Zahvaljujem se, gospodine ministre.
Gospodine Stojadinoviću, nemate pravo na repliku u ovom trenutku.
(Ninoslav Stojadinović, s mesta: Nije replika.)
Možete samo na kraju rasprave.
Reč ima narodni poslanik Gordana Čomić.

  Zahvaljujem.
Konvencija protiv regrutovanja, korišćenja finansiranja i obuka plaćenika i tri ratifikacije Sporazuma sa Rumunijom, Gruzijom i Finskom su dobra vest za zakonodavca iz najmanje tri razloga. Prvi je što su tekstovi predloga i ratifikacija sporazuma jasni i nesporni. Drugi je što odlučivanjem o ovome unapređujemo našu bilateralnu, multilateralnu saradnju sa zemljama koje su ili predmet sporazuma koji ratifikujemo ili već potpisnice Konvencije protiv regrutovanja, korišćenja finansiranja i obuke plaćenika. Treće je što se pruža mogućnost da govorimo o primeni ovih sporazuma i konvencije sa dobrom vešću da smo na predlog poslanika SDPS već promenili Krivični zakon. Ratifikacijom ove Konvencije potpuno zaokružujemo sve potrebne instrumente da bi zakon i Konvenciju primenjivali.
Jedna samo digresija. Imamo konvencije potpisane, ratifikovane, koje zahtevaju izmene zakona. Takva je npr. Istanbulska konvencija o borbi protiv nasilja nad ženama, koja zahteva izmene krivičnih zakona ili Uputstvo Evropskog suda za ljudska prava koji se tiče krađe beba, koji takođe zahteva izmene Krivičnih zakona.
Ovakav paralelan posao koji je već urađen na Konvenciji protiv regrutovanja, korišćenja finansiranja i obuke plaćenika pruža nadu da ćemo uraditi ova druga dva ozbiljna posla i podići kredibilitet svoje zemlje da nismo samo na rečima za ratifikacije konvencija, nego na izmeni domaćeg zakonodavstva, pa onda i na primeni, bez obzira na koju konvenciju međunarodnu referisali domaćim zakonodavstvom.
Zato prvo, sasvim kratko, o tri sporazuma koja zvuče rutinski, ali rešavaju mnoge probleme i sa Finskom i sa Rumunijom i sa Gruzijom, ne samo za pripadnike Ministarstva spoljnih poslova ili za porodice onih koji po odluci Ministarstva su u diplomatsko-konzularnim predstavništvima u Rumuniji ili putuju u Gruziju ili zaokruživanjem prethodne saradnje sa Finskom.
I sada druga digresija, zgodno je vremenski da danas praktično, osim još dva dokumenta, zaokružujemo ratifikacijama saradnju sa Finskom, s obzirom da se trenutno održava Ministarski savet OEBS, da je Finska zemlja koja je bila domaćin parlamentarnoj skupštini OEBS u junu ove godine i neko ko je predlagao dokument Helsinki 40 plus zajedno sa Srbijom i Švajcarskom, a u cilju obeležavanja 40 godina od 1995. godine i čuvene treće korpe na Helsinškoj povelji koja govori o ljudskim pravima.
Vratiću se na ljudska prava kada pokušam da svima nama pojasnim šta znači primena ove Konvencije, jer smatram da i današnji, sutrašnji i preksutrašnji sastanci sa sedam ministara spoljnih poslova OEBS-a u Beogradu treba da budu posvećeni podizanju teme ljudskih prava na listi prioriteta i vraćanje na prvo mesto kako one zahtevaju, po sebi, kako to preporučuje Helsinki 40 plus i kako je i tokom predsedavanja Srbije OEBS-om rađeno, ulaganjem energije, znanja i veština u dijalog sa Ukrajinom i ulaganjem energije, znanja i veština u bolje upravljanje migrantskom i izbegličkom krizom koja je, ne kao talas, zapljusnula Evropu, nego kao reka.
To je razlog zašto je dobro da čim pre na predlog Ministarstva spoljnih poslova uradimo ratifikacije svih bilaterala koje se tiču ili nasleđivanja sporazuma za koje smo po sukcesiji kazali da ih prihvatamo ili novih sporazuma sa zemljama, ne samo OEBS-a, regiona ili EU, nego državama uopšte.
Iskustvo koje ja imam u OEBS-u i u saradnji sa predstavnicima DKP-a kroz OEBS, region, u tim država je da retko možete da nađete ljude kao što su pripadnici Ministarstva spoljnih poslova koji su u nemogućim uslovima zaista profesionalno obavljali svoje poslove, i to je ta treća digresija.
Do 2006. godine bilo je neverovatno teško biti predstavnik Ministarstva spoljnih poslova, da li dolaziš iz Crne Gore ili Srbije i kakvu politiku zastupaš, i samo veštinama ljudi koji su bili tamo je ugled i tadašnje državne zajednice i kasnije Srbije rastao. Da ne govorim o 10 strašnih godina kada je naša diplomatija bila potpuna isključena iz evropskih i svetskih tokova, a kada se veštinama znanjem i voljom pripadnika vratila u svet i to tako što je dokazivala svaki dan da joj je u tom svetu i mesto. Nije mala stvar, ne zato što to govori neko ko pripada opoziciji, nego zato što se o tome jako malo govori i što se podrazumeva da je to rutinska stvar. Ako pogledate druge zemlje i njihove pripadnike Ministarstva spoljnih poslova, videćete da nije tako čest slučaj da neko uspe da se ih potpune blokade statusa, bez ikakvog dijaloga, vrati u puno svetlo, na međunarodnu scenu spoljne politike.
Tu ću dodati još jednu digresiju, s obzirom da ću na predstojeći budžet imati amandmane kojima se povećavaju sredstva za Ministarstvo spoljnih poslova, i to sa mnogo dobrih razloga, kao i da najavim da ću svaku vrstu obaveze štednje za Ministarstvo spoljnih poslova da odbijem sa argumentacijom da 10 godina, kada smo bili eliminisani iz spoljne politike, nismo nigde putovali, ništa nismo trošili na spoljnu politiku i jako smo uštedeli, strašno smo uštedeli. Godine 2001. smo videli koliko smo uštedeli, tako da ne mogu da procenim da li će biti uspešno, ali smatram da je iznos sredstava i pažnja budžeta na Ministarstvu spoljnih poslova ne primereno mala i da o tome mora da se vodi dijalog, pa ako uspe već sada, super, ako ne, eto me i sledeće godine na budžetu.
I to su opšta mesta oko ratifikacije sporazuma koje potpisujemo sa zemljama poput Gruzije, Rumunije i Finske, a nadam se i sa drugim zemljama da bi jedan deo zaklopili kao sadržinu nasleđenih ugovora, preuzetih obaveza i svega onoga čime se naša diplomatija mučila tokom devedesetih i posle nje.
Konvencija protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, važna konvencija i važno je da svi oni koji se ovim nezakonitim poslom bave, svi oni kojima se tvrdi da je biti plaćenik dozvoljeno i svima onima koji iz raznih razloga popularišu plaćeništvo kazati šta ova konvencija i krivični zakon Srbije podrazumeva kao kaznu za ove nezakonite radnje.
Dakle, definicija o tome šta je plaćenik? Plaćenik je lice, A - koje je posebno regrutovano u zemlji ili inostranstvu za borbu u oružanom sukobu, B – koje je motivisano da učestvuje u neprijateljstvima radi ostvarivanja lične koristi i kome je zapravo u ime ili od strane učesnice u sukobu obećana materijalna naknada koja je značajno veća od naknade obećane ili isplaćene borcima sličnog ranga ili položaja u oružanim snagama te strane, C - koji nije državljanin strane u sukobu niti ima prebivalište na teritoriji koja kontroliše u sukobu, D - koje nije pripadnik oružanih snaga, strana u sukobu i E - koje nije uputila država koja nije strana u sukobu po službenoj dužnosti ili kao pripadnika svojih oružanih snaga i članom 2. se isto definiše da je svako lice koje regrutuje koristi finansije da obučava plaćenike definisane članom 1. ove konvencije da čini krivično delo u smislu ove konvencije i čini krivično delo u smislu Krivičnog zakona Republike Srbije.
Šta je moj akcenat i doprinos informisanju ljudi koji nas slušaju tokom ove debate, a pogotovo izvršne vlasti koja treba da primenjuje ovaj zakon? Neke kolege kao Meho Omerović je spominjao već da tema plaćenika bez obzira što je regulisana krivičnim zakonom, a biće sada i ovom konvencijom za koju ću glasati, naravno kao i sporazume.
Ne tretira se tako u javnosti i zato mi je važno da podsetim da za svu štampu i za sve medije sem interneta važi Zakon o javnom informisanju i medijima i da svaka promocija plaćeništva, svako navijačko, a takozvano analitičko pisanje o tome da je dobro biti plaćenik negde, takođe podrazumeva krivično delo i time mora da se bavi ne ovaj zakon, ne ova konvencija nego Zakon o javnim medijima i informisanju.
Kod nas postoji zabluda da su samo javni servisi obavezni da poštuju odredbe Zakona o javnom informisanju i medijima. Vrlo jasno piše u zakonima koji se odnosi na javno informisanje i medije, šta se sme, a šta se ne sme tokom programa bez obzira da li su u pitanju elektronski mediji ili štampani mediji. Internet je od toga izuzet, da li na sreću ili nažalost, verovatno pred nama je da vidimo, međutim internet nije izuzet od sajber kriminala, a s obzirom da mi imamo sada i potvrđenu konvenciju, odnosno imaćemo je danas za glasanje i Krivični zakon onda bi bilo jako dobro da budu svi jako pažljivi koji navijaju za one koji su plaćenici, a zovu ih dobrovoljcima, jer su im simpatični, ideološki bliski ili bilo ko, ko pokušava preko interneta da vrbuje, da populariše, da zaluđuje bilo koga, da se priključi plaćeničkoj borbi, da zna da je internet prostor kome sektor u MUP-u koji se bavi sajber kriminalom može da pristupi.
Šta nam je problem sa temom o kojoj govorimo i zašto je to relativno nova tema i u diplomatiji i u ratifikaciji, za diplomatiju je 10-15 godina, relativno kratak period i kako se ona razlikuje od inače međunarodnih konvencija, ugovora i zakona koji tretiraju ratne sukobe, oružane sukobe, zabrane zločina, tretiranje ratnih zarobljenika i sve ono što je detaljno opisano u međunarodnom pravu?
Mi živimo vreme kada je prestalo da bude jasno i u spoljnoj politici i u međusobnim bilateralnim, multilateralnim odnosima ko je kome neprijatelj, ko nije? Nekada se to zvalo viteško vreme, zna se ko kome hoće da otme zemlju, blago ili ćerku, pa poratuju, pa zabodu zastavice, pa pobiju onoliko ljudi i zna se ko je crn, ko je beo, ko za koga navija. Daću vam primer koliko sam u pravu sa pitanjem – ko je dobar, a ko loš momak u Siriji? To što mi to ne znamo ili se time ne bavimo, to je manji problem od toga što ne zna ni međunarodna spoljna politika, što imate različite nijanse sivog u onome što ja zovem sve loši momci koji učestvuju kao plaćenici u izazivanju sukoba u nelegalnom trošenju resursa neke zemlje u ratnim zločinima čiji spisak će za Srednji i Bliski istok tek se pojaviti za koju godinu, oni se sada dešavaju i sada evidentiraju.
Dakle, ono što se za sada u diplomatiji, u spoljnoj politici zove non state actor dakle, učesnici oružanih sukoba koji nisu predstavnici država, biće sve brojnije. Kako se onda kao država koju obavezuju drugi međunarodni ugovori, međunarodno pravo, kako se vi borite protiv non state actor? Ovom konvencijom i ozbiljnom primenom te konvencije, kao i krivičnim zakonom gde jasno propišete šta je krivično delo. Ali, ponavljam i razgovorom u javnosti gde je drugim zakonima zabranjeno da vi zbog svojih navijačkih strasti vrednosnog sistema nekoga ko je plaćenih za jedan rat vrednujete pozitivno, a nekoga ko je plaćen za drugi rat, vrednujete negativno ili imate negativnu kampanju za jedne zovući ih borcima za slobodu, a nekad te iste zovete i teroristima.
Vrlo su ozbiljne teme, način na koji se interpretira rad odnosno učešće u oružanim sukobima plaćenika za jedno društvo i bez obzira što se slažem da je naše društvo kao postratno, postkonfliktno, postkrizno društvo, jednog strašnog sukoba tokom devedesetih, koji je ostavio tragične stope onih koji su ga smatrali dobrim, koji je iznenadio i Evropu i napravio da i svetski akteri tada naprave mnoge greške. Dakle, ne radi se samo o nama kojima je to bliska uspomena, radi se generalno o spoljnoj politici, odnosima među državama, gde je dozvoljeno jedno isto zvati borcem za slobodu, pa onda na njega ne treba da se odnosi ni da je plaćenik, ni da je neko ko to radi iz lične koristi zato što je deo te non state actor grupe, a da se zove isti taj, ista ta, teroristom kada radi isto delo.
Poseban problem je što mi u svetu imamo privatne plaćenike, dakle, imamo privatne institucije koje su sasvim u zakonodavstvu legalne u svojim zemljama gde imate pripadnike oružanih formacija raznih vrsta koji na najlegalniji mogući način postoje u državama. oni ne bi trebalo da su deo ovog zakona. zato neću ređati imena. Oni su poznati, registrovani, rad im je javan, ali bi trebalo da se država obaveže i to smo mi u suštini učinili u Krivičnom zakonu, da svaku vezu nekoga ko je plaćenik, sa institucijama koje žive od toga, zarađuju od iznajmljivanja boraca za razne ratne zone, takođe bude krivično delo.
Šta je krajnji cilj primene ove konvencije i zakona? Krajnji cilj je da bude dijaloga o tome zašto neki ljudi idu da budu plaćenici u ratove, krajnji cilj je da otvorimo debate o nasilju – šta je to što vas čini zadovoljnim, što vas bogati time što činite akte nasilja koji ste svesni da su nezakoniti i šta je to što možemo da uradimo kao zemlja u svojoj spoljnoj politici, da sve rizike, da takvo ponašanje bude popularisano, šireno, kvalifikovano, vrednosno u našoj javnosti smanjimo na minimum i šta je to što u okviru spoljne politike možemo da učinimo da i naš region u saradnji sa drugim državama u regionu obezbedimo od ulaska plaćenika bilo koje vrste i kako da obezbedimo da se Međunarodna zajednica koja često nije jasna po sadržaju, ko je to i šta, zaista bavi ovim problemom.
Sada se vraćam na obećanje da ću govoriti na kraju o trećoj korpi akta iz Helsinkija, o ljudskim pravima. Zato je OEBS i ovde u Beogradu, koji se održava, treba da govori o ljudskim pravima, jer države mogu da ulaze u sukobe, države mogu da ulaze oružjem jedna drugoj na teritoriju, mogu da ratuju, države mogu tajnim kanalima da plaćaju „non stej ektore“ da vrše nasilje na drugim teritorijama za državni račun, skriveno ili ne, poluprivatne ili privatne institucije koje regrutuju, obučavaju i plaćaju ljude kojima je posao da budu plaćenici mogu da se bave plaćeništvom i finansiranjem onih koji za račun institucija, dela institucija, neformalnih centara u državama idu na ratišta i u ratne zone, ali je centar ovog zakona onaj nad kim se nasilje vrši. To je tema ljudskih prava.
Dakle, neko ko nenaoružan živi u ratnoj zoni na Bliskom Istoku, neko ko nenaoružan živi na teritoriji zamrznutog, sada srećom, konflikta u Ukrajini ili u zaleđenim konfliktima od Kavkaza preko centralne Azije ili kod nas. Zato je važno da razumemo da je bezbednost neodvojiva od ljudskih prava i da svo ovo opisivanje krivičnih dela bilo koga na kraju se svodi na odbranu ljudskog prava jedne žene, jednog muškarca, da bude siguran, da bude sigurna od toga da će plaćenici nekažnjeno biti u njenom ili njegovom komšiluku, i vršiti nasilje, zločine, šta god već.
Zbog toga se ljudska prava ne mogu primenjivati tako da budu smanjena na uštrb opšteg sistema bezbednosti. To je najveća opasnost spoljne politike 21. veka da popustimo pred zidovima, pred bodljikavim žicama, da popustimo pred tim…

Vreme.

… da je bezbednost koju mi garantuje država, moguće jedino ako se ostvaruje na uštrb mojih ljudskih prava kao pripadnice ili pripadnika te države. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospođo Čomić.
Da li još neko od ovlašćenih predstavnika želi reč?
Reč ima narodna poslanica Stefana Miladinović, ovlašćeni predstavnik Socijalističke partije Srbije.
Izvolite, gospođo Miladinović.

Hvala predsedavajući.
Uvaženi ministre, kolege narodni poslanici, pred nama jesu danas četiri međunarodna dokumenta o kojima raspravljamo, a ja ću kao ovlašćeni predstavnik SPS u svojoj diskusiji najveću pažnju posvetiti Konvenciji UN protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika.
Poslednjih nekoliko godina uočena je pojava na određeni broj naših državljana organizovano ili samostalno je učestvovalo u vojnim i paravojnim formacijama u inostranstvu i većina njih je pri povratku bivala i nosilac regrutacije. Upravo ova pojava inicirala je da se u Narodnoj skupštini, zapravo okupila je grupu od 199 narodnih poslanika da normativno reaguju i to intervencijom u oblasti krivičnog zakonodavstva.
Mi smo prošle godine u decembru izmenama i dopunama Krivičnog zakona uneli dva nova krivična dela - krivično delo učestvovanja u ratu i oružanom sukobu u stranoj državi, a da lice nije državljanin te strane države, kao i pripadnik zvanične misije međunarodne organizacije čija je Srbija član i samoorganizovanje i učestvovanje u ratu i oružanom sukobu u stranoj državi, čime smo za ovo krivično delo i predvideli kaznu zatvora od jedne do osam godina.
Takođe, predvideli smo i da ko u nameri izvršenja ovog krivičnog dela na teritoriji Srbije vrbuje i podstiče, organizuje grupu ili vrši obuku drugog lica ili grupe za izvršenje ovog krivičnog dela, oprema ili stavi na raspolaganje opremu ili daje, ili prikuplja sredstva za izvršenje tog krivičnog dela, predviđena je kazna od dve do 10 godina zatvora.
Ovim zakonom država se, možemo reći, jasno odredila prema ovom problemu. Konvencija UN protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuka plaćenika, koja je danas na dnevnom redu, SFRJ je još 1990. godine potpisala, a Srbija kao pravni sukcesor dala sukcesorsku izjavu na potpis 2001. godine kada je i ova konvencija stupila na snagu, a mi, nadam se, da ćemo u petak i ovu konvenciju ratifikovati.
Konvencija nam daje definiciju plaćenika i inkriminiše upravo dela koja smo uneli u naš Krivični zakonik i tada, kao i danas, ipak koristimo priliku da se na ovaj globalni problem, mogu reći, osvrnemo sa posebnom pažnjom. Istorija je pokazala da ni jedan vek u ljudskoj civilizaciji nije prošao bez sukoba i različiti su motivi bili u istoriji koji su te sukobe pokretali, ali oduvek je bilo plaćenih ratnika.
Ipak razlozi razmere sukoba kojima danas svedočimo imaju dalekosežnije posledice. Svesni smo svakodnevno razaranja država, masovnih migracija i tragičnih ljudskih sudbina. Brojni tihi sukobi, mogu reći, talasi nacionalnih i verskih buđenja kao paravani za realizaciju nekih geostrateških projekata kontrola i korišćenje, zapravo potreba za kontrolom i korišćenjem prirodnih resursa u svetu pokreću svakodnevno ratove i stvaraju tržišta za plaćenike, odnosno plaćene ratnike poznate kao psi rata.
Globalizacija je dovela do masovne mobilizacije društvenih aktivnosti, odnosno masovne razmene ideja. Sve prednosti savremenog sveta koristimo i ohrabrujemo, ali širenja pošasti pomognute upravo globalnom razmerom teško zaustavljamo.
Današnja dostupnost ideja masama, najširoj publici kanal su za manipulacije i upravo je taj kanal najteže i kontrolisati.
Imamo veliki spektar motiva za učestvovanje u sukobima. Oni su nekada ekonomski. Najčešće verski ili rasni i nacionalni i sami načini mobilizacije za učestvovanje u tim ratovima se povećavaju. Upravo jeste ova konvencija jedan od alata za suzbijanje regrutacije.
Konvencija koja je potpisana još zapravo pre više od 25 godina pokazuje nam da je međunarodna zajednica i tada imala i prepoznala zapravo da ova pojava o kojoj govorimo danas može pustiti svoje korene i praktično postati globalni problem.
Nažalost, mali je broj država članica UN koje su ratifikovale ovu konvenciju. Svega do danas 33 i njenom ratifikacijom Srbija se svrstava u grupu onih zemalja koje žele da idu u susret problemu i sprečava moguće posledice ovih aktivnosti.
Usklađivanje domaćeg zakonodavstva sa ovom konvencijom neće biti potrebno. To smo čuli upravo zbog prošlogodišnjih izmena Krivičnog zakona i upravo to potvrđuje spremnost da se suočavamo sa savremenim izazovima, a mogu reći i rizicima kojima smo kao država izloženi, a koji nisu posledica unutrašnjih prilika, već globalnih turbulencija.
Republika Srbija još uvek se ne smatra regrutnom bazom. Imali smo zabeležene slučajeve odlaska i pokušava regrutacije naših državljana u sukobima u Libiji i na Bliskom Istoku, pa i u Ukrajini. Naši susedi su u zakonodavstvu u ovom smislu reagovali kao Srbija i to ukazuje na dalju regionalnu saradnju i stav celog regiona prema ovom problemu.
Želim da iskoristim ovu priliku da ponovim nešto što sam i pre godinu dana govorila kada smo imali na dnevnom redu izmene i dopune Krivičnog zakonika. Želim da ukažem na sve učestalije učešće žena u ratnim sukobima koje u najvećoj meri i same jesu žrtve manipulacija. Žene češće postaju saradnici, ali i članovi militantnih organizacija zbog svoje manje upadljivosti, ali i činjenica da podležu manjim merama kontrole neretko oslanjajući se i na faktor iznenađenja one postaju i samo oružje.
Ipak najpodložnija manipulacija jesu deca i u tom smislu država treba posebnu pažnju da obrati i da kroz sistem obrazovanja i vaspitanja našu omladinu upoznamo sa svim potencijalnim opasnostima i drastičnim posledicama koje mogu biti po njihovu bezbednost i život.
Izmenama Krivičnog zakona uspeli smo da zaustavimo trend regrutacije i zavođenje i slanje naših građana u radikalne grupe, kao što je ISIS i njima slično. Ratifikacijom ove konvencije šaljemo još jednom jasnu poruku međunarodnoj zajednici, a to je da ugled RS ne može biti urušen i diskreditovan pojavama koje ova konvencija obuhvata i u tom smislu SPS će glasati za ovu konvenciju.
Pored ove konvencije, danas su i tri sporazuma na dnevnom redu. Ja ću se osvrnuti ukratko na Zakon o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o bavljenju plaćenim poslovima članova porodice, članova diplomatskih i konzularnih predstavništva.
Oblast zapošljavanja članova porodice, članova diplomatskih misija u odnosima između dve države do sada nije bila pravno regulisana i postoji obostrani interes za regulisanje ovog pitanja, jer ovo pitanje svakako možemo zvati životnim pitanjem. Poznato je da se položaj diplomatskih i konzularnih predstavnika zasniva na Bečkim konvencijama iz 1961. godine, ali se njima ne rešava i položaj članova porodice u slučaju bavljenja plaćenim poslom u državi prijema. Upravo iz tog razloga se i ovakvi sporazumi koriste.
Inače, Srbija i Rumunija imaju tradicionalno dobar odnos, posebno ako uzmemo u obzir da smo uspostavili diplomatske odnose pre više od 135 godina. Ovaj sporazum je svakako nešto što će unaprediti odnose dveju država. Svakako da ćemo i ovaj sporazum, a i druga dva bilateralna sporazuma sa Finskom i Gruzijom, kao poslanička grupa podržati. Hvala.

Zahvaljujem se, gospođo Miladinović.
Reč ima ovlašćeni predstavnik SNS, narodna poslanica Aleksandra Đurović. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama su danas četiri ratifikacije, jedna međunarodna konvencija i tri bilateralna sporazuma sa Gruzijom, Rumunijom i sa Finskom.
Na samom početku bih htela da se osvrnem prvo na Međunarodnu konvenciju protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika, koja je usvojena 4. decembra 1989. godine u Njujorku i bila je otvorena godinu dana na potpisivanje članicama UN, što je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija u to vreme i učinila i potpisala je u decembru 1990. godine. Konvencija je stupila na snagu 20. oktobra 2001. godine, a Savezna Republika Jugoslavija, čiji je pravni sukcesor Republika Srbija, je dala sukcesorsku izjavu 12. marta 2001. godine i time potvrdila da ostaje potpisnica ove konvencije.
Konvenciju su do sada ratifikovale 33 države, tako da će Srbija svakako biti 34. država u svetu koja će da ratifikuje ovu konvenciju. Potvrđivanjem ove međunarodne konvencije Srbija će da se svrsta u grupu zemalja koje regrutovanje, finansiranje, korišćenje i obuku plaćenika smatraju krivičnim delom. Takođe, ova konvencija spada u oblast međunarodnog humanitarnog i krivičnog prava, pa će njenom ratifikacijom Republika Srbija da doprinese usaglašenosti nacionalnog zakonodavstva sa međunarodnim humanitarnim pravom procesa koji su pokrenuli Međunarodni komitet Crvenog krsta i Švajcarska.
Ovo svakako neće biti prvi put da Srbija pokaže svoju potpunu posvećenost borbi protiv terorizma, s obzirom da smo još prošle godine kao država bili kosponzori donošenja Rezolucije UN 2178 u borbi protiv Islamske države, Iraka i Levanta, a odmah nakon toga, na inicijativu 199 narodnih poslanika, došlo je do izmene krivičnog zakonodavstva u dva člana, koja su predvidela kao krivično delo učestvovanja na stranim ratištima i organizovanje odlazaka na strana ratišta.
Izmene ovog krivičnog zakonodavstva su usvojene 10. oktobra 2014. godine, čime su u okviru glave 34. krivična dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom okarakterisana kao krivična dela. Član 386a. Krivičnog zakonika kaže da sva lica koja individualno učestvuju u oružanim sukobima, kao pripadnici vojnih ili paravojnih formacija na teritoriji druge države, čiji nisu državljani i nisu pripadnici nijedne međunarodne misije, međunarodne organizacije, mogu da dobiju kaznu od šest meseci do pet godina, a ukoliko odlaze na ratišta u okviru grupe, predviđena kazna je od jedne do osam godina zatvora.
Krivično delo organizovanja učestvovanja u ratu, u vidu odlazaka grupa, regulisano je članom 386b Krivičnog zakonika, gde je predviđena kazna od dve do 10 godina zatvora za one koji organizuju odlaske na strana ratišta i koji, takođe, podstiču druga lica da učestvuju na stranim ratištima.
Propisivanje inkriminacije u domaćem zakonodavstvu za ova krivična dela koja su predviđena inkriminacijama i članovima 2. i 3. Konvencije o kojoj danas razgovaramo, pokazuje da nije potrebno usaglašavanje domaćeg zakonodavstva kako bi odredbe ove konvencije bile primenjive i u Republici Srbiji.
Ono što želim da kažem, jeste da danas kada imamo pojačanu globalnu pretnju od terorizma, jer smo svedoci i nedavnih napada u Parizu, gde je 130 žrtava tog terorističkog akta, a takođe imamo i primer obaranja ruskog putničkog aviona iznad Sinaja, gde je bilo 224 žrtve, od čega čak 17 dece, pokazujemo da je pretnja od terorizma poprimila ozbiljne razmere globalno u celom svetu.
Ako pogledamo situaciju u našem regionu, zemljama koje nas okružuju, možemo da kažemo da su se takođe teroristički akti dešavali u nekim našim susednim zemljama. Setimo se samo onoga što se desilo u Kumanovu, u Makedoniji nedavno, takođe i u Bosni i Hercegovini, u Zvorniku i Rajlovcu. Možemo da kažemo da u Srbiji nije dolazilo ni do kakvih tog tipa pretnji. Želim da kažem da je prvenstvena zasluga za to pripadnika MUP-a Republike Srbije, zato što budno prate situaciju i što imaju pooštrenu kontrolu granica, kao i mere nadzora nad povratnicima sa stranih ratišta koji dođu u Republiku Srbiju.
Treba imati u vidu da je od početka godine pa do kraja novembra ove godine kroz Republiku Srbiju prošlo oko pola miliona migranata na svojim putevima ka zemljama zapadne Evrope i da se nije desio nijedan incident. Svakako bih htela da pohvalim rad prvenstveno ministra unutrašnjih poslova, Nebojše Stefanovića, koji je svojim ličnim angažovanjem dosta doprineo tome da se rad policije poboljša u ovom periodu i da se građani Srbije osećaju bezbedno. Videli smo i neka istraživanja javnog mnjenja, koja kažu da i posle terorističkih napada koji su se desili po Evropi građani Srbije se i dalje osećaju bezbedno. To pokazuje da oni imaju poverenje u policiju i MUP.
Kada pogledamo učešće na stranim ratištima u regionu koja se dešavaju, možemo da vidimo da predsednik Makedonije, Đorđe Ivanov je rekao da se oko 70 državljana Makedonije nalaze na ratištima u Siriji, portparol policije Kosova i Metohije izjavio je da se oko 120 pripadnika građana Kosova i Metohije vratilo nakon učešća na ratištu u Siriji, vratilo se svojim kućama. Tako da, to su sve potencijalne pretnje za bezbednost celog regiona.
Situacija u Srbiji je takva da se 26 pripadnika, građana Republike Srbije nalazi na ratištima u Siriji. Takođe treba reći da se njih sedam vratilo i procenjuje se da je osam izgubilo život. Mislim da su izmene zakonodavstva koje smo imali prošle godine, a vezano za to da smo okarakterisali kao krivično delo učešće na stranim ratištima, doprinele da ova brojka vezano za Srbiju nije veća i da pod punim nadzorom policija sprovodi mere nadzora nad licima koja su se vratila. To je svakako dobro, što možemo da kažemo da se sada građani Srbije mogu osećati bezbedno i da ne postoji pretnja od bilo kakvog terorističkog akta u Srbiji.
Takođe, značajna je i saradnja koju je MUP uspostavilo sa zemljama regiona, jer borba protiv terorizma nije moguća bez saradnje sa drugim državama, a prvenstveno sa državama regiona. Ova konvencija takođe predviđa obaveze države da međusobno sarađuju u sprečavanju krivičnih dela utvrđenih ovom konvencijom i takođe obaveza hapšenja i ekstradicije plaćenika koji se nalaze na njihovoj teritoriji.
Sada bih se osvrnula na bilateralni Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Rumunije o bavljenju plaćenim poslovima članova porodica diplomatskih i konzularnih predstavnika. Ovaj sporazum je zaključen razmenom nota 14. jula ove godine.
Poslednju deceniju zaključivanje ove vrste bilateralnih sporazuma je postala praksa u bilateralnim odnosima između zemalja, iz razloga što se videlo da se dešava situacija da se supružnici ne odlučuju da prate svoje bračne partnere prilikom njihovih dužnosti u inostranstvu u našim diplomatsko-konzularnim predstavništvima, iz razloga što žele dalje da nastave da se bave svojim poslom, tako da se nametnulo kao potreba da se pomogne na taj način članovima diplomatskog osoblja, ne samo Srbije nego je to praksa i u drugim zemljama. Tako da, osnovni cilj, u stvari, ovih bilateralnih sporazuma je očuvanje normalnog porodičnog života i takođe zadovoljavanje potrebe i bračnih partnera da mogu da privređuju i da rade u zemlji u kojoj se nalaze.
Takođe, član 2, druga stvar koja je važna i svrha ovog sporazuma jeste da se ograniče privilegije i imuniteti za tog bračnog druga u pogledu određenih poslova, obima poslova kojim se bave, koji su plaćeni u zemlji u kojoj se nalaze, a imunitet tog građansko-pravnog i upravnog postupka. Taj imunitet nije primenjiv za krivične, ne uskraćuje se imunitet od krivičnog sudstva.
Takođe, supružnici koji se odluče da rade u zemljama prijema u obavezi su da plaćaju poreze koji proističu iz tako ostvarenog prihoda. Do sada su zaključeni sporazumi sa 14 država, a od toga je devet stupilo na snagu, tako da možemo da kažemo da zaista postoji veliki broj naših diplomatsko-konzularnih predstavništava koja još nisu zaključila ovakve vrste bilateralnih sporazuma. Ovo je prilika da apelujemo na Ministarstvo spoljnih poslova da bude što više ovakvih bilateralnih sporazuma, kako bismo olakšali život našim predstavnicima u inostranstvu.
Sledeći je Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Gruzije o ukidanju viza za nosioce diplomatskih i službenih pasoša. Ministar spoljnih poslova gospodin Dačić je potpisao ovaj sporazum prilikom njegove posete u Tbilisiju 2. juna ovde godine. Cilj ovakvih sporazuma o ukidanju viza je jačanje ukupne bilateralne saradnje, naravno, sa očekivanjima da će posebno da dođe do unapređenja ekonomske saradnje, ono što je svakako najvažnije za nas.
Možemo da kažemo, vezano za samu Gruziju, da nivo ekonomske saradnje ne odgovara potencijalima i potrebama dveju država. Međutim, ako pogledamo kako je išao taj nivo robne razmene poslednjih godina, ipak vidimo određena poboljšanja, s obzirom da je u 2013. godini razmena bila 5,3 miliona evra, a u periodu od januara do jula 2015. godine oko 17 miliona evra. Tako da, već vidimo određena poboljšanja, ali postoje i potencijali u brojnim oblastima, kao što su crna i obojena metalurgija, tekstilna i prehrambena industrija, građevinarstvo, turizam i nadamo se da će ova vrsta sporazuma doprineti da se saradnja pre svega na ekonomskom planu sa Gruzijom unapredi.
Sporazum sa Gruzijom je usklađen sa odredbama tipskih sporazuma o ukidanju viza i proces liberalizacije viznog režima sa onim zemljama kojima je potrebna viza za ulazak u zemlje EU. Razlog zašto je došlo do toga je da je došlo u jednom trenutku do situacije da za pripadnike u Srbiji, za građane Srbije koji imaju civilne pasoše nije potrebna viza za ulazak u Gruziju, a za one koji imaju službene i diplomatske jeste bila potrebna, a razlog za to je što je Vlada Gruzije donela jednostrani akt kojim je ukinula vize za građane Srbije još 15. juna 2011. godine za boravak do 365 dana. Međutim, ovaj sadašnji sporazum koji su napravile naše dve vlade u stvari pokazuje da je sporazum recipročnog karaktera, dakle, za sve nosioce diplomatskih i službenih pasoša obe zemlje važi za boravak do 90 dana.
Htela bih na kraju da pomenem i Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Finske o sukcesiji i konsolidaciji bilateralnih ugovora. Jako je važno ustanoviti koji je od ugovora koji su zaključeni sa jedne strane od SFRJ, SRJ, Državne zajednice Srbija i Crna Gora i sa druge strane Republike Finske, koji su zaključeni nakon 1992. godine, a pre sticanja samostalnosti Republike Srbije su i dalje na snazi.
Svakako, ovde možemo da vidimo da nastavljaju da važe tri važna sporazuma koja su zaključena pre sticanja samostalnosti Republike Srbije, dakle, ugovori o izbegavanju dvostrukog oporezivanja u odnosu na poreze na dohodak i imovinu, Sporazum o prevozu u međunarodnom drumskom saobraćaju i Sporazum o određenim komercijalnim kreditima potpisan sa „Finer“-om ispred Republike Finske, a sa naše strane Savet ministara Srbije i Crne Gore 2004. godine.
Takođe, za Finsku mogu da kažem da je nivo robne razmene još uvek na niskom nivou, ali da posluje u Srbiji oko 60 finskih kompanija i nadamo se da će više kompanija naći interes za poslovanjem u Srbiji, a naravno i da će kompanije koje rade u Republici Srbiji naći svoj interes da izvezu određene proizvode u Finsku.
S obzirom da ja jesam danas kao ovlašćeni predstavnik SNS, ali sam takođe predsednik Odbora za spoljne poslove, a već je bio pomenut rad Odbora za spoljne poslove i saradnja sa Ministarstvom spoljnih poslova, htela bih samo da kažem da izveštaj o radu Ministarstva spoljnih poslova smo dobili. Obaveza je da se ministar na Odboru pojavi dva puta godišnje. U martu mesecu ministar Dačić je posetio Odbor za spoljne poslove i razgovarao sa članovima. Očekujemo njegov dolazak i u decembru mesecu, čime će u potpunosti biti ispoštovana pravna regulativa koja kaže da je obaveza ministra da se dva puta pojavi. Naravno da bismo mi želeli i da možemo da razgovaramo sa ministrom mnogo češće, ali treba imati u vidu da je u toku ove godine Srbija zaista imala dosta važnih diplomatskih aktivnosti kojima možemo samo da se pohvalimo.
Globalno, Srbija doživljava samo pohvale za sve ono što je učinila u toku ove godine na poboljšanju bilateralnih odnosa sa mnogim zemljama, a takođe i u okviru rada u međunarodnim organizacijama, prvenstveno predsedavanje OEBS-om. Možemo samo da budemo ponosni na rad kako predsednika Vlade Republike Srbije gospodina Aleksandra Vučića, predsednika Republike Tomislava Nikolića, ali svakako možemo da imamo i reči hvale za predsedavanje OEBS-om od strane ministra Dačića. Činjenica da će sutra i prekosutra Beograd da bude diplomatska prestonica Evrope može da nas čini ponosnim na sve ono što smo uradili na spoljno-političkom planu. Uspeh u UNESKO-u ne mogu da ne pomenem jer to nije sticaj okolnosti niti neka slučajnost, nego je to plod napornog rada.
Dakle, u Danu za glasanje, poslanička grupa SNS će da glasa za ratifikaciju Međunarodne konvencije i sva tri bilateralna sporazuma.

Zahvaljujem se gospođi Đurović.
Pošto nemamo više prijavljenih za reč, prelazimo na redosled narodnih poslanika po prijavama.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov. Nije u sali.
Narodni poslanik Dragan Šormaz ima reč.
Izvolite, gospodine Šormaz.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodo iz Ministarstva, građani Republike Srbije, govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju Međunarodne konvencije protiv regrutovanja, korišćenja, finansiranja i obuke plaćenika.
Kao što su već neke moje kolege u svojim govorima pomenule ranije, mi smo doneli jedan zakon, prvi u ovom našem regionu, koji se tiče odnosa prema plaćenicima i koji praktično njihove aktivnosti stavlja pod krivično delo i kažnjavamo ih po tom zakonu isto kao i bilo koje druge kriminalce. Jer, kada se neko kažnjava po krivičnim zakonima, znači, radi se o ljudima koji čine kriminalna dela i kao takvima moramo svi da imamo odnos prema njima. Slažem se i sa onima koji su izneli svoje mišljenje.
Moje mišljenje je takvo da u određenim situacijama se javnost u Srbiji ili jedan veliki deo medija nije tako postavljao prema onima koji su činili takva krivična dela, ali nadam se da će ubuduće i posle ratifikacije ove konvencije, našeg izglasavanja ovog predloga zakona, svi početi da se odnose prema plaćenicima na isti način kao bilo kojem drugom kriminalcu.
Ti ljudi da bi bili plaćenici moraju da imaju određena znanja, određene veštine, da bi uopšte mogli da se bave takvim poslovima. Srbija i srpski narod ima veliko iskustvo sa ratovima, moram reći nažalost, neki drugi narodi su se u Evropi, cela Evropa uostalom to ima, to je hiljadugodišnja da kažemo i više istorija Evrope, ali neki evropski narodi su uspeli posle gorkih iskustava da se toga manu, odreknu, izbegnu na neki način. Evo, recimo, Šveđani od 1808. godine nisu ratovali i znamo kakav je danas standard i švedske države i društva i građana i pojedinaca, jer većeg zla po mom mišljenju od rata nema i veća šteta ne može biti naneta ni jednoj državi ni narodu, nego što je rat.
Znači, ljudi koji u takvim situacijama stiču određena znanja, veštine, oni ih koriste na različite načine. Nažalost, neki od njih ne rade to iz patriotskih razloga, nego iz razloga zarade, pa čak uzbuđenja, ili ne znam načina života koji vole da vode, ali to ne mora da bude razlog za prihvatanje od našeg društva takvih ljudi, pravdanje, mirenje sa tom situacijom.
Imamo dve vrste takvih ljudi u Srbiji, pa i u regionu. Jedni su nas brukali i naravno pričaću o nedavnoj istoriji, o nečemu što se dešavalo u poslednjih par godina. Otvoreno ću reći, nisam čuo da je to neko od kolega izgovorio, ali oni koji su išli na bilo čiju stranu da se bore u Ukrajini, su nas brukali, a išli su na obe strane da se bore i bili su plaćeni i sa jedne i sa druge strane.
Mi podržavamo kao država teritorijalni integritet i suverenitet Ukrajinske države, što je normalno, i oni podržavaju naš, nikada nisu priznali nezavisnost Kosova i Metohije i nije bilo potrebe da bilo ko odavde ide i da učestvuje u nečemu što je njihov unutrašnji sukob, možemo reći čak i građanski rat, i nije bilo potrebe naročito da se u nekim medijima o tome naveliko govori, piše, pa čak su neki i slavili određene plaćenike kao neke heroje, junake, oni su odande slali neke poruke Srbiji, a to je duboko pogrešno i zbog toga je dobro što smo doneli takav zakon i što takvi ljudi sada više ne mogu to da rade i moraju biti pod udarom zakona sankcionisan.
Drugi koji su u ovom trenutku veoma opasni i po naše društvo, po naše građane, po našu državu su oni koji su odlazili da učestvuju u borbama i oni su uglavnom išli. Većina njih, ne zbog toga što veruju u neku ideju „Daješa“ ili islamske države, nego isto zbog novca i zbog toga što bi tamo zaradili određena materijalna sredstva, mada su neki išli iz ovih razloga drugih, ubeđenja pogrešni i nažalost i u našem regionu i u našoj državi je veliki broj takvih ljudi bio. Recimo sa teritorije Kosova i Metohije po svim podacima koje imamo više od 300 pojedinaca je učestvovalo i učestvuje u borbama na strani islamske države. Više od tri stotine. Za 50 se otprilike zna da je poginulo, za 80 se zna da su se vratili, a ostali su još uvek tamo.
Nemamo baš najbolje podatke o tome šta je sa tih 80 koji su se vratili, mada prištinske vlasti tvrde da su svi kažnjeni, da je veliki broj njih u zatvorima, da su pod kontrolom, itd. Hvala Bogu, naše službe dobro rade, pa se ne dešava da oni prelaze na našu teritoriju da nas ugrožavaju i moramo o tome da vodimo računa.
Ovo što se dogodilo u Parizu, mene je šokiralo jedno istraživanje koje je juče objavljeno u Srbiji, gde se kaže da samo 12% građana Srbije misli da je Srbija ugrožena zbog onoga što se dešavalo u Parizu. Nije se dešavalo samo ono u Parizu. Mnogo veća šteta je načinjena Ruskoj Federaciji, mnogo veća šteta, sada da ne merimo koliko, ali hajde da kažemo šteta je takođe naneta i Ruskoj Federaciji obaranjem onog putničkog aviona gde je 270 ljudi poginulo što su radili isti ljudi. Znači, pojedinačno ne kao glava isti, ali oni koji podržavaju i koji rade za islamsku državu, koji su plaćeni da to rade, čak su neki na tom aerodromu direktno bili plaćeni koji su to uradili.
Znači u poslednjih mesec dana nekoliko stotina ljudi je od tog zla, a podsetiću vas da sam ovde u prethodne dve godine najmanje deset puta govorio da je to najveće zlo koje se nadvija nad nama. Nisam primetio da sam dobio podršku kolega i da su se time i one bavile, kolege u parlamentu, i da su o tome govorile ili upozoravale, ali videli smo neke druge stvari kao probleme svakodnevni život, ali ovako nešto je i te kako opasno. Priča o migrantima kod nas, mi tačno znamo 3.000 ih danas uđe, 3.000 ih sutra izađe, imenom i prezimenom pišemo, nema nikakvog problema.
Međutim, oni koji žive među nama, a koji ulaze u dodir sa ovom konvencijom, jer su plaćenici, imaju određene veštine znanja, ponavljam, želje, motive, znači, oni su mnogo, mnogo opasniji. U Srbiji je bilo manje od 30 ljudi tamo za dva naša građanina znamo, vratili su se pre donošenja onog zakona i ovde su među nama, ali su pod kontrolom, nema opasnosti od njih. Postoji veliki broj onih koji, videli smo šta se desilo na jednom od ovih rijalitija. Mediji su puni toga, recimo ovih dana. Nije da odgovaramo na tu opasnost kao društvo na pravi način, meni se čini da ne odgovaramo. Imamo i među našim građanima, imamo i u regionu takve situacije. U Sarajevu danas je podmetnuta bomba jedna, svakog dana se nešto dešava, bio je onaj tunel, bio je napad na vojnike, ranije se sve to dešavalo, imali smo onaj slučaj u Zvorniku kada je napadnuta i policijska stanica. Sve što se dešava oko nas je trenutno ugrožavanje naše bezbednosti.
Podsetiću vas na jednu stvar, u Parizu većina onih koji su to činili, pa i ovi koji su hapšeni u Briselu i kao mreža su u stvari građani tih država, evropski građani sa evropskim pasošima. Jedan utvrđeno je, to je danas objavljeno, juče su objavile i policija i bezbednosne službe Francuske, jedan od njih koji je upao na onaj koncert gde je najviše žrtava bilo je obuku za pucanje iz ličnog naoružanja vršio u streljani francuske policije. Znači, plaćao čovek, išao tamo i učio da puca u streljani francuske policije.
Moramo ovakve stvari da osuđujemo. Moramo da štitimo, obavezni smo i dužni da štitimo naše građane i ovakve pojave i prema svim tim ljudima moramo da budemo strogi kao prema bilo kom kriminalcu u našem društvu. Zbog toga, iako možda nekima deluje da kasnimo, nikad nije kasno, ali da kasnimo sa ratifikacijom ovog sporazuma, mislim da je mnogo važnije što smo na vreme doneli zakon.
Ovo sad, danas što završavamo, što je odlična stvar za Srbiju i drago mi je da vidim da svi to podržavaju i da će biti jednoglasno u danu za glasanje ovaj Predlog zakona podržan što je veoma bitno, ali zato kao i celo društvo, i time ću završiti u buduće moramo, ponavljam, moramo da osuđujemo takve pojave ma gde i ma od koga da se dešavale. Znači, i takve ljude moramo da kažnjavamo najstrožije moguće.
Hvala vam i u danu za glasanje SNS i poslanici SNS će podržati ovaj Predlog zakona, kao i ostale zakone koji su na dnevnom redu. Još jednom hvala.