Zahvaljujem.
Konvencija protiv regrutovanja, korišćenja finansiranja i obuka plaćenika i tri ratifikacije Sporazuma sa Rumunijom, Gruzijom i Finskom su dobra vest za zakonodavca iz najmanje tri razloga. Prvi je što su tekstovi predloga i ratifikacija sporazuma jasni i nesporni. Drugi je što odlučivanjem o ovome unapređujemo našu bilateralnu, multilateralnu saradnju sa zemljama koje su ili predmet sporazuma koji ratifikujemo ili već potpisnice Konvencije protiv regrutovanja, korišćenja finansiranja i obuke plaćenika. Treće je što se pruža mogućnost da govorimo o primeni ovih sporazuma i konvencije sa dobrom vešću da smo na predlog poslanika SDPS već promenili Krivični zakon. Ratifikacijom ove Konvencije potpuno zaokružujemo sve potrebne instrumente da bi zakon i Konvenciju primenjivali.
Jedna samo digresija. Imamo konvencije potpisane, ratifikovane, koje zahtevaju izmene zakona. Takva je npr. Istanbulska konvencija o borbi protiv nasilja nad ženama, koja zahteva izmene krivičnih zakona ili Uputstvo Evropskog suda za ljudska prava koji se tiče krađe beba, koji takođe zahteva izmene Krivičnih zakona.
Ovakav paralelan posao koji je već urađen na Konvenciji protiv regrutovanja, korišćenja finansiranja i obuke plaćenika pruža nadu da ćemo uraditi ova druga dva ozbiljna posla i podići kredibilitet svoje zemlje da nismo samo na rečima za ratifikacije konvencija, nego na izmeni domaćeg zakonodavstva, pa onda i na primeni, bez obzira na koju konvenciju međunarodnu referisali domaćim zakonodavstvom.
Zato prvo, sasvim kratko, o tri sporazuma koja zvuče rutinski, ali rešavaju mnoge probleme i sa Finskom i sa Rumunijom i sa Gruzijom, ne samo za pripadnike Ministarstva spoljnih poslova ili za porodice onih koji po odluci Ministarstva su u diplomatsko-konzularnim predstavništvima u Rumuniji ili putuju u Gruziju ili zaokruživanjem prethodne saradnje sa Finskom.
I sada druga digresija, zgodno je vremenski da danas praktično, osim još dva dokumenta, zaokružujemo ratifikacijama saradnju sa Finskom, s obzirom da se trenutno održava Ministarski savet OEBS, da je Finska zemlja koja je bila domaćin parlamentarnoj skupštini OEBS u junu ove godine i neko ko je predlagao dokument Helsinki 40 plus zajedno sa Srbijom i Švajcarskom, a u cilju obeležavanja 40 godina od 1995. godine i čuvene treće korpe na Helsinškoj povelji koja govori o ljudskim pravima.
Vratiću se na ljudska prava kada pokušam da svima nama pojasnim šta znači primena ove Konvencije, jer smatram da i današnji, sutrašnji i preksutrašnji sastanci sa sedam ministara spoljnih poslova OEBS-a u Beogradu treba da budu posvećeni podizanju teme ljudskih prava na listi prioriteta i vraćanje na prvo mesto kako one zahtevaju, po sebi, kako to preporučuje Helsinki 40 plus i kako je i tokom predsedavanja Srbije OEBS-om rađeno, ulaganjem energije, znanja i veština u dijalog sa Ukrajinom i ulaganjem energije, znanja i veština u bolje upravljanje migrantskom i izbegličkom krizom koja je, ne kao talas, zapljusnula Evropu, nego kao reka.
To je razlog zašto je dobro da čim pre na predlog Ministarstva spoljnih poslova uradimo ratifikacije svih bilaterala koje se tiču ili nasleđivanja sporazuma za koje smo po sukcesiji kazali da ih prihvatamo ili novih sporazuma sa zemljama, ne samo OEBS-a, regiona ili EU, nego državama uopšte.
Iskustvo koje ja imam u OEBS-u i u saradnji sa predstavnicima DKP-a kroz OEBS, region, u tim država je da retko možete da nađete ljude kao što su pripadnici Ministarstva spoljnih poslova koji su u nemogućim uslovima zaista profesionalno obavljali svoje poslove, i to je ta treća digresija.
Do 2006. godine bilo je neverovatno teško biti predstavnik Ministarstva spoljnih poslova, da li dolaziš iz Crne Gore ili Srbije i kakvu politiku zastupaš, i samo veštinama ljudi koji su bili tamo je ugled i tadašnje državne zajednice i kasnije Srbije rastao. Da ne govorim o 10 strašnih godina kada je naša diplomatija bila potpuna isključena iz evropskih i svetskih tokova, a kada se veštinama znanjem i voljom pripadnika vratila u svet i to tako što je dokazivala svaki dan da joj je u tom svetu i mesto. Nije mala stvar, ne zato što to govori neko ko pripada opoziciji, nego zato što se o tome jako malo govori i što se podrazumeva da je to rutinska stvar. Ako pogledate druge zemlje i njihove pripadnike Ministarstva spoljnih poslova, videćete da nije tako čest slučaj da neko uspe da se ih potpune blokade statusa, bez ikakvog dijaloga, vrati u puno svetlo, na međunarodnu scenu spoljne politike.
Tu ću dodati još jednu digresiju, s obzirom da ću na predstojeći budžet imati amandmane kojima se povećavaju sredstva za Ministarstvo spoljnih poslova, i to sa mnogo dobrih razloga, kao i da najavim da ću svaku vrstu obaveze štednje za Ministarstvo spoljnih poslova da odbijem sa argumentacijom da 10 godina, kada smo bili eliminisani iz spoljne politike, nismo nigde putovali, ništa nismo trošili na spoljnu politiku i jako smo uštedeli, strašno smo uštedeli. Godine 2001. smo videli koliko smo uštedeli, tako da ne mogu da procenim da li će biti uspešno, ali smatram da je iznos sredstava i pažnja budžeta na Ministarstvu spoljnih poslova ne primereno mala i da o tome mora da se vodi dijalog, pa ako uspe već sada, super, ako ne, eto me i sledeće godine na budžetu.
I to su opšta mesta oko ratifikacije sporazuma koje potpisujemo sa zemljama poput Gruzije, Rumunije i Finske, a nadam se i sa drugim zemljama da bi jedan deo zaklopili kao sadržinu nasleđenih ugovora, preuzetih obaveza i svega onoga čime se naša diplomatija mučila tokom devedesetih i posle nje.
Konvencija protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, važna konvencija i važno je da svi oni koji se ovim nezakonitim poslom bave, svi oni kojima se tvrdi da je biti plaćenik dozvoljeno i svima onima koji iz raznih razloga popularišu plaćeništvo kazati šta ova konvencija i krivični zakon Srbije podrazumeva kao kaznu za ove nezakonite radnje.
Dakle, definicija o tome šta je plaćenik? Plaćenik je lice, A - koje je posebno regrutovano u zemlji ili inostranstvu za borbu u oružanom sukobu, B – koje je motivisano da učestvuje u neprijateljstvima radi ostvarivanja lične koristi i kome je zapravo u ime ili od strane učesnice u sukobu obećana materijalna naknada koja je značajno veća od naknade obećane ili isplaćene borcima sličnog ranga ili položaja u oružanim snagama te strane, C - koji nije državljanin strane u sukobu niti ima prebivalište na teritoriji koja kontroliše u sukobu, D - koje nije pripadnik oružanih snaga, strana u sukobu i E - koje nije uputila država koja nije strana u sukobu po službenoj dužnosti ili kao pripadnika svojih oružanih snaga i članom 2. se isto definiše da je svako lice koje regrutuje koristi finansije da obučava plaćenike definisane članom 1. ove konvencije da čini krivično delo u smislu ove konvencije i čini krivično delo u smislu Krivičnog zakona Republike Srbije.
Šta je moj akcenat i doprinos informisanju ljudi koji nas slušaju tokom ove debate, a pogotovo izvršne vlasti koja treba da primenjuje ovaj zakon? Neke kolege kao Meho Omerović je spominjao već da tema plaćenika bez obzira što je regulisana krivičnim zakonom, a biće sada i ovom konvencijom za koju ću glasati, naravno kao i sporazume.
Ne tretira se tako u javnosti i zato mi je važno da podsetim da za svu štampu i za sve medije sem interneta važi Zakon o javnom informisanju i medijima i da svaka promocija plaćeništva, svako navijačko, a takozvano analitičko pisanje o tome da je dobro biti plaćenik negde, takođe podrazumeva krivično delo i time mora da se bavi ne ovaj zakon, ne ova konvencija nego Zakon o javnim medijima i informisanju.
Kod nas postoji zabluda da su samo javni servisi obavezni da poštuju odredbe Zakona o javnom informisanju i medijima. Vrlo jasno piše u zakonima koji se odnosi na javno informisanje i medije, šta se sme, a šta se ne sme tokom programa bez obzira da li su u pitanju elektronski mediji ili štampani mediji. Internet je od toga izuzet, da li na sreću ili nažalost, verovatno pred nama je da vidimo, međutim internet nije izuzet od sajber kriminala, a s obzirom da mi imamo sada i potvrđenu konvenciju, odnosno imaćemo je danas za glasanje i Krivični zakon onda bi bilo jako dobro da budu svi jako pažljivi koji navijaju za one koji su plaćenici, a zovu ih dobrovoljcima, jer su im simpatični, ideološki bliski ili bilo ko, ko pokušava preko interneta da vrbuje, da populariše, da zaluđuje bilo koga, da se priključi plaćeničkoj borbi, da zna da je internet prostor kome sektor u MUP-u koji se bavi sajber kriminalom može da pristupi.
Šta nam je problem sa temom o kojoj govorimo i zašto je to relativno nova tema i u diplomatiji i u ratifikaciji, za diplomatiju je 10-15 godina, relativno kratak period i kako se ona razlikuje od inače međunarodnih konvencija, ugovora i zakona koji tretiraju ratne sukobe, oružane sukobe, zabrane zločina, tretiranje ratnih zarobljenika i sve ono što je detaljno opisano u međunarodnom pravu?
Mi živimo vreme kada je prestalo da bude jasno i u spoljnoj politici i u međusobnim bilateralnim, multilateralnim odnosima ko je kome neprijatelj, ko nije? Nekada se to zvalo viteško vreme, zna se ko kome hoće da otme zemlju, blago ili ćerku, pa poratuju, pa zabodu zastavice, pa pobiju onoliko ljudi i zna se ko je crn, ko je beo, ko za koga navija. Daću vam primer koliko sam u pravu sa pitanjem – ko je dobar, a ko loš momak u Siriji? To što mi to ne znamo ili se time ne bavimo, to je manji problem od toga što ne zna ni međunarodna spoljna politika, što imate različite nijanse sivog u onome što ja zovem sve loši momci koji učestvuju kao plaćenici u izazivanju sukoba u nelegalnom trošenju resursa neke zemlje u ratnim zločinima čiji spisak će za Srednji i Bliski istok tek se pojaviti za koju godinu, oni se sada dešavaju i sada evidentiraju.
Dakle, ono što se za sada u diplomatiji, u spoljnoj politici zove non state actor dakle, učesnici oružanih sukoba koji nisu predstavnici država, biće sve brojnije. Kako se onda kao država koju obavezuju drugi međunarodni ugovori, međunarodno pravo, kako se vi borite protiv non state actor? Ovom konvencijom i ozbiljnom primenom te konvencije, kao i krivičnim zakonom gde jasno propišete šta je krivično delo. Ali, ponavljam i razgovorom u javnosti gde je drugim zakonima zabranjeno da vi zbog svojih navijačkih strasti vrednosnog sistema nekoga ko je plaćenih za jedan rat vrednujete pozitivno, a nekoga ko je plaćen za drugi rat, vrednujete negativno ili imate negativnu kampanju za jedne zovući ih borcima za slobodu, a nekad te iste zovete i teroristima.
Vrlo su ozbiljne teme, način na koji se interpretira rad odnosno učešće u oružanim sukobima plaćenika za jedno društvo i bez obzira što se slažem da je naše društvo kao postratno, postkonfliktno, postkrizno društvo, jednog strašnog sukoba tokom devedesetih, koji je ostavio tragične stope onih koji su ga smatrali dobrim, koji je iznenadio i Evropu i napravio da i svetski akteri tada naprave mnoge greške. Dakle, ne radi se samo o nama kojima je to bliska uspomena, radi se generalno o spoljnoj politici, odnosima među državama, gde je dozvoljeno jedno isto zvati borcem za slobodu, pa onda na njega ne treba da se odnosi ni da je plaćenik, ni da je neko ko to radi iz lične koristi zato što je deo te non state actor grupe, a da se zove isti taj, ista ta, teroristom kada radi isto delo.
Poseban problem je što mi u svetu imamo privatne plaćenike, dakle, imamo privatne institucije koje su sasvim u zakonodavstvu legalne u svojim zemljama gde imate pripadnike oružanih formacija raznih vrsta koji na najlegalniji mogući način postoje u državama. oni ne bi trebalo da su deo ovog zakona. zato neću ređati imena. Oni su poznati, registrovani, rad im je javan, ali bi trebalo da se država obaveže i to smo mi u suštini učinili u Krivičnom zakonu, da svaku vezu nekoga ko je plaćenik, sa institucijama koje žive od toga, zarađuju od iznajmljivanja boraca za razne ratne zone, takođe bude krivično delo.
Šta je krajnji cilj primene ove konvencije i zakona? Krajnji cilj je da bude dijaloga o tome zašto neki ljudi idu da budu plaćenici u ratove, krajnji cilj je da otvorimo debate o nasilju – šta je to što vas čini zadovoljnim, što vas bogati time što činite akte nasilja koji ste svesni da su nezakoniti i šta je to što možemo da uradimo kao zemlja u svojoj spoljnoj politici, da sve rizike, da takvo ponašanje bude popularisano, šireno, kvalifikovano, vrednosno u našoj javnosti smanjimo na minimum i šta je to što u okviru spoljne politike možemo da učinimo da i naš region u saradnji sa drugim državama u regionu obezbedimo od ulaska plaćenika bilo koje vrste i kako da obezbedimo da se Međunarodna zajednica koja često nije jasna po sadržaju, ko je to i šta, zaista bavi ovim problemom.
Sada se vraćam na obećanje da ću govoriti na kraju o trećoj korpi akta iz Helsinkija, o ljudskim pravima. Zato je OEBS i ovde u Beogradu, koji se održava, treba da govori o ljudskim pravima, jer države mogu da ulaze u sukobe, države mogu da ulaze oružjem jedna drugoj na teritoriju, mogu da ratuju, države mogu tajnim kanalima da plaćaju „non stej ektore“ da vrše nasilje na drugim teritorijama za državni račun, skriveno ili ne, poluprivatne ili privatne institucije koje regrutuju, obučavaju i plaćaju ljude kojima je posao da budu plaćenici mogu da se bave plaćeništvom i finansiranjem onih koji za račun institucija, dela institucija, neformalnih centara u državama idu na ratišta i u ratne zone, ali je centar ovog zakona onaj nad kim se nasilje vrši. To je tema ljudskih prava.
Dakle, neko ko nenaoružan živi u ratnoj zoni na Bliskom Istoku, neko ko nenaoružan živi na teritoriji zamrznutog, sada srećom, konflikta u Ukrajini ili u zaleđenim konfliktima od Kavkaza preko centralne Azije ili kod nas. Zato je važno da razumemo da je bezbednost neodvojiva od ljudskih prava i da svo ovo opisivanje krivičnih dela bilo koga na kraju se svodi na odbranu ljudskog prava jedne žene, jednog muškarca, da bude siguran, da bude sigurna od toga da će plaćenici nekažnjeno biti u njenom ili njegovom komšiluku, i vršiti nasilje, zločine, šta god već.
Zbog toga se ljudska prava ne mogu primenjivati tako da budu smanjena na uštrb opšteg sistema bezbednosti. To je najveća opasnost spoljne politike 21. veka da popustimo pred zidovima, pred bodljikavim žicama, da popustimo pred tim…