Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad Sedme sednice Drugog redovnog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u ovoj godini.
Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 104 narodna poslanika.
Molim vas da ubacite svoje identifikacione kartice u poslaničke jedinice radi utvrđivanja kvoruma.
Konstatujem da je, primenom elektronskog sistema za glasanje, utvrđeno da je u sali prisutno 119 narodnih poslanika i da imamo uslove za rad.
Obaveštavam vas da su opravdano sprečeni da sednici prisustvuju sledeći narodni poslanici - Olgica Batić i Zoran Živković.
Nastavljamo rad i prelazimo na zajednički jedinstveni pretres o predlozima zakona iz tačaka od 3. do 6. dnevnog reda.
Obaveštavam vas da danas na sednici prisustvuje ovlašćeni ministar Aleksandar Antić, kao i vršioci dužnosti pomoćnika ministra spoljnih poslova, ambasador Dragan Momčilović, ambasador Dragan Županjevac, ambasador dr Slavoljub Carić, Ljiljana Zarubica, Lidija Lakčević Zivlaković, Marina Lozar i Jasmina Pekmezović, ovlašćeni da prisustvuju današnjoj sednici.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 170. stav 1, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o bavljenju plaćenim poslovima članova porodice članova diplomatskih ili konzularnih predstavništava, Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Gruzije o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša i Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Finske o sukcesiji i konsolidaciji bilateralnih ugovora.
Ministre, da li želite reč? (Da)
Izvolite.

Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite u najkraćem, pošto ovo objektivno nije materija koja je predmet razmatranja resora ministarstva kojim se ja bavim, ali kao ovlašćeni predstavnik Vlade da u najkraćem pokušam da prođem kroz ova četiri predloga zakona o potvrđivanju sporazuma ili međunarodnih konvencija koje se nalaze na današnjem dnevnom redu Skupštine.
Krenuću, naravno, od Međunarodne konvencije protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika. Tu konvenciju SFRJ je potpisala 12. decembra 1990. godine. U martu 2001. godine, SRJ, kao pravni sukcesor, potvrdila je da ostaje potpisnica ove konvencije. Ono što je važno istaći jeste da je ovu konvenciju do sada ratifikovalo 33 države, od čega su četiri članice EU – Belgija, Hrvatska, Italija i Kipar. Takođe, Nemačka, Poljska i Rumunija su potpisale konvenciju, ali nisu je ratifikovale. Potvrđivanjem ove Međunarodne konvencije, Republika Srbija svrstala bi se u grupu zemalja koje regrutovanje, korišćenje, finansiranje i obuku plaćenika sankcioniše krivično delo i kao moralno neprihvatljivu formu ratovanja.
Ono što je važno istaći je da je ovaj parlament u oktobru 2014. godine u dopunama Krivičnog zakonika propisao dva nova krivična dela koja se odnose na učestvovanje državljana Republike Srbije u ratu ili oružanom sukobu u stranoj zemlji ili organizovanju učestvovanja državljana Republike Srbije u ratu i oružanom sukobu u stranoj zemlji. Tim izmenama Krivičnog zakonika de fakto Republika Srbija je prilagodila svoje zakonodavstvo upravo ključnim elementima ove konvencije, što znači da samom ratifikacijom ove konvencije Srbija ne bi došla u poziciju da menja svoj zakonodavni okvir i da menja svoj krivično-pravni sistem, odnosno ova konvencija, sama po sebi, predstavlja jedan logičan sled događaja i potvrđivanje nečega što je već deo našeg krivičnog zakonodavstva.
Za realizaciju ovakvog zakonskog projekta nisu potrebna dodatna sredstva i, naravno, ovaj zakon bi stupio na snagu osmog dana od njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku Republike Srbije“.
Kada je u pitanju Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o bavljenju plaćenim poslovima članova porodice članova diplomatskih ili konzularnih predstavništava u Narodnoj skupštini Republike Srbije, pre svega želim da istaknem da je sporazum sa Vladom Republike Rumunije zaključen 14. jula 2015. godine, da su note između ministarstava spoljnih poslova razmenjeni i da te dve note sačinjavaju predmetni sporazum, da je sporazum baziran na recipročnoj osnovi i omogućava zapošljavanje uz naknadu članova porodice diplomatskog i drugog osoblja države i imenovanje u skladu sa unutrašnjim propisima države prijema.
De fakto, to je nešto što je postala međunarodna praksa. Takvi sporazumi se sve češće potpisuju između država jer pre svega polaze od činjenice da je u praksi u diplomatsko-konzularnim predstavništvima primećeno i došlo se do saznanja da bračni drugovi zaposlenih u DKP-u ne žele da „prate“ svoje partnere iz nemogućnosti da se profesionalno ostvaruju zbog obaveze da zbog takvog svog čina gube svoja radna mesta u svojoj domovini, da nemaju tu vrstu socijalizacije. Sve se to, naravno, negativno održava i na zaposlene u DKP-ovima, tako da ovakvi sporazumi, ponavljam, postaju praksa. Republika Srbija je do sada potpisala ovakve sporazume sa 14 drugih država – sa Kanadom, SAD, Holandijom, Španijom, Belgijom, Argentinom, Slovenijom, Izraelom, Makedonijom, Turskom, Portugalom, Švajcarskom, Finskom i konačno Rumunijom. Sa Albanijom, Nemačkom, Italijom, Brazilom, Australijom, Francuskom i Ukrajinom pregovori radi zaključivanja ovih sporazuma su u toku.
Kada je u pitanju Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Gruzije o ukidanju viza za nosioce diplomatskih službenih pasoša, pre svega želim da istaknem da Srbija ima diplomatske odnose sa Gruzijom od 1995. godine, da su ti politički odnosi sa Gruzijom dobri, da Gruzija nije priznala nezavisnost južne srpske pokrajine, da to nisu učinili pored brojnih međunarodnih pritisaka. Razlozi za to su naravno pored prijateljskih odnosa koji postoje i činjenice da Gruzija ima slične probleme vezano za Apkaziju i Južnu Osetiju, da su odnosi sa Gruzijom tradicionalno dobri, prijateljski, da nisu dovoljno razvijeni, da sa Gruzijom nemamo veliki broj međunarodno potpisanih ugovora, da nivo ekonomske saradnje i potencijali mogu da se unaprede i da je ovo jedan od koraka koji ide u tom pravcu.
Ono što je činjenice, da smo mi sa Gruzijom imali pun vizni režim, da je Gruzijska Vlada 2011. godine donela jednostranu odluku o ukidanju viza za naše državljane za boravak do 365 dana. Mi zbog viznog režima, Šengejskog sporazuma nismo bili u mogućnosti da na takvu njihovu meru recipročno odgovorimo, da su bili u toku pregovori oko, da kažem, određene vrste liberalizacije od 2013. godine. Konačno je postignut sporazum vezano za diplomatske i službene pasoše koji je recipročnog karaktera i kojim se izuzimaju od viznog režima nosioci važećih diplomatskih i službenih pasoša Srbije i Gruzije do pribavljanja viza za ulazak, tranzit i boravak na teritoriji druge strane u trajanju 90 dana od datuma prvog ulaska.
Konačno, Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Finske o sukcesiji i konsolidaciji bilateralnih ugovora, zaključen je razmenom diplomatskih nota između ambasade Republike Finske u Beogradu i Ministarstva spoljnih poslova 15. aprila 2015. godine. Ovim sporazumom dve zemlje su utvrdile koji je od ugovora zaključen između SFRJ, SRJ i Srbije i Crne Gore, sa jedne strane i Republike Finske sa druge strane i dalje važe u odnosima između dve zemlje. Na ovaj način razrešene su i stanja ugovora potpisani nakon 1992. godine, a pre sticanja samostalnosti Republike Srbije 2006. godine i stvara se osnovac za zaključenje novih bilateralnih sporazuma u oblastima od interesa za obe države.
Reč je o ugovoru između SFRJ i Republike Finske o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, reč je o Sporazumu između Vlade SFRJ i Vlade Republike Finske o prevozu u međunarodnom drumskom saobraćaju, Sporazum između Saveta ministara Srbije i Crne Gore i Fin Vera koji postupa u ime Republike Finske u određenim komercijalnim kreditima. Zakon propisuje da je nadležni organ za sprovođenje sporazuma Ministarstvo spoljnih poslova i da naravno Sporazum stupa na snagu osmog dana od njegovog objavljivanja u „Službenom glasniku“.
Zahvaljujem se na pažnji i na velikom interesovanju koji ste pokazali za ova četiri zakona.

Hvala ministre.
Nasmejali ste me, pa ne mogu da nastavim.
Da li žele izvestioci nadležnih odbora reč?
Da li predsednici, odnosno ovlašćeni žele reč?
Reč ima magistar Đorđe Kosanić. Izvolite.

Poštovani ministre sa saradnicima, predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, nadam se da ću imati i malo više pažnje kada govorim o ovoj temi.
Pred nama je više predloga zakona i to Predlog zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika. Zatim, predlozi zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije, Vlade Gruzije, Vlade Republike Finske i dve odluke o davanju saglasnosti na finansijski plan regulatornog tela za elektronske medije za 2015. godinu i finansijski plan Agencije za energetiku Republike Srbije za 2015. godinu.
Moje izlaganje danas biće usmereno na Predlog zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika. Govoriću o ovoj temi na samom početku i vratiću se na vreme raspada bivše Jugoslavije i na teške ratne sukobe na njenim prostorima, svakako su se otvorila vrata svim radikalnim doktrinama, naročito nacionalizmu i radikalnom islamizmu.
U sukobu na Bliskom Istoku kada je u pitanju Balkan do sada je najviše učestvovalo ljudi iz Bosne i Hercegovine, sa područja Kosova i Metohije, Albanije, a za dolaženje desetina državljana iz Makedonije, Crne Gore i svakako Srbije. Republika Srbija se još uvek ne smatra većom regrutnom bazom iako imamo sve učestalije slučajeve odlaska i pokušaja regrutovanja naših državljana.
Ono što je važno istaći, nažalost sve učestalije učešće žena u ratnim sukobima. Razloga zašto je to učestalo je više. Prvenstveno oslanjanje na faktor iznenađenja. Sve češće su u primeni i zloupotreba dece u ratnim sukobima. Zbog toga je potrebno da se kroz sistem obrazovanja, razgovora o potencijalnoj opasnostima i drastičnim posledicama po njihovu bezbednost i svakako život. Ovaj problem mora biti sagledan iz više uglova i nije dovoljno da potpišemo sankcije, već je važno da preventivno delujemo na suzbijanje ovog trenda koji ne vodi ničem dobrom.
Vratiću se na samu konvenciju, treba reći da ona zabranjuje regrutovanje, korišćenje finansiranje i obuku plaćenika koji samo delovanje plaćenika i to treba smatrati krivičnim delom kao i regrutovanjem međunarodne saradnje radi sprečavanja onih krivičnih dela, njihovo gonjenje i svakako, još jednom kažem sprečavanje.
Inače, sama konvencija je usvojena u Njujorku 1989. godine. Za države članice UN konvencija je bila otvorena od decembra 1990. godine što je učinila i tadašnja SFRJ, a stupila je na snagu u oktobru 2001. godine, a u to vreme SRJ čije pravne instrukcije su Republika Srbija su potvrdile da ostaje potpisnik pomenuti konvencije. Inače, samu konvenciju je potpisalo 33 države. Sve članice države koje su ratifikovale ovu konvenciju dužne su da usvoje zakonske okvire u kojem će sistematizovati krivična dela koja obuhvataju protiv pravna dela svih počinilaca na koji se ovaj zakonski okvir odnosi. Srbija je to učinila donošenjem Zakona o dopunama Krivičnog zakonika u oktobru 2014. godine i na taj način dala doprinos prevenciji terorizma i terorističkih akata kao posledica organizovanja regrutovanja, finansiranja, raznim multinacionalnih ekstremno nacionalističkih i funadamentalističkih grupa i svakako pojedincaca.
Ovde želim da kažem da JS u potpunosti podržava borbu protiv terorizma. Strašno je ono što se dogodilo u Parizu, ali želim da kažem da mi želimo da to što se dogodilo u Parizu nazivamo istim imenom sa onim što se događa na Kosovu i Metohiji.
Na samom kraju želim da kažem da će poslanička grupa JS u danu za glasanje podržati kako Predlog zakona o kome sam govorio tako i ostale predloge zakona iz ove objedinjene rasprave. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Meho Omerović.

Dobar dan, uvažene koleginice i kolege, poštovana predsednice Skupštine, uvaženi ministre Antiću, u svojstvu ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe SDPS, od četiri predloga zakona kojim se ratifikuju međunarodni sporazumi, posebnu pažnju posvetiti i govoriću isključivo i samo o ovom prvom predlogu, a to je Zakon o potvrđivanju Međunarodne konvencije protiv regrutovanja, korišćenja finansiranja i obuke plaćenika. Neskromno ću reći da poslanička grupa SDPS ima i veću odgovornost za raspravu po ovoj temi, jer pre nepunih godinu dana, 10. oktobra 2014. godine, upravo na predlog SDPS mi smo izvršili izmene i dopune Krivičnog zakonika Republike Srbije, kojim smo uveli dva nova krivična dela, protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom i to krivično delo učestvovanja u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi i krivično delo organizovanja i učestvovanja u ratu ili oružanom sukobu u stranoj državi.
Dakle, država Srbija se kroz ove izmene i dopune zakona svrstala u red onih zemalja koje povećavaju svoj međunarodni kredibilitet i poštuju preuzete međunarodne obaveze. Ovim izmenama i dopunama, mi smo unapredili svoje krivično i pravno zakonodavstvo. Mislim da je važno da kao odgovorno društvo, kao država sa svojim pravnim mehanizmima i instrumentima, delujemo na sve izraženiju bezbednosnu pojavu radikalizacije i vrbovanja građana Republike Srbije za učešće u stranim konfliktima.
Svedoci smo poslednjih nekoliko godina, na žalost, učešća državljanja Republike Srbije na stranim ratištima, a najznačajnija su svakako Sirija i Ukrajina. Važno je da smo i kroz ovaj zakon u samo nešto više od godinu dana, uspeli da postignemo ono što nam je bio prvobitni cilj. Dakle, obeshrabrili smo i stavili u istu ravan sve one koji su nameravali ili su već bili na jednom od ovih ratišta da to što čine jeste krivično delo. Ja na žalost nemam još uvek podatke o tome koliko je onih državljana Republike Srbije koji su učestvovali na nekim ratištima, se vratilo u Srbiju i da li su procesuirani, da li su u skladu sa novim krivičnim zakonodavstvom bili podvrgnuti optužnicama, odnosno da li je tužilaštvo reagovalo i u kojoj je to fazi, ali o tome ćemo verovatno razgovarati u nekom od narednih dana.
Ovaj Zakon o potvrđivanju Međunarodne konvencije treba biti iskren, kasni, kasni kada smo u pitanju kao država, zato što je 1999. godine međunarodna zajednica ratifikovala i donela ovu konvenciju, tačnije rečeno 12. decembra, od 12. marta 2001. godine Republika Srbija kao sukcesor bivše SFRJ je potvrdila da ostaje potpisnica ove Konvencije i tek danas, krajem 2015. godine ona se nalazi pred nama, narodnim poslanicima i mi ćemo je, ja sam uveren, ubeđen u danu za glasanje i ratifikovati i samim tim potvrditi ono što sam rekao kada je u pitanju kredibilitet naše države i kada je u pitanju problem odlaska naših građana na strana ratišta, jer ovim zakonskim rešenjima i potvrđivanjem ove Konvencije, mi ćemo demotivisati i dalje odlazak stranih građana u krizna područja.
Ono što želim da naglasim, mislim da, kada je u pitanju terorizam, kada je u pitanju najveći izazov sa kojim se suočava savremeni svet, pa samim tim i naša država i region, jer podsetiću vas, upravo iz država bivše Jugoslavije, našeg regiona, desetine i stotine ljudi su na neki način angažovani na nekim od stranih ratišta.
Zbog toga je nemoguće, treba biti iskren do kraja definisati propisom i rekao bih, propisati i predvideti sve moguće situacije, posebno ne u ovoj oblasti, a podsetiću vas, u ovoj oblasti ni naučna teorija, ni praksa još uvek nisu uspele da sve ovo o čemu mi govorimo, što je problem savremenog sveta, jasno i precizno definišu, jer ne postoje opšte prihvaćene norme, niti kriterijumi u pogledu oružanog konflikta, u pogledu toga kako se definiše jedan oružani konflikt na određenom delu teritorije bilo koje države na svetu.
Mi smo i svedoci, na kraju krajeva, čitajući novine, slušajući i gledajući radio i televiziju, učestvujući na razno, raznim međunarodnim skupovima, na kojima prisustvuju i najrelevantniji i najveće zemlje sveta, da jedni relevantni akteri na međunarodnoj sceni se opredeljuju za nešto što se događa u jednom delu sveta, kao oslobodilačka borba, a drugi to sankcionišu ili nazivaju terorizmom ili separatizmom.
Na žalost, i mi u Srbiji smo na sopstvenom primeru najbolje osetili nedostatak opšte prihvaćenih kriterijuma, ono što želim da naglasim i što mislim da će kroz ratifikaciju ove konvencije i kroz punu primenu zakona koji smo usvojili pre godinu dana i u Srbiji se otkloniti oni nedostaci koji su prisutni u svakodnevnoj štampi. Mi moramo da jasno i precizno definišemo ko su ti ljudi. Nemojte nekima da tepamo da su dobrovoljci, a neke nazivamo teroristima. Neki su plaćenici, a neki su psi rata, neki su separatisti.
Dakle, kada je u pitanju zakon koji smo usvojili i koji se primenjuje, oni su svi prekršioci zakona. Dakle, za državu Srbiju, za pravne instrumente, za tužilaštvo i za sve nas, to su prekršioci zakona. Oni krše zakon koji smo mi doneli, a vi ih možete nazivati ovako ili onako, oni čine krivično delo koje smo mi uveli u naše krivično zakonodavstvo i mislim da je na taj način Srbija pokazala i sebi ali i svetu, da kroz ovu Ratifikaciju koja je danas na dnevnom redu, posle 33 zemlje, od čega su samo četiri države EU, Srbija ulazi u red onih zemalja koje shvataju opasnost, sve konsekvence, shvataju svu pošast, zlo i probleme, ono što se naziva učešćem na stranim ratištima.
Ja bih podsetio na još jednu Rezoluciju SB UN, a to je Rezolucija 2178 koja naglašava da se terorizam ne može, niti sme povezivati sa bilo kojom religijom, sa bilo kojom nacionalnošću ili sa bilo kojom civilizacijom. Ta ista Rezolucija potvrđuje da članice moraju da obezbede, da su sve mere koje su preduzete u borbi protiv terorizma u skladu sa odredbama međunarodnog prava. Uočava se i kroz rezolucije i kroz ovu Konvenciju koju ćemo usvojiti, da terorizam ne može da se pobedi samo vojnom akcijom i zakonskim odredbama, već su potrebni obaveštajni podaci i stoga je potrebna sveobuhvatna koordinacija i saradnja službi bezbednosti.
Države članice su pozvane, naravno, kroz obe ove rezolucije i konvencije da sarađuju da bi sprečile teroriste, da koriste savremenu tehnologiju, i na samom kraju, naravno da Savet bezbednosti osuđuje sve vrste ekstremizama i zahteva da se teroristi razoružaju i obustave sve terorističke akcije učešća u ovim konfliktima.
Mislim da smo i kroz zakon o kome sam govorio, već napravili jedan veliki iskorak, da smo pokazali i savremenom svetu, i onim državama koje su mnogo pre nas ratifikovale ovu Konvenciju, da je Srbija spremna da se uhvati u koštac sa ovim velikim zlom i sa pošašću koja nas je snašla.
Mi nemamo još uvek precizne podatke o broju građana Republike Srbije, državljana koji se nalaze na ratištima, ni u Siriji, ni u Ukrajini, ali ono što možemo da tvrdimo, to je da je posle usvajanja ovog zakon, da je posle definisanja nova dva krivična dela, broj onih koji su otišli na ta strana ratišta, zanemarljiv, ili se može staviti na prste jedne ruke.
Naravno, očekujem da i naše pravosuđe, pre svega mislim na tužilaštvo, da reaguje blagovremeno onog trenutka kada se oni državljani Republike Srbije, koji su učestvovali na ovim stranim ratištima, ponovo pojave na teritoriji Republike Srbije i oni moraju biti procesuirani, moraju odgovarati za krivično delo učestvovanja u ratu na drugoj teritoriji i oni moraju da budu sankcionisani za to što su učinili i oni moraju, na kraju, krajeva odgovarati pred zakonom i pred državom Republikom Srbijom.
U tom smislu neću govoriti o ostalim konvencijama, i SDPS će u danu za glasanje, ne samo podržati ovu Konvenciju, nego će podržati i ostale međunarodne sporazume koji će biti na dnevnom redu i koje ćemo izglasati. Hvala na pažnji.

Reč ima narodni poslanik Ninoslav Stojadinović.

Poštovana gospođo Gojković, uvaženi ministre Antiću sa saradnicima, doduše iz drugog ministarstva, ali pozdrav i vama, koleginice i kolege narodni poslanici, uz sve uvažavanje događaja koji je pred nama, ministarski samit OEBS-a, mislim da je tajming ovih tačaka trebalo podesiti tako da i ministar konačno bude sa nama, da može da brani ove zakone, mada ste i vi to veoma lepo pročitali. Što se tiče samih zakona, mislim da je to nešto što treba usvojiti, što se uklapa u sve o čemu smo ranije diskutovali i razgovarali.
Kada se radi o ovom prvom zakonu, Zakonu o potvrđivanju Međunarodne konvencije protiv regrutovanja itd, to bi trebalo da se usvoji, bez obzira na okolnosti, i da nema ukrajinske krize, da nije bilo Arapskog proleća i svih događanja na zapadnom Balkanu, to je trebalo usvojiti. Ali smo mi sada u jednoj dodatno specifičnoj situaciji, jer postoji realna mogućnost da se i sa prostora Srbije regrutuju, a po nekim informacijama i obučavaju, vojnici, plaćenici, kako ih već ko zove, za rat u Siriji.
Što se tiče drugog zakona, o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Rumunije u bavljenju plaćenim poslovima članova porodica, mislim da je ovo jedan veoma važan zakon. Imao sam kao ambasador u Švedskoj jedan konkretan problem, kada se supruga prvog sekretara zaposlila, pa je došlo do problema, pa je morala da menja diplomatski pasoš regularnim pasošem, itd, itd. Naravno, ovo je u redu. Ovo mnoge zemlje imaju, a zemlje koje nemaju, recimo, Švedska, u kojoj sam službovao nema ovako nešto, onda se dešava da se porodice razdvajaju. Jer, s obzirom na primanja koja su tamo, ne isplati se da se primanja svedu na četvrtinu ili polovinu. U svakom slučaju, ovo treba prihvatiti, ali mislim da i dodatnom regulativom Srbija, odnosno preko Ministarstva spoljnih poslova, treba da reguliše uslove kada, kako, ipak neka vrsta saglasnosti ministarstva treba da postoji za ovu vrstu zapošljavanja dok su bračni drugovi, supruga ili suprug, na službovanju u diplomatsko-konzularnim predstavništvima.
Sledeći zakon – Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Gruzije o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Ako se ne varam, mi smo imali problem. S tim problemom su se susretali i neki članovi delegacija Narodne skupštine Republike Srbije, da smo sa nekim zemljama imali ukinute vize za nosioce regularnih pasoša i kada su bili tamo na aerodromu sa diplomatskim pasošima, tražena im je viza. Mislim da je tu spadala Moldavija, ako se ne varam, i Gruzija. Ne znam zašto ovo ovoliko kasni, kao uostalom i ovaj poslednji, o sukcesiji i konsolidaciji bilateralnih ugovora sa Finskom?
Sve su ovo sporazumi koje treba potvrditi. Ali, moram da konstatujem da mnogo toga dolazi u Skupštinu Srbije i kada je već sve rešeno, pripremljeno, sa velikim zakašnjenjem, ne vidim razlog da Ministarstvo spoljnih poslova toliko kasni u vezi mnogih stvari. Evo, recimo, ovaj zakon o ukidanju viza, što smo konstatovali još pre šest, sedam meseci, možda i više, na Odboru za spoljne poslove.
Generalno, mislim da ta saradnja Ministarstva za spoljne poslove i Narodne skupštine Srbije nije sjajna. Navešću samo poslednji primer. Svi koji su bili ambasadori, nosioci tih funkcija i branili teze, znaju kako je to u prošlosti išlo, 20-30 godina. Po prvi put ove godine, kada smo imali odbranu teza, odnosno razgovor sa ambasadorima imenovanim za Nemačku i Norvešku, svi materijali su nosili oznaku „poverljivo“, sednica je bila zatvorena za javnost, po prvi put. Naravno, kada se takve stvari dešavaju, automatski se dolazi u žižu javnosti, misli se da se tu nešto krije, da nešto nije u redu. Moram da pohvalim tu predsednicu Odbora i ostale članove Odbora iz vladajuće koalicije koji su imali razumevanja i suprotstavili se ovome, tako da je već sledeća sednica bila organizovana na drugi način.
Nama Ministarstvo spoljnih poslova, tačnije ministar Dačić, duguju izveštaj o radu. Poslednji je bio poodavno. Opet kažem, uz sve uvažavanje ovoga što se dešava, uz sve probleme i aktivnosti koje je naša zemlja imala, trebalo bi da se to do kraja godine uradi. Uobičajeno se to radi u većoj sali i to su vrlo kvalitetne diskusije.
Želeo bih da ukažem i na druge propuste Ministarstva. Nije zgodno diskutovati o dešavanjima u Libiji, ali mislim da su tu veliki propusti napravljeni, kao i materijalne povrede pravila i da smo mi jedna od retkih zemalja koja u Tripoliju ima ambasadu. To je katastrofa. Da ne pominjem dešavanja u konzulatu u Milanu. Taj novi zakon o spoljnim poslovima moraće jednu klauzulu, jedan član da sadrži. Nije samo bitno zvanje diplomatske aktivnosti, moramo da sagledamo sve aspekte kandidata i ne mogu ljudi koji imaju probleme, koji su razapeti između raznih problema, porodičnih, finansijskih itd, da idu i da brukaju našu zemlju u inostranstvu.
Konkurs za pomoćnike, koliko znam, nije okončan i non-stop, od formiranja Vlade, pomoćnici su u „vd“ stanju. Trebalo bi ovo podhitno odraditi i mislim da je to takođe veoma važna stvar.
Na kraju, ima pomaka u imenovanju ambasadora i generalnih konzula, jer mi godinama nemamo u veoma važnim državama, pomenuo sam već Nemačku, sada je tu Grčka sledeća koja nije priznala Kosova, neki pomeri postoje tu, ali apelujem da se ministarstvo angažuje da i to malo ubrza, kako bi na tim svim važnim destinacijama imali ambasadore. Tu je i kolega Županjevac, koji je veoma uspešno tu funkciju obavljao u Atini i znamo koliko je sve to važno.
U kontekstu dešavanja, zahtev Kosova za prijem u UNESCO, itd, veoma je bitno da na tim ključnim mestima imamo ambasadore i da nam se ne desi, recimo, da Grčka bude uzdržana, da neka tamo zemlja od koje smo očekivali, da ne navodimo o kojim se zemljama radi, bude protiv ili napusti salu pre glasanja.
Da zaključim, naša poslanička grupa SDS-ZZS-ZS-Boris Tadić, podržaće ove zakone jer su u skladu sa svim kretanjima međunarodnim, međunarodnom praksom, diplomatskom praksom, ali ukazujemo da bi Ministarstvo spoljnih poslova moralo da bude puno agilnije i da mnogo započetih poslova, a i onih koje nije ni započelo u najskorije vreme reši.
Ja sam ovde govorio samo o diplomatskoj delatnosti. Nažalost, ima tu i unutrašnje organizacije, dešavanja unutar same kuće. Neću pominjati reči „starleta“ i šta ja znam, za koje treba koristiti Vujakliju i tražiti definicije. Ima tu puno problema unutar kuće i mislim da unutrašnja organizacija ministarstva takođe zaslužuje veliku pažnju i da tu treba poraditi u narednom periodu.
Na kraju se zahvaljujem što ste mi omogućili da sve ovo kažem, iako sam malo, priznajem, izašao iz teme. Hvala.

Zahvaljujem se.
Reč ima ministar Aleksandar Antić.

Osećam makar potrebu da malo reagujem na ovo o čemu je uvaženi narodni poslanik gospodin Konstandinović govorio, uz saglasnost da ovi zakoni, odnosno potvrđivanje sporazuma i konvencija dugo čeka i u Vladi i u parlamentu, ali molim da se shvati da to nije pitanje ne ažurnosti već jednostavno proceduralnih razloga.
Želim da kažem dve stvari oko ovih pitanja unutrašnje organizacije i rada u Ministarstvu spoljnih poslova. Tu su predstavnici Ministarstva spoljnih poslova koji će to naravno preneti i ministru i svojim kolegama, ali mislim da na kraju dana, makar u ovom trenutku, ne bi trebali da budemo previše kritični prema Ministarstvu spoljnih poslova.
Na kraju 2015. godine, godine u kojoj je de fakto srpska diplomatija zaista bila na visini zadatka, suočavajući se sa različitim izazovima i različitim situacijama u kojima se nalazila, počev od predsedavanja OEBS-om, koje je po svim ocenama, svih međunarodnih faktora, urađeno na jedan apsolutno profesionalan, politički odmeren način, preko svih onih borbi koje je u ime Republike Srbije naša diplomatija, zajedno sa državnim vrhom, vodila i na kraju ostvarila dobre rezultate. Moram da podsetim i na UNESKO, i na čitavu jednu aktivnost koju su, ponavljam, državno rukovodstvo, ministar spoljnih poslova, čitavo Ministarstvo spoljnih poslova, realizovali kako bi ostvarili taj rezultat koji smo svi zajedno ocenili kao važan za našu zemlju.