo o tome reči.
Ukoliko postoji mogućnost za bilo kakvu tehničku korekciju u ovom smislu koji ste vi pomenuli, ja je apsolutno prihvatam. Ono što je ovde najvažnije jeste da mi takvim korekcijama ne menjamo suštinu odredbe, ovde je suština potpuno jasna i to je ono što mi možemo faktički da radimo, ali tehnički ćemo uvek doći do toga kada se ne slaže u potpunosti naš prevod sa onim dogovorenim originalom će pretezati ono što je dogovoreni original.
Ako postoji mogućnost za tehničku korekciju ovoga, ja se zalažem za to i u potpunosti podržavam vas jer trudimo se koliko je god to moguće. Ovde to nije takav slučaj i imaćete po onome što znam i što je stanovište Evropske komisije koje će se ticati i zemalja članica EU gde je to, što kažu, uzelo onako priličan zamah, ali i zemljama kandidatima, to jeste vraćanje jezika zakonodavca na jezik koji može da razume običan građanin i koji nije lice pravne struke. Tako da ovde podržavam ovo što ste rekli.
Moram da priznam da mi nije u potpunosti jasna vaša sugestija koja se tiče člana 13. ovog stava 3. Dakle - svedok, veštak ili lice protiv koga se vodi krivični postupak gubi zaštitu koja mu je data na osnovu ovog člana ako nije nakon proteka vremena od 15 uzastopnih dana od dana kada njegovo prisustvo više nije potrebno pred sudskim organima; jezička neusklađenost, na to ste mislili u redu, tu takođe prihvatam primedbu jer mislio sam da imate suštinski neku primedbu. Dakle, trebalo bi u svakom slučaju reći - koja mu je data na osnovu ovog člana ako nakon proteka perioda od 15 uzastopnih dana od dana kada njegovo prisustvo nije potrebno pred sudskim organima, nije iskoristilo priliku da napusti, već ostane na toj teritoriji ili se na nju vratio pošto ju je napustio.
Dakle, cela je, razumemo se, formulacija prilično rogobatna. Ako postoji mogućnost tehnike korekcije, a suštinski ostvarenje onoga što je i bila i zamisao nas kao potpisnika, ja vaš apel i vašu primedbu svakako prihvatam i pozivam da se takva korekcija izvrši. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, uvaženi ministre Vlade Republike Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru svog obraćanja govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Turske o izručenju i potvrđivanju Ugovora između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima.
Odmah da kažem da će SPS u danu za glasanje glasati za pomenute sporazume, što je u izlaganju opredelio ovlašćeni predstavnik SPS, uvaženi kolega Neđo Jovanović, koji je na najopširniji detaljni način, i mogu da kažem, veoma kvalitetno i kompetentno govorio o predloženim sporazumima.
Oba ova ugovora imaju za cilj jačanje bilateralne saradnje između Srbije i Turske u oblasti pravne i policijske saradnje, koja u krajnjoj liniji ima za cilj suzbijanje protivpravnog ponašanja, odnosno suzbijanje kriminala.
Predlog ugovora između Srbije i Turske o izručenju potpisan je 5. juna 2013. godine u Beogradu. Nakon stupanja na snagu ovog ugovora, prestala je da važi Konvencija o izdavanju između SFRJ i Republike Turske još iz davne 1973. godine, kojom su do sada bila regulisana pitanja izručenja.
Dakle, ovaj ugovor predstavlja kontinuitet višedecenijske bilateralne saradnje sa Republikom Turskom u ovoj oblasti. Ovaj ugovor o izručenju je nastao iz potrebe da se bliže i preciznije urede odredbe o izručenju i potrebe da se sadržaj uskladi sa međunarodnim pravnim standardima, ali i kao potreba za daljim razvijanjem i jačanjem bilateralnih odnosa dve zemlje.
Osnovni cilj ugovora je obaveza strana ugovornica da u skladu sa odredbama i uslovima predviđenim ovim ugovorom moraju izručivati jedna drugoj sva lica koja se gone zbog izvršenog krivičnog dela ili koja se traže zbog izvršenja kazne ili naloga za pritvor. Tekstom ugovora predviđeno je da će se izručenja vršiti za krivična dela za koja je propisana kazna lišenja slobode ili nalog za pritvor od najmanje godinu dana ili teža kazna.
Ukazao bih na činjenicu da ovim ugovorom nisu obuhvaćeni, niti će se vršiti izručenja za dela koja su prema oceni zamoljene strane politička krivična dela ili dela povezana sa političkim krivičnim delima. Takođe, izručenja se neće izvršiti zbog povrede vojnih dužnosti u koja ne spadaju u krivična dela iz opštih prava.
Deo ugovora koji se odnosi na izručenje državljana predviđa da strane ugovornice neće izručivati svoje državljane, odnosno odbiće da izruče svoje državljane, ali bih istovremeno naglasio da će svojstvo državljanstva biti ocenjeno u trenutku donošenja odluke o izručenju.
Ukazao bih i na to da se ugovorom, pored ostalog, definiše i zastarelost, pa se u skladu sa tim izručenje neće odobriti ako je nastupila zastarelost krivičnog dela ili izvršenja kazne.
Ugovorom se regulišu i pitanja smrtne kazne, tako se u slučajevima kada je prema zakonodavstvu od strane molilje propisana smrtna kazna za delo za koje se traži izručenje, a zakonodavstvo zamoljene strane za to delo ne prepisuje smrtnu kaznu, izručenje može odobriti samo ako strana molilja pruži dovoljne garancije da smrtna kazna neće biti izvršena.
Zatim, izručenje se neće odobriti za krivično delo za koje je data amnestija ili pomilovanje u zamoljenoj strani, ako je ta strana nadležna da goni za to krivično delo prema svom krivičnom zakonodavstvu.
Što se tiče postupka predaje, predviđeno je da se omogući privremeno pritvaranje u slučaju hitnosti, a zahtev se može poslati i putem Interpola.
Ugovorom je predviđena odložena ili uslovna predaja, čime se ostvaruje mogućnost da se izručenje odloži dok se protiv tog lica ne sprovede krivični postupak ili ono ne izdrži kaznu koja mu je izrečena na njenoj teritoriji.
Ovo su neka zapažanja u vezi sa bilateralnim Ugovorom o izručenju potpisanim sa Republikom Turskom.
Poštovani narodni poslanici, sada bih se osvrnuo na Ugovor o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima između Srbije i Turske. Ovaj ugovor je potpisan 5. juna 2013. godine u Beogradu i njegovim stupanjem na snagu prestaće da važi Konvencija o sudskoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima između SFRJ i Turske iz 1973. godine. Dakle, i ovaj ugovor predstavlja kontinuitet višedecenijske saradnje Turske i ranijih država u čijem sastavu je bila i Republika Srbija.
Ugovorom je predviđeno da se strane ugovornice obavezuju da će na najbrži način pružati jedna drugoj najširi obim uzajamne pravne pomoći u krivičnim postupcima u odnosu na krivična dela čije kažnjavanje u vreme traženja pomoći spada u nadležnost pravosudnih organa strane molilje.
Konkretno, pravna pomoć uključuje uručenje pismenog obaveštenja, kao i preduzimanje procesnih radnji saslušanja osumnjičenih, saslušanja svedoka veštaka i drugih lica, pretres prostorija, uviđaj, oduzimanje ili prinudno oduzimanje predmeta itd, preduzimanje određenih mera kontrolisane isporuke, dostavljanje podataka bez zamolnice, kako bi se započeo krivični postupak i privremena predaja lica lišenog slobode.
Ovim ugovorom je predviđeno i to da zamoljena strana može odbiti zahtev za pružanje pravne pomoći, i to, pod jedan, ako se istraga ili krivični postupak odnose na krivično delo za koje zamoljena strana smatra da je političko krivično delo ili krivično delo povezano sa političkim krivičnim delom, isključivo ili isključivo i isključivo vojno krivično delo koje ne predstavlja krivično delo iz opšteg prava. Pod dva, ako zamoljena strana smatra da bi izvršenje tog zahteva verovatno dovelo do povrede njenog suvereniteta, bezbednosti, javnog poretka ili drugih suštinskih interesa.
Članom 11. predviđena je i mogućnost dolaska svedoka, veštaka i okrivljenih pred sudske organe strane molilje u slučajevima kada strana molilja smatra da je to neophodno. Istakao bih da svedok ili veštak koji se ne odazove pozivu suda koji je upućen od bilo koje od strana ugovornica ne podleže kažnjavanju ili meri ograničenja slobode na teritoriji zamoljene strane.
Takođe, članom 12. predviđena je i mogućnost privremene predaje lica lišenog slobode da bi se pojavilo kao svedok pred sudskim organima strane molilje. Ukazao bih da se privremena predaja može odbiti: pod jedan, ako se lice lišeno slobode s tim ne saglasi, pod dva, ako je njegovo prisustvo neophodno u krivičnom postupku koji je u toku na teritoriji zamoljene strane, pod tri, ako bi usled predaje moglo doći do produženja njegovog lišenja slobode, ili, pod četiri, ako postoje drugi važni razlozi da se to lice ne preda strani molilji.
Ukazao bih takođe da se ugovorom predviđa i zaštita podataka, i to u članu 16, kojim se lični podaci koje jedna strana ugovornica dostavlja drugoj na osnovu postupanja po zahtevu podnetim u skladu sa ovim ugovorom strana ugovornica koji su dostavljeni može koristiti samo: pod jedan, u svrhu postupka na koji se ovaj ugovor primenjuje, pod dva, za druge sudske i upravne postupke koji su direktno povezani sa postupcima navedenim pod a, i pod tri, za sprečavanje neposrednog i ozbiljnog ugrožavanja javne bezbednosti.
Na kraju, ističem da poslanička grupa SPS navedene ugovore posmatra u kontekstu sve intenzivnije saradnje sa Turskom koja je otpočela tokom 2010. godine, a svoj puni zamah dobila je od 2012. godine, kada je tadašnji premijer Ivica Dačić bio u zvaničnoj poseti Turskoj. Nakon toga, usledio je i niz bilateralnih poseta na najvišem nivou, a kao rezultat toga je usledio niz sporazuma i ugovora među kojima su i ovi o kojima danas raspravljamo.
Zbog svega navedenog, poslanička grupa SPS će u danu za glasanje podržati sve navedene sporazume. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Irena Aleksić.

Zahvaljujem.
Poštovana predsednice, poštovani ministre, uvažene kolege narodni poslanici i poslanice, tri su predloga zakona o potvrđivanju ugovora o kojima danas diskutujemo i to sva tri između Republike Srbije i Republike Turske.
Smatram da je zaista bilo neophodno sačiniti nove bilateralne sporazume između naših država, naročito ako se uzme u obzir i kada je u pitanju izručenje, isto tako i kada je u pitanju međusobna pravna pomoć u krivičnim stvarima, ako se uzme u obzir da su konvencije koje pokrivaju te oblasti bile potpisane između naših država davne 1973. godine. Naravno, država potpisnica tada je bila SFRJ i Republika Turska i naravno da je svima više nego jasno da su se od tada mnoge okolnosti promenile, da je sve drugačije, da su bezbednosni izazovi, da se tako izrazim, značajno drugačiji sada nego što su bili tada, tako da je svakako bilo više nego neophodno sačiniti nove bilateralne ugovore.
Konkretno, kada je ugovor između Republike Srbije i Republike Turske o izručenju u pitanju, najjednostavnijim rečima, on stvara jedan pravni okvir na osnovu kojeg će našim državama, znači Republika Srbija, Republika Turska, biti omogućena međusobna saradnja u sprečavanju kriminala. To praktično znači da lica koja su krivično gonjena i lica koja izbegavaju da izdrže kaznu više neće moći da koriste eventualne pravne praznine, da praktično pobegnu u drugu državu i da na taj način izbegnu krivično gonjenje ili izdržavanje kazne. Naravno, radi jedne opšte pravne sigurnosti, jednog mira, jedne bezbednosti, naravno da je jedan ovakav sporazum i te kako koristan.
Takođe, definisano je i koji su to uslovi kada izručenje nije moguće i nadam se, naravno, da će i nadležno ministarstvo učiniti sve da, ono o čemu su moji prethodnici govorili, poštovani kolega Neđo Jovanović, kada je ta oblast u pitanju, da ne dođe ni do kakvih eventualnih zloupotreba. Sigurna sam da će nadležno ministarstvo to učiniti.
Zatim, tu je ugovor između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima. Mislim da je ovaj sporazum izuzetno koristan za našu državu, naročito ako se uzme u obzir da su i Republika Srbija i Republika Turska izuzetno, da kažem, privržene evropskom putu, izuzetno predane, privržene tom putu, orijentisane. Tako da, mislim da je ovo jedan najbolji način da one pokažu, na praktičan način i dokažu, da su i te kako spremne da sarađuju i da pokažu kako to treba da izgleda saradnja između evropskih država.
U ovom sporazumu sve je vrlo detaljno, vrlo precizno definisano, koje su to sve obaveze koje potpisnice moraju da ispunjavaju. Između ostalog, tu su organi saradnje definisani, precizirani, jezik komunikacije, zatim koje su to situacije kada zamoljena strana može da odbije da pruži pravnu pomoć, zatim razmena pravosudnih podataka, zaštita podataka, što ništa manje nije značajno.
Na kraju, tu je ugovor između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u građanskim i trgovačkim stvarima. Mislim da je tu naročita zanimljivost, da tako kažem, da je konvencija koja je potpisana između naših država, znači koja pokriva ovu tematiku, potpisana davne 1934. godine između tadašnje Kraljevine Jugoslavije i Republike Turske. Tako da, naravno da je bilo potrebno sačiniti nešto novije, nešto modernije, nešto što će svakako unaprediti jedan opšti osećaj pravne sigurnosti.
Zašto inače ovakvi ugovori, sporazumi postoje? Zato što svaki od njih otvara jedna nova vrata, otvara jednu novu mogućnost, novi potencijal da se saradnja između dve države potpisnice, u ovom slučaju Republike Srbije i Republike Turske, poboljša, da se poradi na njenom kvalitetu, da se ona na svaki mogući način unapredi. Upravo zato smatram da su svi pomenuti ugovori, naravno da nisu izuzetak ni oni, da su svi pomenuti ugovori izuzetno kvalitetni, izuzetno korisni za našu zemlju i, mislim, ono što je najbolji dokaz, da potpisivanjem ovih ugovora naša država dokazuje da ne samo da priča o tome, nego i te kako preuzima jednu aktivnu ulogu kada je u pitanju unapređenje mira, bezbednosti, stabilnosti, jedne pravne sigurnosti u našem regionu i da se zaista nadam da će takvim jednim radom naš region zapadnog Balkana zaista i postati mesto koje će biti u pravom smislu mesto na koje će drugi regioni moći da se ugledaju.
Zbog toga, SNS naravno da će dati svoju podršku pomenutim ugovorima. Zahvaljujem.

Reč ima Vladimir Pavićević.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice Narodne skupštine gospođo Gojković, poštovani ministre Selakoviću, glasaćemo, naravno, i mi, narodni poslanici Nove stranke, za usvajanje sva tri zakona o potvrđivanju sva tri ugovora i to između Republike Srbije i Republike Turske o izručenju, između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u krivičnim stvarima i između Republike Srbije i Republike Turske o uzajamnoj pravnoj pomoći u građanskim i trgovačkim stvarima.
Vidim jedno zadovoljstvo kod gospodina Selakovića, budući da nije česta situacija da opozicija glasa za predloge koje on brani u ime Vlade Republike Srbije u našoj Narodnoj skupštini.
Imam sada jednu dodatnu napomenu za ministra Selakovića i jedno, a možda i dva pitanja, ministre.
Prva napomena, ministar je poznat, mislim, kao član Vlade koji insistira na preciznosti, na jednoj pažljivoj upotrebi jezika itd, a desila mu se danas, mislim, jedna omaška prilikom predstavljanja sadržine jednog od ovih ugovora, kada je ministar Selaković rekao da se potpisao i ovde treba da se usvoji ugovor između Republike Srpske i Republike Turske. Čisto zbog preciznost, gospodine Selakoviću, molim vas da kažete da je to bila jedna vrsta omaške, lapsusa. Pojaviće se neki istraživači, poštovana gospodo, u narednim godinama, čitaće stenografske beleške i možda će neko da bude ponesen ovim tragom i da ko zna kakve političke zaključke izvede, gospodine Selakoviću. Mislim da to ne treba ovde da bude i da, naravno, ovo priznanje da je to jedan lapsus, gde mislim da ne bi trebalo da bude nikakve dileme, zapravo bude ukazivanje i na značaj i značenje koje naša Narodna skupština ima u našem ustavnom sistemu. To je bila jedna napomena ministre Selakoviću.
Imam jedno pitanje, od 8. avgusta 2014. godine, poštovana gospodo i poštovani ministre, u proceduri ovde u Skupštini nalaze se dva predloga zakona koje je u Skupštinu poslala Vlada Republike Srbije, 8. avgust 2014. godine. Jedno je predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom veću tužilaca i drugo je predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o visokom savetu sudstva.
Ministre Selakoviću, prošlo je skoro 12 meseci od kada ste poslali te predloge u Skupštinu, a obrazložili ste slanje tih predloga realizacijom akcionog plana za sprovođenje nacionalne strategije reforme pravosuđa 2018. Ministre pitam vas – kako to da za ovih skoro 12 meseci nemamo inicijativu Vlade da se u periodu vanrednih zasedanja na primer razgovara o ta dva veoma važna predloga zakona.

Sada to povežite sa sporazumima sa Turskom.

Upravo to radim gospođo Gojković, poštovana predsednice.
Kako ja to povezujem sa sporazumima? Tako što su narodni poslanici SNS i narodni poslanik Neđo Jovanović, komentarišući danas ove sporazume, pa nema ko se nije pozvao na pravnu sigurnost, jednim delom na vladavinu prava, a, poštovana gospodo, ova dva predloga zakona tiču se nacionalne strategije reforme pravosuđa 2018. godine. Ovako zaključujem, na osnovu reči ministra Selakovića, nema ovih zakona na dnevnom redu Skupštine – nema realizacije reforme pravosuđa.
Ministre Selakoviću, onda vas pitam – da li to onda znači da ste odustali od onoga što je zacrtano u nacionalnoj strategiji reforme pravosuđa.
Moram još jednu stvar da kažem, poštovana gospodo, gospođo Gojković i ministre Selakoviću, ako je ovo znak odustajanja…