Hvala gospođo Čomić.
Reč ima narodni poslanik Ljubiša Stojmirović.

Hvala.
Poštovane koleginice i kolege, ja ću odmah da krenem sa ovim amandmanom vezano za dužinu pripravničkog staža. Potpuno je normalno i opravdano da svako od nas ima svoje viđenje i ja podržavam vaš stav da predlažete devet meseci. To je vaše viđenje, vi ste dali argumente.
Sa druge strane, Vlada je predložila, odnosno podnosilac ovog zakonskog projekta predložio je šest meseci, što je isto legitimno i što može isto da se brani, kao i ovo vaše.
Sada, šta je tu po meni bitno? Po meni je bitan kvalitet ovog pripravničkog staža, koliko ćemo mi tim ljudima u tom periodu odnosno oni koji budu nadležni za to, omogućiti da mnogo toga nauče, odnosno da dovoljno toga nauče, kako bi samostalno krenuli posle na svoj posao.
Šta je veoma važno? Veoma važno je to što smo mi bez obzira, ne mogu da kažem da je samo prethodna vlast, nego unazad 15, 20 godina i više, mi smo svi sistematski i postepeno uništavali i obrazovanje i zdravstvo. Došli smo u jednu situaciju gde je sada pripalo ovoj Vladi da pokuša mnogo toga da reši, što su zabrljale generacije unazad.
Svi mi, bez obzira da li smo pozicija ili opozicija, moramo da im pomognemo da se taj posao reši na zadovoljstvo svih građana Srbije. Dobro obrazovanje će stvoriti dobre stručnjake u zdravstvu, a dobri stručnjaci u zdravstvu lekari, medicinsko osoblje itd, su neophodni za svaku naciju, tako i za ovu našu. Ništa neće biti srećni građani Srbije zbog toga što ćemo se mi sada ubeđivati ko je više štete naneo zdravstvu, da li ministar iz ove stranke ili one, ali to nas ne opravdava, nikog od nas. Taj ministar ili ti ministri koji su bili imali su period u kome su trebali da reše mnoge probleme, nisu ih rešili, ostavili su ih kolegi Lončaru i on je sada u situaciji da mora da rešava nešto što nije on zabrljao.
Ja se nadam da ćemo biti svi dovoljno mudri da se saglasimo da je ovo jedan zakon koji nam je neophodan, koji je u ovom trenutku onakav kakav jeste i sa vašim predlozima, ako se neki amandmani prihvate od svih poslanika, ne vezano samo da li je pozicija ili opozicija, taj zakonski predlog će biti poboljšan i mi ćemo u ovom trenutku imati takav model.
Da li će taj zakon ostati večno? Pa, neće. Vreme, život nas uči da je sve promenljivo, pa promeniće se i ovo. U medicini, koja po meni više nije samo zanimanje, to je i nauka i praksa i zanimanje, mi vidimo da su promene izuzetno brze. Mnogo toga što je do juče bilo važeće promenilo se. Nauka ide napred, medicina ide napred i mi ćemo biti suočeni za godinu, za dve, za pet, možda i nekoliko puta da menjamo ovaj zakon.
Zato mislim da nema potrebe da napadamo jedni druge, ali mislim i da nema potrebe oko ovakvih stvari da trošimo mnogo vremena. Vi ste izneli argumente po kojima bi to trebalo da bude devet meseci, Vlada je predložila da bude šest meseci, a neće biti nikakvih problema ako ostane predlog Vlade, kao što ne bi bio problem ni da se prihvati vaš predlog. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, naravno da ja predlažem da se amandman odbije. Šest meseci je za pametnog dovoljno, a za one druge nije dovoljno ni godina, dve, tri, četiri, a bogami za neke ni pet godina ne bi bilo dovoljno da se edukuju, s obzirom na diskusije jednog kolege iz stranke bivšeg režima, koga baš nisam najbolje razumeo. Pa, predlažem ubuduće da se meni dodeli prevodilac kada taj kolega govori, jer jednostavno je to neka verzija srpskog jezika, ali ja nisam razumeo da li je uopšte razgovarao o amandmanu i ono što je govorio je za mene bilo sasvim nerazumljivo.
Ja cenim čak i pokušaj samokritike stranke bivšeg režima, koji kažu – znate, mi smo to, a to nije apsolutno tačno, prepustili nekom koalicionom partneru. Ni to nije apsolutno tačno, s obzirom da treba da znaju ono narodno znanje i mudrost koja se prenosi sa kolena na koleno, da nije kriv samo onaj ko je nešto uradio, već je kriv i onaj koji to nije sprečio, a bio je u poziciji da to spreči, da to kazni itd. Tako da, odgovornost je veća na onome ko nije sprečio, ko je to primetio, ali ništa nije činio da se nelogičnosti u oblasti zdravstva isprave.
Nije tačno da se vaši nisu pitali u zdravstvo, ako uzmemo primer u Vojvodini gde 15 godina odlučuju o zdravstvu, gde Republika sve plaća, ali oni postavljaju svoje kadrove. Nemoj da mi kažu da nisu odgovorni za nepotizam, recimo, kad se supruga njihovog lidera nađe na mestu upravnika Urgentnog centra, a da pri tome nema određena akademska znanja, odnosno nije predavač, što je bio neophodan uslov za to.
Ne mogu da kažu da nisu odgovorni kada im direktor Kliničkog centra ima istu rampu na Kliničkom centru i istu rampu ispred njegove kuće. Čak se i na isti daljinski upravljač otvaraju kapije. Znači, ne trebaju mu dva. Tu se jasno vidi namera korupcije, tako da taj pokušaj samokritike, da se kao oni ništa nisu pitali, ja cenim, ali treba reći da se to ne odnosi na teritoriju Vojvodine, gde se, recimo, kupovala oprema, što svakako ministar zna. Recimo, sto za trudnice od šest hiljada evra je plaćen 28 hiljada evra. Po pet puta su cene naduvavane.
Dakle, verujem da je šest meseci dovoljno za pametnog da se edukuje, a za one druge, možete da ih staviti godinu, dve, tri, a po nekim diskusijama neki ne bi uspeli tu specijalizaciju da na odgovarajući način savladaju ni za pet godina. Ne mogu da se složim sa time da je, eto, krivica samo subjektivne prirode. Mislim da je tu bilo više toga.
Šta reći o javnim nabavkama u Vojvodini, koje su bile bez plana i finansijskog plana, koje su bile u vrednostima od po dve milijarde, za koje niko nije odgovarao? Dakle, to što je pokušaj otklona svih grehova. Šta reći o ekonomskom devastiranju zemlje koje je uglavnom krivica što je zemlja uništena, zapuštena, da su plate zdravstvenih radnika na nivou na kome jesu, zahvaljujući tome što je ekonomija, što nema dodatne vrednosti itd, što sve mi sada moramo da uradimo i da ispravimo sve anomalije? I neko sad kaže – znate šta, mi jesmo malo odgovorni, ali odgovornost je bila u tome što smo mi to prepustili nekom drugom itd.
Onaj ko nije sprečio, taj bolest nije lečio i podjednako je odgovoran kao i lekar koji dođe, vidi pacijenta da nije zdrav, ali neće da ga leči i kaže – ja ću to prepustiti medicinskoj sestri. U takvim situacijama lekar je odgovorniji nego od medicinske sestre koja nije kvalifikovana bila za lečenje, a njoj je bilo prepušteno to pravo da se stara o pacijentu. Prema tome, ja mislim da su oni odgovorni i to glavni i isključivi krivci za stanje u zdravstvu, i nemaju pravo svoje pocepane prljave čaršave u Vojvodini, za koje su oni odgovorni, da nabijaju nama na nos. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima dr Mileta Poskurica.
Izvolite, gospodine Poskurica.

Zahvaljujem se.
Možda smo preterano otišli u priču oko nečega što je već u zakonu postojalo, jer se ovde uglavnom diskutovalo o produženju staža doktorima medicine na devet meseci umesto na šest, kako je zakonom bilo i predviđeno. Ja lično otvaram upit što to nije amandmanskim intervencijama ili izmenom zakona, kako nas inače zagovornici ove teze bombarduju raznim zakonskim predlozima, urađeno ranije? Mi smo sada samo ovim izmenama uradili za druge zdravstvene radnike i sveli i njih na šest meseci, budući da zaista, evo, ja to sad moram i da pokažem, ne verujem da će to stići kamera da zumira, piše da nastavni plan i program podrazumeva taj praktični rad, klinički staž i urgentna stanja. Dakle, nešto najurgentnije, najvitalnije unutar celog semestra i onog perioda prakse koju oni imaju u toj godini koja je završna godina studija.
Šta njima, stažerima, da se vratimo na medicinu, jer se govori o medicinarima, ostaje? Ostaje onaj neposredni susret sa pacijentom koji ostvaruju u opštoj praksi, u ambulantama sa lekarom koji je po iskustvu određen da im bude. To i jeste suština. To jeste srž. Možda bi se ovde moglo diskutovati oko toga na koji način, kako se biraju ti lekari, u koje ustanove idu, koliko smo to hteli ili nismo hteli da centralizujemo. Recimo, u Hrvatskoj vi imate konkurs da se ide na staž u zdravstvenu ustanovu, klinički centar ili kliničko-bolnički centar. Konkursom možete iz jednog dela Hrvatske otići u drugi da biste došli do staža. Tako se vodi evidencija, ali je drugačiji režim studiranja i to je drugačije tamo udešeno. Dakle, pridaju tome jedan veliki značaj.
Mi to kroz najozbiljniji mogući način u Srbiji sada rešavamo, tako što na toj šestoj godini studija to provodimo kao obaveznu svakodnevnu aktivnost stažera, studenata tada. Dok su ranije to bili klasični stažeri unutar jednogodišnjeg kruženja. Oni su bili pisači istorija bolesti. Osobe koje su, zavisno svome interesu i volji mentora, mogle ili nisu mogle da siđu u aseptičku salu da vide nekakvu povredu u prijemu, da urade diferenciono-dijagnostičku trijažu. Sada je to već ukalupljeno u obaveznu normu ponašanja i nečega što on mora da vidi, tako da on ima jednako veliku težinu. Da ne ponderiramo sa onim što ima u drugom delu koji pretežno provodi u domovima zdravlja, dakle, u opštoj praksi sa onim što će raditi i, naravno, u institucijama primarne zdravstvene zaštite druge vrste, odnosno oni koji se bave higijenom, epidemiologijom, da nauči režim vakcinacija, da nauči režim kontrole itd.
Dakle, dovoljno, a sa treće strane, konačno, ovo što je urađeno je u dogovoru sa komorama. Komore u tački 5. u svojim ostalim nadležnostima baš definišu ovaj problem. Ministarstvo zdravlja je samo poslušalo predlog komora, što ste mogli u vreme kada ste imali komoru pod apsolutnom vlašću i sami da predložite da se to sa negdašnjih šest meseci za medicinare i 12 za ostale ili vrati na devet za sve ili smanji drugima ili šta god. Sada kada smo na pragu, to ni politički ne vidim da je korisno da se sada nekome sa šest meseci vrati na devet meseci staža. A gde bi ga to proveo? Gde bismo tih još tri meseca uglavili, mimo onoga što on provede? U koji deo, u koji segment? Gde bi on to proveo? On ne može više po okviru staža, kako je propisano pravilima komore i ranije podzakonskim aktima gde mora da se provede sve da bi se staž završio. Prosto, ne vidim, sem jedne jalove priče koja bi sad trebalo da bude nekako suprotstavljena predloženom delu zakona.
Možda je nama to bio ranije veći problem - koliko je kvalitetno što se dobije? E, sada se taj deo stovario na opštu praksu, domove zdravlja, gde je zajedno sa lekarom rasterećen supervizora, koji je profesor, docent koji ga gleda, koji misli da ga još uvek ocenjuje. Sada ne, sada mu je kolega iz prakse koji mu pokazuje i kako se piše uput, kako se tumači analiza, kako se piše laboratorijski uput i najveću muku za njih, kako se uđe u jedinstveni sistem registrovana kompjuterskog pisanja recepata, dijagnoza itd. Oni se tu oporave.
Naravno da uvek i pretežno, da ne kažem uvek, ali najčešće to ipak zavisi od samog kandidata koliko će ozbiljno shvatiti ono što mu se pruža i koliko će kvalitet iz njega teorijski, rekao bih, samo solidno potkovanog, zbog obrazovnog sistema, koji traži brzo i instant učenje i pitanje retencije znanja kakva je, ali sistem nudi, kakav jeste, mi imamo takav i takvog ga poštujem i ja koji ga ne volim. Pružamo maksimum. Koliko oni zadrže u glavi, ne znamo, ali ovaj deo njihovog posrednog uključivanja u doktorski život je zaista dobar i ne vidim da bilo šta ovde treba menjati. Mislim da smo preterano diskutovali.
Hteo sam da vam dam samo obrazloženje iz programa svih medicinskih fakulteta koje sam prikazao i stava lekarskih komora. Obaveza lekarske komore je da takve odluke i takve predloge daje, što su i jedna i druga i treća komora dale. Ne znam više koga bi trebalo o tome da pitam i sa kim da se konsultujemo. Hvala.

Zahvaljujem doktore Poskurica.
Reč ima narodni poslanik dr Ninoslav Girić.

Zahvaljujem.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, trudiću se da budem zaista kratak.

Ovaj amandman svakako treba odbiti, iz jasnih obrazloženja kolega koje su govorile u prilog tome. Mislim da probleme u zdravstvu ne treba, na način na koji je jedan od opozicionih poslanika pokušao, politizovati. Vaš ću zamoliti, predsedavajući, da u daljoj raspravi ne dozvolite da idemo u širinu jer zaista problematika u zdravstvu nije od juče. Vladi, ministarstvu i ministru treba odati zaista priznanje što su se uhvatili u koštac sa ovom problematikom i što se jednim pozitivnim trendom kojim treba dalje nastaviti.

Dobar je stav kolege Milisavljevića da svi moramo da pomognemo ovu priču, da je dalje ne politizujemo. Mislim da će to tako u narednom periodu i biti. Svakako, ovaj amandman treba odbiti. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš.

Hvala vam poštovani predsedavajući.
Gospodine ministre, kolege poslanici, već ova debata koja je bila oko ovog predloga amandmana pokazala je naše zajedničko veliko interesovanje, u stvari, i za sam ovaj amandman, odnosno rešavanje ovog pitanja, ali i u celini i za čitav ovaj Predlog zakona koji je pred nama.
Samo kratko bih se uključila, potaknuta prethodnim diskutantima, da napomenem da smo svi kao građani bili dugo godina svedoci urušavanja odnosa stanja i pozicija u oblasti zdravstva, što je sve imalo velike posledice i uticaj i na ostvarivanje prava pacijenta i položaj nas koji smo korisnici svih tih zdravstvenih ustanova. Ali, prosto moram da kažem da je neko zaustavljanje tog lošeg odnosa nekako bilo i u vreme kada je, to moramo reći istine radi, dr Slavica Đukić Dejanović postala ministar. Da podsetim sve poslanike da smo mi ovde u Skupštini zdušno glasali za predloge zakona koje je ministarstvo u to vreme donosilo i usvajalo.
Pre svega ću pomenuti Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o socijalnom osiguranju, koji je utemeljio neke nove odnose koji su bili u svakom slučaju proevropski, ali su isto tako ustanovili neke odnose između institucija primarne, sekundarne i tercijalne zaštite. Sećam se rasprave koja je u to vreme bila vrlo zastupljena ovde, o značaju koji ponovo dobijaju domovi zdravlja, kao i institucije koje su najneposrednije okrenute građanima. Vraćen je njihov ugled i značaj tih institucija, naročito u razvijanju preventive, i unapred, što kažu, tih preventivnih predloga, na čemu sam sigurna da ćete i vi nastaviti da radite. Zakon u to vreme je donet o pravima pacijenata, koji je prosto otvorio neke nove pozicije, kao i novi prvi put donet Zakon o pravima pacijenata sa mentalnim smetnjama.
Ovde bih naglasila da je sve ono što je rađeno u tom periodu i vaše ministarstvo sada nastavilo jeste, u stvari, sređivanje i ukupne evidencije u oblasti zdravstva, sređivanje sve te, što kažu, dokumentacije u celini, što stvara jednu zdravu osnovu da se u samom sistemu zdravstvene zaštite ide dalje u ozdravljenje, u jačanje njihove pozicije i njihove uloge, raspodele njihovih funkcija. Ono što je najvažnije, o čemu danas diskutujemo, jeste o odgovarajućem vrlo pažljivom i sa poštovanjem odnosu prema mladim lekarima koji sutra treba da nastave vaše današnje aktivnosti i vaše delo, čime ćemo mi obezbediti da zdravstveni sistem bude, kako sam u svojoj prethodnoj raspravi govorila, sistem u koji ćemo mi, kao građani, imati veliko poverenje. Hvala.