…u zgradu ove Skupštine, krali umetničke slike, fotelje, stolice, palili baklje ovde? Dakle, sve te paganske obrede ste upražnjavali vi 5. oktobra 2000. godine.
Rekli ste da svi mi, poslanici u Narodnoj skupštini, jel tako, možemo da koristimo internet. Ja sam nekoliko puta danas čuo od vas jednu neverovatnu besmislicu, od čoveka koji je, na veliku nesreću građana Srbije jedno vreme bio predsednik Vlade, a to je da centar za istraživanje nesreća, koji se ovim zakonom definiše kao posebna organizacija, ne može da bude definisan i da se taj centar uopšte stvori bez promene Zakona o ministarstvima, pa ste to besomučno ponavljali nekoliko puta i rekli ste da to nije u skladu sa Ustavom, itd.
Evo, ja ću sada da upotrebim taj famozni internet i, evo, Zakon o ministarstvima važeći, „Službeni glasnik RS“, br. 44/2014, 14/2015 i 54/2015.
Član 1: „Ovim zakonom obrazuju se ministarstva i posebne organizacije i utvrđuje njihov delokrug.“ To je član 1. stav 1.
Član 1. stav 2. Gospođo Mihajlović, da samo imate u vidu sa kakvom neznalicom imate posla. „Posebne organizacije mogu se obrazovati i njihov delokrug može se utvrditi i posebnim zakonom.“ Dakle, to piše u važećem Zakonu o ministarstvima, da se posebne organizacije, a centar se definiše kao posebna organizacija, može obrazovati i posebnim zakonom. To je ovaj zakon o kome mi danas razgovaramo.
Satima slušamo čoveka koji se više razume u paganske običaje, u druženje sa Čumetom, Legijom, šverc naoružanja, itd, nego u zakone, kako je ovo neustavan zakon, kako moramo da menjamo Zakon o ministarstvima. Zamislite tragediju ove države da je predsednik Vlade bio čovek koji ne zna da se posebne organizacije, a postojale su i u njegovo vreme, mogu obrazovati i nekim drugim zakonima, a ne Zakonom o ministarstvima. I to je jasno svakome. Nije jasno jedino čoveku koga ništa drugo u životu nije zanimalo, nego da na protivpravan, protivustavan način postane neko i nešto u ovoj državi. Na svu sreću, to vreme je prošlo i ja se nadam da se više nikada neće ponoviti.

Zahvaljujem.
Pošto imamo dosta prijavljenih, moram samo da utvrdim redosled.
Gospodine Orliću, vi ste po amandmanu? Da.
Gospođo Čomić? Po amandmanu.
Dobićete reč, gospodine Živkoviću, samo moram zbog redosleda.
Gospodine Rističeviću? Po amandmanu.
Gospodin Đukanović? Po amandmanu.
Onda reč ima narodni poslanik Zoran Živković, replika na izlaganje gospodina Martinovića. Izvolite.

Prvo, tačno je da u članu 1. stav 2. piše to što je kolega rekao. Drugo, tačno je da postoji član 23. istog zakona, pa je stvarno tužno, tragično, ili kako već, izaberite nešto iz onih reči koje smo čuli malopre, da neko ko se hvali da je pravnik, i to vrhunski, da ne zna da pročita ceo zakon. No, to me ne čudi.
Masa uvreda koje su izrečene, uz to da vi niste reagovali kao predsedavajući, uvreda i neistina, naravno, uz zadovoljstvo kolega iz vladajućih stanaka, naravno, govori o atmosferi u ovom parlamentu.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Jel neistina da ste palili Skupštinu? Koliko umetničkih slika ste odneli?)
Ovo dobacivanje takođe govori o tome.

Molim vas, gospodine Martinoviću, dozvolite. Gospodine Babiću, molim vas. Molim vas, dozvolite, vi niste prekidani. Molim vas, gospodine Martinoviću, niste prekidani, dopustite da završi izlaganje gospodin Živković.

To je trajalo jedno 15 sekundi, tako da vas molim da mi vratite 15 sekundi.
Postoje neki navodno mudri ljudi koji kažu da snaga jednog čoveka se meri snagom njegovih neprijatelja. Ja se ne slažem sa tom definicijom jer bi to značilo da sam ja jedan vrlo slab čovek. Naprotiv, postoje neki drugi mudri ljudi koji kažu da se snaga jednog čoveka meri snagom njegovih prijatelja i ispravnošću njegovih ideja i, sa te pozicije, ja sam vrlo snažan čovek i ponosan sam na to.
A to, ti paganski audio izrazi koje vi koristite dalje samo potvrđuju moju tezu sa ovog prošlog obraćanja. Konačno, 5. oktobar, najsvetliji datum moderne srpske istorije. Paljenje parlamenta nisu radili ljudi koji su vodili 5. oktobar, to je radila fukara koja je posle došla.

Vreme. Zahvaljujem.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Replika.)
(Vladimir Đukanović, s mesta: Povreda Poslovnika.)
Imate pravo na repliku, gospodine Martinoviću, ali gospodin Đukanović - povreda Poslovnika, ima prednost. Izvolite.

Hvala.
Uvaženi predsedavajući, ja vas molim ponovo, član 107, ponovo nas je nazvao „paganima“. Morali ste da ga opomenete. Ja ne znam, evo drugi put i vas opominjem. To je potpuno neverovatno, to je uvreda za ljude, da nas neko naziva paganima. A to – ko je palio parlament, pošto ste rekli da je to uradila fukara, pa nisam video da ste nekoga od njih procesuirali ili uhapsili. Naprotiv, neke ste nagradili, postali su veoma važni u državi. To je ono što vam niko, naravno, neće zaboraviti.
Vas molim ubuduće da opomenete poslanika koji ovako vređa narodne poslanike. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Đukanoviću.
Rekao sam da ću da pogledam u steno beleškama šta je rekao gospodin Živković, a sada je sada je izgovorio „paganski običaji“ pa sam smatrao da ne treba u ovom trenutku da reagujem, ali bih takođe zamolio i s jedne i s druge strane da pokušate da u narednim diskusijama stvarno ne rušite dostojanstvo parlamenta.
Zahvaljujem.
Smatram da nisam prekršio Poslovnik.
Da li želite da se izjasnimo? Ne. Hvala.
Repliku ima dr Aleksandar Martinović na izlaganje gospodina Živkovića. Izvolite, gospodine Martinoviću.

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući.
Nisam izgovorio apsolutno nijednu jedinu neistinu. Činjenica je da su 5. oktobra oni koji su vodili tu tzv. demokratsku revoluciju zapalili ne samo tadašnju Saveznu skupštinu, nego su zapalili i zgradu Radio-televizije Srbije. Te ljude koje vi danas nazivate fukarama, u to vreme su bili heroji te vaše petooktobarske revolucije, Maka, Bagzi. Jel se sećate da ste se to veče 5. na 6. oktobar slikali sa Legijom? On je bio heroj 5. oktobra, zato što je okrenuo leđa svom tadašnjem šefu Slobodanu Miloševiću i stao na vašu stranu. Godine 2003. postao je državni neprijatelj broj jedan. Jel se sećate da je gomila od pedesetak ljudi tukla jednog čoveka, direktora Radio-televizije Srbije? Jel se sećate toga? Jel se sećate onih sramotnih slika koje se nisu dešavale ni u najnerazvijenijim državama sveta, u tom najsvetlijem danu u srpskoj istoriji, kako vi kažete, da se iz zapaljene Savezne skupštine iznose fotelje, umetničke fotografije, televizori, stone lampe, pitaj boga šta se sve nije iznosilo? Jel se sećate, i potpuno je u pravu gospodin Marijan Rističević, da ste delili naoružanje iz policijske stanice u Ulici majke Jevrosime? Pa to su sve činjenice. To je istina. To se dešavalo tih oktobarskih dana 2000. godine.

Vreme.