Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, svakako bih na samom početku iskoristio priliku da još jednom uputim podršku zakonskim rešenjima o kojima raspravljamo danas, dakle, svim, bez izuzetka, i u nekoliko sekundi, ne više, vašeg cenjenog vremena, pomenuo jedan od predloga koji je zapostavljen delimično u toku današnje rasprave, a koji se odnosi na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru, koji zaslužuje da bude pomenut, jer verujem da predloženim rešenjima zaista idemo u susret unapređenju poslova koji se tiču upisa nepokretnosti i prava na raspolaganje njima, da unapređujemo efikasnost rada u nadležnom zavodu, da formiramo odgovarajuće uslove za elektronsko poslovanje, odgovarajuću zaštitu podataka o ličnosti, takođe i efikasniji sistem zaštite. U svakom smislu, sve same dobre, pohvalne stvari u duhu našeg vremena. Verujem da će i nakon analiza amandmana koji su podneti na tekst ovog zakona situacija biti i još bolja.
Svakako najviše vremena mi smo danas utrošili da bismo raspravljali o zakonu o ozakonjenju objekata. Razumljivo, logično, veoma interesantna tema za šire građanstvo. Moram odmah da napomenem, daleko smo od bilo kakvog stavljanja glave u pesak, kao što je danas napomenuo jedan od govornika. Naprotiv, vrlo je lako govoriti u prilog podršci ovom zakonu, vrlo lako, zato što nedvosmisleno sadrži korisne stvari, korisna rešenja za naše građane. Govorili smo o tome danas više puta.
Ja ne želim previše da ponavljam sve ono što je izvanredno objasnila i ministar i koleginica Rakić, ali i ostale uvažene koleginice koje su predstavljale kao zvanični predstavnici svoje poslaničke grupe, a govorile u prilog podršci ovom zakonu, i druge kolege koje su ova rešenja takođe podržali.
Ali, nije suvišno reći još jednom, pa eto, nek bude svega u tri ili četiri rečenice, šta se dobro čini i postiže. Dakle, jedan veliki i važan problem, veliki i važan problem, problem ozakonjenja pokušavamo da rešimo na adekvatan način, konačno, da ono što jako dugo traje, a što predstavlja važan problem činjenicom da govorimo, i o tome smo govorili danas, o 1,5 miliona objekata. Zamislite red veličine, zaslužuje da se tretira kao nešto od posebnog interesa i posebne važnosti, onako kako smo to sročili, javnog interesa za republiku. Dimenzija problema ga kvalifikuje za ovakav tretman i zaslužuje da se svi sa naročitom pažnjom i poštovanjem, rekao bih, odnosimo prema ovom pitanju. Nažalost, nisu svi govori i predlozi i sva glasna razmišljanja išli u tom smeru, a trebalo bi da bude drugačije.
Još jednom, neka pogleda svako dimenziju problema, njegov značaj, pa će razumeti zašto ovo kažem.
Šta se postiže? Postiže se da će zahvaljujući onim rešenjima koja su pred cenjenim građanima više nego prihvatljiva, doći do konačnog raspetljavanja ovog svojevrsnog čvora, rešenja koja podrazumevaju, da pomenem još jednom, postupak koji je brz i efikasan, samo jedno rešenje, bez naknadnih dozvola, postupak koji je rasterećen onoga što smo nazivali administrativnim taksama i, konačno, onu taksu za ozakonjenje, koja je, ponavljam, više nego prihvatljiva za naše građane.
Još jednom da pomenem o kojima iznosima govorimo. Govorimo o iznosu od pet hiljada dinara za najmanje efektivne površine i koji će kada je reč o stambenim objektima koji su namenjeni porodičnom stanovanju ići do ne više od 50 hiljada dinara za one sa najvećim površinama. Ne verujem da iko može da ustane i kaže da to nisu prihvatljivi iznosi.
Međutim, s druge strane, moram da posvedočim, prisustvujemo svi jednoj vrlo čudnoj, zbunjujućoj situaciji. Danas slušamo izvestan, raznoliki šum poruka koji dolazi sa suprotne strane sale, raznoliki šum poruka u kojima se pokušava pronaći prostor za kritiku po svaku cenu. Pa, eto, dolazimo i u čudnu situaciju da npr. ono što se smatra dobrom intencijom, dobrom idejom, koju je, citiram neke koji sede na drugoj strani sale, teško osporiti, da je toliko nedvosmisleno jasno dobra da je teško reći bilo šta protiv nje. Danas ti isti ljudi nazovu nečim lošim, nečim progrešnim, imali smo čak i veliki klasifikaciju na nepravične, koruptivne i teško primenljive detalje. Ono što je juče bilo teško osporiti na Odboru kao nedvosmisleno dobro, sada odjednom postane nepravično. Vrlo čudno.
Dalje, da sa te iste strane čujemo da je generalno ovo rešenje, ova ideja dobra, i bolja od prethodne koja se bavila ovom problematikom, pa da neki čak i predlože amandmanima, ja sam pokušao da iskoristim vreme da ih detaljno pregledam, isto ono na šta se kolege sa kojima klupe dele nakon toga u načelnoj raspravi žale, odnosno na šta ukazuju kao neki veliki nedostatak. Ja to mogu sa svoje strane da protumačim na samo jedan način, kao potrebu opet da se napravi određena atmosfera kritike, da se upire prstom, da se i tamo gde tome mesta nema ponovo kvari atmosfera i pokušava nešto staviti na teret gde apsolutno nikakve potrebe za tim nema.
Zašto je zaboga toliko teško baviti se dobrim stvarima koje do juče koliko već, bez opterećenosti, svojevrsnog opterećenosti krupnim kadrom, svi zajedno možemo da ocenimo kao korisne po građane. Ja ne verujem da je to teško. Ja verujem da je to mnogo lakše i prirodnije nego primoravati sebe na bes, ako ga i ne osećamo ili da mu tražimo opravdanje u nečemu što je za građane dobro. To jedno sa drugim ne ide.
Da se pozabavimo malo tom nepravičnošću, koruptivnošću i teškom primenjivošću. Danas smo čuli dva pristupa po pitanju pravičnosti. Jedan je bio - da li se ovim rešenjima dovode u neravnopravan položaj oni koji su do sada postupali po zakonu i oni na koje se ovaj zakon odnosi?
Hajde da se bavimo nekom elementarnom logikom. Da li je u ovom zakonu, u njegovoj prirodi reč o bavljenju i izuzetku, svojevrsnoj iznimci nešto nije bilo po sistemu, a čuli ste red veličine problema i sada pokušavamo da mu nađemo rešenje? De fakto je tako. Ako je to tako, šta onda znači insistiranje da se nešto uredi na način tako da bude identično onome kako je sistem ranije predviđao, a što očigledno nije moglo da se sprovede u delo? Zašto insistirati na tome da se uvede u isti tok sa onim što nije moglo da se realizuje u praksi? Da li je to nastavak razmišljanja u pravcu rešavanja problema ili vraćanje priče na početak ili sada opet treba da se vratimo u stanje u kom je problem nastajao, opstajao i rastao tokom značajnog niza godina?
Ja neću previše da govorim o odgovornosti pojedinih tokom niza godina ili treba ipak da se bavimo pitanjem kako sada problem da rešimo, valjda je to jasno kao beli dan. Suština ovoga je da taj problem bude rešen konačno na pravi način da više njime ovo društvo ne bude opterećeno i da li je onda normalno da tu postoji razlika, pa naravno da jeste. Šta je osnov rešenja, ako ne pronalaženja dodatnog prostora? Šta je motivacija, ako ne postajanje izvesne razlike?
Druga stvar, mnogo problematičnija po mom mišljenju, jeste izneta teza da se ovime ne dovode u odgovarajući kontekst i položaj ljudi koji zakon treba da se tiče i koji raspolažu stambenim objektima za porodično stanovanje i oni koji su gradili sa ciljem da ostvare neku korist na komercijalnom tržištu, odnosno da su oni sada u istom košu. Katastrofalna neistina, dame i gospodo, i potpuno bespotrebna neistina. Zašto bespotrebna? Ona je toliko lako proverljiva da je to zapanjujuće.
Ja mogu da pozovem sve zainteresovane građane. Postoji već odavno, već jako dugo postoji sajt Narodne skupštine Republike Srbije i na njemu u odgovarajućem formatu, elektronskom formatu svi tekstovi zakona kojima se mi ovde bavimo. Neka potraže Predlog zakona o kome raspravljamo sada, neka pronađu član 33. Evo još malo dodatne pomoći sa moje strane, govorim o stranici broj 18. Eto, neka svako za sebe, bez potrebe da veruje meni ili bilo kome drugom, pogleda da li postoji razlika između onoga što se tretira porodičnim stambenim objektima, odnosno objektima koji su porodični stambeni po svojoj prirodi, i onih drugih koji se nazivaju, u tom istom tekstu, stambeni i stambeno-poslovni namenjeni tržištu. Neka proveri, ako pronađe razliku, a videće je odmah na prvi pogled, nije to uopšte teško, i o kojoj je razlici reč.
Reč je o razlici, ako je uporedimo u odnosu na najviše iznose predviđene za prvu kategoriju, porodično-stambene objekte od reda veličine, dva reda veličine. Ako pogledamo u odnosu na najniže, to je od dva do četiri. Da li je to mala razlika? Toliko mala da je neko slučajno ne primeti ili se ovde radi o nečemu drugom. Ja ću biti slobodan da zaključim da se o nečem drugom ovde radi.
Slušali smo o opasnosti od korupcije i u nekoliko navrata o tezi opasnost od korupcije se krije u davanju velikih diskrecionih ovlašćenja, a posle kada treba da čujemo jednu jedinu reč na temu – gde se kriju ta diskreciona ovlašćenja, mi ne čujemo nijednu. Da li je iko ovde čuo da bilo ko ko je ukazivao na problem eventualne koruptivnosti pomene – evo, na primer, diskreciono ovlašćenje, to i to, nalazi se u članu tom i tom? Nije niko. Zašto?
Još jednom, pozadina i motiv za takvu tezu ne nalazi se u problemu koji je sadržan u zakonu, nego u potrebi da se određene stvari kažu, da se napravi pokušaj određene atmosfere.
Šta smo drugo čuli u prilog tzv. obrazloženju za ovo? Pitanje nekih vikendica i nekoliko puta smo se vraćali na njega danas i svaki put uredno čuli odgovor da na onom mestu, gde se te vikendice i objekti za odmor pominju, piše da mogu biti ozakonjene ukoliko se nalaze u onom tzv. prvom pojasu zaštite. Svaki put smo eksplicitno čuli odgovor – ne. Dakle, taj izuzetak od pravila predviđen nekim stavom odnosio se na drugi stepen itd.
Ja se u tom smislu slažem, ako je neophodno da se na bilo koji način tehnički koriguje da bi nekome bilo čitljivije, razumljivije, mada sam ja lično od samog starta shvatio na ovaj način, drugi stepen, ništa više, onda hajde da to uradimo. Tu ništa sporno nema. Sporno je kada se pokušava od toga napraviti teška priča, tabloidnog karaktera i neki senzacionalizam u pokušaju, pa upućujem onda da kolege sa suprotne strane sale razmene pomalo viđenja i doživljaje dok su neki ovo shvatili na pravi način, pa nisu ni predvideli da stave to na spisak problema. Pogledao sam njihove amandmane. Neki drugi su crno na belo ukazali na to da oni vide problem u prvom stepenu zaštite. Dakle, oni mogu da budu mirni.
Šta ćemo sa onim trećim, koji se bez obzira na obrazloženja, jedan vrlo jasan stav, kratke izjavne rečenice, i dalje vraćaju na ovo pitanje? Ja mogu samo da protumačim da njima očigledno stepen zaštite, u kom je ovaj izuzetak na bilo koji način dozvoljen, nije problem. Šta je onda problem? Činjenica da se neke vikendice pojavljuju u zaštićenoj zoni uopšte. Da li je to? Ako je to, nije problem da za to nađemo odgovarajući odgovor i siguran sam da posle njega pronađemo odgovarajuće razumevanje.
Da ne pomisli niko ko ovu raspravu gleda da se pitanje tih objekata za odmor pojavilo danas, da ga je izmislila neka većina u ovom sazivu ili neka stranka. Ne znam da li ste obratili pažnju, na samom početku današnje rasprave dobili smo informaciju da je ova formulacija o kojoj govorim sada, o kojoj su mnogi govorili danas, preuzeta iz jednog zakona koji se bavi zaštitom prirode. Pronašao sam član 70. tog zakona i u njemu pronađem sledeće – zaštićeno područje i njegovo korišćenje u njemu se može propisati i naplatiti neka naknada za šta, pod tačkom 2. kaže, na primer, za vikendice i druge nekomercijalne objekte za odmor u prirodi.
Šta to znači? Još tada je bilo potpuno novo i logično da ova vrsta objekata može da postoji u takvoj vrsti zone i bilo je normalno i logično da za to postoji odgovarajuća naknada i da se generalno sistem time bavi. Od kada je ovaj zakon? „Službeni glasnik“, pročitaću brojeve, 36/2009, 88/2010, 91/2010. Bez želje da ulazim u onu omiljenu temu kolega sa suprotne strane sale ko je tada, gde bio u državi i društvu, hajde da se bavimo samo tim ko je pisao. Ako je tada pisao, očigledno je tada bio svestan da je ovo potpuno moguće i normalno. Zašto je to danas problem? Vratio bih se opet na onu tabloidizaciju, na onaj senzacionalizam u pokušaju.
Uz poziv da se po ovom pitanju, ali i svakom drugom, maksimalno uozbiljimo, jer to valjda ide sa ovom vrstom posla i ovim mestom na kojem smo, ja bih se oprostio sa ovom tačkom 2. – koruptivnošću.
Uzgred budi rečeno, bilo je pitanje da li će po tom pitanju ili bilo kom drugom pitanju neko u ovoj sali i dalje pominjati izvesni pašnjak, pa se bojim da će taj pašnjak ostati dugo u sećanju ovog narodu.
Tačka 3. – teška primenjivost. Čuli smo zamerke tipa ne postoji odgovarajuća kadrovska baza i kapacitet na lokalnoj samoupravi. Čuli smo pri tom da se tu vrši neka translacija odgovornosti, da Republika pokušava da neku odgovornost sa sebe prebaci na drugoga. Interesantno. Kada to neko čuje, pomislio bi da lokalna samouprava do sada po poslovima ove prirode nikada nije učestvovala, ništa sa njima nije imala i sada odjednom dobija da misli o nečemu sa čime se sreće prvi put.
Ako bude bilo neophodno, a nadam se da neće, jer verujem da smo svi ovde razumni ljudi, možemo kada budemo raspravljali u pojedinostima, da detaljno razgovaramo i o razlikama u odnosu na ono zakonsko rešenje koje je na snazi, pa da vidimo gde se sve u njemu lokalna samouprava pominje. Mogli bismo tada možda čak i da primetimo da sve ono o čemu pričamo danas, što predstavlja suštinski važne detalje, tada je bilo upravo u rukama te lokalne samouprave, toliko nije bila umešana ni u šta i toliko se ničime bavila nije.
Zašto teška sprovodljivost, zbog malog broja kadrova predstavlja razlog da neko ovaj predlog okarakteriše kao loš? Da li možda zato što postoji bolji način? Ako postoji, zanimljivo. Ja predlog za taj bolji način u podnetim amandmanima nisam video nigde. Ima li nekog amandmana koji daje predlog, odgovarajuće rešenje kako bi ta kadrovska baza, taj kapacitet mogao da se unapredi. To ne daje niko. Zašto?
