Zahvaljujem, doktorko Lutovac.
Reč ima narodni poslanik dr Milan Latković.
Izvolite, gospodine Latkoviću.

Hvala vam. Gospodine potpredsedniče, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, na samom početku svog izlaganja istakao bih da su izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, po mišljenju poslanika SPS, dobre i kvalitetne pa ćemo ih stoga podržati, kao što je to i rekla ovlašćena predstavnica SPS uvažena profesorka Slavica Đukić Dejanović.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti popunjava se pravna praznina koja postoji u sadašnjem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Uočena je potreba da se nadležnost Ministarstva zdravlja, pored kontrole uslova za rad i kontrole samog rada apoteka, opštim aktom uredi šta sve može biti predmet prometa u apotekama.
Dopunom zakona dodaje se novi član 171a, kojim se proširuje i precizira pojam „zdravstveni radnik“. Tako sada zdravstvenim radnikom smatramo nastavnika i saradnika fakulteta zdravstvene struke koji izvodi nastavu iz kliničkih predmeta, a isto tako kao zdravstvene radnike smatramo i one nastavnike i saradnike koji ne izvode nastavu iz kliničkih predmeta, ali koji pružaju zdravstvene usluge u zdravstvenim ustanovama. U skladu sa tim, zdravstvena ustanova zaključuje sporazum sa fakultetom zdravstvene usluge i Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje i tim sporazumom kojim se uređuju međusobna prava i obaveze u vezi su sa tuženjem zdravstvenih usluga obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Predlogom zakona propisuju se izmene u članu 175, a one se odnose na dužinu trajanja pripravničkog staža za zdravstvene radnike sa visokom stručnom spremom. Predloženim zakonom se propisuje da, pored doktora medicine, pripravnički staž traje šest meseci i za stomatologe, diplomirane farmaceute i diplomirane farmaceute medicinske biohemičare. Ove promene su omogućene usklađivanjem programa osnovnih studija sa evropskim direktivama koje nalažu da u završnoj godini osnovnih studija studenti obave deo programa obaveznog pripravničkog staža. Ovo rešenje je logično, a rekao bih i pravično jer se izjednačava trajanje pripravničnog staža za sve zdravstvene radnike sa visokom stručnom spremom.
Takođe bih naglasio da su promene u ovom zakonu nastale kao inicijativa predloga sa stomatološkog i farmaceutskog fakulteta. Članovima 5, 6. i 7. vrše se izmene postojećih članova 190, 191. i 196, kojima se reguliše izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licenci. Podsetio bih poštovane kolege narodne poslanike kojima to nije uži deo interesovanja da se licenca, odnosno dozvola za samostalni rad izdaje, obnavlja i oduzima od strane nadležne komore, a o izdatoj, obnovljenoj ili oduzetoj licenci rešenje donosi direktor nadležne komore.
Takođe, želeo bih da kažem da su obnavljanje licenci vrši svakih sedam godina. Bliže uslove, postupak i način izdavanja, odnosno obnavljanja i oduzimanja licenci, program kontinuirane edukacije radi sticanja stručne osposobljenosti zdravstvenih radnika za samostalni rad, polaganje licencnog ispita, način polaganja licencnog ispita, obrazovanje komisije i dublje uslove za izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence propisuje ministar.
Veoma je bitno da se naglasi da su u odnosu na raniji zakon planirane sledeće izmene - zdravstveni radnik licencu stiče praktično odmah nakon položenog stručnog ispita, a ranije je to bilo tek nakon primanja u radni odnos; broj bodova koji je bio 24 na godišnjem nivou sada je 20, što znači da za sticanje prava na licencu ukupan broj potrebnih bodova je 140. Istakao bih takođe da broj bodova ne može biti manji od deset u jednoj kalendarskoj godini, a takođe je vrlo bitno i to da kolege mogu da prenose bodove iz godine u godinu.
U dosadašnjoj praksi, radnik koji nije dobio ili obnovio licencu nije mogao samostalno da obavlja zdravstvenu delatnost u zdravstvenoj ustanovi ili u privatnoj praksi, ali je to mogao da radi uz prisustvo mentora, odnosno čoveka koji je imao licencu. Ovakav vid obavljanja rada u zdravstvenoj ustanovi pokazao je niz slabosti koje su otežavale proces rada, a neretko je bio praćen i improvizacijom u radu, što je nedopustivo.
Ovim predlogom zakona, zdravstvenom radniku koji nije dobio ili obnovio licencu ne dozvoljava se obavljanje zdravstvene delatnosti u zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi. Obaveza zdravstvenog radnika koji nije sakupio dovoljan broj bodova je da 60 dana pre isteka licence podnese zahtev nadležnoj komori za polaganje licencnog ispita. Ukoliko zdravstveni radnik položi licencni ispit, stiče se uslov za obnavljanje licence. Licencu zdravstveni radnik dobija i ukoliko je položio licencni ispit posle prethodno oduzete licence.
Na kraju želim da kažem, što je takođe po mom mišljenju vrlo bitno, da predloženo rešenje iz zakona neće stvarati dodatne troškove republičkom budžetu niti pacijentima, a ni zdravstvenim ustanovama i drugim pravnim subjektima.
Iz svih ovih razloga, poslanička grupa SPS u Danu za glasanje će podržati usvajanje ovog predloga zakona o zdravstvenoj zaštiti. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Latkoviću.
Reč ima narodni poslanik Milan Knežević.
Izvolite, dr Kneževiću.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, pa dosta poslanika je već do sada diskutovalo o ovim izmenama zakona o zdravstvenoj zaštiti, verovatno ću u nekim segmentima da se ponovim.
Dosta nas je reklo i konstatovalo činjenicu, iako su izmene nekoliko članova, da su opet to članovi koji su vezani za razrešavanje odgovarajućih problema, koji nisu bili na odgovarajući način razrešeni, odnosno nije postojao pravni okvir, ili se uočilo u realizaciji jednog zakonskog akta, mislim na zakonski akt o lekarskim komorama, odgovarajući problemi koji će da se pojave i da Ministarstvo na pravi način reaguje.
Vidite, ovi članovi nisu tako bezazleni, radi se o osetljivim članovima, pogotovo jedan, koji se odnosi na 171a. novi član uveden, pa sama konstatacija ministra da je nešto ležalo nerešeno šest decenija, govori o tome da je to bila osetljiva problematika, to ne opravdava da se ne nađe pravni okvir da se problem razreši.
Hteo bih da prokomentarišem da su ipak naši profesori, nastavnici, vrh stručni, naučni, edukativni jedne zdravstvene piramide. Kada to kažem, uvažavam sve druge specijaliste, subspecijaliste i zdravstvene radnike koji čine celokupnu piramidu zdravstva. Ali, činjenica je da mi u zdravstvu jasno znamo koja je referentna ustanova za koju oblast, znamo isto tako za svaku oblast ko je referentna ličnost, ko je stručnjak, ili grupa stručnjaka koja se određenom problematikom bavi, a ta grupa stručnjaka po pravilu su profesori univerziteta. Znači, oni su svoj i njihovo mesto profesora na medicinskom fakultetu je trostruko opterećeno mesto. Sa jedne strane, su nastavnici koji obavljaju edukaciju kako studenta osnovnih studija, tako i posle u toku specijalizacija, na doktorskim studijama, na kursevima edukacije. Od njega se zahteva i da uvodi nove metode rada i da bude stručno najvispreniji, najsposobniji, a samo zvanje nameće i kriterijume da se bavi naukom kroz valorizaciju pisanja i objavljivanja radova.
Tako da je, stići do tog mesta uložen veliki trud i veliko odricanje. Mada jedna koleginica, mlada, je rekla sama profesija doktora od trenutka kada ste se odlučili da upišete medicinu, je svesnost, ne samo da ćete da radite humani posao, nego svesnost da ćete školski da učite najmanje sledećih 15 godina, a do kraja života neprestano da se usavršavate. Tako da je to, svesnost naše profesije.
Sada, ja mislim da će ovaj član da da pravni okvir i tumačim ga tako da će on da nađe afirmativno prava rešenja u okviru pravnih propisa zakonskih da, moram da kažem, a verovatno i moje kolege koje su diskutovale, koji su profesori na univerzitetu, da postoji bojazan nastavnika i profesora da na odgovarajući način ne budu oštećeni. Mislim da do toga neće da dođe. Ovo je, kako je rekao i ministar, jedan pravni okvir koji će kasnije kroz odgovarajuće sporazume, na pravi način da se razreši i sigurno da je korisno konsultovati za profesiju profesora medicinskog fakulteta, rešenja koja postoje u okruženju i pošto mi stremimo EU, da citiram - da se nađe takvo rešenje da njihov trud i rad bude na odgovarajući način valorizovan. Ponavljam, hoću još jedanput da ponovim, zna se u struci koja je referentna ustanova, koja se bavi odgovarajućim oblastima i to treba ceniti i na taj način, u stvari i motivisati i mlade da idu tim stopama i unapređenja struke i bavljenje naukom i podsticajno su to primeri koji deluju na mlade da ulažu veliki trud i da na taj način i poboljšavaju struku i dijagnostiku i lečenje pacijenta, zašta mi kao profesija postojimo.
Tako da je taj deo za mene i ovaj član, u sebi nemam bojaznosti kao profesor fakulteta, verujem da će ministarstvo da iznađe pravi način, afirmativni ali slažem se nešto što nije rešeno 60 godina u jednom trenutku mora da se reši na pravi način i time jedan segment u zakonskoj regulativi i funkciji zdravstva razrešava.
Onda postoji sledeći segment koji se odnosi na kontinuiranu medicinsku edukaciju. Stvarno smo više puta ovde komentarisali da smo mi banalizovali to skupljanje bodova. Citiram kolege, većinu koja je rekla, ta kontinuirana medicinska edukacija je nešto što smo mi prihvatili kao sistem koji godinama postoji u svetu. E, sad, činjenica da smo se verovatno suočili pošto je ovo prvi ciklus, prvih sedam godina u organizacijskom funkcionisanju. Lično, smatram da su ti akreditovani kursevi, nisu baš previše banalizovani. Ipak, postoji ulazni test, postoji izlazni test. Ako je organizator taj koji je devalvirao svoj kurs kroz koktele ili nešto drugo, to mora ustanova ili stručno ili esnafsko udruženje, pod kojim okvirima se to događa da to otklanja.
Sigurno da postoje problemi. Imamo, čuo sam na odboru i dobre i loše primere. Nama je citirao državni sekretar da je bilo situacija da direktori domova zdravalja nisu dali svojim saradnicima da idu na edukaciju i skupljaju bodove. Onda smo čuli dobre primere domova zdrava u provinciji koji je video, uočio direktor da pojedini doktori neće imati odgovarajući broj edukativnih kurseva i u toj ustanovi organizovao kurseve da bi oni nadomestili to.
Ovo ilustrujemo, citiram priče kolega koji su o tome diskutovali i zato smatram, ovo je prvi ciklus relicenciranja, a on je zatekao pojedine na početku karijere, pojedine u srednjim, pojedine pri kraju karijere, kao što sam ja i dosta kolega posle 50 godine. Onda se treba prilagoditi tome novim kriterijumima. U sledećem drugom i trećem kursu, kada u sledećih 14 godina stignu ovi mladi koji su odmah na startu i znaju šta ih čeka, ja mislim da će problemi da se razreše i da ćemo mi, što je normalno, evolutivno da sazremo u organizaciji tih kurseva.
Tu će da se pojavi jedan problem, po meni, u stvari on postoji i zato je ministarstvo u ovom članu uvelo da se polaže licencni ispit jer se uočilo da odgovarajući broj kolega, ali koliko znam nije to mali broj, neće imati odgovarajući broj poena i da na taj način razreši tu problematiku.
Sada, postavljam jedno pitanje i mislim da će ministarstvo da se suoči sa tim, ta grupa, a ja sam na odboru upotrebio izraz, neprilagođenih kolega, ne ulazim u to koji su razlozi, da li oni jedni oficijelno smatraju da je specijalistička diploma ono što verifikuje, a da je ovo neoficijelno, ili imaju i neke druge neprilagođene poglede, kada kažem i imaćete prilike da se suočite sa tim, kada je on svesno krenuo u to da ne skupi u sedam godina poene, imam bojazan da određujem procenat iz te grupe, svesno će da kaže – neću da polažem licencni ispit. Onda će ministarstvo da se suoči sa jednom grupa koja neće da polaže ni ispit za relicenciranje.
Tako da ovo kažem iz veoma realnih, jer znam odgovarajuće osobe da budu pripremni, ne znam na koji način, da razreše jer po zakonskoj regulativi ako ne polože licenski ispit, on će da gubi radni odnos.
Sa druge strane suočićemo se sa tim problemom kao ministarstvo koje se ozbiljno bavi ovom problematikom i hteo sam na kraju, pošto završavam, da kažem, evo u novom mandatu sedimo ovde mi, koliko ima godinu i po dana, što se tiče zdravstva svaka čast, nije što je gospodin Lončar iz naše stranke, to je njegov trud. To je trud i njegovih saradnika.
Potencirao bih ono da ne bude samo rečenica izrečena koju možda građani nisu čuli, da stvarno u novinama nema uhvaćenog ni jednog faula, a uhvatili bi ga pojedine, neću da kažem koje novine. Izneli bi odmah tendere, kako je, ko se ugradio ili nije, ali do sada ipak ti novinari koji sebe zovu da se bave istražiteljskim novinarstvom, šta to znači, ja istraživanje znam šta znači u struci i nauci, ali i kod njih postoje ta istraživanja, da bi do sada bilo koja afera pa da se odnosila na manje, ranije smo imali afere ne samo oko kupovine aparata. Sećate se afera oko vakcina, da se ne prisećamo svih afera koje su bile po novinama, koje su bile istinite i zato ja prvo podržavam i samo hoću ovako u ovim godinama da kažem da izazovi u radu i borbi protiv razno raznih farmaceutskih kompanija i svega su izazovi druge vrste, ali da se treba držati onog šta smo rekli kad smo u programu za zdravstvo i generalno u programu za građane, da u zdravstvu, naravno ja se ograđujem na zdravstvo, želim da budem u svim sferama našeg društva tako i u građevini i u finansijama, ali ovo je nešto što je činjenično i za šta ipak zaslužuje zahvalnost i da se za uložen taj trud u tom delu to ponovi još jednom. Hvala.

Zahvaljujem doktore Kneževiću.
Reč ima narodna poslanica Jelisaveta Pribojac.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege narodni poslanici, Zakon o zdravstvenoj zaštiti donet je 2005. godine i sa nekim manjim izmenama koje su bile 2009, 2010, 2011, 2013. i 2014. godine, on je još uvek u primeni.
Kao jedan od sistemskih zakona koji važan za rad svih zdravstvenih ustanova, u nekim svojim delovima zahteva donošenje jednog sasvim novog zakonskog rešenja i zato mi danas pred nama imamo ove izmene i dopune zakona, tačnije izmene i dopune nekoliko članova zakona i ja ću se u svom izlaganju upravo osvrnuti samo na njih.
Prva izmena se odnosi na član 101. koji reguliše delatnost apoteka, tačnije na stav 5. ovog člana koji govori o tome šta sve može biti predmet prometa apoteka i da će umesto nadležne komore, akt o tome donositi resorni ministar, što je naravno i logično s obzirom da Ministarstvo zdravlja propisuje i kontroliše uslove za rad ne samo svih zdravstvenih ustanova, već i apoteka.
Druga izmena je u stvari jedan potpuno novi član 171a koji određuje status lica koja su nastavnici i saradnici fakulteta zdravstvene struke, a koji izvode nastavu iz kliničkih predmeta u zdravstvenoj ustanovi, kao i nastavnika i saradnika koji ne izvode nastavu iz kliničkih predmeta, ali koji pružaju zdravstvene usluge u zdravstvenim ustanovama.
Ta lica će imati status zdravstvenih radnika i moći će da pružaju zdravstvene usluge iz obaveznog zdravstvenog osiguranja u zdravstvenim ustanovama iz plana mreže zdravstvenih ustanova.
Ono što je istaći, jeste to što će finansiranje ovih usluga vršiti Republički fond za zdravstvo osiguranje, a na osnovu sklopljenog sporazuma između Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje, zdravstvenih ustanova iz plana mreža, zdravstvenih ustanova i fakulteti zdravstvene struke, u kome će biti regulisana sva njihova međusobna prava i obaveze.
Sredstva koja po tom osnovu ostvare fakulteti, biće njihova sopstvena sredstva, sopstveni prihodi iz kojih će oni moći da plaćaju naknadu za izvršene usluge u skladu sa cenovnikom Republičkog fonda i vremenom provedenim na radu.
Ovo je, nadam se, početak pravilnijeg i pravičnijeg, a pre svega legalnog usmeravanja tokova novca za ove vrste usluga, nego što je to bilo do danas. Ja bih kao pravnik koji radi u zdravstvenoj ustanovi nešto duže od 30 godina vama, gospodine ministre, čestitala pre svega na hrabrosti da uopšte krenete u rešavanje jednog ovakvog problema, jer znam koliko je u nekim prethodnim godinama bilo otpora da se to stavi u zakonske okvire.
I sami ste malo pre u svom izlaganju istakli da vam u zdravstvene ustanove ulaze lica koja tu nisu zaposlena, koja rade određene poslove i za te poslove primaju određenu naknadu, odnosno platu.
U direktnoj vezi sa ovim izmenama jeste i član 173a, a koji se odnosi na kadrovske planove u zdravstvenim ustanovama, tako da će sada kadrovski planovi obuhvatiti i ova lica i ove zdravstvene radnike iz člana 171, odnosno nastavnike i saradnike fakulteta zdravstvene struke, za koje će biti obezbeđene plate iz organizacije obaveznog zdravstvenog osiguranja.
Član 175. reguliše dužinu trajanja pripravničkog staža, zdravstvene radnike i zdravstvene saradnike. Novina je ta što će sada svi zdravstveni radnici sa visokom stručnom spremom obavljati pripravnički staž u trajanju od šest meseci.
Do sada znamo da su pripravnički staž u trajanju od 12 meseci obavljali doktori stomatologije, biohemičari i farmaceuti. Dakle, sada je jednostavno izjednačeno trajanje pripravničkog staža sa obavljanjem staža doktora medicine.
Stručni saradnici sa visokom stručnom spremom će obavljati i dalje pripravnički staž u trajanju od 12 meseci, a srednja i viša stručna sprema zdravstvene struke takođe šest meseci pripravničkog staža.
Ono što je za zdravstvene radnike možda najvažnije i vidim danas iz ovih njihovih diskusija, jesu članovi 190. i 191. koji regulišu uslove za izdavanje, obnavljanje ili oduzimanje licence, ali takođe znam da zdravstveni radnici znaju da Zakon o zdravstvenoj zaštiti reguliše njihovo stručno usavršavanje, odnosno sticanje određenih znanja i veština, ne samo kroz specijalizacije i uže specijalizacije, već upravo kroz kontinuiranu medicinsku edukaciju koja podrazumeva učešće na stručnim i naučnim skupovima, seminarima, kongresima, kursevima i drugim programima kontinuirane edukacije.
To je zapravo i njihovo pravo, ali i dužnost zdravstvenih radnika da u toku svog rada, u toku svog radnog veka prate razvoj medicinskih nauka, da se stručno usavršavaju i da na takav način održavaju i unapređuju kvalitet svog rada sa jedne strane, a sa druge strane opet to im je uslov za dobijanje, odnosno obnavljanje licence.
Dopune u članu 190. se odnose na stav 8, gde se pored ostalih uslova za izdavanje, obnavljanje i oduzimanje licence dodaje i to da će ministar posebnim aktom propisati mogućnost polaganja licencnog ispita, način na koji će se on polagati i formiranje komisije i druge uslove.
Sada se daje mogućnost zdravstvenom radniku koji nije stekao uslov za obnavljanje licence da polaže licencni ispit tako što će podneti zahtev nadležnoj komori u roku od 60 dana pre isteka roka na koji je izdata licenca.
Ja mogu da naglasim da zdravstveni radnici u zdravstvenim ustanovama u Kraljevu, kako u domu zdravlja, tako i u opštoj bolnici, nemaju uopšte nikakvih problema sa obnavljanjem licenci, jer su organizovani tako da određeni tim ljudi radi u saradnji sa podružnicom Srpskog lekarskog društva i sa Sindikatom lekara i farmaceuta na tome da imaju kako interne, tako i eksterne edukacije i verujte da najveći broj lekara u zdravstvenim ustanovama u Kraljevu ima i veći broj bodova od onih koji su propisani, tako da će ih moći preneti i u narednu godinu.
Ono što je važno naglasiti jeste i to da zdravstveni radnik koji nije stekao uslov za obnavljanje licence, ili mu je oduzeta licenca zbog krivičnog dela protiv zdravlja ljudi, više neće moći da obavlja zdravstvenu delatnost, kao što je to do sada bio slučaj, da su to mogli da rade uz nadzor svog kolege, drugog zdravstvenog radnika koji ima licencu, ako ga odredi direktor zdravstvene ustanove.
Ja se iskreno nadam da je ovo samo početak uočavanja nedostatka u zakonu i da će se pred nama poslanicima vrlo brzo naći jedan nov zakon ne samo o zdravstvenoj zaštiti, već i Zakon o zdravstvenom osiguranju, da će se u skladu sa tim uraditi i urediti prateći pravilnici koji, verujte mi, u mnogim svojim delovima u praksi nisu primenljivi, što će svakako uticati na poboljšanje rada ne samo zdravstvenih radnika, već pružanje usluga na korist pacijenata. S obzirom da su ovo vrlo važne izmene važnog sistemskog zakona, u danu za glasanje ja ću, kao i sve moje kolege iz SNS, podržati i glasati za ove izmene. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Radoslav Jović.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre i gosti, koleginice i kolege narodni poslanici, Predlog zakona koji razmatramo danas smatramo uvodom u razmatranje niza zakona iz oblasti zdravstvene zaštite, zdravstvenog osiguranja, koji će se verujem veoma brzo naći pred nama, a za koji takođe verujem da će biti reformski i suštinski.
Svestan sam, gospodine ministre, da ste vi i vaši saradnici nasledili jedno teško breme iz prethodnog perioda. Nasleđeni su veliki problemi. Kada govorimo o tome, mislim na velike finansijske dubioze u zdravstvenom sistemu, mislim na zapuštenost objekata i opreme u zdravstvenom sistemu, i verujem da to i jeste bilo nešto što ste akutno morali da rešavate u ovih godinu i po dana. To jeste verovatno razlog zbog kojeg ni vi, a ni ova skupštinska većina, nismo mogli da se bavimo suštinskim i sistemskim promenama u zakonodavnoj sferi.
Za ovakvo stanje ja bih izneo dve bitne činjenice. Prvo, zdravstveni sistem u Srbiji prošao je unazad dve i po decenije, može se slobodno reći, kroz kataklizmu. To je onaj isti sistem koji je morao da izdrži i teret sankcija 90-ih godina, teret agresije na ovu zemlju i, naravno, da se sve to odrazilo i na stanje u kompletnom zdravstvenom sistemu.
Međutim, ne mogu a da ne istaknem i neodgovornost i javašluk od strane nekih ministara koji su u prethodnom periodu upravljali čitavim ovim sistemom i, naravno, urušavali ga i doveli do onoga sa čime se danas suočavamo.
Zato je danas i pred vama i pred ovom skupštinskom većinom tako težak zadatak, da urušeni sistem podignemo na noge i uredimo na način da bude efikasan i koristan građanima Srbije, da na pravi način u sistem ubacimo i nešto što smo do sada zvali privatni sektor zdravstva, ako i zaista raspolaže velikim i ljudskim i materijalnim resursima, a moramo priznati da nije bio iskorišćen na pravi način.
Do sada ste uložili dosta napora da se materijalno stanje u zdravstvu popravi. Rešili ste niz finansijskih dubioza unutar sistema, dosta se uradilo na obnavljanju klinika, bolnica, domova zdravlja, nabavci moderne opreme i moje kolege su već istakle niz veoma važnih stvari koje su nam se desile unazad godinu i po dana.
Ono što je dobro, to je da smo se danas posvetili rešavanju seta problema vezanih za faktor koji generalno zovemo ljudski resurs. To dokazuje i ovaj predlog zakona koji je pred nama.
Nažalost, neki prethodni ministri iz minulih decenija očigledno nisu imali sluha za ljude zaposlene u zdravstvu. Prema njima su se ponašali kao gospodari, često ih ponižavali, i lošom kadrovskom politikom nisu brinuli o njihovoj edukaciji, vrednovanju njihovog rada. Zato se danas i suočavamo sa ozbiljnim nedostatkom stručnog kadra u zdravstvu. Lekari nam odlaze, sestre nam odlaze, tehničari, itd.
Prosečna starost lekara nam je preko 50 godina. I u tom delu, može se reći, već ste preduzeli niz mera za poštovanje. Otvorili ste prostor za mlade ljude da lakše dođu do specijalizacija. Menjate nepovoljan odnos zdravstvenih i nezdravstvenih radnika unutar institucija.
Sa tim u vezi, i izmene ovog zakona u članovima 171, 173. i 175. imaju za cilj da naprave red i pravdu u vrednovanju rada vrhunskih stručnjaka, posebno onih koji se bave i naučnim i praktičnim radom i to je dokaz da imate i želju da dobru nameru, a mi poslanici političku volju, da u tome vas i podržimo.
Ono na šta bih skrenuo pažnju i što smatram suštinskim za položaj zdravstvenih radnika jesu izmene zakona koje se odnose na članove 175, 190, 191, 196. i 198. Pri tome, želim da podsetim, taj zakon donesen je u vreme kada je na čelu administracije u zdravstvu bio jedan ministar čije ime neću pomenuti, koji je pokazao nedovoljno poštovanja prema zdravstvenim radnicima. Pokazao je to na više načina. Jedan način je taj što lek nije potražio, iako je bio ministar, nije potražio od svojih kolega u Srbiji, već je lek potražio van Srbije.
Drugi način kako je pokazao nepoštovanje prema jednoj značajnoj profesiji i delatnosti jeste kada je predložio ovoj Skupštini, ovom domu da donese niz zakona koji, nažalost, nisu uvažavali dovoljno mišljenje ni profesije, ni struke, ni svih onih koji su zainteresovani da se taj zakon na pravi način i formira. Mislim na Zakon o lekarskim komorama, mislim na aktuelni zakon koji pokušavamo da popravimo, zakon o zdravstvenoj zaštiti i čitav set drugih zakona koji će, verujem, doći na dnevni red.
Jednu civilizacijsku potrebu, potrebu da se ljudi edukuju čitavog života, da se usavršavaju, a posebno naša profesija koja mora da prati trendove u nauci, mislim da je pomenuti ministar, čije ime nisam izgovorio, pretvorio i banalizovao u sistem prinude. Sistem koji danas zovemo, mora se priznati mnoge su moje kolege rekle ovde, jurnjavom za bodovima. To ne sme biti jurnjava za bodovima i mi upravo danas u diskusijama sagledavamo sve mane takvog sistema edukacije i takvog sistema koji se postavlja kao uslov da ljudi rade svoj posao.
Naravno da mi moramo da izgradimo nekakav sistem gde će se vrednovati nečiji rad, a uostalom i to što zovemo kontinuirana edukacija. Takođe, smatram da jedan tako ozbiljan sistem mora da bude usklađen i sa mnogim drugim stvarima kao što su Zakon o visokom školstvu, Zakon o sistemu obrazovanja i vaspitanja, Zakon o zabrani diskriminacije, pa u krajnjoj liniji i neke ustavne odredbe.
Pošto je donesen tako kako je donesen, brzopleto i nedobronamerno, eto mi smo u prilici sada da ispravljamo neke od nedostataka tog zakona. Samo bih da podsetim da zdravstveni radnici su pretežno u ogromnoj veći savesni ljudi. Da nisu savesni, ne bi ni prihvatili da uđu u sistem gde oficijelno školovanje traje tako dugo. To su isti oni ljudi koji su u minulim decenijama izdržali i one strašne ekonomske sankcije, izdržali su i rat, nekada im plata ničemu nije vredela, praktično su radili, ni jednog trenutka nisu koristili ni plaćeno ni neplaćena odsustva. Ti ljudi danas su se našli pred dilemom da li dovoljno naše društvo vrednuje sve ono što su u prethodnom periodu radili.
Apsolutno podržavam predloge koje su dali kolege Poskurica i Knežević, kada su rekli da taj sistem edukacije, taj sistem nekakvog bodovanja mora biti dostojanstven, ne sme vređati ljude zaposlene u zdravstvu i verujem da ćemo novim zakonom o komorama, o kojem nas je obavestio državni sekretar na Odboru u više navrata, a koji se već nalazi na sajtu Ministarstva zdravlja, rešiti sve ove dileme sa kojima se danas suočavamo.
Bilo je tu zaista i sjajnih predloga kako može da se reši ovaj problem licenciranja. Jedan od predloga dao je upravo prof. Knežević koji je rekao da je negde video, da li u Americi ili gde, da kolege koje nisu sakupile dovoljan broj tih potrebnih bodova za licenciranje su dobijali test od 200, 300, 500 pitanja i određeno vreme da odgovore na taj test, što ih je naravno i obavezivalo da pročitaju određenu literaturu, itd, odnosno da se edukuju u onim oblastima iz kojih su propustili prihvatanje novih znanja.
Samo bih želeo da ubuduće, kada ova skupštinska većina i vi, gospodine ministre, sa vašim saradnicima, kreiramo zakone koji se tiču, ne samo prava osiguranika, već i prava 120 hiljada zaposlenih ljudi u zdravstvu, zaista saslušamo te ljude, da napravimo jednu kvalitetnu javnu raspravu, da donesemo jedan kvalitetan novi zakon o komorama koji će sve ove dileme sa kojima se mi danas ,posle sedam godina primene tog zakona, suočavamo, da reši na pravi način i da generacijama lekara, sestara, tehničara i ostalih zdravstevenih radnika ostavimo jedan uređen sistem u kome će se oni osećati i sigurnim i bezbednim i da ne žele da napuštaju ovu zemlju i da parče hleba traže tamo negde van Srbije.
Zato i ove izmene zakona doživljavam kao jedno prelazno rešenje do donošenja pravih reformskih zakona. Na političku volju da vas na tom putu podrži ova skupština ne treba da sumnjate. Svi ćemo naravno učiniti napor da vam u tome i pomognemo i nekim našim iskustvima i nekim našim znanjima itd.
Hvala vam, i želim vam i volju i snagu i sreću da izdržite i odradite ono što građani Srbije očekuju.
Ja sam napisao par amandmana na ovaj zakon, smatrajući da mogu i na taj način da pomognem da neke dileme razrešimo. Međutim, u veri da ćemo veoma brzo dobiti nova zakonska rešenja koja će sve ovo rešiti na pravi način, ja ću te amandmane povući i učestvovati svakako u svemu onome što predstoji pred nama u reformi zdravstvenog sistema. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine Joviću.
Reč ima narodna poslanica Gordana Zorić.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti o kome danas raspravljamo je takvog tipa da mislim da bismo svi mogli slobodno da ga podržimo, bez ikakvog uzdržavanja. Predložene izmene i dopune Nacrta zakona su vrlo važne, možda ne neposredno za građane, nego više posredno, ali su svakako važne za zdravstvenu struku i uopšte za funkciju zdravstvenog sistema u našoj zemlji.
Članom 1. došlo je do izmene gde se, kada su u pitanju apoteke i akti, određuje šta je predmet prometa u apotekama. U prethodnom zakonu, odnosno sadašnjem važećem zakonu je nadležna komora za donošenje takvih akata. Izmenom zakona se ministar,koji je deo Vlade koja sprovodi zdravstvenu politiku, sada praktično zadužuje, odnosno postaje nadležan za donošenje akata. To je vrlo važno, jer ako Vlada ima zadatak da vodi politiku, zdravstvenu politiku u državi, onda i nadležnost mora da pripadne ministru, a ne, kao što je bilo ranije, nadležnoj komori.
Član 2. Predloga zakona koji menja član 171, pa se dodaje član 171a je vrlo važan i kako je ministar rekao, posle 60 godina se ovaj problem pokušava rešiti zakonom. Ovim članom, odnosno dodatkom na član 171. reguliše se praktično status nastavnog kadra na fakultetima zdravstvene struke.
Moramo da imamo u vidu da su profesori univerziteta ljudi koji su praktično najstručniji u našoj zemlji. To su visoko obrazovani kadrovi koji se bave, naročito profesori medicinskog fakulteta, farmaceutskog, stomatološkog, zdravstvenom delatnošću, praktičnim radom, bave se edukacijom studenata, a isto tako se bave i naučnim radom. To je rad bez radnog vremena, bez subote i nedelje i rad koji praktično, čak i posle penzionisanja, zahteva praćenje.
Zato su ti ljudi do sada imali određeni status koji nije bio adekvatno regulisan, a ovim se predlogom zakona, odnosno izmenom člana 171, se to želi popraviti, što je vrlo važno. Da li će se to uraditi na pravi način, ne znam, ali važno je da je počelo da se radi? Naravno, to ne bi trebalo da znači, ja nisam profesor univerziteta tako da nemam potrebe, ne branim sebe lično, ali smatram da ti ljudi treba zaista da budu i u finansijskom smislu izuzetno nagrađeni.
Čuli smo komentar da su oni do sada primali, odnosno da primaju dve plate, pa i te dve plate verovatno nisu dovoljne za onaj rad koji oni ulažu u ono čime se bave. To je sigurno tako. Znate, sramno je u zemlji koja je siromašna, kada se kaže - da neko ima 100.000 platu, to onda širokim narodnim masama zvuči mnogo. Međutim, uloženi trud da bi se došlo do zvanja profesora univerziteta i uloženi trud u toku rada sa tim zvanjem je ogroman i naravno da on mora da bude adekvatno nagrađen i naravno da profesor univerziteta mora da ima veću platu nego što je to plata direktora nekog javnog preduzeća, nekog grada, a kako sada stvari stoje, ja pretpostavljam da su plate daleko manje.
Članom 173a, praktično se implementira ovaj član 171a, odnosno član 2. predloženih izmena i dopuna zakona i usklađuje sa tretmanom zdravstvenih radnika koji se bave i praktičnom edukacijom, odnosno prosvetnim radom, obrazovnim radom.
Članom 4. zakona predviđeno je da se izjednači radni staž kod svih zdravstvenih radnika sa visokom stručnom spremom na šest meseci i to je dobro. Znači, definiše se dužina radnog staža, mada treba naglasiti da čak i kada je bilo godinu dana za jednog lekara, odnosno završenog lekara opšte prakse sa položenim stručnim ispitom i navršenim stažom, školovanje još uvek nije završeno.
Lekarka navrši staž i položi struni ispit, tek tada praktično počinje da uči, jer fakulteti su uglavnom u obuci svedeni na to da se pretežno radi na edukaciji u kliničkim uslovima i koliko god da ima prakse ona nije dovoljna da jedan lekar sa navršenim stažom i položenim stručnim ispitom da svoj puni doprinos kada se nađe u jednoj seoskoj ambulanti.
Tu postoji još jedna razlika koju sam primetila, ogromna je razlika između onih lekara koji prva znanja nakon završenog fakulteta stiču u gradskim uslovima, u gradskim domovima zdravlja i onih lekara koji svoje saznanje stiču i praktično kale se u svojoj profesiji u seoskim uslovima. To je iz prostog razloga tako zato što u gradskim uslovima postoji hitna pomoć, postoje dežurne ustanove koje zbrinjavaju najteže slučajeve, urgentne slučajeve, tako da lekari koji počinju karijeru u gradskim uslovima, u gradskim domovima zdravlja nemaju prilike hteli to ili ne, nemaju prilike da vide sve ono što jedan lekar koji karijeru počinje na selu može da vidi na selu. Zato što seoski lekari se bave uglavnom svim onim poslovima koji su iz domena lekara opšte prakse od rođenja pa sve do smrti, pa čak i posle smrti jer su prinuđeni da idu na uviđaje. To je neprocenjivo iskustvo i mislim da bi tu možda trebalo nešto da se uradi zato što temelje znanja i kvaliteta rada praktično lekari postavljaju na početku karijere.
Kada je u pitanju kontinuirana medicinska edukacija tu je već dosta rečeno i morala bih da izrazim svoje, odnosno imam potrebu da izrazim svoje mišljenje kada je pitanje kontinuirane medicinske edukacije.
Sadašnji način organizovanja kontinuirane medicinske edukacije uglavnom je vezan za, odnosno pretvorio se zaista u skupljanje bodova, a evo zbog čega? Činjenica je da mnoge ustanove organizuju besplatno kontinuiranu edukaciju za svoje zaposlene lekare, međutim, to obično budu teme koje nisu interesantne za sve, ne pomažu u sticanju novih znanja svim profilima koji rade u tim ustanovama.
Ja sam lično bila u prilici da skupljam bodove na taj način što sam slušala neka predavanja koja mene lično ne interesuju, ali zato nisam mogla da slušam predavanja koja mene interesuju. Zato što je to podrazumevalo da odem u Niš, da odem u Beograd ili Novi Sad, što iziskuje i vreme i materijalna ulaganja, odnosno to košta, recimo, odlazak do Niša košta oko 15.000 dinara koje bih trebala da izdvojim iz sopstvenih sredstava, a tu takođe postoji razlika između lekara koji rade u velikim gradovima, u velikim centrima i oni koji rade u malim centrima. Ja živim u Kovinu na samo 50 kilometara od Beograda, pa mi nije jednostavno da odem na onu edukaciju koju želim da slušam, jer zahteva vreme, to je jedno. Drugo, odnosno najvažnije zahteva slobodan dan koji ne mogu da dobijem, jer ako odem iz ordinacije, jedina sam, moj posao stoji. Znači, pacijenti su tog dana uskraćeni za usluge koje treba da im pružim, nema ko da me zameni. To je jedan razlog i zbog toga ne mogu da dobijem slobodan dan, niti mogu da dobijem dan od godišnjeg odmora jer služba trpi.
Problem je takođe što sutradan kada se vratim i ako odem slučajno sutradan kada se vratim ne mogu da postignem jer sve ono što je ostalo od prethodnog dana meni se navali na leđa di onda nastaje pravi haos, a drugi važan problem već sam rekla, jesu ta materijalna izdvajanja koja moram da izvadim iz sopstvenog džepa, znači moram da dam sopstvene pare što nije malo i nije jednostavno.
Tako da i zato da bih sakupila bodove moram da slušam čak i teme koje mene lično ne interesuju i ne doprinose mom nekom povećanju količine znanja i poboljšanju kvaliteta rada. Pored toga, član 91. važećeg zakona je predvideo kada su u pitanju licence da lekari koji ne uspeju da obnove licencu do dobijanja licence, mogu da rade pod nadzorom zdravstvenog radnika koji ima licencu.
Dobro je što je ovim Predlogom zakona, članom 6, ta mogućnost promenjena, odnosno ta mogućnost više ne postoji, zato što rad lekara bez licence, pod nadzorom lekara sa licencom je potpuno besmislen. Opet je to mnogo veći problem u manjim sredinama, jer ako vi imate u smeni, recimo, jednog lekara opšte prakse i lekara specijalistu opšte medicine i dogodi se iz nekih razloga da specijalista opšte medicine nema licencu, nije uspeo da sakupi dovoljan broj bodova, a pritom ima, recimo 50 godina, a ima lekara opšte prakse koji ima 30 godina i ko može da mu bude mentor? Znači, praktično može da mu bude mentor samo taj lekar opšte prakse, što je van pameti, jer sigurno da lekar sa 50 godina i 20 i nešto godina radnog staža, iako nema licencu sigurno ima mnogo veće znanje i veće iskustvo nego lekar početnik i pritom samo lekar opšte medicine.
Prosto, to je jednostavno nemoguće organizovati i onda se postavlja pitanje, takođe - ko će overavati ono što taj lekar pod nadzorom radi, jer ako već nema licencu, on nema pravo ni na pečat, nema pravo na pečat koji odobrava fond, koji dobijamo i sklapamo ugovor sa Fondom za zdravstveno osiguranje Republike Srbije. Tako da ima čitav niz problema vezanih za to i zato je dobro što je to promenjeno u sadašnjem Predlogu zakona koji ćemo, sigurna sam, usvojiti.
Dobro je što se uvodi mogućnost polaganja licencnog ispita, jer to daje mogućnost lekarima koji nisu uspeli da sakupe bodove da na taj način sebi omoguće da ne ostanu bez licence, a samim tim, praktično, i bez posla. Lekar bez licence nema šta da traži u sistemu zdravstvene zaštite, bez obzira da li je on privatnik ili radi u državnoj ustanovi. Eventualno možda može da bude neki menadžer u privatnoj zdravstvenoj zaštiti, privatnoj praksi, ali prosto to nije smisao.
Jako je dobro, to daje mogućnost ljudima i kao što reče profesor Poskurica, ja pretpostavljam da će ti testovi sadržati pitanja koja su životna, koja su praktična, da to neće biti seča glava. Prema tome, da onaj ko zna svoj posao moći će i da položi te testove i da tu neće biti problema, a onaj ko ne može da položi testove, pa Bože moj, onda ni ne vredi da radi. Prosto za pacijente nije dobro da takav čovek radi u zdravstvenoj zaštiti ako nema elementarno znanja iz medicine. Tako da i ovaj član je sasvim okej.
Dobro je što je članom 8. izbrisana ta mogućnost da zdravstveni radnik kome je trajno oduzeta licenca može obavljati određene poslove zdravstvene delatnosti, jer sam nešto na tu temu i rekla. Zdravstveni radnik kome je trajno oduzeta licenca zaista nema šta da traži u zdravstvu, jer znamo zašto se oduzimaju licence. Postoje kriterijumi na osnovu kojih se to radi i takvi ljudi zaista nemaju šta da traže u zdravstvu.
Obzirom da su svi ovi predlozi za izmenu i dopunu zakona izuzetno dobri, Vlada je pokazala da razmišlja o tome da popravi sve ono u oblasti zdravstvene zaštite što ne valja, gde treba zakonom da bude regulisano, ja ću u Danu za glasanje, kao i svi članovi SNS, narodni poslanici SNS, glasati za ovaj predlog.