Počeću, počeću.
Iskreno da vam kažem, ne očekujem od njega bilo kakav odgovor, tako da ću se fokusirati na zakon i posledice koje ovaj zakon donosi, a činjenica je da je on ministar u Vladi i da je predložio zakon kao ministar u Vladi najneefikasnijoj Vladi u svetu, i činjenica je da se ovaj zakon odnosi na radnike u Srbiji koji su, prema statističkim podacima u 2014. godini, bili radnici sa najnižom nadnicom na svetu.
Prema podacima iz 2015. godine, do kraja šestog meseca, radnici u Srbiji su među 145 zemalja koje su bile predmet analize, koje uopšte mere visinu nadnice, radnici sa najnižom nadnicom u svetu. Dakle, ne radi se samo o tome da su srpski radnici najniže plaćeni u Evropi, nego na svetu. Dakle, na njih treba da se primeni ovaj zakon o bezbednosti i zdravlju na radu.
Postavlja se osnovno pitanje bezbednosti ljudi koji rade za 145 dinara na sat, i ljudi koji za tih 145 dinara na sat treba da prehrane svoju porodicu. U ovom zakonu nema ni jedne odredbe koja bi uzela u obzir njihovo fizičko i psihičko stanje ljudi koji moraju raditi prekovremeno, ljudi koji u bankama, marketima, supermarketima, mislim na megamarkete, rade i subotom i nedeljom i kakvo je njihovo uopšte fizičko i psihičko stanje, kako oni mogu da se koncentrišu na posao i da li, je što je neko govorio malo pre, da li se vrše redovni sistematski pregledi kojim bi se napravio neki pomak preventivi tih radnika koji su kao nigde u Srbiji ugroženi.
Pokret za PREOKRET je podneo tri amandmana na ovaj zakon. Pokušali smo da ispravimo neke, u jednom delu formalne, u drugom delu suštinske greške po nama, ali nije suština u ovom delu koji je dat kao predlog izmena zakona.
Problem je u onome što ovde nema, a to je da se radnici zaštite od eksploatacije koja bi se mogla nazvati prvobitnom akumulacijom kapitala sa neviđenom eksploatacijom radnika.
Dakle, naši radnici, radnici u Srbiji nemaju mogućnost niti da bude ovaj zakon primenjen na njih, niti poslodavci primenjuju dosad usvojene zakone. Zašto? Zato što veliki, značajan broj ljudi radi na crno. Kaže se ovde da će se vršiti kontrola i nad tim poslodavcima. Kako? Gde su evidencije tih ljudi koji zapošljavaju u oblasti građevinarstva, u oblasti trgovine, u oblasti ugostiteljstva, ljude na crno?
Kakva sredstva za rad, odnosno zaštitu na radu će ti ljudi koji rade na crno dobiti? Kako? Pa, oni nisu uopšte u evidenciji, nisu u sistemu, nema ih. Oni ne postoje. Oni primaju plate na ruku, na crno, nemaju zdravstveno osiguranje, a ako se razbole, ne daj Bože, nemaju mogućnost da se leče zato što danas naše zdravstvo izgleda tako kako izgleda. I najveći strah građana Srbije jeste da se razbole, jer ako se razbole neće imati mogućnost da se leče.
Predlažemo umesto ovog zakona koji je podneo ministar koji je u međuvremenu otišao da obavlja neke važnije poslove, iako je vrlo retko u Skupštini i koji se zahvaljivao poslanicima na usvojenom Zakonu o radu, predlažem da se pozabavi položajem radnika u Srbiji, položaju radnika koji su u poziciji da za ono malo plate rade u uslovima koji nisu za čoveka u Evropi kakva je sada u 21. veku. Oni su sigurno pored toga što primaju najnižu platu u najgorem položaju kada su u pitanju zaštite mere na radu.