Poštovani predsedavajući, cenjeni gosti iz Ministarstva zdravlja, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, građani Srbije, danas je na dnevnom redu set od tri zakona o izmenama, i to izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju, izmena Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji u oblasti zdravstva, kao i izmena Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Razlozi za donošenje Zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju odnose se pre svega na ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja, a u smislu stvaranja jednog preduslova radi produženja važenja potvrde prilikom korišćenja i ostvarivanja zdravstvene zaštite za vreme boravka u inostranstvu. Do sada su ta rešenja, kako za pojedince, tako i za ostale članove njihove porodice, koji su upućivani na rad u inostranstvo, dobijali na godinu dana, po članu 66, a overavala ih je prvostepena lekarska komisija RFZO.
Šta se tu dešavalo? Poslodavac je odredio ljude i uputio ih u dispanzer medicine rada da se izvrši procena njihove radne sposobnosti. U dispanzeru medicine rada, odnosno na radno mesto i rad kojim se osiguranik treba baviti i koji će raditi u inostranstvu, određuje se i paleta i analiza i dijagnostika, na osnovu kojih specijalisti medicine rada vrše procenu sposobnosti za obavljanje tog rada i daju saglasnost da li može da obavlja taj rad ili ne.
Ako je dobio saglasnost, tada radnik ide na prvostepenu lekarsku komisiju, gde mu dva člana, dva lekara to overavaju i nose kod referenta i dobija rešenje da može da ide sa tom potvrdom u inostranstvo. Ali, sada oni radnici koji se u vreme donošenja ovog zakona nalaze u inostranstvu, produžava im se mogućnost ostvarivanja zdravstvene zaštite sve dotle dok je i važeći period upućivanja na rad u inostranstvu. Na taj način ovi osiguranici, kao i članovi njihove uže porodice, više nemaju obavezu da produžavaju važnost potvrde svake godine, da s time sebi daju dodatne troškove, ne moraju se svake godine vraćati u zemlju kako bi izvadili novu potvrdu, već će ona važiti sve vreme dok traje ugovor o radu i potvrda o boravku u inostranstvu. Tako se na efikasniji način ostvaruje pravo na zdravstvenu zaštitu ove populacije ljudi.
Što se tiče boravka građana Srbije u privatnoj režiji u inostranstvu, ova potvrda se overava na period od 90 dana, po članu 64, a važnost je ovim zakonom o izmenama ostala ista kao i do sada.
Posebno treba istaći da se isto tako unapređuju i prava trudnica i porodilja u slučajevima isplate novčane naknade za bolovanje, odnosno za privremenu sprečenost za rad zbog bolesti ili komplikacije u toku trudnoće.
Šta se u stvari dešava? Republički fond za zdravstveno osiguranje će sredstva u visini od 35% od osnova za naknadu zarade koja se prenosi iz budžeta na račun Fonda, sada uplaćivati direktno na račun poslodavca, znači ne na račun pojedinca, tako da će poslodavac moći istovremeno da isplati i tih 35% dobijenih od Republike i 65% zarade koju on isplaćuje za određeni mesec, čime će se izbeći kašnjenje u isplati nadoknade za trudnice koja je do sada iznosila od tri do četiri meseca. Cilj ovoga zakona je pre svega obezbeđivanje jednog visokog nivoa i kvaliteta zdravstvene zaštite i zdravlja građana Srbije, a bez dodatnog obezbeđivanja sredstava.
Drugi zakon koji je danas stavljen na dnevni red je zakon o izmenama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva. Može se postaviti pitanje – zašto je on danas na dnevnom redu? Pre svega, treba reći da je u toku utvrđeni rok od 12 meseci od dana stupanja na snagu do sada važećeg zakona, da je u tom periodu sproveden i postupak javne nabavke radi Integrisanog zdravstvenog informacionog sistema koji, nažalost, još uvek nije okončan, s obzirom da su uložene mnoge žalbe, tako da nije moguće u propisanom zakonskom roku doneti i propise za sprovođenje ovoga zakona, s obzirom da su propisi trebali biti punovažni od 1. januara 2016. godine, po članu 60, s time što danom primene novih propisa prestaje da važi Zakon o evidencijama u oblasti zdravstva, kao i Zakon o evidencijama u oblasti zdravstvene zaštite, čime bi se ozbiljno ugrozilo funkcionisanje zdravstvenog sistema u celini.
Znači, zbog toga da do toga ne dođe je i predložen ovaj zakon o izmenama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji u oblasti zdravstva, sa produženjem roka sa 12 na 24 meseca, to je član 58. Zakona, kako bi se ovaj zakon mogao primenjivati od 1. januara 2017. godine, čime bi zdravstveni sistem mogao nesmetano da funkcioniše.
Razlozi za donošenje, a ima ih više, zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti su sledeći. Pre svega, istakao bih da postojećim i do sada važećim zakonom je utvrđeno da je osnivač kliničko-bolničkog centra - grad. Izmenom ovog zakona, kliničko-bolnički centar, pored sekundarne zdravstvene zaštite, koja je od posebnog značaja za Republiku i koja sa tim podrazumeva i visok nivo opremljenosti pa shodno tome i osnivačka prava nad KBC-om, treba da vrši Republika, a ne grad.
Na ovaj način ostvaruje se mogućnost i za kapitalna ulaganja od strane Republike i poboljšavanje uslova za obavljanje zdravstvene delatnosti, poboljšava se, samim tim, i kvalitet usluga, što je normalno. Preuzimanjem osnivačkih prava, potrebno je, pri tome, i obezbediti sredstva iz budžeta, kao i sredstva za investiciona ulaganja. Ovde je jako bitno istaći da predloženim rešenjima u zakonu neće se stvoriti dodatni troškovi pacijenata. Jedino će se stvoriti dodatni troškovi za budžet Republike Srbije, i to u visini od 150 miliona dinara, koja su inače opredeljena za 2016. godinu. Ako posmatramo dugoročno, znači dugoročno gledano, ova sredstva su minimalna u odnosu na pozitivne efekte koje će građani Srbije dobiti povećanjem kvaliteta usluga.
Što se tiče poslednjeg rukovodećeg kadra u kliničko-bolničkom centru, s obzirom da je osnivač Republika - mesto direktora, njihove zamenike, članove upravnog i nadzornog odbora postavlja i razrešava Vlada.
Što se tiče statuta kliničko-bolničkog centra i Zavoda za zdravstvenu zaštitu radnika MUP-a, saglasnost na njihov statut daje i odobrava isključivo Vlada. Grad, odnosno lokalna samouprava treba i nadalje da bude osnivač zdravstvenih ustanova na primarnom nivou, a to su domovi zdravlja i apoteke, što je i do sada i bio slučaj njihove nadležnosti.
Rekao bih par reči o specijalizacijama stranih državljana. Osim toga, ovim izmenama vrši se i celishodnije zakonsko rešenje vezano za specijalizacije stranih državljana koji dolaze u Srbiju, tako što nadležno ministarstvo države iz koje dolazi stranac koji se tamo bavi zdravstvenom delatnošću, kao svojom redovnom profesijom, može kandidatu odobriti specijalizaciju ili subspecijalizaciju tako što će kandidat direktno da se upiše na neki od fakulteta zdravstvene struke, na osnovu sporazuma između naše dve vlade. Time strani državljani na specijalizaciji u Srbiji nisu više u nadležnosti resornog ministarstva zdravlja.
Što se tiče licenci zdravstvenih saradnika iz različitih oblasti zaposlenih u zdravstvenoj ustanovi, oni treba da se licenciraju u nadležnim komorama ili udruženjima, a ne u komorama zdravstvenih radnika.
Pod četiri bih izdvojio da zdravstveni radnici i saradnici u zdravstvu, kao i ostala lica koja obavljaju zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom, i to puno radno vreme, ovom izmenom mogu da obavljaju određene poslove iz svoje struke kod nekog drugog poslodavca, ali van radnog vremena, na način da zaključuju ugovore o dopunskom radu koji u roku od 15 dana moraju dostaviti zdravstvenoj inspekciji koja će, nadamo se, raditi kako treba i izvršavati kontrole kako treba i kako je propisano.
Na ovaj način predloženim zakonskim rešenjem utvrđuje se i institut dopunskog rada. Sva ova tri zakona o izmenama su svrsishodna jer doprinose boljem funkcionisanju zdravstvenog sistema u celini, kao i ostvarivanju kvalitetnije i efikasnije zdravstvene zaštite građana Srbije.
U Danu za glasanje, poslanička grupa SNS će glasati za ovaj set zakona o zdravstvu. Hvala.

Zahvaljujem se, gospodine Babić.
Reč ima dr Ninoslav Girić. Izvolite, gospodine Girić.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, naravno, ja sada imam rizik da ponovim mnoge stvari koje su danas ovde rečene, ali nije zgoreg da se one ponove jer sve ove izmene koje se rade i ovaj Predlog zakona o izmenama i dopunama odnosi se na bolji kvalitet zdravstvenih usluga i bolju organizaciju zdravstvene struke u Srbiji.
Dakle, pred nama su tri predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju i dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, više puta je ovde rečeno da je predviđeno da kliničko-bolnički centri čiji je osnivač, po važećem zakonu, po postojećem zakonu bio grad, po ovom Predlogu o izmenama i dopunama Zakona će to biti, naravno, Republika, imajući u vidu da je osnivač zdravstvenih ustanova na sekundarnom i tercijalnom nivou Republika, a da se u kliničko-bolničkim centrima vrši sekundarna i tercijalna zdravstvena delatnost. Samim tim će ta prava preuzeti Republika.
Naravno, rečeno je ovde da se tu stiče pravni osnov za dalja ulaganja u kliničko-bolničke centre, čime će se popraviti zdravstvene usluge na nivou kliničko-bolničkih centara. Takođe se podrazumeva da samim preuzimanjem osnivačkih prava preuzima se i da menadžment ili direktore, zamenike direktora, upravni i nadzorni odbor razrešava i imenuje Vlada, kao i da na statut kliničko-bolničkih centara daje saglasnost Vlada Srbije.
Zatim, rečeno je ovde da je ovim Predlogom zakona regulisano da ministarstvo zdravlja države u kojoj, recimo, stranac obavlja zdravstvenu delatnost, u profesionalnom smislu, može odobriti specijalizaciju ili užu specijalizaciju, u skladu sa zakonom, i da takvog kandidata direktno upišu na fakultet zdravstvene struke u Republici Srbiji, svi ovi postupci bi se ustanovili međusobnim sporazumom.
Bilo je dosta reči o dopunskom radu koji je, naravno, usklađen sa Zakonom o radu. Dakle, zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik i drugo lice zaposleno u zdravstvu može obavljati dopunski rad kod drugog poslodavca do najviše jedne trećine radnog vremena, što podrazumeva rad iz svoje struke. Ovaj rad može obavljati zaključivanjem ugovora sa drugim poslodavcem, dužan je da obavesti matičnog poslodavca gde obavlja puno radno vreme, a u roku od 15 dana, znači, tu je vremenski ograničen, mora dostaviti jedan primerak zdravstvenoj inspekciji, pre svega da bi se uspostavila puna kontrola dopunskog rada.
Što se tiče sprovođenja ovog zakona, potrebno je obezbediti dodatna sredstva iz budžeta jer kliničko-bolnički centri vrše visokospecijalizovanu zdravstvenu delatnost, što podrazumeva i najsavremeniju opremu i uslove rada, kao i dalja investiciona ulaganja.
Kada je u pitanju Predlog zakona o zdravstvenom osiguranju, ono se odnosi na par stvari. Pre svega na osiguranike upućene na rad u inostranstvo, potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za osiguranike upućene na rad u inostranstvo, izdaje se za period na koji je osiguranik upućen na rad. Ukoliko prvostepena lekarska komisija utvrdi da postoje problemi vezani za zdravstveno stanje osiguranika, potvrda se ne izdaje.
Ova ista prava imaju i članovi uže porodice samog osiguranika. Ovde treba reći da za vreme privatnog boravka u inostranstvu, potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite daje se osiguraniku za najviše do 90 dana od dana izdavanja potvrde.
Kad je u pitanju privremena sprečenost za rad zbog bolesti, ili komplikacija u vezi sa trudnoćom, zakonom je predloženo da RFZO 35% sredstava od osnova za naknade zarade, uplaćuje direktno na račun poslodavca. Na ovaj način će se izbeći kašnjenje isplate i osiguranika, pre svega iz administrativnih razloga.
Treći zakon, odnosi se na izmene i dopune zakona o zaostaloj dokumentaciji i evidencijama. Jasno, i ovaj rok je prihvatljiv da se rok produži još 12 meseci, iz razloga koji je sam ministar objasnio.
S obzirom na diskusiju svih mojih kolega, Poslanička grupa SNS će u danu za glasanje podržati promene i izmene ovog zakona. Hvala.

Zahvaljujem gospodine Giriću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Pajović.

Poštovani predsedavajući, dr Aleksandar Pajović.
Uvaženi ministre, gospodine Lončar, gospodine državni sekretaru prof. Vekiću i poštovana gospodo iz Ministarstva zdravlja, drage kolege narodni poslanici.
Već smo čuli više puta danas o kojim zakonima raspravljamo iz oblasti zdravstva. Uvek su ti zakoni interesantni za narodne poslanike, a takođe i za naše gledaoce, odnosno naše osiguranike.
Danas smo čuli da su na dnevnom redu izmene i dopune tri zakona, znači, Zakon o zdravstvenoj zaštiti, Zakon o zdravstvenom osiguranju i Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji.
Već su moje kolege detaljno objasnile koje su to izmene, neću se toga doticati, da pokušamo da ovu temu dotaknemo možda iz nekog drugog ugla. Ministarstvo zdravlja RS, kao i čitava Vlada, u ovom trenutku koračajući ka EU, mora da vrši mnoge izmene i dopune zakona i da rešava neke probleme koje je već zatekla.
Izmena statusa promena, da osnivačka prava nad kliničko bolničkim centrima preuzima Republika, umesto do sada grada, smatram da je to nešto što je pozitivno, što je dobro, centralizovati upravu na tako velikim institucijama kao što su kliničko-bolnički centri.
Oni su jednostavno stožeri zdravstva u Srbiji, jasno, na sekundarnom i tercijalnom nivou, gde deluju. Tu moramo imati najbolju opremu, tu moramo imati najbolje stručnjake, u krajnjem slučaju kliničko-bolnički centri su i nastavna baza naših fakulteta Medicinskog i Stomatološkog fakulteta.
Zbog čega smatram da je još ovo dobro pozitivno. Zato što mi smo sada u fazi racionalizacije broja zaposlenih u zdravstvu, kako medicinskih, tako nemedicinskih radnika, a u ovim velikim sistemima možda se to mora rešiti baš iz jednog centra, pod pretpostavkom da tu imamo i višak zaposlenih i medicinskih i nemedicinskih radnika.
Naime, u prethodnom periodu, jedna stranka je vodila Ministarstvo zdravlja u četiri mandata i možda su baš to sad posledice ovoga što je ovo Ministarstvo i rukovodioce zdravstvenih ustanova zateklo. Moraju da se vrše bolni rezovi, odnosno da se gutaju gorki zalogaji.
Imali smo racionalizaciju stomatologije, bila je to jedna neminovnost, odričemo se ljudi koji su nam potrebni, višak zaposlenih je jedno, a potrebe i organizovanja stomatološke zdravstvene zaštite drugo, možda ćemo u narednom periodu i rešavati da bar one usluge koje ne opterećuju budžet, usluge za novac, ostanu u domovima zdravlja, zato što su naši osiguranici navikli i sigurniji su u zdravstvenoj ustanovi da imaju usluge stomatološke zaštite, ne želeći ovog puta da kažem ništa loše prema privatnim ordinacijama.
Kada se nešto radi iz jednog centra, evo dokaz je i sadašnja aktivnost Ministarstva zdravlja, koje je uputilo značajna sredstva i bolnicama i domovima zdravlja u čitavoj Srbiji, pa u krajnjem i mom domu zdravlja gde ćemo uraditi krečenja, sanacije sanitarnih čvorova, kanalizacionu i vodovodnu mrežu i to je značajno za poboljšanje uslova rada a i uslova u kojima naši osiguranici koriste zdravstvenu zaštitu.
To napominjem kao jednu ideju, kao jednu sveobuhvatnu delatnost Ministarstva zdravlja, koje zdravstveni sistem gleda u jednoj celini. Delovanje kliničko bolničkih centara iz jednog centra posmatranje lakše je sagledati koje su potrebe.
Koje su potrebe da se kapitalne investicije upute prema onom kliničko bolničkom centru za gde je to najpotrebnije. Domovi zdravlja, oni su na nivou lokalne samouprave, pa i Ministarstvo zdravlja daje zdravstvena sredstva a mi se borimo u lokalnim samoupravama da nešto dobijemo od tih sredstava i uglavnom i imamo podršku od lokalnih samouprava, tako da sve to uklopimo u jedan sistem.
U drugom delu, šta bih prokomentarisao, Zakona o zdravstvenoj zaštiti, to je taj tzv. prekovremeni rad, odnosno da uprostimo, dakle rad u privatnoj praksi. Znači reč je o tome, da radnik koji obavlja puno radno vreme kod jednog poslodavca pretpostavka je, uglavnom u državnim zdravstvenim ustanovama, može sklopiti ugovor i sa drugim poslodavcem u trajanju od jedne trećine radnog vremena.
Suštinski, u svemu tome je ugovor koji mora biti javan i transparentan, i tu Ministarstvo zdravlja ulazi na jedan klizav, težak teren i na tome zaista podrška u svemu tome.
Jedne prilike, kratko ću, profesor Migović, sa Teološkog fakulteta, kada su ga pitali kolike su cene usluga sveštenika, rekao je - samo me to nemojte pitati. Prema tome, i ovo je jedna osetljiva tema u koju se hrabro ušlo da se konačno reši.
Mi imamo ovde dve pozicije. Sa jedne strane imamo naše građane koji mogu svoj dinar da daju za svoj komfor, za svoje zdravlje, da proberu lekara u privatnoj ordinaciji.
I sa druge strane imamo lekare, sigurno privatna praksa mora da postoji, ako je neko stručan, neka i posle radnog vremena da svoj doprinos za zdravlje građana. Da ne govorim o onima odvažnima, koji rade samo u privatnim ordinacijama.
Dakle, Ministarstvo ulazi u jedan projekat, jedan težak put, da sve to zakonski podvede u normalne okvire i onda će to svakako biti u redu. Normalno je da lekari zaposleni u zdravstvenim ustanovama, moraju dati svoj efekat i svoj doprinos na svom radnom mestu, a iza toga i kod drugog poslodavca.
Ovim zakonima o kojima danas pričamo, da pomenem i izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju. Već su kolege govorile o čemu se radi. ja samo napominjem da država ozbiljno ulazi u taj problem zdravstvene zaštite naših građana koji su u inostranstvu.
Država interveniše i za neke druge situacije, a ovog puta pokazuje ozbiljnost, tako da će građani koji budu upućeni na rad u inostranstvo, imati zdravstvenu zaštitu, odnosno potvrdu o korišćenju zdravstvene zaštite za čitav period svog boravka, kako oni tako i njihove porodice, jasno, prethodno sa jednim lekarskim uverenjem da su zdravstveno sposobni za rad.
Ako naši građani i odlaze privatno u inostranstvo i oni će imati zdravstvenu zaštitu do 90 dana.
Evo nekoliko minuta o tim izmenama zakona. Mi očekujemo zakon o zdravstvenoj zaštiti gde ćemo se svi truditi da damo svoj doprinos. To je jedna tema osetljiva i jako bitna u svakoj državi, jasno i u našoj.
Podržaćemo ovaj zakon u Danu za glasanje. Zahvaljujem svima.

Zahvaljujem se dr Pajović.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Radojević, a neka se pripremi narodni poslanik Jezdimir Vučetić.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, članovi Vlade, koleginice i kolege, ja ću se truditi da budem kratak, obzirom da mislim da su moji prethodnici puno toga rekli, da se ne bismo ponavljali i da ne bismo bili dosadni onima koji nas gledaju i u čije ime mi ovde pokušavamo da donesemo neke boljitke u zdravstvenom sistemu.
Kada osiromaši država, onda u toj državi osiromaši i zdravstvo. Brojne su nedaće pratile ovu državu i zdravstvo u ovoj državi zadnjih 20-ak godina, ali čini mi se da je ono što se dešavalo u poslednjih 12-13 godina dokusurilo zdravstveni sistem tako da smo ga mi ovde nasledili ili preuzeli jako ruiniranog. I sam ministar je na početku naveo primer Užičke bolnice i čuvene magnentne rezonance. Mnogo ima „Užičkih bolnica“. Jedna takva je i u Čačku. Mi smo imali jedan skener, pa smo posle godinu dana, ničim izazvano, dobili još jedan novi skener, 2007. i 2008. godine. Prvi smo jedva uspeli da dobijemo, a drugi je Vlada, ničim izazvano, sama poslala, pa smo onda jedva napravili prostorije gde da ga montiramo. Oba ta nova skenera mislim da danas imaju samo ljusku od onih originalnih delova, zamenjeni su više puta i softveri i glave i sve ono što se od vitalnih delova nalazilo na njima. A zamislite – oba su bila nova.
Slično se dešavalo i na mom grudnom odeljenju sa novim, najsavremenijim rendgenom, koji danas, to pouzdano tvrdim, ima samo onaj limeni oklop. Svi delovi su zamenjeni, menjani su i onda kada su bili ispravni, odnosno, menjani su uglavnom onda kada su bili ispravni. A i sam sam na dežurstvu nalazio fakture za opravku tog istog rendgena koje su datirane na prekosutra. Dakle, servisera je mrzelo da dođe tog dana kada je trebalo nešto da uradi, nego je dva dana pre, za vikend dostavio fakturu koju je neko trebalo da pokupi u ponedeljak, da bi mu se platili radovi. Dakle, ta bahatost i nemar je išla u neslućene razmere. Na moju intervenciju kod tadašnjeg načelnika, niko ništa nije preduzeo. Uz put da vam napomenem da je tom prilikom ukradena i mašina za razvijanje filmova, tako što su morala vrata da se izvade od prostorije u kojoj je ona bila uzidana. Dakle, sedam-osam godina unazad niko nije ni pokušao da sazna gde se nalazi ta mašina za razvijanje ili ti vitalni delovi od tog rendgena. Sada kada uzmete filmove iz arhive iz 2001. ili 2002. godine, oni su neuporedivo boljeg kvaliteta od onih koji se sada prave na istom tom servisiranom rendgenu.
Tih apsurda verovatno svaki od nas koji radi u zdravstvu može da nabraja po nekoliko sati. Ali, da se ne bismo ponavljali na tu temu, neću više o tome. Bilo bi dobro da se neko zainteresuje gde završavaju svi ti skupoceni delovi opreme ili skupocena oprema, jer kada se nabavlja nešto što je jeftino, tipa nekih maski ili malih nabavki, nikom to nije interesantno i niko se time previše i ne bavi.
Ono što je bitno u evidentiranju i u ovom odlaganju primene Zakona o vođenju medicinske evidencije je ušteda koja je ostvarena na onaj način na koji treba praviti uštede. Dakle, od neke ponude, ako sam dobro razumeo ministra, od šest miliona, došlo se do ponude od tri miliona evra. Znači, tri miliona su ušteđena i ta tri miliona mogu da se iskoriste i za slanje svih pacijenata za lečenje u inostranstvo ili na lečenje retkih bolesti, a da se pri tom ne ide u javne, pod navodnicima, oglase za nabavku nekih novaca za naše siromašne sugrađane koji treba da koriste neke skupe i retke lekove, za retke bolesti, ili da se operišu van.
To je način na koji treba podržati štednju u zdravstvu i treba raditi na taj način, ali nikako ne treba ići na neke druge načine, kakvi se dešavaju u nekim regionalnim centrima gde i sam pripadam, zapadne Srbije ili moje bolnice u Čačku, koja na uštrb pacijenata pravi uštede. Naime, 13 hiljada pacijenata je prošle godine manje pregledano u Čačku, pet ili sedam pacijenata je doživelo neke banalne infekcije koje su ili završene legalno ili su se ljudi jedva izvukli od obične salmoneloze ili sličnih bolesti. To su neke stvari koje nisu dobre i nisu afirmativne, a mislim da je odgovor na to pitanje u onom prvom pitanju koje je ministar ovde postavio – ko, gde i koliko radi, a ja bih rekao i – ko, koliko radi i kako rukovodi na terenu.
Bez obzira na sav trud koji se uloži u ministarstvu, ako se hijerarhijski do onih izvršitelja na terenu ne odaberu pravi ljudi, nisam siguran da efekti koje ministarstvo uloži mogu da budu vidljivi i opipljivi i onima koji se zovu korisnici usluga, pacijenti, i oni kojima je svakoga dana potrebna lekarska pomoć.
Tih primera ima mnogo, da neki naši kadrovi na terenu ne uspevaju da prate ritam koji je ministarstvo počelo da provodi na raznim oblicima organizovanja zaštite ili nabavke opreme ili uštede, uvođenja informacionih sistema ili samih izmena zakona. Naravno, u takvim uslovima, vezano za dopunski rad, postoji i ono što može da se nazove izvor korupcije, jer u osiromašenoj državi i osiromašeni lekari, sestre, pacijenti, pokušavaju da zarade neki dinar više, pa se onda bave i dopunskim radom.
Zaista mislim da je dobro da ovim izmenama zakona sada imamo evidenciju, odnosno da inspektori imaju evidenciju gde, ko i koliko radi, da li je na svom radnom mestu odradio onoliko pacijenata koliko je trebalo odraditi u državnoj ustanovi, a posle toga odradio i dopunski rad, ili je samo na svom radnom mestu u državnoj ordinaciji bio neko ko je zakazivao preglede u privatnoj ordinaciji.
Dok nema informacionog sistema i dok tačno ne znamo u glavu svakog pacijenta, svakog lekara, svaku dijagnozu i svaku propisanu terapiju, mislim da neće ni ministarstvo, ma koliko se trudilo, moći da zavede red u ovaj sistem zdravstva i zato zaista podržavam uvođenje informacionog sistema koji će moći da odgovori svim tim izazovima.
Još ću se kratko osvrnuti na to što sam rekao da je jako važno, odnosno to je rekao ministar, ko, gde i koliko radi, a ja bih dodao – ko, gde i kako rukovodi. Kada imate udaljene zdravstvene centre, kao što je moj, pa se onda tamo dešavaju neki izbori direktora, mislim da je dobro obratiti pažnju na ljude koji čine članove upravnog odbora da, recimo, ne budu članovi upravnog odbora tek svršeni studenti koji su nezaposleni ili doktorke koje su nezaposlene ili rade na određeno tek nekoliko meseci, što se dešava trenutno i aktuelno je u upravnom odboru bolnice u Čačku. Ili, da ljudi koji su vodili neke firme koje su bile giganti svojevremeno, a od prekjuče su na listi stečaja, a ti ljudi su čak i procesno procesuirani od strane sudskih organa, da takvi ljudi nisu baš reprezentativni ljudi za upravne odbore, pored svih onih kolega koji imaju dostojanstvo i ime u čačanskoj bolnici ili u nekoj drugoj bolnici, koji imaju titule profesora i imaju iskustvo, da ne nađu prostora da budu članovi upravnog odbora jedne takve ustanove.
Nisam siguran ni da je dobro da bude više pravnika nego lekara, ali, nikako ne mogu da podržim da u jednoj ustanovi nemate nijednog načelnika, nijedne službe kao člana upravnog odbora, nijednog uglednog profesora univerziteta, a ima Čačana, hvala bogu, i u Beogradu, a i u penziji u Čačku, koji mogu da budu, a bivali su i ranije, članovi upravnog odbora bolnice. Mislim da na taj način može da se naruši ugled i naše profesije, a i onoga što radi ministarstvo, jer sigurno ne može da se proprati svako kadrovanje na terenu. Niko to ne može da uradi bez adekvatnog informacionog sistema i bez adekvatne evidencije. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Jezdimir Vučetić, a neka se pripremi narodni poslanik Aleksandar Peranović. Izvolite, dr Vučetiću.

Uvaženi predsedavajući, hvala na reči.
Poštovani ministre, poštovani saradnici ministra, uvažene kolege narodni poslanici, dragi građani Srbije, nedavno smo u ovom zakonodavnom domu doneli nekoliko zakona iz oblasti zdravstva.
Danas ponovo raspravljamo o setu zakona iz ove oblasti. Evidentna je velika angažovanost i posvećenost Ministarstva zdravlja, na čelu sa gospodinom Lončarom i njegovim saradnicima, u nameri da se u zdravstvenom sistemu, možda najvažnijem segmentu svakoga društva, napravi više reda, discipline, poprave uslovi rada i tako kvalitet zdravstvene zaštite i njena dostupnost podigne na maksimalan nivo za dobrobit svih građana Srbije.
Ovaj set zakona, bez obzira što nisu reformski, kako to reče neko od kolega iz opozicije, značajno će doprineti tim namerama. Očigledno neko pod reformama podrazumeva revoluciju, za šta je potreban veliki novac u zdravstvu, ali na kraju krajeva, neko je imao 15 godina vremena da uradi nešto, pa nije uradio. Ovo ministarstvo je uradilo neke stvari za samo godinu i po dana.
Ja bi se fokusirao samo na Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, koji unosi novine u nekoliko segmenata, a odnose se na sistem organizacije zdravstvenih ustanova i prava zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika, što će biti u funkciji poboljšanja kvaliteta zdravstvenih usluga.
Stavljanje kliničko-bolničkih centara pod ingerenciju Republike, kao osnivača, sasvim je logičan potez. U postojećem Zakonu status kliničko-bolničkih centara praktično je bio nedovoljno regulisan, odnosno bio je nelogičan.
U članu 48. postojećeg Zakona, osnivač opšte bolnice, specijalne bolnice, itd, je Republika, a osnivač kliničko-bolničkog centra, grad. Ustanove koje obavljaju zdravstvenu delatnost na više nivoa, zavodi, ili se bave osetljivim delatnostima, kao što je Hitna pomoć, proizvodnja seruma i vakcina, transplantacija organa, itd, takođe su bile pod ingerencijom države, odnosno su pod ingerencijom države.
Kliničko-bolnički centri koji svojom delatnošću, pored uslova predviđenih zakonom za obavljanje sekundarne zdravstvene zaštite, obavljaju i visoko specijalizovanu zdravstvenu delatnost, tercijalni nivo, koja podrazumeva i visok nivo opremljenosti i visoko obrazovni stručni kadar, odavno su trebali biti stavljeni u nadležnost države, kao osnivača, sa velikim zakašnjenjem to se ovim zakonom predlaže. Malo je čudno da to nije mnogo ranije urađeno.
Preuzimanjem osnivačkih prava na kliničko-bolničkim centrima od strane Republike, stiču se pravni osnovi za kapitalna ulaganja od strane Republike, čime se poboljšavaju uslovi za delatnost ovih ustanova, koja je od posebnog značaja za Republiku.
Drugi segment iz ovog zakona je predlog izmena koje se odnose na institut dopunskog rada u zdravstvenom sistemu. Dopunski rad zdravstvenih radnika od vremena od kada je ideja o njemu zaživela pa do danas, u fokusu je interesovanja i analiza, kao i oprečnih mišljenja i stavova. Osnovne sumnje i zamerke odnose se na mogućnost zloupotreba kroz takav oblik rada i štete za državni sistem zdravstva i pacijente.
Zloupotrebe su sasvim moguće, ali dobrom organizacijom rada u zdravstvenim ustanovama, kontrolom i sposobnim menadžmentom, takve zloupotrebe se mogu skoro eliminisati. Dopunskim radom se skoro po pravilu bave najiskusniji, najkvalitetniji kadrovi u zdravstvu, koji su svojim radom i kvalitetom stekli neki autoritet kod pacijenata i građana.
Takvi kadrovi u matičnoj ustanovi uglavnom su nosioci kvaliteta i progresa. Sa primanjima koja siromašna država, kao što je Srbija, možda im priušti, teško je na duge periode očuvati motive za rad takvih stručnjaka. Zato dopunski rad kao alternativa o odlasku van zemlje, donosi obostrani benefit za državu, za pacijente i naravno za te zdravstvene radnike i saradnike.
Setimo se nekog perioda koji nije daleko iza nas i jednog sistema u kome je i sama pomisao o privatnom radu bila jeres. Ali, podsetimo se da dok su radnici radili u tvornicama, u fabrikama, u prepodnevnim satima, popodne se radilo i u privatnim radionicama, radilo se u poljoprivredi. I kao po pravilu takvi radnici koji su obostrano, dakle, radili i pre podne i popodne su po pravilu, tako reći, bili među najboljim radnicima u svojim matičnim fabrikama i firmama.
Dopunski rad je sigurno iznuđeno rešenje. Dodatni napori za onoga koji to obavlja, briga države od mogućih zloupotreba, ali sasvim je sigurno koristi su mnogo veće od moguće štete i što je najvažnije građanin, pacijent, ne sme biti oštećen. To se može postići adekvatnom organizacijom, kontrolom, inspekcijskim nadzorom.
Ovakav vid zdravstvenih usluga neće sigurno biti dostupan svim građanima, pacijentima, verovatno sve do potpune integracije privatnog zdravstva u zdravstveni sistem države. Biće to ipak, moramo priznati, privilegija onih koji za svoje zdravlje žele i mogu da daju dopunska sredstva i to im sigurno ne treba uskratiti, kao što smo se navikli da neki ljudi voze „Audia“, a neki „Fiću“, tako moramo prihvatiti i činjenicu da neko može sebi priuštiti sredstva da ode u neku privatnu ordinaciju. Ključno je da to bude slobodan izbor pacijenta, a ne prinuda.
Ovim Predlogom zakona na korektan način se uređuje ova oblast, a podzakonskim aktima će se najverovatnije dodatno urediti ovo veoma osetljivo pitanje, kao što je dopunski rad.
Dalje, ovaj Predlog zakona takođe reguliše i neke oblasti koje su prethodnim zakonom bile neadekvatno regulisane, kao što su licence zdravstvenih radnika i specijalizacije stranih državljana u našoj državi. Dakle, rešenja koja nudi ovaj zakon su sasvim korektna i adekvatna.
Novim zakonom se predlaže kao celishodnije i efikasnije rešenje, da Ministarstvo zdravlja države, u kojoj, kada govorimo o specijalizacijama stranih državljana, u kojoj stranci obavljaju zdravstvenu delatnost kao profesiju, donesu takvo rešenje i upiti kandidata da se upišu direktno na neki od naših fakulteta zdravstvene struke u Republici Srbiji.
Predlog ovog zakona, kao i predlozi Zakona o zdravstvenom osiguranju i Zakona o evidenciji u zdravstvu, sigurno su novi korak u pravcu poboljšanja zdravstvene zaštite i zdravstvenog osiguranja naših građana. Svi komplimenti Ministarstvu zdravlja i puna podrška naporima koje čini i glas podrške ovim zakonskim rešenjima. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospodine Vučetiću.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Peranović, a neka se pripremi narodni poslanik Vladica Dimitrov.