Reč ima dr Blagoje Bradić.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća.
Gospodine ministre, poštovani gosti, koleginice i kolege, poštovani građani, već dva sata smo u raspravi oko tri predloga zakona koje predlaže Ministarstvo zdravlja. Većinom su bile afirmativne diskusije. Ja ću pokušati malo da predloge zakona sagledam iz drugog ugla i da sa vama podelim par nedoumica. Nadam se da ću dobiti valjane odgovore.
Počeću od predloga zakona o izmenama Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva. Podsetiću vas da je ovaj zakon usvojen 8.11.2014. godine i na sve naše najave i upozorenja da je vrlo kratak rok od godinu dana sprovesti tender za softver, izvršiti implementaciju i primeniti zakon, skupštinska većina je bila kategorična, podržala je predlog Vlade i ministarstva, usvojila zakon i godinu dana nakon toga dolazite ponovo pred Narodnu skupštinu sa istim Predlogom zakona sa obrazloženjem da, kaže – Zakonom o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji u oblastima zdravstva utvrđen je rok od 12 meseci od dana stupanja na snagu tog zakona za donošenje propisa za sprovođenje zakona.
S obzirom da se u tom periodu sprovodi postupak javne nabavke za integrisani zdravstveni informacioni sistem koji još uvek nije završen jer su uložene žalbe nije moguće doneti u propisanom roku propise za sprovođenje zakona. Ovo sve ne spočitavam Ministarstvu zdravlja.
Ministarstvo zdravlja mora da poštuje Zakon o javnim nabavkama i dolazimo do čuvenog Zakona o javnim nabavkama, za koga smo rekli da nije dobar, da je potreban, ali mora biti mnogo bolji i efikasniji. Vi ste uvek govorili, govorite i verovatno ćete i sada reći da je to dobro. Evo, vidite kako nije dobro, da oni koji žele da ispoštuju zakon faktički ne mogu da potroše budžetska sredstva predviđena za datu godinu, nego moraju da ih prebace u drugu godinu.
Sticajem okolnosti, sada su, što kažu naši ljudi, grbavi ispali ljudi iz Ministarstva jer su poštovali zakon. Mi smo predložili kao poslanička grupa da ovaj rok nije godinu dana, nego dve godine. Zašto? Pa, zato što imamo obavezu da nakon kupljenog tog informacionog sistema, što kaže ministar, završava se javna nabavka i treba da to sprovedemo kroz zdravstvene ustanove u Republici Srbiji, treba da implementiramo elektronsku medicinsku dokumentaciju, ili popularno nazvan zdravstveni karton, trebamo da uđemo u funkcionisanje elektronskog recepta.
I, ono što niko neće da kaže, jeste da imamo ozbiljnih problema u funkcionisanju centralnog registra, prijave, odjave, osiguranja. Centralni registar nije savršen sistem i on mora da se dorađuje. Ja nisam iz sfere elektronike, ali ono što ja znam i na osnovu onoga što sam video dok sam radio u Republičkom fondu, taj sistem treba da se doradi da bi bio mnogo efikasniji.
Tako da, naš je predlog da ovaj rok se produži na dve godine, da ne bi došli za godinu dana ponovo u situaciju da raspravljamo o istoj temi. Nema potrebe. Prihvatite amandman. Nije zlonameran, dobronameran je. Ako završite za godinu dana, dobro jeste, nije problem, ali dajmo da to ima rok, da ne bi na godinu dana ovde jedan drugom spočitavali nešto što ne zavisi od Ministarstva zdravlja, već zavisi od onih koji su osmislili, napisali i koji uporno ne žele da promene Zakon o javnim nabavkama.
Drugi zakon o kome želim da kažem par reči je Zakon o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju. Dobro je to što se radnicima koji rade u inostranstvu produžava rok do isteka tog njihovog rada u inostranstvu. Misli se ovde na zemlje gde mi imamo ugovor o zdravstvenom osiguranju. Recimo, to je Crna Gora, Austrija, Nemačka, Italija, ne znam da li imamo sa Bugarskom, Makedonija, Bosna i Hercegovina. To su ti međudržavni ugovori koji su potpisani i oni ili idu na direktna plaćanja od strane države ili idu na prebijanje dugova, tj. na reciprocitet u lečenju, u zavisnosti kakav je ugovor gde potpisan. To nije ni tema današnje rasprave.
To je dobro i dobro je to što se odnosi na članove uže porodice. Jedina zamerka naša je kod stava 3. koji kaže – Potvrda o korišćenju zdravstvene zaštite za vreme privatnog boravka u inostranstvu iz člana 64. ovog zakona izdaje se osiguranom licu za period najduže do 90 dana. Mislim da taj period treba da bude onoliko koliko traje overa zdravstvene legitimacije za savesne uplatioce doprinosa, da treba da bude šest meseci, jer nema potrebe da se nepotrebno administrira i da neko na tri meseca overava, ako ima pravo na šest meseci da overava zdravstvenu knjižicu. Tako da, taj predlog ćemo ponovo da razmatramo kada budemo razgovarali o zakonima u pojedinostima.
Ono gde se ne slažemo sa vama, Poslanička grupa Boris Tadić – Socijaldemokratska stranka – Zajedno za Srbiju i Zeleni Srbije, je član 96. stav 5. gde kažete da se reč: „osiguranica“ zamenjuje rečju: „poslodavac“. Bilo je dosta govora danas o ovom članu. To je čuveno trudničko bolovanje, gde je čak i jedna koleginica poslanica rekla da nije u redu da zbog kumulativne isplate zaostalih trudničkih nadoknada žene budu naknadno oporezovane solidarnim porezom. Evo o čemu se radi. Ja ću pokušati da građanima Srbije, pošto vi ovde u sali svi dobro znate o čemu se radi, objasnim šta je tema.
Dakle, kada se isplaćuje trudničko bolovanje, po Zakonu o zdravstvenoj zaštiti i Zakonu o zdravstvenom osiguranju, trudnicama se isplaćuje 65% od njihove zarade, a država je odvojila pre par godina dodatnih 35% kako bi za vreme trudničkog bolovanja one imale 100%, jer mnogo više treba trudnici novca, tj. porodilji zbog bebe i specifičnog stanja u kome se nalazi i da to nije obično bolovanje. To je sasvim u redu i država je ove godine za te pozicije, to niko nije rekao, izdvojila preko milijardu i trista miliona dinara.
Osnovni problem se javlja u momentu kada se vrši obračun zarade za svaki mesec koji je u obavezi svaki poslodavac da preda RFZO za one koji su na bolovanju. To svaki poslodavac radi, a za ovih 35%, jer država taj novac uplaćuje RFZO, a RFZO do sada je to prosleđivao trudnicama. Onda je RFZO bio u obavezi da radi obračun za tih 35%. Čak je na kraju godine on bio u obavezi da radi i M4 obrazac za tih 35%.
Činjenica je i da Republički fond nema kapacitete da vrši obračun, niti je to njegov opis posla. To je, sticajem okolnosti, pošto država sufinansira trudničko bolovanje, pripalo da radi Republički fond. Sada ovom izmenom zakona hoće da se to izmesti, da to radi poslodavac umesto Republičkog fonda, jer kažem da Republički fond niti ima ljudi, niti ima kapacitete za taj dodatni posao. I, šta ćemo dobiti? Pa, dobićemo da naplata solidarnog poreza ne bude sporadična, nego da bude pravilo. O čemu se radi? poslodavci koji nisu solventni, koji ne isplaćuju uredno lične dohotke, koji ne rade uredno obračun, oni su ti koji su uzrok gomilanja novca koji se odjedared isplati trudnici i onda se naplati solidarni porez.
Suština je da trudničko bolovanje ne kasni i naš predlog koji mi predlažemo Ministarstvu je da poslodavac radi obračun zarada, a Fond na prispeli obračun poslodavca direktno uplaćuje trudnici. Tada nećemo imati zastoja, jer ovaj zastoj koji se javio kod isplate porodiljskog bolovanja nije zastoj koji je vezan za Republički fond, nego je zastoj koji je vezan za poslodavca. To mi trebamo ovde da rešimo, da sugerišemo Ministarstvu. Nadam se da ćete prihvatiti predlog da obračun radi, kao što i predlažete da to radi poslodavac, a da Republički fond direktno isplaćuje porodilje na urađeni obračun. Republički fond, da li je isplatio porodilji ili je isplatio poslodavcu, oni to uplaćuju, pa uplaćuju. Razlikuju se samo brojevi žiro računa. Onda nećemo imati problem da trudnicama kasne porodiljska bolovanja, jer država je ovih 35% dala da pomogne, a ta njena pomoć na kraju kad se svede i kad počnu da kasne isplate od strane poslodavca se svede da nikakva pomoć nije ni bila. Stoga vas molim da kada budemo raspravljali o amandmanima ovaj naš predlog uzmete u razmatranje i da ga prihvatite, ili neko drugo rešenje da date, ako imate bolje od ovog našeg predloga.
Dakle, suština je da usvojimo predlog zakona koji će trudnicama garantovati svakog meseca isplatu. Neko će reći da po zakonu poslodavci imaju obavezu da imaju paralelni žiro račun za isplatu bolovanja. Pa, imali ste i do sada, pa imate kašnjenje. Hajmo da se ne krijemo iza zakona, kolege. Hajde da pomognemo trudnicama da imaju svakog meseca prinadležnosti za koje smo se svi mi složili i izglasali kada je to glasano pre par godina. To je što se tiče ovog predloga zakona.
Sada se vraćam na ono što je otvorilo mnoge polemike, a to je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Tu se naša poslanička grupa, kao što sam rekao, Boris Tadić Socijaldemokratska stranka-Zajedno za Srbiju-Zeleni Srbije ne slaže sa vama, jer se mi tu i politički razlikujemo dosta. Ovo što se izglasava i što ćete vi izglasati je dalja centralizacija svega što je u Srbiji. Mi se snažno protivimo tome i naš politički program i način razmišljanja ide ka decentralizaciji Srbije. Što većoj, to bolje. Razlog, kako sam ja čuo, zašto se izuzimaju iz lokalne samouprave ingerencije na kliničko-bolničkom centru, to je finansiranje onoga što pripada osnivaču, a to je investiciono tekuće održavanje, popravka i krečenje zgrada. To po meni nije razlog. To je problem lokalnih budžeta, a nije tema i nije Ministarstvo adekvatno gde bi pričali o lokalnom budžetu, kako se oni pune, kako se puni lokalni budžet i kako se republički budžet puni.
Tema je da centralizacijom zdravstva mi pravimo sistem da je rigidan, spor i nefleksibilan. Isto se odnosi i na funkcionisanje Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. Tako da, oni koji su vezani za zdravstvo i koji svakodnevno žive taj život u zdravstvenim ustanovama znaju kako je teško nešto promeniti, ma koliko bilo hitno i urgentno. I to ne zato što neko ne želi da se promeni, nego što je sistem tako koncipiran, što se čeka neka odluka, što nema tu u susednoj prostoriji čoveka koji može da donese tu odluku, nego se čeka ili Direkcija Republičkog fonda ili se čeka Ministarstvo. Kažem, to ne znači da su oni zlonamerni, ali ne može jedno ministarstvo da rešava problem srpskog zdravstva u trenutku. To mora da se spusti na niže nivoe, na regione, na pokrajinu Vojvodinu, znači tu treba da se pojačavaju ingerencije i ovlašćenja, kako bi sistem bio fleksibilniji i brži. Da ne navodim primere kako to izgleda kada nekom iz zdravstvene ustanove hitno nešto treba, a vi vodite republički fond koji ima para, ali ne možete da donesete odluku dok ne dobijete saglasnost i ako ta saglasnost ne stigne u tri dana, četvrti dan džabe je stigla. E, zato sistem mora da bude fleksibilniji, mora da bude razvijeniji, u smislu spuštanja ovlašćenja, da bi sve bilo na zadovoljstvo korisnika, tj. osiguranika, tj. pacijenata zdravstvenih ustanova. I to mislim da je pravi put i rešenje za zdravstvo u Republici Srbiji.
Ono što je izazvalo dosta polemike, tj. dosta priča, je dopunski rad zdravstvenih radnika, to je usaglašavanje, poštovani građani, sa Zakonom o radu, s tim što tu ima malih specifičnosti delatnosti, jer ovde govorimo o direktnim budžetskim korisnicima, a Zakon o radu podrazumeva fabrike, firme i direktne budžetske korisnike. I šta je bilo do sada? Više puta su razna razmišljanja, razne politike i vizije rešavale taj problem i sada mi, izglasavanjem ovog predloga koje je predložilo Ministarstvo, tj. vi, poštovane kolege skupštinske većine, ćemo ukinuti ono što je verovatno i bio razlog donošenja ovog predloga, to je član 199. stav 2. koji kaže – dopunski rad iz stava 1. ovog člana može da se obavlja kod poslodavca sa kojim zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, odnosno drugo zaposleno lice ima zaključen ugovor o radu sa punim radnim vremenom, odnosno kod drugog poslodavca samo pod uslovom da rad zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika, odnosno drugog zaposlenog lica van redovnog radnog vremena za koji se zaključuje ugovor o dopunskom radu ne utiče na organizaciju rada pojedinačnih delova zdravstvene ustanove ili zdravstvene ustanove u celini.
Da vam prevedem. To je značilo da onaj ko želi da se bavi svojom delatnošću van radnog vremena od osam sati u nekoj ustanovi iz plana mreže, znači državnog zdravstva, on treba da ima saglasnost direktora da to može da radi. Ovim zakonom, ovaj član se skida, ovaj stav se skida. I onda ćemo da kažemo – da, zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi, odnosno privatnoj praksi, drugom pravnom licu koje obavlja zdravstvenu delatnost u skladu sa zakonom (u daljem tekstu: drugo zaposleno lice), koji radi puno radno vreme, može da obavlja određene poslove iz svoje struke kod drugog poslodavca van radnog vremena, zaključivanjem ugovora o dopunskom radu sa drugim poslodavcima u ukupnom trajanju do jedne trećine punog radnog vremena.
Pošto sam ja stomatolog po vokaciji, ja sam konsultovao pravnika jer ovde imate i jednine i množine u ovom članu koji ćete usvojiti. To znači da zdravstveni radnik, saradnik, ali misli se pre svega na lekare i medicinsko osoblje, može da bez saglasnosti direktora zdravstvene ustanove zasnuje radni odnos sa privatnikom i da kod njega, misli se na legitimnog prijavljenog privatnika koji ima prijavljenu zdravstvenu ustanovu ili ordinaciju, da može da radi, s tim što će obavestiti svog direktora, samo ga, znači, obaveštavati da on ima privatan angažman, i to ne kod jednog, nego može više. Jer kaže – u ukupnom trajanju do jedne trećine radnog vremena.
Nadam se da će mi pravnici iz Ministarstva zdravlja, ne očekujem od ministra, odgovoriti – zbog čega je ovde data mogućnost da kod više privatnika može da radi jedan lekar? Onda imamo jedan deo koji mislim da je stvarno višak. To je nepotrebno administriranje.
Mi smo tu uložili amandman da, kaže, jedan primerak originala ugovora o dopunskom radu, u roku od 15 dana od dana zaključenja ugovora, zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik, kao i drugo zaposleno lice dostavlja zdravstvenoj inspekciji radi kontrole obavljanja dopunskog rada u oblasti zdravstva. Ja se izvinjavam pravnicima koji su ovo pisali. Ja jesam privatnik. Znači, kada kod mene dođe zdravstveni inspektor, on traži ugovore o radu svih onih koji rade u mojoj ordinaciji i ja sam dužan da mu pokažem. Ne vidim razlog zašto bi lekar morao da dodatno ide u zdravstvenu inspekciju i da njima daje ugovor o radu. Mislim da to nije obaveza i da je to nepotrebno administriranje za tog lekara koji radi u privatnom sektoru. Ako već neko treba, to treba da radi vlasnik te ordinacije ili direktor kliničkog centra ili zdravstvene ustanove gde je već zdravstveni radnik podneo ugovor da dokaže da je angažovan u dodatnom radu.
No, dobro je to što će taj rad biti oporezovan. Apsolutno se slažem sa načinom kako će da budu plaćeni, to je u redu, ali mislim da nema potrebe, ako već ovo dozvoljavate zdravstvenim radnicima, da mogu bez saglasnosti direktora da rade privatno kod privatnika, a ako dozvoljavate da može kod više privatnika da radi, ne znam kako, ali on ima zakonsku mogućnost, do jedne trećine radnog vremena, zašto ga opterećujete time da nosi on ugovor? To nije njegov posao. On niti je vlasnik firme, niti je direktor zdravstvene ustanove, tako da mislim da to nema potrebe da se radi.
Još par reči kada sam rekao, evo, imam vrlo malo vremena. Ne, da ne otvaramo druge teme. Nadam se da ću dobiti odgovor na ovo, gospodine ministre. Naše glasanje zavisiće od prihvatanja naših amandmana u Danu za glasanje. Zahvaljujem.

Hvala.
Ministar Zlatibor Lončar želi reč.

Biću kratak.
Vezano za porodilje, ovde smo sve uradili da bi im olakšali, znači, da ne popunjavaju dva obrasca, da ne čekaju jedan na drugi obrazac. To je jedini razlog, jer mislimo da ćemo ovim da ubrzamo i da imaju redovnu isplatu.
Ono što želim da vas obavestim vezano za solidarni porez, jutros sam se čuo sa ministrom finansija. Mislim da već danas ili sutra ako se nagomila pa da bude, da će to biti regulisano da to ne bude tako, da će danas ili sutra ići na zaključak Vlade, tako da ne moramo više o tome da pričamo, to će biti regulisano. Znači, ovde sve radimo da pomognemo porodiljama da to ide.
Politički se ne slažemo. Vi mislite da je to centralizacija. Ova odluka za prelazak kliničko-bolničkih centara, već smo obrazložili, dogovoreno sa svim ljudima, zaposlenima, sa gradskom upravom, sa sindikatima, sa svima koji su insistirali da ovo ovako bude, zbog vašeg funkcionisanja. Ovo što ste rekli, argumenti ne stoje, da se tamo nešto brže dešava, a da se ne dešava ovamo.
Da ne idemo dalje, mogu da rade samo kod jednog privatnika, ne kod više. Znači, nije protumačeno. Ako treba, dodatno ćemo to pojasniti i staviti. Znači, tu nikakvih problema nema, samo kod jednog privatnika. Rešićemo, nije sporno.

Reč ima narodni poslanik Darko Laketić. Izvolite.

Poštovana predsednice, poštovani  ministre, gosti iz Ministarstva, uvažene kolege narodni poslanici, zaista mi je zadovoljstvo što, nakon više nego uspešne razmene mišljenja i dijaloga na odgovarajućim resornim odborima o zakonu i o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju i o dokumentaciji i evidenciji, praktično smo došli do trenutka kada se zakon našao u raspravi u načelu u Narodnoj skupštini.
Ono što mislim da je neophodno jeste da kroz naša zajednička razmišljanja, kroz konstruktivan dijalog, kroz zajedničku diskusiju, mi moramo doći do kvalitetnog rešenja, takođe kroz eventualno amandmansko popravljanje zakona.
Međutim, ono što mogu zapaziti jeste i da je ovaj predloženi zakon i predložena rešenja, su u stvari, rezultat jednog prepoznavanja problema, s jedne strane, unutar postojećih zakonskih rešenja, ali i jedne svesti na visokom nivou, da određeno zakonsko rešenje i zakonske odredbe koje se nalaze u važećem Zakonu, nisu dovoljno dobre, ili su eventualno loše.
Ono što je takođe činjenica, jeste da je moj lični utisak, dakle, i moj stav da ćemo svi mi kao građani Republike Srbije, kao potencijalni pacijenti imati koristi od ovih izmena Zakona.
Kada govorim o Predlogu izmena Zakona o zdravstvenom osiguranju, mogu da konstatujem da je prepoznat problem koji je vezan za ostvarivanje prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja kod lica koja se upućuju na rad u inostranstvo. Mislim, da je ovaj predlog više nego valjan, pre svega, iz razloga što su ova lica u nekom ranijem periodu, za vreme već sada važećeg zakona, bila primorana da u toku jedne kalendarske godine se vraćaju u zemlju, obnavljaju zdravstvenu kartu koja im je omogućavala korišćenje zdravstvene zaštite, dok primenom ovog zakona, odnosno usvajanjem i primenom ovog zakona, praktično se dolazi do rešenja da kada lice tog trenutka bude upućeno na rad u inostranstvo, dobija zdravstvenu kartu koja važi za sve vreme njegovog boravka u inostranstvu.
Mislim, da se na taj način popravlja kvalitet zdravstvene zaštite, odnosno omogućava se adekvatno korišćenje zdravstvene zaštite ovim licima, a podsetiću na jedno svoje izlaganje iz ranijih zasedanja, da je suština upravo pacijent u središtu zdravstvenog sistema, dakle, pacijent krucijalna, kljuna stvar unutar zdravstva.
Što se tiče u okviru istog predloga za izmenu Zakona o zdravstvenom osiguranju, nalazi se predlog, da u slučaju ostvarivanja prava na novčanu naknadu za vreme privremene sprečenosti za rad zbog bolesti ili komplikacija u vezi sa održavanjem trudnoće.
Naime, 35% od osnovice, dakle, za naknadu zarade se do sada uplaćivao direktno RFZ, a 65%, dakle, je bilo uplaćivano poslodavcu. Na ovaj način će se i ta suma od 35% od osnovice za naknadu uplaćivati direktno poslodavcu. Smatram da je ovo racionalno rešenje, racionalno iz razloga što će se sada prvo, smatram da će postojati jedna bolja mogućnost i veća mogućnost kontrole isplate zarada trudnicama, a lično smatram da su trudnice vulnarabilne grupe stanovništva, upravo najosetljiviji delovi, najranjiviji delovi jednog sistema i zato smatram da je predloženo rešenje valjano i smatram da će popraviti, pre svega, efikasnost i brzinu isplate, upravo iz razloga što će se na ovaj način praktično kontrolisati, omogućiti jedna efikasnija kontrola isplate zarada trudnica.
Ono što je takođe bitno jeste da se Predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, mislim da je tu predloženo nešto što je već očekivano. Naime, reč je o tome da se osnivačka prava i upravljanje kliničko-bolničkim centrima vrate na Republike. Naime, dosadašnjim rešenjem kliničko-bolnički centri u kojima se sprovodi sekundarna i visokospecijalizovana tercijarna zdravstvena zaštite, praktično nalaze pred ingerencijom grada, odnosno lokalne samouprave.
Pristalica sam jednog savremenog stava, da nema rešenja problema, da nema nikakvo podizanje kvaliteta zdravstvene zaštite bez učešća, ne samo svih slojeva društva, već svih nivoa vlasti. Lični mislim da jednim zajedničkim radom svih nivoa vlasti, svih slojeva društva, svakog pojedinca, svakog građanina ove zemlje, možemo doći do popravljanja kvaliteta zdravstvene zaštite.
Ali, sam isto tako stava, da upravljanje zdravstvenim ustanovama od strane grada, odnosno lokalnih samouprava nije dobro iz više razloga. Prvo, zbog toga, što samim Zakonom o zdravstvenoj zaštiti je već definisano da zdravstvene ustanove koje pružaju primarnu zdravstvenu zaštitu, kod njih osnivačka prava imaju lokalne samouprave. Dakle, one zdravstvene ustanove koje pružaju sekundarni i tercijalni nivo zdravstvene zaštite su pod ingerencijom Republike. To je tako, osim u slučaju kliničko-bolničkih centara.
Drugi, ne manje značajan razlog jeste taj, zato što lično smatra da sagledavanje i razumevanje problematike, koja se upravo nalazi na nivou kliničko-bolničkih centara i ovih ustanova, daleko je bolje, adekvatnije i potpunije od strane Ministarstva i Republike, nego što je to slučaj od strane lokalnih samouprava.
Treći razlog jeste taj što se omogućava praktično pravni osnov za kapitalne investicije i ovaj razlog nikako ne bih potcenio.
Takođe, ovim zakonskim predlogom se reguliše i taj institut dopunskog rada. Mislim da je suština ovog predloga uvođenje u zakonske okvire, uvođenje u poreski sistem, što je vrlo bitno, o čemu je i ministar pričao.
Apsolutno se slažem sa predlogom da jedan zdravstveni radnik ili zdravstveni saradnik, koji ima puno radno vreme u odgovarajućoj zdravstvenoj ustanovi, može da dopunski radi do 30%, dakle, sa rešenjem koje je u skladu sa Zakonom o radu, koji takođe tumači i definiše ovu problematiku i ne samo da smatram da je dobro, već smatram da je jedino moguće. Tako da u ovom predlogu, vezano za dopunski rad, više zaista ne bih diskutovao.
Što se tiče izmena Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva, ono se pre svega odnosi na produženje rokova za donošenje propisa za sprovođenje zakona. U obrazloženju Vlade ovde stoji da je neophodno zbog postupka javne nabavke za jedan zajednički integrisani informacioni zdravstveni sistem, odložiti ovaj rok. Smatram upravo to da bez uvođenja jedinstvenog informacionog sistema, zaista ne bi bilo dobro utvrđivati propise za sprovođenje Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencija u oblasti zdravstva, iz više razloga. Suštinska je stvar, koja je vezana upravo za ovaj zakon ta, da zaista iskazujem poštovanje na tome da se prvo ne direktnom pogodnom, nego javnom nabavkom, nabavlja informacioni sistem.
Druga stvar, neophodno je poštovati zakonske rokove u toj javnoj nabavci. To je nešto što ima primat u odnosu na bilo koje rokove za donošenje određenih akata, dakle, pravilnika, propisa, koji će utvrditi sprovođenje Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji. Tako da, mislim da zakonitost je broj jedan i nešto što moramo svi zajedno poštovati, stoga zaista uvažavam ovaj predlog.
Ono što zaključak kao svog izlaganja mogu reći u svoje ime, dakle, jeste da sam više nego zadovoljan predloženim izmenama zakona, ali sam isto tako i ponosan na izlaganje svih svojih kolega naprednjaka na resornim odborima, koji su svojim konstruktivnim diskusijama, svojim stavom, pre svega, doprineli da se napravi jedan kvalitetan iskorak i jedan vrlo značajan napredak i progres. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Prelazimo na redosled narodnih poslanika prema prijavama za reč.
Reč ima narodna poslanica Mirjana Dragaš.
Izvolite, gospođo Dragaš.

Poštovani predsedavajući, zahvaljujem.
Poštovani gospodine ministre, gospodo poslanici, zdravstvena zaštita stanovništva je jedna od temeljnih oblasti u uređenju jedne države koja se tiče ukupnog stanovništva.
Po tome kakva je zdravstvena zaštita i samo zdravstveno osiguranje, znamo da li je i u kojoj meri država demokratska, zdravstveno i socijalno odgovorna, savremena, usmerena prema građanima, a posebno prema osetljivim delovima populacije.
Sistemski zakoni koji definišu ova pitanja su Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju o kojima i danas diskutujemo, i ako znamo da se prvim uređuje opšti interes, društvena briga, organizacija zdravstvene službe, prava i obaveze pacijenata i lečenje naših građana u inostranstvu, ali isto tako i lečenje stranaca ovde kod nas, onda znamo koliki je njegov značaj.
Već po samoj definiciji vidimo da država mora ravnomerno, prema potrebama, naravno i prema mogućnostima da razvija sve nivoe zdravstvene zaštite, primarnu, sekundarnu i tercijalnu, a ovaj nivo je najviši, najsofisticiraniji i kadrovski i tehnološki.
Naša država, odnosno Jugoslavija u kojoj smo živeli, imala je vrlo razvijen sistem zdravstvene zaštite, besplatan, dostupan svim građanima, bilo u gradu ili u selu, u fabrici i u školi.
Doživeli smo nažalost njegovo urušavanje i osiromašenje, a brutalna privatizacija državnog i društvenog kapitala urušila je dobar sistem zdravstvene zaštite.
Danas, odgovorna politika u ovoj oblasti mora racionalno da koristi i uveže sve resurse, što ministarstvo čini, i da ih unapređuje.
Jedna od takvih mera je i stavljanje pod direktnu kontrolu i upravo svi kliničko-bolničkih centara kojima je osnivač lokalna samouprava, odnosno grad, a koji, kao što smo iz prethodnih godina, iz prethodnog iskustva videli nema dovoljno mogućnosti, kapaciteta, da ove centre razvija u skladu sa potrebama građana i savremene medicine.
Da bi se ovi resursi maksimalno iskoristili i unapredili, ovo dakle, smatramo da je nužna mera.
Podizanjem kliničko-bolničkih centara na republički nivo, Ministarstvo je u prilici da ulaže i nova i veća sredstva, oprema ove centre, bira i postavlja direktore ukupne i njihove organe, ali onda i neposredno utiče na njihovu organizaciju, delatnost i poslovanje.
Sve ovo možemo samo pozdraviti, podržati, glasati za ove promene iza toga očekivati da su sutra, ovi kliničko-bolnički centri razvijeniji, bolje opremljeni, kadrovski obnovljeni i unapređeni u korist svih nas.
Međutim, ono što je važno, a sada ostaje van fokusa, smatram da su lokalne samouprave i domovi zdravlja i apoteke koji se u njima nalaze.
Na samom Odboru za zdravlje smo čuli da, lokalne zajednice u proseku troše kažu oko 0,8% svog budžeta za zdravstvene ustanove kojima su osnivači i onako mali fondovi, sa još manjim ulaganjima u osiromašenim sredinama napravili su od domova zdravlja dosta zapuštene, sa smanjenim kapacitetima, skoro zatvorene institucije, a isto tako i u lošem stanju sve apoteke, koje se u malim centrima nalaze.
Opasnost je da sve one budu sve više zatvarane, zbog svoje neodrživosti sta stanovišta finansiranja i ekonomske isplativosti. Zato smatram da je budući korak u radu Ministarstva upravo stavljanje akcenta na primarni nivo zdravstvene zaštite.
Ministarstvo za zdravlje, mora da radi zajedno sa lokalnim samoupravama, kako bi se značajnija sredstva usmeravala prema primarnom nivou zdravstvene zaštite.
To je, smatram jako važno, ako znamo da je oblik zaštite najbliži stanovništvu da mora da pruži prvi i najjednostavniji nivo dijagnostike i lečenja, ali još važnije da razvija sve oblike preventive.
Razvoj nauke, nova znanja, informisani sistemi, šira saznanja o značaju zdravog načina života i ishrane, higijene, o štetnim dejstvima i raznim materijama, važnosti očuvanja zdrave životne sredine su važni da budu neposredno prisutni i dostupni svim građanima.
Da bi uštedeli zdravstveni dinar potrebno je lečenje, ali ga značajnije moramo ubuduće ulagati u preventivu u sve vidove ranih pregleda, savetovališta, sistematskih godišnjih pregleda, ali i razvoj godišnjih specijalističkih kampanja, pregleda pluća, mamografije i sistematskih pregleda dece itd. Vezano za ovo napraviću samo jedan primer i ilustraciju.
Dok je ministar zdravlja bila gospođa Slavica Đukić Dejanović, jedna od mera koja je doneta jesu redovni sistematski pregledi mamografije.
Bila sam lično u prilici da mi u domu zdravlja bude ponuđen takav pregled. Međutim, desilo se da je dom zdravlja meni dao obaveštenje da ću tek posle tri meseca dobiti informaciju o tom pregledu, da se nažalost to nije desilo u roku od godinu dana.
To je jedan detalj koji ukazuje da na osnovu toga građani gube, odnosno svi mi gubimo poverenje u naše zdravstvo što mislim da nije problem da se ispravi, a da je vrlo neophodno kako bi u stvari i domove zdravlja učinili respektabilnim institucijama u kojima ćemo se sa poverenjem obraćati i vrlo, vrlo brzo dobijati dijagnostičke rezultate. Zašto je ovo važno? Zato što smo kao nacija stariji, bolesniji, siromašniji i najzad sve nas je manje.
Svake godine u Srbiji umre jedan grad, ali se novi ne rodi. Svake godine iz Srbije se iseli jedan grad, a odlaze lekari, inženjeri, profesori, naučnici, talentovani učenici.
Ovde u ovom slučaju otvara se pitanje kakvo je stanovništvo Srbije danas, kako će biti sutra, ko nas danas leči, a ko će nas lečiti sutra, zato je, bar se meni tako čini, zadatak Ministarstva za zdravlje da projektuje razvoj sistema zdravstvene zaštite, aktivira i poveže sve moguće resurse i kapacitete, materijalne i ljudske da ih razvija, da prima kadrove i osposobljava mlade lekare, omogućavajući im i redovni i dopunski rad, kao što je to već predloženo da se dobijaju i obnavljaju licence na najbolji mogući način i u korist samog nivoa zdravstvene zaštite, znanja koje se tu primenjuje ili ova usluga koju mi kao građani dobijamo.
Na ovaj način Ministarstvo će utemeljiti zdraviji zdravstveni sistem važan i u skladu sa zahtevom vašeg predsednika, našeg predsednika, da naš rad danas mora da stvori stabilne temelje uređene evropske Srbije.
Po energičnosti koju imate, po energičnosti i preduzmljivosti koju ima danas ovo Ministarstvo zdravlja nalazite se na nivou da možete na taj odgovor i izazov da odgovorite i time ćete obezbediti da upravo u ovom vremenu, ovo Ministarstvo u ovom sastavu, odnosno čitavo zdravstvo bude na najbolji način utemeljeno u onom smislu da građani imaju poverenja u njega.
Elita Srbije pre dva veka stvarana je i radila je za novu, modernu, tek oslobođenu državu Srbiju, te iz tog doba imamo Dositeja, Vuka, Nikolu Teslu, Milutina Milankovića, Mihajla Pupina.
Danas opet ove generacije, odnosno svi mi, u prilici smo da ponovo utemeljimo državu Srbiju sa njenim najboljim tradicionalnim, ali i modernim vrednostima.
Ja ću još povodom ovog seta zakona da se osvrnem na Predlog zakona o zdravstvenom osiguranju, koji se tiče osiguranja žena, vezano za održavanje trudnoće.
Naime, kao što smo već čuli ubuduće će žene na održavanju trudnoće ukupnu nadoknadu zarade dobijati od poslodavca bez obzira odakle su ti izvori, da li iz direktnog fonda PIO, odnosno iz budžeta Republike, jer će Fond PIO kao što je predloženo, direktno poslodavcu uplaćivati i ovaj drugi manji deo.
Na ovaj način cilj je da budu prevaziđeni problemi u pogledu isplate zarade kako se ne bi ispunjavali dupli obrasci, dvostruka papirologija i u celini kašnjenje postupka.
Ali, koliko razumem, zamišljeno je da poslodavci ženama isplaćuju 100% zarade, ali ovde se otvara pitanje isplate i dinamike sredstava iz Fonda PIO po prvoj, odnosno drugoj osnovi, jer su sredstva iz budžeta do sada kasnila i do dva, tri meseca, pa, smo čak imali, i drago mi je što čujem da će ovaj problem o kome i javnost govorila, o kome su žene govorile imati problem da plaćaju i solidarno porez na deo koji je faktički neoporeziv.
Ali, ovde možda ima deo obaveza i kod Ministarstva finansija, odnosno Ministarstva privrede da uredi takav pravni sistem da poslodavci ne smeju sebi da dozvole da kasne sa isplatom zarada radnicima, što smo do sada imali slučaj, jer ne zaboravimo, vreme u kojem živimo danas je kapitalizam.
Kapitalista, privatni vlasnik u dosadašnjom našoj praksi imao je taj problem sa isplatom zarada što u narednom periodu, ja se nadam u izgradnji moderne evropske Srbije u skladu sa pristupnim pregovorima koje imamo, ovaj problem, dakle, mora da reši.
Hoće li poslodavac isplatiti nadoknadu u celini, bez obzira na vreme i kada je sredstva od države dobio? Možda bi dodatno moglo da se vodi računa da eventualno nekim podzakonskim aktom, ili nekim drugim aktom Ministarstva, na ovo pitanje bude poslodavcima ukazano.
U svakom slučaju, ideja je dobra. Važno je da se što pre u ovim uslovima i za vreme održavanje trudnoće obezbedi redovna, blagovremena i cela nadoknada. Do duše, možda bi Ministarstvo, a ko bi drugi ako ne Ministarstvo za zdravlje, takođe moglo da predloži neke nove, makar male, podsticajne mere koje bi bile prava pomoć ženi, majci u cilju podsticanja rađanja.
Nisu to samo kozmetička sredstva, ohrabrenje, ne teranje, ne može da bude rešenje, ne može da bude pravi put, ali podsticaj nešto što možete temelje i korene, toga da uradite, mislim da to ovo Ministarstvo može da uradi i to bi zaista bio jedan veliki demografski poduhvat. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić.
Izvinjavam se, gospodine Đurišiću vi ste se prijavili pa sam ja mahinalno vas prozvao, ali niste vi po redu. Izvinjavam se.
Reč ima narodni poslanik dr Vladimir Pavićević, a neka se pripremi narodni poslanik Marijan Rističević, a onda ste vi gospodine Đurišiću.
Izvolite, dr Vladimir Pavićević.

Poštovane dame i gospodo, Predlog zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju je pravi povod, ministre Lončar, ja mislim odličan povod za raspravu o reformama u sektoru zdravstva.
Ministre Lončar, prvo pitanje koje vam ja upućujem danas ovde jeste, zašto nema reformi u sektoru zdravstva? U uvodnom slovu, ni reči jedne nije bilo o reformama u sektoru zdravstva. Ja sam slušao na primer i profesora Đurovića, koji je ovde govorio, ni reči o reformama u sektoru zdravstva. Ne znam gospodine Đuroviću, da li je profesor Arne, još uvek u Beogradu, ili je otputovao? Dakle, ni jedne jedine reči, ja mislim o jednom od najvažnijih pitanja za jednu političku zajednicu.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Tema.)
Ministre Lončar, ako nema ideju kako da kod građana, naše Republike, gospodine Martinoviću, umanjujete strahove od nemogućnosti lečenja, mi imamo tu ideju…
(Aleksandar Martinović, s mesta: Tema.)
Gospodine Martinoviću, rasprava je o Predlogu zakona o izmenama Zakona o zdravstvenom osiguranju. Ja govorim o temi, poštovana gospodo.
Ministre Lončar, ako nemate ideju da reformišete ovaj sektor, mi imamo ideju, preuzmite je slobodno. Naša ideja smeštena je, evo i gospodin Martinović da čuje, u dve reči, Beveridžev model.
Ponavljaćemo to, poštovana gospodo, od sednice do sednice, kada je ministar Lončar ovde, naročito kada raspravljamo o predlogu zakona koji se direktno tiče te naše ideje. Ministre Lončar. Ako nije tako, evo vi kažite.
(Aleksandar Martinović, s mesta: Moraš malo više u levu stranu.)
Ja sam se konsultovao, poštovana gospodo, i sa lekarima iz Saveta za zdravstvo, a gospodin Martinović očigledno nije, nego kao pravnik ovde dobacuje sada ovde i gospodin Girić i gospodin Laketić, ja vidim, ne znam o čemu je reč, poštovana gospodo?