Hvala.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Ja se zahvaljujem poslanici na zaista studioznom radu. Vi ste se iskreno borili…

Ministre, ima još ovlašćeni predstavnik SNS.

Dobro. Hoćete da objedinimo? Važi.

Reč ima narodni poslanik dr Vesna Rakonjac. Izvolite.

Hvala.
Uvažena predsednice, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege, danas su pred nama tri veoma važna zakona i ja bih krenula sa izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti na radu. Ovaj zakon je veoma značajan, obzirom da je prethodni donesen 2005. godine. Sve čestitke ministarstvu da je smoglo snage da ovu veoma ozbiljnu temu uzme u svoje ruke i u svoju nadležnost.
Prethodne kolege su me inspirisale svojim govorima i ne mogu da se ne osvrnem na jedan veoma ozbiljan period, kada smo imali jednu ozbiljnu državu, kada su se poštovale sve zakonske norme, tzv. JUS standardi, a to su danas ISO standardi, ali smo u nekom periodu krajem 90-ih, a naročito od 2000. do 2012/13. godine zaboravili na te standarde i imali smo, da ne kažem, jednu rašomonijadu na tom našem tržištu rada, na poljima uopšte proizvodnje, zdravstva, prosvete, u svim oblastima. Od jedne uređene države ušli smo u jedan sistem potpune neorganizovanosti. Ko nije učestvovao u tzv. obukama raznih kvazi eksperata, koji su prosto saletali sva javna i društvena preduzeća i privatna preduzeća da nam objasne važnost tih standarda, razne konsultantske kuće koje su bile povezane sa raznim sertifikacionim kućama, veliki novac se slio tada u našu državu i majke i ćerke firme su to jako lepo podelile, a mi smo te standarde u firmama dobili na papiru. Ništa od primene tih standarda u životu nije bilo. Konkretno govorim i o ovom standardu 18001 koji se odnosi na zdravlje, zaštitu i bezbednost na radu. To se dešavalo i sa mnogo drugim standardima, HCCP standardom, ISO-m 22.000 kada je bezbednost hrane u pitanju, 14001 standard zaštita životne sredine, tako da smo uglavnom imale kvazi sertifikate bez prave primene.
Onog momenta kada je ministarstvo rešilo da preuzme odgovornost i da ove standarde upriliči onako kako treba, dobili smo i pravi sistem. Znači, pravo vrednovanje, konkretno za ovaj zakon, procenu rizika na svakom radnom mestu, dobili smo norme šta će jedno lice za bezbednost na radu raditi u određenoj firmi i zašto je potrebno da neka firma, iako ima pet zaposlenih, a posluje sa visokorizičnim supstancama, hemijskim supstancama ili u svom procesu proizvodnje ima visokorizični postupak, neophodno ima lice za bezbednost na radu koje ima određeni sertifikat, koji je dobilo u Ministarstvu za rad, odnosno pred nadležnom komisijom koja se sastojala od eksperata i profesora, a ne kvazi naučnika koji su nas 2000-ih godina saletali sa svih strana.
Ono što želim da vam kažem, to je da rizik ne može da se svede na nulu, ali može da se prevenira i to je jako bitno. Znači, dobra procena rizika na radnom mestu obezbediće vam viši nivo produktivnosti, smanjenje povređivanja na radu, smanjenje profesionalnih oboljenja, a samim tim i smanjenje troškova za bolovanje, smanjenje troškova oporavka, rehabilitacije i troškova za invalidnost. Samim tim doći će i do povećanja ugleda organizacije, poverenja klijenata, otvaranja novih tržišta, ravnopravnog učešća na međunarodnim projektima, ispunjavanja uslova tendera i sklapanja strateških partnerstva. To su blagodeti ovog zakona, a ne samo puka procena rizika i jedan bezbedan uslov na svom radnom mestu.
Da ne ostanem nedorečena što se tiče i poslodavaca i zaposlenih, verujte, imate situacije kada poslodavac uradi sve, obezbedi dobru obuku za radnike, obezbedi sredstva zaštite, a radnik iz nekog razloga ne želi ta sredstva zaštite da primeni. Ovo vam pričam konkretno iz moje struke. Jako je teško naterati medicinsku sestru laboranta da stavi rukavicu prilikom uzimanja krvi, jer im to, eto, jednostavno smeta. Da pođemo sad do mnogih domova zdravlja, videćete kako se odlaže medicinski otpad. Dobili su svi one kutijice za odlaganje špriceva i igala, ali retko ćete zateći medicinsku sestru koja će pravilno odložiti iglu, nego će i dalje navlačiti kapicu i izlagati se riziku da dobije hepatitis B ili, ne daj bože, HIV infekciju. Prema tome, moramo zajedno raditi, moramo držati kontinuirane obuke i za poslodavce i za zaposlene.
Ono što je veoma važno, a to moram da naglasim jer me strašno boli, dolazim iz oblasti preventive javnog zdravlja koje je nakaradno prevedeno. Što reče malopre ministar, neko je automatski prevodio. „Public health“ nije javno zdravlje, to je narodno zdravlje. Ako imamo javno, imamo i tajno, a naše zdravlje treba da bude narodno, da preventiva koja je najjeftinija bude nešto što nam je osnov za sve u budućnosti.
Pored toga, želim vam reći, osvrnuću se na komentare kolega da nam je nestala medicina rada. Nestala nam je medicina rada zajedno sa velikim industrijskim kompleksima u strašno lošoj privatizaciji koja se odigravala, kriminalnoj privatizaciji, jer su smatrali da nam neće trebati industrijski kompleksi, bitno je da su naši džepovi puni, a kada nemamo radnika i zaposlenih, pa šta će nam i medicina rada? Šta će nam doktori medicine rada da ih školujemo? Šta će nam specijalisti higijene koji jedino imaju u svom delu higijenu rada koja obuhvata sve one agense koji se nalaze u radnoj sredini, koja obuhvata i ishranu radnika, ishranu pod posebnim uslovima rada? Tako da, dobili smo jedan desetogodišnji period gde su ove praktično specijalizacije izumrle.
Prema tome, želim da kažem da ne trebamo sad da se probudimo, bili smo akteri tih događaja. Priznajmo, pogrešili smo, ali odajmo priznanje i ministarstvu i našoj vladi koja je smogla snage da korak po korak ispravlja jednu po jednu grešku.
Kao neminovna posledica takvog stanja u privredi i društvu imali smo i odlazak, egzodus naših radnika da rade bilo gde i bilo na kom radnom mestu, pod bilo kojim uslovima, uz nekorektne ugovore koje su potpisivali praktično u avionima, na brodovima, a nisu znali šta ih čeka. I taj deo smo regulisali. Ako smo dovoljno bili sposobni da se brinemo o zapošljavanju stranaca u našoj državi, normalno, želimo da obezbedimo i da naši radnici koji rade u inostranstvu imaju adekvatne uslove za rad, za život i za zaradu.
Što se tiče obezbeđivanja nekih posebnih uslova, poslodavac je dužan da obavesti radnika u koju radnu i životnu sredinu odlazi, a na radniku je da se odluči hoće li ili neće otići van države da radi. Tu je i procena rizika u vanrednim situacijama i preveniranje rizika u vanrednim situacijama, bilo da su one elementarne nepogode ili neki akcidenti u radoj organizaciji. Prema tome, ova dva zakona su potpuno usaglašena, jedan prepliće drugi i jedan proizilazi iz drugog. Stoga, sve pohvale za ministarstvo za ovakvu vrstu zakonske regulative.
Treći zakon koji se tiče zaštite prava deteta je samo jedan u nizu zakona koji je ova Vlada donela a koja se brine za dobrobit dece. Toplo preporučujem svim kolegama da prihvatimo sva tri zakona i da u danu za glasanje damo svoje – za, sva tri zakona. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Vulin.

Zahvaljujem, uvaženim poslanicama na trudu i na studioznosti kojom su prišle ovim zakonima i možda najvažnije od svega što ste konstatovali jednu zaista činjenicu, mi gradimo sistem. Ovo je sistem koji proizilazi iz Zakona o radu kao krovnog zakona, a sada iz njega sve ovo proizilazi. Svi ovi zakoni koje usklađujemo, koje inoviramo, koje činimo upotrebljivim, koje činimo da budu efikasni, sve to proizilazi iz onoga Zakona o radu, kao krovnog zakona, koji je postavio potpuno novi sistem, koji je postavio potpuno nove okvire radnog zakonodavstva i ovo sada proizilazi iz njega.
Kada već pričamo o Zakonu radu, stvarno želim da čestitam poslanicima većine, da ih podsetim, koliko je otpora bilo kada se usvajao Zakon o radu, ali da vas podsetim sa koliko hrabrosti ste tada glasali za njega i sada vidite pozitivne efekte tog zakona. Da vam dam samo jedan mali primer. Tada niko nije konstatovao i svi su govorili da od toga neće biti ništa. Oni čuveni platni listići, ako se sećate, samo da znate, ovo su poslednje evidencije do sada 5.790 radnika je ušlo u proces dobijanja svojih zarada. Na sudu je već rešeno 4.495 sudskih sporova, dakle, bez ikakvih troškova, bez advokata, samo sa pokazateljima listića, tako je naplaćeno 158.903.000 a to je zato što ste vi za to glasali. Zato što ste vi imali tada hrabrosti da usvojite jedan Zakon o radu koji je, bez obzira na tadašnje kritike, obično došle iz nepoznavanja materije, pokazao svoj efekat i ovi zakoni o kojima danas raspravljamo su posledice tog i takvog Zakona o radu, jednog drugačijeg pristupa radnom zakonodavstvu.
Vi ste pomenuli da li ta odredba o minimalnoj zaradi, o minimalnoj ceni rada u nekoj zemlji, da li to može da bude način da poslodavac praktično izbegne svoje obaveze? Ne može. Zarada se određuje na osnovu ugovora i potpisuje se aneksom ugovora između poslodavca i radnika, a ova mera je navedena samo kao zaštita da ne može niže od toga. Ako radnik prihvati tu visinu i potpiše aneks ugovor o radu, to je njegovo pravo. Znači odgovara mu ta minimalna zarada, ali da znate u dobrom delu zemalja na svetu i ne postoji minimalna zarada. Obično tamo gde se ide da se radi, minimalna zarada je i kod nas iznuđena mera koja, da je sreće i da je boljeg privrednog ambijenta bi bila već ukinuta. Kao što znate ona je i doneta sa tim da se na svakih šest meseci mora obrazlagati zašto se donosi. To je nešto što se nadam da ćemo promeniti.
Važna stvar, koju ste vidim primetili svi, jeste proces licenciranja. Bezbednost i zaštita na radu se nekako prihvatalo dosta olako, kao da to nije suštinski tako važno. Zato vi imate 630 preduzeća koja se bave bezbednošću i zaštitom na radu, a do sada nisu bili dužni da se obrazuju, da se unapređuju, da obnavljaju licencu, to je bila jedna od onih dosadnih obaveza. Dođe vam neko udari pečat da je sve u redu i to je to. Ni sankcije za onog ko je udario pečat, ni sankcije za onoga ko je na taj način pečat prihvatio. Ovim zakonom mi to menjamo.
Prvo, sada će u svakom od tih preduzeća morati da budu dva zaposlena sa visokom stručnom spremom i to inženjerske struke. Dakle, ne možete da dovedete nekog diplomiranog menadžera, nego mora da bude baš za to što predaje, nije logično, a bilo je tako svih ovih godina, da vas uči neko nečemu za šta se nije školovao. To ne mora da unapređuje to svoje školovanje i ne mora da proverava da li se njegovo znanje unapredilo, ili se nije unapredilo.
Takođe, pokazujemo koliko smo ozbiljni u ovome. Onaj ko radi u takvoj agenciji i koji izgubi licencu i on i onaj ko je porodično i ko je ekonomski povezan sa tim preduzećem, neće tri godine moći da obavlja tu delatnost. Neku drugu može, neka se bavi čime god hoće, ali neće moći, ako je prekršio zakon u nečemu što je nama tako važno, a to je bezbednost i zaštita na radu. Tri godine neće moći da se bavi istom delatnošću, a naša praksa nam je pokazivala – agencija uradi nešto loše, samo se preregistruje na istog vlasnika ili na sina ili na brata i nastavi da radi. To više neće moći da se radi i to je zaista velika promena. Nikom nismo oduzeli pravo na rad, nikog nismo ekonomski opteretili, nismo dali ni jedan novi namet, samo smo uozbiljili da oni koji rade sa bezbednošću i zaštitom na radu moraju da budu svesni obaveze i odgovornosti koju oni nose. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Prelazimo na listu govornika. Reč ima narodni poslanik Milisav Petronijević, a neka se pripremi Janko Veselinović. Izvolite.

Poštovana predsednice Narodne skupštine, gospodine ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, moja uvažena koleginica Mirjana Dragaš je iznela stav SPS, odnosno poslaničke grupe SPS o predlozima sva tri zakona i ja tu nemam šta da dodam osim da potvrdim to.
Ono što želim da kažem, to je još nekoliko reči o jednom zakonu, o predlogu zakona, drugog zakona, o uslovima upućivanja radnika na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti zato što smatram da je to značajno. Ono što opet nezavisno od svega toga želim da kažem kratko, zakon je dobar. Zakon koji na vrlo precizan način daje odgovor na jedno pitanje koje je dosta dugo već godinama otvoreno, a to je pitanje rada naših radnika na privremenom radu u inostranstvu. Zakon na vrlo precizan način određuje prava zaposlenih koji idu na rad u inostranstvo, na privremeni rad u inostranstvo, određuje vrlo precizno uslove koji moraju biti ispunjeni, proceduru kako se zaposleni šalje u inostranstvo, obaveze poslodavca koje mora da ispuni da bi mogao to da uradi. Ono što je takođe značajno obavezu svih organa da sarađuju, onih koje dotiče ovaj zakon na zaštiti zaposlenih i to su sve dovoljni razlozi da se može reći da je ovaj zakon dobar.
Drugo što želim da kažem da ovo doživljavam na neki način i kao nastavak sednice Narodne skupštine od 22. aprila ove godine kada je razgovarano o predlogu za izmene i dopune Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti kada su takođe u jednom delu zakona, kada se posvetila pažnja pitanju rada u inostranstvu, kada su pooštreni uslovi i pooštrena odgovornost onih koji se bave posredovanjem za rad u inostranstvo. Dakle, odnosno se na nacionalne službe za zapošljavanje i agencije koje se bave posredovanjem. Tada je ministarstvo, Vlada uz našu podršku saopštilo da će se doneti poseban zakon o upućivanju naših radnika u inostranstvo i njihovoj zaštiti. Evo, to je taj zakon i moje čestitke Vladi.
Šta želim, iz kog ugla još da posmatram ovaj zakon. Prvo, želim da kažem da je cilj ovog zakona s jedne strane da pospeši zapošljavanje u inostranstvu i da omogući poslodavcima da u jednoj olakšanoj proceduri zapošljavaju ljude u inostranstvu. Dakle, država želi da na jednostavan način, da na najjednostavniji način omogući poslodavcima da mogu da urade taj posao.
Ali isto tako, s druge strane, da ti zaposleni budu zaštićeni, u potpunosti dobiju ono što im je obećano, odnosno da ih niko ne prevari, da imaju bezbednost zdravlja na radu, socijalno i penzijsko osiguranje, da primaju zarade, u stvari, da sve to rade u skladu sa zakonskim propisima a ne na crno.
Drugo što želim takođe da istaknem, mislim da je to dobro inače, da cilj jeste i ove Vlade a i u zakonu se to može videti, da naši poslodavci nađu što više posla u inostranstvu. Da im se u tom smislu pomogne, da im se pojednostavi procedura što god može više, radi povećanja profita, ali isto tako i ne sa manje energije i energičnosti, da zaposleni budu na odgovarajući način plaćeni i zaštićeni.
Uostalom, ovde po članovima zakona vrlo jasno kaže, kada se govori o zaposlenima, da je poslodavac dužan da pre upućivanja na privremeni rad u inostranstvu, sa zaposlenim zaključi Aneks ugovora o radu, sa svim onim obaveznim elementima i karakteristikama da ih ne nabrajam, gde se tu nalazi naziv i opis poslova, iznos osnovne zarade, valuta u kojoj će zarade biti isplaćivanje, elementi za utvrđivanje zarade, itd. da obezbedi zdravstveno, penzijsko i invalidsko osiguranje, da obezbedi bezbednost i zdravlje na radu, smeštaj, ishranu, lokalni prevoz, dolazak, odlazak sa rada, zaradu, pripremu na uplaćivanje, itd. Dakle, vrlo precizno sa stanovišta zaštite radnika unapred, pre nego što odu, mora da se vrlo jasno definišu svi ti uslovi.
Ono što mislim da je veoma važno, a to je da svaki poslodavac koji upućuje radnike na privremeni rad u inostranstvu, biće u obavezi da obavesti Ministarstvo za rad, odnosno o tome koliko zaposlenih radi u inostranstvu, gde rade, kakva su im prava obezbedili, itd.
U stvari, i koncept zakona je takav da država mora da zna gde se u svakom trenutku nalazi svaki zaposleni u inostranstvu, kako bi mogla da ga zaštiti.
Prvi uslov da bi mogla da ga zaštiti, to je da propiše uslove, a drugi da može da zna gde su da mogu da vrše kontrolu.
A u prošlosti, u stvari, najviše problema je bilo baš u vezi sa tim, uostalom, radi se o ljudima koji su odlazili u inostranstvo, koji su radili u lošim uslovima, itd.
Čuli smo i od ministra, i to je realnost, nijedna državna institucija nema celovitu evidenciju zaposlenih u inostranstvu.
Ovde se sad predviđa obaveza obaveštavanja Ministarstva, ono objavljuje podatke, a svi nadležni organi imaju priliku da vrše kontrolu, nadzor, u vezi sa onim za šta su već nadležni, da tako kažem.
Naravno, zato što nije bilo kontrole i nije bilo uslova za tako nešto, priče o nehumanim uslovima, lošim uslovima života i rada su isplivali tek onda kada se pojavi velika tragedija kao što je slučaj bio požara u Sibiru. Kada su posledice ogromne, jer je odneo šest života.
E ovaj zakon upravo treba i želi da na taj način obezbedi jasan uvid gde je i koliko radnika angažovano, a isto tako i da organizuje da vrši njegovu kontrolu.
Naravno, ovim nije sve rešeno, jer se odnose samo na domaća preduzeća, jer ima čitav niz drugih načina gde radnik može da ide, od turističkih viza pa na dalje, pa da bude zabune.
Ovde se radi o tome da ne znači da neće biti radnika na crno, jer u svakom trenutku može da ode, ovim se zakonom u stvari borimo protiv radnika na crno u Srbiji, kod poslodavaca u Srbiji i to je takođe nešto što je realno, što može da se izvede i što može da se obezbedi.
Ono što sam istakao, samo još jednom da ponovim, jedna od najvećih novina i vrednosti ovog zakona je obaveštavanje i informisanje radnika o svim uslovima pre nego što prihvati ponudu da ode. Mnogo važno pitanje, da bi radnik mogao da se opredeli da li u tim uslovima ide. Pogotovu što je potrebna i njegova pismena saglasnost da može da ide napolje.
Ono što potpuno na kraju želim da kažem, samo nekoliko reči.
Ova Vlada na vrhu liste prioriteta ima zapošljavanje, jer s pravom smatra da zaposliti u Srbiji je vrhunski cilj, zaposliti čoveka, zaposliti Srbiju i ona nastavlja da sa čitavim nizom aktivnosti stvara uslove za to. Ali sa istim žarom, istom aktivnošću, ova Vlada posvećuje pažnju i zaštiti onih koji su se zaposlili. E upravo ovaj zakon je jedan od onih koji potvrđuje ovu moju tezu.
Kada su u pitanju kazne, da li su velike 600.000 a dva miliona male, ja sam to puno puta govorio, i sada ću da ponovim. Kazne za one koji poštuju zakon, ne postoje. Nema kazne za one koji poštuju zakon.
Oni koji ga ne poštuju i treba da plate i još više treba da plate, jer život i zdravlje radnika iz Srbije ne može da bude manje vredan od gladi za profitom, stvaranja velikih materijalnih vrednosti kapitalista, bilo srpskih ili nekih drugih. Hvala lepo.