Poštovani predsedavajući, poštovani predstavnici Ministarstva, koleginice i kolege, posle ovakvih iscrpnih diskusija, sigurno će se i moja diskusija ponoviti u nekom delu zato što se ovde radi o izmenama tri zakona, o pojedinim članovima koji se menjaju. Zajedničko za sve tri izmene je da ove izmene u stvari predstavljaju poboljšanje zakona i daju bolja zakonska rešenja, koja u krajnjoj liniji utiču i na organizaciju zdravstvene službe i pružanju zdravstvene usluge.
Jedan kolega opozicioni poslanik pominjao je – pa šta je, mi treći put dobijamo na Skupštini dopune i izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Uopšte ne vidim u čemu je tu problem, i da budu još tri izmene i da bude deset izmena zakona, izmene zakona pogotovo proističu iz života. Ministarstvo organizovano, uočava probleme i odmah razrešavanje problema može da se postigne izmenom zakona. Te promene zakona nisu kako je on rekao u potcenjujućem tonu, nego su ovo baš afirmativne izmene, zato što poboljšavaju pojedine članove zakona.
I prošli put, pre mesec dana smo imali opet izmenu vezanu za lekarsku komoru. Pa, i ona je proizašla iz problema u organizaciji zdravstvene službe i nekih zakona koje su oni doneli u neko vreme od pre osam godina. Tako da, to ne stoji da izmene zakona treba gledati na taj način kako je on predstavio, nego na uočavanje problema i automatski brzo rešavanje tih svih problema koji tu postoje.
Prvo, u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, kolege su i rekle, ti kliničko-bolnički centri koji su pripadali kao osnivači gradu, njegova osnivačka prava prelaze na Republiku, što je sasvim logično. To su visoko-specijalizovane zdravstvene ustanove, pružaju sekundarnu, a u nekim segmentima i tercijalnu zdravstvenu zaštitu.
Da bi se pružila kvalitetna zdravstvena zaštita potrebna su sigurno velika investiciona ulaganja koje sigurno može da podrži Republika, a ne lokalna zajednica ili samouprava, a samim tim vezano i za stručno usavršavanje, nove metode, tako da ovaj segment predstavlja poboljšanje.
U jednom zakonu koji je jedan ministar doneo, ja mislim, to je moje mišljenje, a nije proizišlo iz mog razmišljanja, nego iz razgovora sa kolegama koje rade u domovima zdravlja, u toj tzv. primarnoj zdravstvenoj zaštiti koja sa sekundarnom i tercijalnom čini celokupni zdravstveni sistem, odjedanput su oni onom zakonskom regulativom bili istrgnuti i predati na upravu lokalnim zajednicama ili lokalnoj samoupravi.
Mi sada imamo paradoksalnu, po meni situaciju, od Republike i ministarstva se očekuje da se uradi strategija razvoja i funkcionisanje zdravstva, a u praktičnom smislu u tom segmentu primarne zdravstvene zaštite, na indirektan način, naravno, ne mora niko da mi odgovori, a mi to znamo kao kolege, direktno ne možete da imate upliva i da ne govorimo o mnogo tih skrininga koji se obavljaju i koji su bitan deo segmenta primarne zdravstvene zaštite. Ipak ako vi finansirate lične dohotke i na odgovarajući način primarna se uklapa u sveukupnu zdravstvenu zaštitu, mora država, po tom mislim na ministarstvo, da ima upliva u to kako funkcioniše taj segment zdravstva.
Na ovaj način, koliko ja znam, postoje problemi, pogotovo što se i kolege žale da u ovim uslovima, u primarnoj zdravstvenoj zaštiti, izuzev investicionog održavanja, nemaju nekih sredstava za obnavljanje opreme i neke značajnije investicije. Možda je na ministarstvu, ali ovo ne kažem, pošto oni o tome već debelo razmišljaju, kako taj deo na odgovarajući način, možda ja nisam u pravu, možda su naše primedbe, tih kolega koje smatraju da je to jedna situacija, da lokalni kadrovi postavljaju direktore. To je najmanji problem. Ne treba politika da bude u tom stepenu uključena, ali mi to deklarativno. Kolega je rekao da zdravstvo ne treba mešati sa politikom, mada lično mislim da su oni veoma često koristili zdravstvo u političkom nadmetanju i lično mislim da su zdravstvo i obrazovanje vitalne osnove gde treba doktrina i struka da daju način organizacije i funkcije, ali na žalost događaju i se i ove stvari.
Ja sam malo sa tom primarnom zdravstvenom zaštitom, koja je ipak ostala pod nekom kontrolnom funkcije lokalne zajednice, iako oni, da budem jasan, što se tiče medicinske doktrine, primenjuju medicinski i uklapaju se u toj organizaciji celokupnog zdravstvenog sistema, ali tu postoji jedna stepenica koja razdvaja. Sada kada je uključen kliničko bolnički centar sigurno treba razmisliti i o tom segmentu kako na odgovarajući način razrešiti, jer opet ponavljam, ako država daje pare, mora država i da se pita kako u tom Leskovcu, Kragujevcu, Beogradu funkcioniše primarna zdravstvena zaštita, ko je odgovoran, a ko loše funkcioniše.
U ovom zakonu razrešen je dopunski rad. Po meni, veoma jednostavno, a efikasno. Opet je jedan opozicioni poslanik pominjao zašto postoji dopunski rad, pa smanjili ste doktorima plate, pa zato. Takvo obrazloženje ne stoji, da ne mogu da zamislim da neko može da kaže to. Taj dopunski rad u zdravstvu nismo mi izmislili, nije izmišljen u zadnje dve godine od kada je neka druga opcija na vlasti, a ne njihova. Taj dopunski rad postoji već 15 godina. Činjenica je da postoji, da je to osetljivo mesto, koruptivno mesto, ali 99% doktora i zdravstvenog osoblja, koje je kvalitetno, ne možemo da gledamo kroz pojedinačne slučajeve.
Suština dopunskog rada nije u tome što su smanjene plate. To ja kažem radi javnosti. Taj dopunski rad postojaće i kroz pet godina kada budu odlične plate. Nije stvar u nekim, jesu dodatni prihodi, da ne bude da nije to primarno, sigurno da dopunska delatnost omogućava odgovarajuće prihode pojedincima koji učestvuju. Ovde se na jedan način, u jednom članu razrešava mogućnost i obaveza da poslodavac vodi evidenciju i da se zna ko obavlja dopunski rad, a sa druge strane i inspekciji mora da se dostavi. Ponovo se uvodi neki red u toj zakonskoj mogućnosti rada kod drugog poslodavca do trećine radnog vremena. Dopunski rad, još jedanput kažem, postojaće i u zemljama gde su odlične plate, tako da ne mešamo, da ne upotrebim izraze kada se meša jedno i drugo zbog nekih više upotrebljenih iz političkih razloga, da se to omalovaži kao neka stvar koja nije značajna, nego je suspektna. Suspektno je mnogo što-šta u životu, ali su u pitanju ljudi, postoje drugi zakoni, postoji i drugi način organizacije koji treba da suzbije takve stvari koje se događaju, zloupotrebe u radu ili u drugom delu.
Što se tiče licenciranja zdravstvenih saradnika, kako ne može da bude poboljšanje kada je u prethodnom zakonu bilo da ministar treba svim zdravstvenim saradnicima da daje saglasnost. Sasvim logično posle formiranja odgovarajućih komora da se prebaci taj deo licenciranja u tom delu, tako da i taj deo rešenja, vezano za zdravstvene saradnike, je sigurno poboljšanje i olakšavanje u tom delu koji se odnosi na funkciju licenciranja koji je prethodno bio.
Što se tiče odobravanja specijalizacije, moram da priznam da nisam znao da je postojao taj stav u članu da naše ministarstvo odobrava specijalizacije stranim državljanima. Ovo je sasvim logično. Ako taj strani državljanin radi svoju zdravstvenu delatnost u toj nekoj drugoj državi, normalno da treba ministarstvo, čiji je on državljanin, da odobrava specijalizacije, a ne naše ministarstvo. To je tako logična stvar da se ovo promeni i za mene je bila iznenađujuća. Moguće da je u nekom periodu, pošto je kod nas dosta stranaca pre 30 godina, od Libije, Egipta, Palestine, studiralo, pa je moguće da je u tom nekom periodu napravljen neki dogovor i iziskivalo je potrebu da naše ministarstvo pomaže, ali time odobravajući nekom specijalizaciju ministarstvo preuzima neku odgovornost, kao kod ovog pitanja izjednačavanja privatnog i državnog zdravstva.
Znate, da se izjednačite nije to samo došao privatnik, potpisao ugovor i od sutra dolaze na pregled, naplaćujem od fonda. Taj neko ko potpisuje, to je ministar lepo rekao, mora da ispunjava neke uslove, mora da bude akreditovan. Vi morate da ga stavite na listu. To treba mnogo ozbiljno shvatiti, a ono što sam video i u dosadašnjem radu i u tom skeniranju i pravljenju spiska privatnih ordinacija, napravljen je odličan pristup da bi se sistemski, strategijski razrešio problem. Cela funkcija, koliko sam video, ministarstva izjednačavanja privatnog i državnog zdravstva ide u jednom pravom pravcu da se ne podvuku neke greške i propusti koji prave druge probleme.
Na kraju, da pomenem ovaj zakon gde se razrešava problem produžavanja osiguranja kod onih koji su upućeni na inostranstvo i članova njihovih porodica na taj vremenski period na koji su upućeni, a ne u nekom ograničenom roku.
Kolega Važić neposredno pre mene je pominjao kod privremene sprečenosti za trudnice, problem koji je uočen a koji je postojao i kada je u vremenu kad je ta poslanička grupa bila na vlasti, nije to samo zadnjih godinu dana urađeno, mi smo dodali tih 35%, ali sad želimo da pojednostavimo na jednom mestu da stigne novac i da u tim najlepšim trenucima ili najosetljivijim trenucima trudnoće i održavanja trudnoće i druge sprečenosti stignu sredstva nekom neophodna za život na pravi način bez nekih, kako mi kažemo, birokratskih. Mnoga uverenja su oni morali da skupljaju i da nose na jedno mesto, pa svakog meseca da skupljaju silno vreme i javnosti je bila upoznata sa tim problemom, na ovaj način se sve to razrešava.
Tako da na kraju, opšti utisak, ja mislim iz diskusija prethodnika da su sve ove izmene apsolutno bile neophodne, razrešavaju probleme predstavljaju poboljšanje zakona, predstavljaju poboljšanje funkcije zdravstva u tim segmentima na koje se odnose i zato ću ja i kao i moja poslanička grupa u danu za glasanje podržati ovaj zakon. Hvala.