Hvala.
Reč ima narodni poslanik dr Darko Laketić. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, poštovani saradnici ministra, uvažene kolege narodni poslanici, pre nego što krenem sa svojim izlaganjem, ja bih se osvrnuo na nekoliko pomenutih stvari iz ranijih izlaganja. Prvo, apsolutno se ne bih složio da je ovde reč o manjim izmenama zakona. Zašto to kažem? Zato što ukoliko jednim zakonom konačno regulišemo nešto što nije bilo dosad regulisano zakonom, a vidimo da je reč ovde o platama fakultetskih nastavnika, mislim da nije reč ni o kozmetici, ni o malim izmenama.
S druge strane, ja apsolutno edukaciju i sve ono što je vezano za stručno usavršavanje lekara, i ne samo lekara već zdravstvenih radnika, ne smatram malom izmenom. Takođe, ne bi se složio oko informacije koju sam dobio, koju sam čuo danas od nekih poslanika, da se edukacija svodi na puko pohađanje nekih skupova sa koktelom ili ne, nebitno je, jer evo zašto smatram da to nije tako.
Zato što mislim da smo jedno lepo izlaganje čuli juče na Odboru za zdravlje od kolege Kneževića, koji je još kao profesor boravio devedesetih godina u Americi i prvi put se susreo sa kontinuiranom medicinskom edukacijom, zato što tada u našoj zemlji nije bilo zvanične edukacije tog tipa, da je bilo obavezno pohađati. Poenta te priče je da se u savremenim zemljama, dakle, u zemljama zapada, već odavno sprovodi kontinuirana medicinska edukacija, na način na koji mi to pokušavamo danas da uradimo, i ne samo pokušavamo, već mislim da relativno kvalitetno i radimo.
Drugi razlog za koji mislim da ova tvrdnja nije tačna jeste ta - da bi određeni zdravstveni radnik dobio određeni broj poena, on ne mora samo da pohađa skupove i bude fizički prisutan na određenom skupu. On može da objavi naučni rad ili stručni rad u domaćem ili stranom časopisu, može da bude izlagač na stručnom sastanku ili kongresu, može jednostavno da objavi prikaz slučaja iz svoje kliničke prakse. To su sve načini da on dobije bodove. Mislim da u tom procentualnom delu, govorim sad o analizi i Lekarske komore, da takav broj poena zaista nema mali udeo u toj ukupnoj masi poena zdravstvenih radnika.
Ono što sam hteo danas reći jeste da poslanici SNS zaista izražavaju danas zadovoljstvo zato što je zdravstveni zakon danas u skupštinskim klupama. Ovo kažem zato što smatram da kada je zdravstvo i zdravlje u pitanju, najčešće se ne ponašamo kao narodni poslanici, već se ponašamo i iz nas izlazi sve ono duboko ljudski. Ja ovaj zakon i današnji Predlog zakona u stvari i posmatram kao jednu iskrenu želju predlagača da ono što je prepoznato u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, a što nije bilo dobro, da se u narednom periodu i izmeni.
Ukratko ću sumirati nekoliko najznačajnijih izmena u zdravstvenom sistemu, u nekom, da kažem, relativno kratkom periodu. Ono što je značajno jeste da je u proteklih godinu dana došlo je do smanjenja liste čekanja za oko 15%. Složićete se, to je veliki napredak. Taj napredak tumačim mnogo boljim upravljanjem i mnogo boljom organizacijom zdravstvenog sistema. Jer, činjenica je da ekonomskih podsticaja nije bilo. Dakle, ovde se praktično sve svodi na jedan zaključak da adekvatnim i boljim upravljanjem možemo povećati efikasnost. Naravno da tu ima prostora za dalji napredak, ali i ovaj podatak je više nego relevantan.
S druge strane, takođe pozdravljam trend nabavke nove, savremene opreme, koje od našeg zdravstva u određenim segmentima stvaraju možda i regionalne lidere. Konkretno, pomenuću nabavku „gama noža“, koji će, ja mislim, zaista napraviti od Srbije regionalnog lidera u lečenju određenih ontoloških oboljenja.
Takođe, koliko znam, gospodine ministre, da je i nabavka novih linearnih akceleratora u toku i upravo nabavka te opreme će olakšati zaista tegobe i olakšati lečenje mnogim obolelima od onkoloških bolesti.
Ono gde ja mislim da ima prostora za takođe dalji napredak jeste prevencija jesu skrinizi, naročito u onim oblastima i kod onih malignih bolesti gde je procenat obuhvata manji. Jer, složićete se, siromašne zemlje moraju da forsiraju prevenciju. Tamo gde je relativno manje novca, gde se relativno manje novca izdvaja za zdravstvo, tamo i treba da bude najbolja prevencija jer je to najbolji način da u nekoj perspektivi praktično i smanjimo izdavanje za zdravstvo.
Ono što takođe mogu da pohvalim i gde mislim da je napravljen jedan značajan pomak jeste dostupnost zdravstvene zaštite. To smo postigli formiranjem budžetskog fonda za lečenje lica obolelih od retkih bolesti, ali i usvajanjem „Zojinog zakona“. Na taj način, činjenica je da smo povećali broj dece i mladih koji su upućeni na lečenje u inostranstvo.
Vratiću se sada konkretno na predloge izmena zakona o kome govorimo. Prvim članom koji govori o izmeni zakona menja se organ koji je ovlašćen za donošenje akata kojim se uređuje oblast snabdevanja građana dijetetskim suplementima, sredstvima za održavanje higijene i čistoće, dečjom hranom. Upravo ovaj član smatram apsolutno prirodnim. Zašto? Zato što je Ministarstvo to koje uređuje tu oblast i Ministarstvo je upravo to koje je odgovorno šta će biti predmet prometa u apotekarskoj ustanovi. Dakle, sam član mislim da je takav i tako je formulisan da apsolutno ne bi smelo da ima nikakvih primedbi. Uređivanje delatnosti apoteka se, dakle, u potpunosti uređuje aktima koje donosi ministar, kao i za sve druge oblasti zdravstvene zaštite, jedna jasna i čista situacija.
Ono što smatram da je možda i najznačajniji deo ovog predloga zakona jeste činjenica da se prvi put uvodi zakon u oblasti regulisanja zarada fakultetskih nastavnika, i ne samo zarada. Ovde će se po prvi put na osnovu ugovora, odnosno trojnog sporazuma - između RFZO, s jedne strane, i medicinskog fakulteta i klinika, dakle, zdravstvenih ustanova, napraviti jedan ugovor kojim će se definisati prava i obaveze zaposlenih nastavnika koji su i nastavnici, ali i zdravstveni radnici u okviru svojih kliničkih centara. Mislim da na ovaj način dobijamo prvo zakonitost rada tih ljudi, dobijamo sve ono što do sada nismo imali ponuđenim rešenjem ovoga zakona. Isto tako, mogu reći da će se regulisati način plaćanja zdravstvenih usluga koje oni pružaju, kao i raspolaganje sredstvima koje fakulteti stiču na taj način.
Ovaj predlog zakona, u ovom smislu i u ovom članu, vidim kao opštu regulaciju, dakle, opšte regulisanje ovog problema, a da će se detaljna regulacija ovog problema, dakle, sve ono što nije opisano članom ovog zakona, biti regulisano podzakonskim aktima i na taj način dodatno definisati ova problematika.
Slažem se sa gospodinom Bradićem kada on kaže da je reč o kompleksnom problemu zato što je zaista problem takav da se zahteva adekvatna koordinacija i Ministarstva zdravlja i Republičkog fonda i svih zdravstvenih ustanova i mislim i ne sumnjam da će problem biti na adekvatan način rešen, govorim sada o podzakonskim aktima.
Što se tiče ovog dela Predloga zakona koji reguliše obavljanje obaveznog pripravničkog staža, mogu reći da dosadašnji zakon, dakle, važeći zakon, je tu oblast regulisao na selektivan način. Selekcija u tom smislu mislim da nije dobra. Zašto? Pa, doktori medicine su obavljali pripravnički staž u trajanju od šest meseci, dok su ostali zdravstveni radnici ostalih struka obavljali pripravnički staž u dužini od godinu dana. Mislim da nije dobro, iz razloga što su svi zdravstveni radnici u okviru programa, fakultetskog, studijskog programa, na završnoj godini već imali dobar deo onog sadržaja pripravničkog staža i na taj način je bilo zaista suvišno da određeni zdravstveni radnici obavljaju staž u dužini od 12 meseci. Mislim da se na ovaj način ispravila ta nepravda prema zdravstvenim radnicima koji nisu doktori medicine, a visokog su obrazovanja.
Isto tako, ono što je mene naročito obradovalo jeste jedna činjenica, a to je da je većina ovih predloga u ovom zakonu urađena i napravljena u skladu sa dogovorom sa nadležnim komorama, u skladu sa dogovorom sa Srpskim lekarskim društvom, dakle, sa esnafskim organizacijama, sa relevantnim institucijama. Mislim da komunikacija na tom nivou Ministarstva sa svim ovim organizacijama koje sam pomenuo mora da izrodi kvalitet. S druge strane, ko bi zajedno sa Ministarstvom zdravlja krojio zakon, krojio zdravstvenu politiku, osim onih kojih se taj zakon svakako i tiče?
Što se tiče postojeće regulative koja reguliše oblast licenciranja, mogu reći da u članu koji pominje da kada zdravstveni radnik nije obnovio licencu, nije skupio dovoljan broj poena za obnavljanje licence, u zakonu koji je trenutno važeći, on definiše i da nakon isteka licencnog perioda ukoliko nije skupio dovoljan broj poena i nije obnovio licencu on može da radi pod nadzorom. Mislim, da to rešenje kao što sam pročitao, nema ga nigde u regionu, što je vrlo bitno jer moramo da pratimo ne samo region već i Evropu, ali s druge strane postavlja se jedno pitanje svrsishodnosti takvog rada, takvog lekara, takvog zdravstvenog radnika. Ako zdravstveni radnik ne može zakonski da operiše, ne može da bude izabran lekar, ne može da izda lek, ne može da napravi magistralni lek u galenskoj laboratoriji, čemu onda da mu se omogućava pravo da on praktično radi pod nadzorom. Postavlja se pitanje šta bi on uopšte i radio, koje bi poslove obavljao, a npr. on je doktor medicine.
Tako da sam Predlog zakona govori o tome da ova institucija rada pod nadzorom se ukida što apsolutno mislim da je valjano upravo iz ovih razloga koje sam pomenuo, a sa druge strane ostavlja se mogućnost zdravstvenom radniku koji nije stekao dovoljan broj poena za obnovu licence da u roku od 60 dana, što mislim takođe da je više nego dovoljan period za obnovu licence, ukoliko se zdravstveni radnik dovoljno pripremi učenjem za tu obnovu, da on obnovi licencu i da na taj način nastavi svoju profesionalnu karijeru.
Mislim, da je ovde pre svega reč o tome da moramo da razmišljamo o zdravstvenom sistemu. Na ovaj način je ministarstvo, a ja to tako tumačim, htelo da pre svega unapredi zdravstveni sistem time da lica koja nisu htela da se edukuju ili nisu ni na koji način želela da prikupe taj dovoljan broj poena, dakle, reč je o edukaciji, da im se da šansa da isprave tu grešku, ali u slučaju da oni to ne žele da isprave, mislim, da u svakom slučaju rad pod nadzorom ne bi bio rešenje u svakom smislu.
Ono što je takođe bitno vezano za ovaj zakon, za ovaj član o kojem sada govorim, jeste da su se desile neke od olakšavajućih okolnosti vezanih za zdravstvene radnike. Konkretno, broj bodova godišnjih koji trebaju oni da skupe se smanjio sa 24 na 20. S druge strane, moguće je prenošenje bodova iz godine u godinu. Sve su to razlozi olakšavajući, olakšavajuće okolnosti za zdravstvene radnike da pre svega shvate edukaciju na jedan sasvim drugačiji način u jednoj sasvim drugačijoj dimenziji nego što je to možda danas, a to je da je nama stručno usavršavanje neophodno, da je naša struka, zdravstvena struka takva da ukoliko ne pratiš medicinske tekovine, novine u zdravstvu, tehnologiju, napredak u samoj tehnici i u dijagnostici ostaješ u prošlosti.
Ono što je još bitnije, sada se zakonski sve to reguliše da onaj ko ne prati razvoj medicine, razvoj nauke u nekoj perspektivi može da ugrozi zdravlje pacijenata. Upravo na ovaj način ministarstvo ne dozvoljava da prava pacijenta i zdravstveni status bude na bilo koji način ugrožen, jer zdravstveni radnici koji ne obnavljaju svoje znanje, koji se ne edukuju i to ne validiraju odgovarajućim sertifikatima definitivno ne mogu da rade pod nadzorom.
Priznaćete još jednom da suština nije u pukom skupljanju poena. Suština je u jednoj permanentnoj edukaciji i učenju, to je suština. Suština je u sopstvenom usavršavanju čiji jedini mogući rezultat mora da bude bolji zdravstveni sistem, unapređenje zdravstvenog sistema, zadovoljniji pacijenti, to je suština izmene. To je suština skupljanja poena, odnosno edukacija.
Nadam se da ovo o čemu pričam, a to je edukacija ne može da bude ostavljena na volju i savest zdravstvenom radniku već mora biti obaveza opet u cilju unapređenja zdravstvene zaštite. Smatram takođe da je ovo zakon na koji ćemo biti ponosni i kada izađemo iz skupštinskih klupa. Isto tako smatram da na ovaj način, ovim zakonom adekvatno regulišemo edukaciju, licenciranje. Po prvi put regulišemo sam proces rada i zarade zaposlenih fakultetskih nastavnika. Naravno, ja to danas činim u ime svih mojih kolega naprednjaka kojima je napredak u državi, u ovom slučaju u sistemu zdravstva primarni cilj. Hvala puno.

Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč? (Ne.)
Prelazimo na listu prijavljenih govornika.
Prva na listi je Marija Jevđić.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, kolege i koleginice narodni poslanici, donošenje izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti predstavlja potrebu za usklađivanjem sa evropskim zakonom i težnju ka integraciji sa evropskim institucijama.
Donošenje ovih izmena i dopuna predstavlja evolutivni proces i modernizaciju u okviru zdravstva. U skladu sa reformama koje sprovodi Vlada, a za koju se zalaže JS i u skladu sa merama štednje prednost donošenja ovih izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti jeste činjenica da se vodi računa o poreskim obveznicima, ne stvaraju se dodatni nameti građanima Republike Srbije, što je složićete se jako bitno, već su sredstva za sprovođenje obezbeđena iz postojećeg budžeta Ministarstva zdravlja.
Podržavanje ovih izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti JS još jednom pokazuju svoju odgovornost prema građanima Republike Srbije i brigu o njihovoj socijalnoj i zdravstvenoj zaštiti. Jedinstvena Srbija čvrsto stoji iza ovih izmena i dopuna jer je lako uočljivo koliko benefite donosi ljudima na koje se odnosi. U prilog tome stoji činjenica da su pri stvaranju ovih izmena i dopuna učestvovale sve zainteresovane strane na koje se ovaj akt odnosi. Prednost je u tome što zakon nije nametnut, već su zainteresovane strane usaglasile i postigle konsenzus u vezi sa odredbama u vezi ovih izmena i dopuna.
U procesu saradnje učestvovali su Ministarstvo zdravlja, nadležne komore zdravstvenih radnika i zajednice medicinskih fakulteta. Prednost ovih izmena i dopuna zakona vidimo u članu 175. gde je predloženo smanjenje pripravničkog staža za zdravstvene radnike sa visokom stručnom spremom sa 12 na 6 meseci. Smanjenje staža je bitno zato što su zdravstveni radnici u toku završnih godina studija imali obaveznu praksu i fakulteti su se usaglasili sa potrebom da se staž zbog tih okolnosti smanji. Svi znamo da studije medicine traju dugu, da retko ko završava u roku, a već imaju obaveznu praksu i samim tim se omogućava da brzo stupe u radni odnos.
Bitna novina ovih odredbi jeste što se u članu 198. briše stav 2. u kome je bila istaknuta mogućnost da zdravstveni radnici kojima je trajno oduzeta licenca vrše poslove uz nadzor drugog zdravstvenog radnika sa izdatom licencom. Predloženi zakon donosi novinu i mogućnost u visu licencnog ispita na osnovu člana 191, a odnosi se da zdravstveni radnik koji ne ispunjava uslove za obnavljanjem licence propisane ovim zakonom dužan je da podnese zahtev za polaganje licencnog ispita nadležnoj komori u roku od 60 dana pre isteka licencne godine. Zdravstveni radnik zapravo koji ne obnovi licencu pod uslovima propisanim ovim zakonom ne može obavljati zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi i drugom pravnom licu iz člana 54. ovog zakona.
Mislim da je ovo dobra odredba jer sprečava svaki vid zloupotrebe ili čak korupcije. Jedinstvena Srbija kao socijalno odgovorna stranka, odnosno poslanička grupa JS u danu za glasanje će podržati ovaj zakon kao i ostale predloge zakona koji se nalaze na dnevnom redu ovog zasedanja. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović. Nije u sali.
Reč ima narodna poslanica Marjana Maraš, a neka se pripremi narodni poslanik Balša Božović.
Izvolite gospođice Marjana Maraš.

Uvaženi predsedavajući Bečiću, uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa SPS podržava usvajanje Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti iz razloga što smatramo da će predloženim rešenjima doprineti jačanju održivosti i pravičnosti sistema zdravstvene zaštite.
Predloženim rešenjima stvaraju se mogućnosti za dalje unapređenje zdravstvene zaštite i efikasniji rad zdravstveni ustanova i privatne prakse, kao i drugih pravnih lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost.
Takođe, ovim izmenama se kroz unapređenje organizacije zdravstvene službe unapređuje sam kvalitet zdravstvene zaštite i doprinosi se unapređenju prava pacijenata.
Predložena rešenja predstavljaju rezultat saradnje Ministarstva zdravlja, nadležnih komora zdravstvenih radnika i zajednice medicinskih fakulteta.
Imajući u vidu da Ministarstvo zdravlja propisuje i kontroliše uslove za rad apoteka, kao i da vrši kontrolu rada apoteka, potrebno je da ministar donosi akt kojim se uređuje šta sve može biti predmet prometa u apoteci. S toga se izmenom iz člana 1. ovog predloga zakona propisuje da pored prometa lekova i medicinskih sredstava na malo, apoteka može snabdevati građane i dečijom hranom, dijetetskim proizvodima, određenim vrstama kozmetičkih i drugih sredstava za zaštitu zdravlja u skladu sa aktom koji donosi ministar. Po zakonu koji je do sada važio akt je donosila nadležna komora.
Na ovaj način uređivanje delatnosti apoteka se u potpunosti uređuje sa aktima koje donosi ministar,kao i za sve druge oblasti zdravstvene zaštite. Apoteka je zdravstvena ustanova u kojoj se obavlja farmaceutska delatnost na primarnom nivou i zaista bi bilo potrebno da se prepusti Ministarstvu zdravlja da svojim opštim aktom uređuje pitanje šta sve može, pored prometa lekova i medicinskih sredstava na malo biti predmet prometa u apotekama.
Ova izmena treba da doprinese uređenju apotekarskog sektora. Evropsko apotekarstvo se razvilo pod uticajem arapskog apotekarstva. Prve apoteke za zalihama lekova nastale su u 13. veku u Italiji i Francuskoj, a što se tiče Srbije, medicina i farmacija razvijale su se uporedo sa osnivanjem prvih srednjovekovnih bolnica na Hilandaru, Studenici i Dečanima. Međutim, prvu apoteku u Srbiji je otvorio diplomirani farmaceut iz Zemuna, Mateja Ivanović, koji se smatra rodonačelnikom srpske savremene farmacije.
Već duži niz godina se apotekarski sektor Srbije suočava sa velikim teškoćama, stihijsko otvaranje apoteka, nelojalna konkurencija, neispunjavanje uslova po pitanju kadra, davanje enormnih popusta na pojedine lekove pri marži koja nije dovoljna da pokrije troškove rada apoteke.
Srbija je jedna od retkih zemalja u kojoj se ne zna tačan broj apoteka, a prema evidenciji koju vodi komora, skoro 50% apoteka ne ispunjava uslove po pitanju kadra.
Već duže vreme predstavnici Farmaceutske komore Srbije i pojedina stručna lica upozoravaju da bi trebalo jasno regulisati čime sve apoteke, osim prometa lekova i medicinskih sredstava, odnosno dečije hrane i dijetetskih proizvoda mogu snabdevati građane. Na taj način izbegli smo situaciju da nam apoteke u želji za što većom zaradom liče na samostalne trgovinske radnje sa mešovitom robom.
Upliv velikog kapitala nefarmaceuta u apotekarsku delatnost koji po pravilu nemaju takav stepen odgovornosti, doprineo je ne samo stihijskom otvaranju apoteka i nelojalnoj konkurenciji između njih, već i bezkompromisnoj opstrukciji za donošenje bilo kakvih propisa koji predstavljaju osnov za uvođenje reda u apotekarski sistem Srbije.
Nadam se da će taj red postići na ovaj način, tj. rešenjem gde Ministarstvo zdravlja opštim aktom uređuje šta sve može biti predmet prometa u apoteci.
Posebno se državne apoteke suočavaju sa brojnim teškoćama u svakodnevnom radu i odlivom pacijenata u privatne apoteke, što državne apoteke dovodi u tešku materijalnu situaciju.
Iskoristila bih ovom prilikom, ministre, da pohvalim rad apotekarske ustanove u opštini Vrbas, čiji je osnivač SO Vrbas. Opština Vrbas snabdevanja lekova i sanitetskim materijalom organizuje apotekarska služba koji ima jednu gradsku apoteku, jedan ogranak u samom gradu i još osam jedinica za izdavanje gotovih lekova.
Svako naseljeno mesto ima po jednu jedinicu za izdavanje gotovih lekova. Oni su iz sopstvenih sredstava, uopšte se ne izdvajaju iz budžeta lokalnog sredstva za njihove materijalne troškove, renovirali kompletno sve jedinice za izdavanje lekova, rekonstrukciju uradili tih objekata, potpuno su opremljeni i povratili su poverenje građana u državne apoteke. Tako da, potpuno nema razlike kada je kvalitet pružanja usluga između pojedinih privatnih koje važe za najbolje i naše apoteke, čiji je osnivač lokalna samouprava. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se gospođice Maraš.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović. Izvolite.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, poštovani gosti, ono što jeste tema zakona, jeste prilika da se postave i neka pitanja na koja se nadam da ćemo dobiti odgovor, iako nisam kompetentan da govorim na ovu temu ovoliko koliko jesu naravno ljudi koji su bili ovlašćeni ispred poslaničkih grupa, konkretno profesor dr Dušan Milisavljević. Uz njegov blagoslov ću negde pokušati da ovu temu približim onim problemima koji se iz ugla građana smatraju najvećim danas u Srbiji i negde najznačajnijim.
Kada su u pitanju licence, pre svega, za mlade lekare, uslovi za dobijanje licence koji po zakonu moraju da ispune ti mladi lekari i sami znate koliki je to veliki problem kada su oni u pitanju i znate koliki je problem danas, posebno u Srbiji, kada je zaposlenost kod mladih toliko niska da Srbija polako prednjači u Evropi po pitanju nezaposlenih mladih, ali i isto tako onih koji su zaista najobrazovaniji i oni koji odmah nakon završetka studija, nakon završetka specijalizacije polako traže budućnost ili sigurnost u nekoj drugoj zemlji, u nekom drugom sistemu.
Kada su u pitanju, takođe, mladi lekari, imamo slučaj da su edukacije koje organizuju ustanove, odnosno koje su direktori ustanova dužni u svom godišnjem planu da organizuju, često su oni žrtve dugogodišnjih međusobnih odnosa kolega i često su oni ti koji ostaju uskraćeni na taj način za razne kongrese i konferencije, gde je edukacija u tom smislu mladim lekarima potpuno nedostupna.
Ono što jeste istina, to je da DS i to potpuno iskreno i otvoreno, u prethodnim godinama propuštala da uradi, jesu upravo resori zdravstva i prosvete i to smo nekako uvek prepuštali nekim svojim koalicionim partnerima, počevši od 2000. godine u raznim vladama, do 2012. godine.
Dakle, ono što jeste greška DS, to smo pokušali i mislim potpuno uspešno ispravili na primerima ljudi koji danas predstavljaju te dve oblasti, odnosno te dve politike. Profesor dr Miodrag Stojković i prof. dr Dušan Milisavljević jesu zapravo predstavnici te dve oblasti danas kada je u pitanju politika DS.
U budućnosti ćemo sasvim sigurno rešavati na jedan sveobuhvatniji i mnogo bolji način nego do sada što su to radile razne vlade sve ove probleme i ne samo kada su u pitanju mladi lekari, već kada je u pitanju celokupni zdravstveni sistem.
Prelazno rešenje, posebno kada su u pitanju duple plate, mislimo da ni jedna vlada ne treba da se zalaže za prelazna rešenja. Ključno moramo da imamo krajnja rešenja koja će na jedan veoma temeljan način rešiti sve ove probleme.
Da li jeste ili nije moralno, ne želim da ulazim u to da neko prima dve plate, ali sasvim sigurno moramo da budemo svesni toga da su to ljudi koji najviše znaju.
To su ljudi koji imaju najveće iskustvo u Srbiji i to su ljudi koji zapravo čine stub i temelj zdravstvenog sistema u Srbiji. Oni, je činjenica, nisu adekvatno plaćeni za svoj posao. Nisu adekvatno plaćeni iz prostog razloga što njihove kolege imaju višestruko veće plate i od zbira ove dve koje su oni imali u Republici Srbiji i vi to najbolje znate.
Kada mladi lekari danas odlaze u Nemačku, Slovačku, Sloveniju, Švedsku, mnoge druge evropske zemlje, sami ste svesni koliki je standard tamo nekih profesora koji ovde vrše dva posla i sa svojim iskustvom zaista predstavljaju stub zdravstvenog sistema. Mi mislimo da to nije u redu.
Danas je Srbija jedina zemlja u Evropi, koja je smanjila plate zdravstvenim radnicima.
Neke su zamrzle, neke zemlje su odlučile da plate zdravstvenih radnika ostanu na istom nivou, ali mnoge zemlje u vremenima krize i u vremenima teških situacija, posebno u privredi, su plate zdravstvenim radnicima čak povećavale. To je činjenica. To je, naravno, podatak koji može da se proveri. Srbija, nažalost, nije imala osećaj, nije imala sluha da oni najstručniji budu zadržani danas u našoj zemlji.
Kao što znate, građani imaju strahove. Jedan od najvećih strahova jeste od nemogućnosti lečenja. Ono što je činjenica jeste da se ova priča, koja se provlači godinama, godinama, a posebno sada u poslednjih tri do četiri godine, jeste da mladi lekari, i ne samo mladi, već i oni najstručniji, polako odlaze iz zemlje.
Mi smo pričali o tome da je od 2012. godine do danas preko 100 hiljada ljudi otišlo iz Srbije. Među njima su i oni najstručniji, ne samo iz zdravstva, već i iz drugih oblasti. Taj strah od nemogućnosti lečenja kod građana je sve dublji i dublji i sve veći i veći, iz prostog razloga što se i na jedan medijski način ne stvara utisak da se radi na tome. Mislimo da je veoma važno upravo iz tog razloga da Vlada Republike Srbije, a sasvim sigurno će to uraditi i ne samo pomenuti stručnjaci iz DS i resorno zaduženi za ovu oblast, već svaka buduća vlada mora sveobuhvatno da reši ove probleme.
Ne bih više da dužim, ali ono što očekujemo i ono što građani očekujemo nisu, ministre, prelazna rešenja. Moramo da imamo sveobuhvatna rešenja i moramo da imamo krajnja rešenja koja će ovu temu i uopšte ove probleme sa kojima se danas Srbija suočava rešiti jednom zauvek. Mislim da to zaslužuju građani koji prolaze kroz jednu tešku situaciju, tešku krizu, i još uvek ne osećaju od strane institucija i države potrebnu sigurnost kada je u pitanju zdravlje nacije, kada su u pitanju svi oni izazovi sa kojima se danas suočavaju ljudi koji rade u zdravstvu i oni koji od zdravstva očekuju neku efikasnost. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospodine Božoviću.
Reč ima ministar u Vladi dr Zlatibor Lončar.
Izvolite, gospodine Lončar.

Ja ću krenuti redom.
Što se tiče zdravstvenih ustanova, to jeste bio manir i to je ono sa čime se ili prekinulo ili prekida, da su odnosi u zdravstvenim ustanovama bili po principu partijske pripadnosti, i tako se i određivalo ko će da napreduje, ko će da ide na edukaciju i kakav će njegov biti status, zavisilo je od partijske knjižice. Partijska knjižica je trebala od portira, od spremača, a da ne pričam o naplaćivanju za zapošljavanje, da ne pričam o tarifama koje su bile tarife sa partijskom knjižicom i tarife bez partijske knjižice. Vi svi to dobro znate i to svi ovde znamo. Nema razloga da se sada pravimo da nešto ne znamo. To je tako bilo.
Ono o čemu ću vas obavestiti, šta sam uradio, znači, skoro je bio sastanak, gde sam zabranio, sa svim direktorima, rukovodiocima ustanova, da ne mogu zaposleni lekari ili drugo osoblje da komuniciraju preko sekretarice ili preko sestr, zato što nisu u istoj partiji ili zato što se ne vole ili zato što nisu simpatični jedan drugome. Ne moraju da govore kada izađu izvan ustanove, ali moraju svi direktno da komuniciraju i da svi znaju o pacijentu sve. To ko ne sprovodi, nema razloga da očekuje da će ostati na tom mestu.
To isto važi i za edukaciju i za sve gde su uspostavljeni principi, gde imate sada konkurs za zapošljavanje, gde imate one koji čekaju specijalizaciju, gde se dobija specijalizacija. Ali, drago mi je, lepo ste rekli, nije se ništa radilo u zdravstvu. Zato je i došlo do promene. Strah, taj strah je doveo do promene, ne nešto drugo, taj strah kod građana, ništa drugo, verujte mi.
Sledeća stvar, kažete - definitivno rešenje da se da. Ja vam opet kažem, nismo toliko pametni da damo odmah definitivno rešenje. Šesdeset godina se krši zakon. E, sad, između toga da nastavimo da kršimo zakon ili da prestanemo da kršimo zakon, a u međuvremenu da nađemo rešenje, izvolite, predložite ga, dajte ga. Nismo dovoljno pametni. Sedeli su predsednik Akademije nauka, rektor univerziteta, dekani medicinskog fakulteta, ovde ljudi iz Skupštine, iz zakonodavstva, iz svega, jedino su mogli da dođu do ovog rešenja. Da li je tako bilo, Đuroviću? Evo, svi uključeni.
Dajte, evo jedva čekamo, dajte rešenje. Nema nikakvog problema, ali mora da bude u skladu sa zakonom. Nemojte, ako smo kršili nešto 60 godina, nemojte više da ga kršimo. Ne treba to da ostane ispod nas.
Vezano za plate zdravstvenih radnika, nije bila uopšte tema da one nisu dovoljne, ali je tema ono što smo obećali ljudima i što smo rekli – hajde mi da platimo dugove ovima o kojima ste vi pričali, da ja ne ponavljam, da ne plaćaju naša deca. Korektnije je da nama smanje, da ih mi izvadimo iz toga, da oni sutra mogu da imaju veću platu, a ne da mi nerealno dajemo veću platu, a onda da dođe njima sve na naplatu. Po meni je to korektnije. To smo obećali i to sprovodimo.
Još jedna stvar, strah kod građana je sve manji, to i vi znate, vezano za zdravstvo. Osetili su da se nešto radi i da se radi pošteno. Nemate ništa u zdravstvu, nijednu aferu, nijedan tender, nijednu prodaju, nijedan problem za godinu i po dana. Recite jedan problem, recite gde je plaćeno nešto, a da nije najniža cena u Evropi. Nađite jedan primer, nađite jedan problem.
Sećate li se šta je bilo? Svaki skener je bio na naslovnim stranama, svaka magnetna rezonanca, oko cene, oko proizvođača, pa se kupovalo, kupite skener, a ne kupite radnu stanicu, i skener stoji u magacinu, a ističe garancija. Znate li koliko takvih ima sada? To je suština. Ali, građani su tu. Oni vide, gledaju, pa će sami proceniti.