Zahvaljujem se gospodine predsedavajući.

Nisam imao nameru da se javljam, ali mislim da jedna ovako kompleksna i složena tematika koju iziskuje problem nasilja u porodici i nasilja nad ženama jeste nešto što nas sve obavezuje i bez obzira na političku pripadnost i na razlike koje postoje između nas, ovo jeste kompleksan problem.

Poslužiću se onom sintagmom, ne da kopiram i imitiram Nikolu Pašića, ali i gospodin Milisavljević i ministar Stefanović su u pravu, i jedan i drugi. Zašto to kažem? Zato što hitnost i neuralgičnost problema nasilja nad ženama i u porodici, sa kojom se naše društvo suočava, je prisutno naročito poslednjih nekoliko godina, kroz alarmantne brojke sa kojima smo suočeni kada su u pitanju žene žrtve nasilja u porodici. Ali, sa druge strane, naše društvo, država i sve institucije učinile su do sada i čine sve što je u našem domenu, kroz prizmu poštovanja i primene tzv. Istanbulske konvencije, koju smo mi kao država potpisali i ratifikovali i to s ponosom ističemo, kao osma država u svetu.

Nije, na našu veliku sreću, ovaj problem više nije tabu. Dakle, kao što smo pre 15, 20 godina imali problem sa decom koja su bila osobe sa invaliditetom, koju su roditelji skrivali od porodice, od komšija i javnosti, i sada smo taj problem rešili, više nije sramota biti invalid, pogotovo nije sramota živeti u porodici sa invaliditetom, tako je i problem nasilja nad ženama postao sve prisutniji i vidljiviji, i na žalost i na sreću. Na sreću, zato što smo mi u poslednjih nekoliko godina uspeli i kroz civilni sektor, kroz pomoć medija, kroz pomoć institucija, pa, ako budemo iskreni, i nas ovde svih u parlamentu koliko nas ima narodnih poslanica i poslanika, da taj problem izdignemo na jedan značajan nivo, dakle, da ohrabrimo i te žrtve i one koji će sutra potencijalno biti žrtve, ali i njihovo okruženje, da li su to članovi porodice ili komšije, da to prijavljuju. I to se dešava sve više i više.

Međutim, efikasnost i problemi u radu institucija su ono sa čim se mi suočavamo. Policija zaista ponekad ima ne samo zavezane ruke, nego ponekad nema ni povratne informacije.

Ja ću vam izneti konkretnu primedbu koju smo imali nedavno u Zrenjaninu, kada je Odbor za ljudska i manjinska prava i ravnopravnost polova imao okrugli sto i sednicu van sedišta, na temu upravo nasilja u porodici, namerno u Zrenjaninu, jer Zrenjanin kao grad ima taj model koordinacija svih institucija, od centra za socijalni rad preko policije, tužilaštva, do sudova, rade to jako brzo. U Zrenjaninu i u tom okrugu ne prođe više od 15 dana a da se nasilje u porodici koje je prijavljeno i ne procesuira, odnosno ne dovede do sudske presude. Dakle, može se kad se hoće. Ali, sa druge strane, tu smo čuli, recimo, primedbu policije da policija ne zna šta se dešava sa osobom koja je privedena zbog nasilja u porodici, nemaju povratne informacije od tužilaštva. Dakle, mi imamo problem u komunikaciji između naših institucija.

Mi moramo tu koordinaciju i to što se zove komunikacija između institucija, koje su u obavezi i po zakonu da štite žrtvu i da vode računa o zakonu, još više da unapredimo. Ovi rokovi i ovo o čemu je malo čas i ministar govorio su nešto što verujem da možemo vrlo brzo otkloniti, bez obzira što su novi izbori na vidiku.

Mi ćemo kao Skupština raditi i u februaru mesecu i ja vidim tu neko pomirenje, da ne kažem i izlaz iz ove pat pozicije, jer zaista policija bez izmene Zakona o krivičnom postupku ne može da radi na način kako to predlaže predlagač ovog amandmana i ja mislim da je dobro da se udruženim snagama, svi zajedno, evo, slobodan sam da ponudim i nadležnost odbora koji se bavi tim pitanjima, da pristupimo i da u saradnji sa Ministarstvom za državnu upravu i Ministarstvom pravde ponudimo izmene i dopune Zakona o krivičnom postupku, kako bismo u predvečerje nekih novih izbora imali već ovde, u ovom sazivu, izmene i dopune tog zakona. Na taj način bismo pokazali da su nam građani Republike Srbije, da su nam te žrtve, iznad stranaka, iznad izbora, iznad rejtinga. Tako ćemo pokazati samo ono što bismo uvek trebali da budemo – predstavnici naroda i da radimo u interesu naroda. Ja verujem u dobru volju i predlagača, ali mislim da je to jedini put. Jer, ovde smo, rekao bih, uhvaćeni u neku vrstu mengela. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se gospodine Omeroviću.

Reč ima narodni poslanik Marko Đurišić. Izvolite.

Hvala predsedavajući.

Poštovani gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, dobro je da se slažemo da treba nešto uraditi povodom pitanja kako možemo mi izmenama zakona i državni organi promenama u načinu rada da smanjimo nasilje u porodici i da na što efikasniji način zaštitimo žrtve nasilja u porodici.

Sigurno da je to kompleksna tema i da ako krenemo da razgovaramo koji su to mogući modaliteti, najbolji modaliteti da se zaštiti država, da što je moguće više smanje zloupotrebe, možemo da raspravljamo u nedogled, ali nažalost život svaki dan donosi neku žrtvu nasilja u porodicama u Srbiji.

Mi smo ovim amandmanom krenuli, dali jedno rešenje, da policija dobije ovlašćenja da može odmah u trenutku nešto da uradi kako bi zaštitila žrtve nasilja u porodici, bez, ne ulazeći u pokretanje sudskog postupka i rezultat tog postupka koji će se voditi po Zakonu o krivičnom postupku, sasvim sigurni vodi se i danas, ali imamo konkretne situacije, primere iz prošle, pretprošle godine, gde su nasilnici bili puštani odmah nazad na slobodu, onda su se vraćali u porodice i dešavali se još teži oblici nasilja sa smrtnim slučajem.

Znači, mi možemo danas da uradimo jedan korak, da napravimo. Ja sam sasvim siguran da su potrebne i izmene Zakona o krivičnom postupku koji reguliše nasilje u porodici, ali bojim se da realno za to do održavanja izbora nema vremena da to uradimo. Izgubićemo u najmanju ruku nekoliko meseci i pored sve volje da kažemo da imamo najbolju volju i želju da nešto uradimo, nećemo to uraditi.

Ja se ne bojim eventualno štete koja može da nastane ukoliko danas usvojimo ovaj naš amandman i državni organi, odnosno policija postupi po njemu, pa u nekom kasnijem procesu neko traži naknadu štete.

Verujte mi, ako možemo, ako ćemo ovakvim delovanjem policije u narednih nekoliko meseci da spasimo jedan, dva života, ja mislim da to vredi eventualno para koliko će država izgubiti. Ali, sumnjam da bi taj iznos bio veliki. Ovde se radi o privremenoj meri, o najmanje 14 dana i privremena zabrana kontaktiranja sa članom porodice u cilju sprečavanja daljeg vršenja nasilja. Tako piše u predlogu našeg amandmana, znači, ne trajno udaljenje, ne nešto što sasvim sigurno mora da se završi i uradi na sudu.

Ja vas pozivam zato da prihvatite ovaj amandman danas, da damo policiji zakonsko ovlašćenje da u ovom posebnim slučajevima može da deluje odmah, da možda time u narednih nekoliko meseci do konačnog donošenja i izmena ZKP i svega onoga što, evo, ja nisam pravnik, ponavljam to, a verujem da ljudi koji bolje znaju pravo imaju da su u pravu jednostavno kada govore da nešto tu treba promeniti, te stvari izmenimo, ali kažem to, i pored sve naše najbolje volje, ne verujem da može da se desi u prvoj polovini ove godine.

Ponavljam, ako ovim amandmanom i ovom izmenom spasimo jedan ili dva života, ja mislim da je to vredno. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine Đurišiću.

Reč ima ministar Stefanović, replika na izlaganje gospodina Đurišića. Izvolite.

Imamo još jednom problem u koji nismo ulazili do sada u raspravi, a to je vlasništvo nad imovinom. Ustav isto propisuje da je vlasnik imovine, odnosno vlasnik stana zaštićen u raspolaganju imovinom. Dakle, to je ustavno pravo svakog čoveka - pravo na imovinu, dakle, ima pravo da raspolaže imovinom i ne možete ga bez odluke suda udaljiti iz njegove imovine.

Ja vam pričam o povredama koje će se vrlo brzo, kada biste ih učinili, sud bi vam vratio nasilnika u roku, najkraćem mogućem bi ga vratio. Sudija mu ne bi odredio pritvor, jer policija ne može da odredi pritvor. Dakle, mi ga udaljimo iz stana, odvedemo ga kod sudije, sudija pogleda činjenično stanje i kaže - pustite ovog čoveka i on se vraća u stan odmah. Odmah se vraća u stan, u roku od sat vremena, dva. Odmah se vraća, besan, ljut i taman lepo spreman da učini neko krivično delo. Ja vam samo kažem da imamo problem kako da to uradimo zakonito.

Policija može, kada bi tako gledali, policija može da upadne gde god imaju sumnju. Ima sumnja da se tu može izvršiti krivično delo, onda upadne unutra, razvali vrata, upadne unutra i kaže – mi smo došli, e, nije se desilo, dobro je, mi smo preventivno delovali. Zamislite takvu državu kada bi policija upadala svakome u stan zato što ima osnovane sumnje da se tu radi o izvršenju krivičnog dela.

Znači, verujte da sam ministar koji bi želeo da policija ima takva ovlašćenja u nasilju u porodici. Jednostavno, moramo to da uradimo na zakoniti način. Ne možemo da suspendujemo Ustav time što mi odlučujemo da li neko ima prava da raspolaže svojom imovinom ili nema, prosto nemamo.

Drugo, izvinjavam se što ću malo prekoračiti vreme, samo jednu rečenicu. Jezički u ovom amandmanu se kaže – policijski službenici ovlašćeni su da izvrše meru privremenog udaljavanja. Meru privremenog udaljavanja ne može da donese policija. Znači, mi smo i danas ovlašćeni da donesemo, da primenimo meru privremenog udaljavanja koju nam da sud. Znači, ovaj amandman bi mogao i da se drugačije tumači. Znači, ovde ne kaže da policija donosi meru, nego smo ovlašćeni da je sprovedemo, a tu meru može da dovede samo sud. Prosto i leksički pravno gledano, ovaj amandman bi mogao da se tumači na način da mi imamo ista ovlašćenja koja imamo i sad.

Zahvaljujem, gospodine ministre.

Reč ima narodni poslanik Neđo Jovanović. Izvolite.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Meni je zaista žao, jer kada slušam sa stanovišta struke, recimo, uvaženog poslanika Milisavljevića, ja bezrezervno verujem u struku i siguran sam da je ono sa stanovišta struke što je rečeno potpuno ispravno rečeno i ne mogu da shvatim da ako neko ovde ko se bavi pravno strukom, a lično se bavim time, ne može da prihvati činjenice, a činjenice su sadržane u aktima, odnosno zakonima koji definišu ovu materiju.

Hajde da se barem oko jedne stvari razumemo, a to je nešto što niko neće dovesti u sumnju. Policija ne može sama sebi da daje ovlašćenja, niti je to u bilo kojoj uređenoj zemlji, pravno uređenoj zemlji moguće. Ovlašćenja policiji daje nadležni organ. Da li će to biti sud ili javni tužilac zavisi od zakona, ali ne Zakona o policiji, već Krivičnog zakona, odnosno preciznije Zakonika o krivičnom postupku.

Drugo, rečeno je nešto što nije tačno, da se privođenje vrši na osnovu pretnji koje se dešavaju na društvenim mrežama, odnosno fejsbuku. Nije tačno, to ne radi policija, to radi tužilac, i daje nalog policiji da pozove, ne privede, nego pozove na informativni razgovor onoga ko je na društvenim mrežama učinio pretnju, jer je i to jedna od protivpravnih radnji koja mora biti na neki način procesuirana.

Prema tome, sva ova priča se svodi na to da mi sa stanovišta moralnih načela, sa stanovišta moralnih skrupula imamo itekako veliku želju i volju da zaštitimo žrtve nasilja na najbolji mogući način, da sprečimo svakog nasilnika da bilo šta pokuša, a ne samo izvrši. I pokušaj krivičnog dela je kažnjiv.

Prema tome, ovde nisu u pitanju moralne skrupule. Ovde su u pitanju sistemska rešenja i odredbe zakona kojima se definišu ovlašćenja. Ovlašćenja policiji ne može davati sama policija. Hvala.

Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Zoran Babić.

Ovo je jedan dobar i veliki dan za parlamentarizam u Srbiji. Pažljivo sam slušao raspravu u proteklih evo skoro sat vremena. Nekako za svo ovo moje bavljenje, odnosno vreme koliko sam narodni poslanik, a to je punih osam godina, uvek smo tragali za onim stvarima koje su nas razdvajale, uvek smo promovisali politiku koja nas je činila drugačijim od drugih, i kao drugačiji smo prezentovali to građanima Republike Srbije, misleći da ćemo se dopasti, da ćemo biti lepši i bolji.

Ovo je prvi dan možda kada tragamo za sličnostima, a mislim da su te sličnosti, da su te tačke koje nas spajaju najstabilnije u našem društvu. Mislim da građani Republike Srbije traže ovakvu raspravu, da traže ovakve tačke koje će nas spojiti. Ja sam ponosan zbog toga i na parlament i vredelo je biti svih ovih osam godina, da bi doživeli dan kada ćemo reći – ovo je problem, nasilje nad ženama je nedopustivo, želimo da na tome radimo, želimo da takve stvari sprečimo. Mislim da je to dobro.

Postoji jedna izreka u našem društvu, u našem narodu. Kažu da je stub svake kuće, svake porodice žena. Ja se slažem sa tim i verujem da se i ostalih 249 narodnih poslanica i narodnih poslanika slaže sa tom konstatacijom. Želeo bih da imamo društvo koje neće imati sigurne kuće jer će svaka sigurna kuća biti sigurna kuća za ženu koja stoji, koja je oslonac i koja je stub takve kuće. I da ne razmišljamo o pomoći sigurnim kućama i o gradnji sigurnih kuća, već da svaka kuća u ovoj državi bude sigurna kuća za suprugu, za majku, za ćerku, za baku, za svaku ženu.

Ponosan sam zato što možemo svi da radimo na tome. Potrebno je odabrati put. Bili mi u predizbornoj kampanji ili ne bili u predizbornoj kampanji, bili narodni poslanici ili ne bili narodni poslanici prvenstveno smo ljudi, prvenstveno smo građani ove države. I mislim, i poslanička grupa SNS je spremna da radi i dan i noć. Imamo vrsne pravnike i mog uvaženog kolegu gospodina Martinovića, i gospođu Bilju Pilju i Dragana Nikolića i ostale koleginice i kolege koje su spremne da rade zajedno sa ostalim koleginicama i kolegama na izmeni Zakona o krivičnom postupku, kako bi na jedan pravi i ispravan način ovaj postupak doveli do kraja. Mislim da je to jedan dobar i veliki korak, možda i onaj korak od sedam milja, ali nije dovoljno uraditi tako nešto i stati.

Mislim da je neophodno da ohrabrimo sve žene u Srbiji koje možda čak i u ovom trenutku trpe nasilje. To nasilje ne mora da bude samo fizičko, može da bude i psihičko nasilje i ono je možda još i češće, jer svaka vrsta torture, svaka vrsta nasilja je nedopustiva prema bilo kome.

Zato moramo zajednički, ponovo zajednički, na svakom mestu i u parlamentu, i sutra u nekoj kampanji, i sutra u našim životima i bilo gde, u našim strankama, bilo gde, da šaljemo poruku i da ohrabrimo žene da prijave nasilje. Sramota je biti žrtva, nije sramota trpeti nasilje. Sramota je onog ko to nasilje čini. To su zločinci. To su oni koje treba staviti na crne liste, svakog, pa i našeg društva.

Moramo raditi dosta i nije dovoljno da nas zakon samo natera na neke stvari. Postoje one stvari koje su i iznad zakona. To su oni božiji i ljudski zakoni. Potrebno je ponašati se dostojanstveno i korektno. Takvu sliku moramo da šaljemo.

Srpska napredna stranka osuđuje svaku vrstu nasilja prema bilo kome, prema onima koji su različiti od nas, po bilo kakvoj osnovi. Osuđujemo nasilje prema ženama, ali smo spremni da svakoga dana pružimo sve svoje kapacitete kako bi promenili određene zakone, da jednom za svagda postanemo jedno dobro društvo, društvo u kojem će svaka kuća u Srbiji, svaki stan u Srbiji, svako mesto u Srbiji biti sigurna kuća za naše majke, za naše supruge, za našu decu, za naše sestre.

Ovo je dobro zato što smo se složili, ali da ne ostane samo puko složili smo se. Hoću da radimo na tome. Hoću da radimo i predlaganjem novih zakona. Hoću da radimo slanjem ovakvih poruka, kao što su to malopre učinili i gospodin Milisavljević, i gospodin Neđo Jovanović, i Meho Omerović, i Dragan Šutanovac i gospodin Nebojša Stefanović, kao resorni ministar. Mislim da su se sve ostale kolege i kolege u ovoj sali, bili ili ne bili u ovoj sali, ipak složili sa ovakvom diskusijom.

Dajte da ovu dobru volju, da ovaj dobar dan za parlamentarizam u Srbiji i materijalizujemo kroz kvalitetna rešenja i da nas sutra nasilnici i zlikovci ne pobede time što će im se država… Nije štos u tome da li će im država platiti nešto, ako je pogrešila. Nema te materijalne vrednosti kojom može da se meri nečija modrica, nečija polomljena kost ili izgubljen život, ali može da se meri to što ćemo izgubiti od nasilnika. Ne želim da izgubimo od nasilnika. Želim da to uradimo na pravi način i pravu stvar radimo.

Zbog toga je Srpska napredna stranka dan i noć, bili u kampanji, ne bili u kampanji, spremna da na takvim stvarima radi i ubuduće. Hvala vam.

Reč ima ministar dr Nebojša Stefanović.