Vreme.
Reč ima narodni poslanik Jelisaveta Veljković.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre Udovičiću, gospodine Peruničiću, koleginice i kolege narodni poslanici i svakako građani koji danas prate ovaj naš rad, prvo bih da čestitam našem Ministarstvu i našem ministru na odličnoj organizaciji Evropskog prvenstva. Hoću da kažem da je ovo Evropsko prvenstvo postiglo sve rekorde u gledanosti, u broju utakmica, u broju ekipa.
Gledala sam neke komentare posle našeg prvenstva. Mogu da kažem da je na mnogim stranim televizijama Srbija bila pohvaljena, da je ovo veliki uspeh za Srbiju, a naročito zlatna medalja naših momaka. Oni su ponovo dobili nagradu od svetske vaterpolo ustanove da su najbolja ekipa u Evropi. Zatim, naš Dejan je dobio nagradu kao najbolji trener, da ne spominjem naše sportiste, jer ja smatram da su svi naši vaterpolisti najbolji, mada su tu i neki istaknuti kao pojedinci.
Takođe, želim da vam se zahvalim na dosadašnjem radu, da kažem uspešnom radu, jer kao sportista ste navikli da se bavite, da radite, da se odričete, da trenirate, tako ste nastavili i u ovoj politici.
Nadam se da će naše Ministarstvo uspeti da mnoge stvari koje se stavljaju kao primedbe, da se ubuduće srede i mnoge stvari ste prihvatili. Da ne ponavljam sada, pošto sam i ja iz Vojvodine, da ne ponavljam saradnju sa Pokrajinskim sekretarijatom, zatim, mnoge vaše saradnje sa svim klubovima, sa udruženjima, javna slušanja, vaša saradnja sa skupštinskim odborima i saradnja sa ministarstvima su na nivou.
Jedino što želim da kažem to je da me jako obradovala vaša saradnja sa Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, jer i jedna i druga delatnost se bave decom, vaspitanjem i odgojem dece.
Sada kada sam kazala vaspitanje, moram da kažem da smatram da je vaspitanje kod nas malo na nezavidnom nivou. Nažalost, mi smo devedesetih, pa i nešto ranije, imali problema u ovoj državi, imali smo sankcije, imali smo bombardovanja, nemaštinu. Posle su nastupili problemi u celom svetu, tako da mi jednu grupu roditelja, opet kažem, nažalost, imamo koji su odrastali u tako teškim situacijama, na neki način ni oni nisu dovoljno vaspitani, pa ni oni svojoj deci ne mogu da pruže to vaspitanje. Zato apelujem na sve trenere, na sve profesore fiskulture, na Ministarstvo prosvete, učitelje, da od predškolskog krenemo sa vaspitanjem dece.
Što se tiče zakona, ne bih ponavlja sve ove članove. Materijal smo dobili na vreme. Proučila sam ga, verujte, ali ne bih sad sve to ponavljala. Mnoge stvari koje ste primetili kao ministar, te finansije, koliko možete da pomognete u ovom trenutku porodicama, nadam se da će ta pomoć biti i veća, stvarno su pozdravili i sportski radnici i roditelji kad su u pitanju zdravstveni pregledi, pa ograničenja na 20% u lokalnim zajednicama, 15% da se posveti deci, a nadam se da ćete uvažiti i diskusiju koleginice Filipovski i da nećete nešto odvojiti i za žene. To je neka naša budućnost kojoj se mi nadamo.
Zatim, htela bih da kažem, pratila sam ovaj zakon i drago mi je što ima nekih ograničenja, ali recimo u članu 136. tačka 15) govori se o sportskim terenima, halama i o vlasništvu lokalne zajednice. S obzirom da smo uspeli da 20% ograničimo maksimalno isto iznos koji daje lokalna zajednica, da li možemo tu nešto da uradimo? Jer, kako god su nekadašnji ljubimci lokalne zajednice dobijali većinu novca, a nisu imali razlog za to, nisu imali uspehe, tako se radi, verujte, i sa terenima.
Ja znam da vi nemate čarobni štapić da možete odjednom napraviti da sve bude u redu u sportu, ali se nadam da ćete doći, pošto su se mnoge kolege zahvaljivale, ja se nadam da ćete doći i pozivam vas da dođete u Sremske Karlovce, da obiđete, da vidite stanje kod nas. Ja sam završila tamo učiteljsku školu i imala sam fiskulturnu salu deset sa deset. U toj fiskulturnoj sali danas rade naši učenici Prve karlovačke gimnazije iz 1871. godine. Verovatno tada nije ni bio predviđen taj prostor, ali to je jedan podrumski prostor u kome deca rade.
Za karlovačku gimnaziju drugi otvoreni prostor je dvorska bašta, koja je negde oko 300 metara od gimnazije. E, sad, osnovna škola nije imala nekoliko meseci svoju fiskulturnu salu, dobili smo je davno, prokišnjavala je, pa je od tog prokišnjavanja stradao pod, tako da deca nisu dugo mogla da rade. Sada je to negde pri kraju.
Nemamo npr. ni jedan bazen, mada smo tu blizu novog sada, svi nas šalju u Novi Sad. U nadi da će vaše Ministarstvo i nas posetiti i da će nastaviti ovako sa ozbiljnim radom, ja vam se zahvaljujem na svemu ovom što ste postigli i vi i gospodin Peruničić i kao sportisti i sada u politici. Hvala. I, samo da kažem da ćemo glasati za ovaj zakon, PUPS, oberučke.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Blagoje Bradić.

Zahvaljujem.
Gospodine ministre, uvaženi gosti, koleginice i kolege, poštovani građani, gospodine ministre, bilo je puno hvalospeva o ovom zakonu, a hajde da čujemo i malo drugačiji način razmišljanja.
Trudiću se da se ne ponavljam, ali gro stvari je rekao moj kolega iz poslaničkog kluba Boris Tadić – SDS, ZZS i moja stranka ZS, Marko Đurišić. Ja ću samo zarad građana ponoviti naše osnovne zamerke, na koje smo podneli 29 amandmana i naše glasanje će zavisiti u odnosu na prihvatanje naših amandmana. Ne mislim da prihvatite sve amandmane, ali ono što je bitno i što smatramo da je važno za ovaj zakon, insistiramo na prihvatanju tih amandmana.
Jedna od tih stvari je način finansiranja. Vi ste u ovom Predlogu zakona dali da sportski klubovi moraju da preko APR-a objave svoje finansije i svoj godišnji izveštaj. Mi smo vam predložili, o tome je govorio opširnije moj kolega Đurišić, da to bude na sajtu kluba, da se jasno vidi ko daje novac, kako se troši i ko odlučuje o trošenju novca. Ujedno, u Predlogu zakona niste bili decidirani o tome, a mi smo insistirali našim amandmanima na to da ceo upravni odbor kluba bude jasno naznačen, da se zna ko je u upravnom odboru, ko odlučuje i ko snosi odgovornost. Mislim da bi to trebalo da prihvatite, zarad transparentnosti i poštenja u radu klubova je to vrlo bitan podatak koji ne čini i ne sprečava, ali upozorava i odvraća. Mislim da je to nešto što možete da prihvatite.
Druga bitna zamerka je oko upravljačke strukture. Mi smo tu predložili da politika izađe iz uprave sportskih klubova, iz sportskih društava. Iz vaše dosadašnje diskusije vidim da se i vi sa tim slažete. Ja se nadam da ćemo naći jedan konsenzus da oni koji su u izvršnoj vlasti, koji raspolažu budžetskim sredstvima, oni koji su u vrhu političkih stranaka ne bi trebalo da budu u upravljačkim strukturama klubova, jer time ćemo sprečiti i nepotizam i zloupotrebe koje su evidentne, a o kojima se priča. Tamo gde se priča verovatno ima i istine. Nadam se da taj amandman nije sporan za vas i vaše Ministarstvo da prihvatite.
Ono što je vrlo bitno kod finansiranja, na prošlom zasedanju Skupštine Srbije, tj. ovog parlamenta bio je Zakon o oglašavanju. Ja sam očekivao da će vaše Ministarstvo da se usprotivi jednom članu zakona koji dozvoljava da se na sportskim manifestacijama oglašava, tj. da sponzorišu sportske manifestacije oni koji proizvode alkoholna pića do 20% jačine. Mislim da je to loše. Mislim da je to nedopustivo, jer ako dozvolimo da se žestoka alkoholan pića, recimo, to je vermut do 20% jačine, reklamira na sportskim manifestacijama. Ne mogu da zamislim vaterpolo reprezentaciju koja to reklamira ili, recimo, košarkašku reprezentaciju koja na leđima ima reklamu za alkoholna pića, a propagiramo sport. Mislim da to nije dobro, jer ako pođemo tom logikom – hajde da reklamiramo na sportskim manifestacijama i lajt cigarete, pošto nemaju mnogo nikotina i katrana, kao poruka je loše.
Ja znam da je problem u finansiranju sporta u Srbiji, da je to ozbiljan problem, da tamo gde lokalna samouprava i država ne finansira ta sportska grana, ma kolika bila uspešna u prošlosti, propada, jer bez para nema vrhunskog sporta, ali ako hoćemo da nam vrhunski sport bude uzor mladim generacijama tako nešto moramo da odstranimo i iz oglašavanja u sportu, makar i više davali para iz gradskih i republičkih budžeta.
Ono što je predmet naših amandmana je i ugovor o transferima i ugovor o ustupanju gde smo tražili amandmanima da se garantuje sportisti, ukoliko se ne složi sa transferom, da nema štetne posledice. To je kao jedna zaštita u tom vrhunskom profesionalnom sportu.
Bitan problem koji vidimo kod primene ovog zakona, koji će evidentno biti po sadašnjim diskusijama usvojen, je i njegova primena, a to je da treba doneti 14 potpuno novih pravilnika i izmeniti 24 postojeća. Ono što smo uspeli da pročitamo, a i ono što sam ja dobio kao informaciju, od najvažnijih pravilnika je Pravilnik o dozvoli za rad sportskih stručnjaka, Pravilnik o nomenklaturi sportskih zvanja i zanimanja, Pravilnik o nacionalnoj kategorizaciji sportova, Pravilnik o sportskim granama od posebnog značaja za Republiku Srbiju i Pravilnik o utvrđivanju zdravstvene sposobnosti sportista za obavljanje sportskih aktivnosti i učestvovanje na sportskim takmičenjima.
Ovo sam namerno, mada mi je ovde u tekstu to bio prvi pravilnik ja sam ga stavio na poslednje mesto, da bi malo porazgovarali o tom pravilniku i onome što ste vi do sada više puta pomenuli u ovoj raspravi, kao i moje kolege poslanici iz pozicije i opozicije, a to je razvijanje školskog sporta, koji treba da ima sveobuhvatnost, da što veći broj dece besplatno se bavi sportom. Zdravstveni aspekt sporta je ovde jako bitan, a ne takmičenje i razvoj naše omladine.
Stavili ste akcent na rekreativni i školski sport i ja to stvarno prihvatam i pozdravljam, kao stav vašeg Ministarstva to je dobro. Vrhunski sport je neophodan. On je taj pokretač naše omladine da se bavi sportom, a to su uzori u sportistima, i to ćemo mi da finansiramo. Vi ste ovde u zakonu govorili o tome da sport treba da bude transparentno finansiran, da ne sme da se dozvoli da se više favorizuju određene grane i dali ste jedan član koji kaže da iz budžeta lokalne samouprave treba najviše 20% da ide za jednu sportsku granu, tj. za jedan sportski klub na teritoriji te lokalne samouprave. Da bi me građani razumeli, ja ću to da prikažem kroz uporedni prikaz republičkog budžeta i budžeta grada Niša iz kojeg ja dolazim, pošto sam upoznat sa budžetom grada.
Republički budžet je nešto ispod hiljadu milijardi dinara. Projektovani budžet grada Niša je negde oko 11 milijardi dinara. Ono što je interesantno, i to ću da pomenem i da podelim sa gledaocima, tekuća budžetska rezerva republičkog budžeta je 1,2 milijarde dinara, a tekuća budžetska rezerva grada Niša je 195 miliona ili negde oko 2% budžeta. Da bi vam bilo jasno, poštovani građani, o čemu pričam, tekuća budžetska rezerva je u direktnoj ingerenciji na nivou lokalne samouprave na gradonačelniku ili predsedniku opštine, a republička tekuća budžetska rezerva je u direktnoj ingerenciji predsednika Vlade. Pošto smo u izbornoj godini, verovatno su ove cifre ovako visoke zbog, pretpostavljam, predstojećih kampanja.
Ono o čemu ćemo još da porazgovaramo, kada je reč o budžetu, u dosadašnjoj diskusiji, popularizaciji rekreativnog i školskog sporta na gradskom budžetu, tj. na budžetu grada Niša to iznosi da je 3% budžeta grada, negde oko 370 miliona, gde je za sportski centar „Čair“, gospodine ministre, odvojeno 180 miliona, a za klubove 170 miliona. Od tih 170 miliona 45% potpada na fudbalski klub „Radnički“.
Ono što vi popularizujete i skupštinska većina, za rekreativni i školski sport je ukupno izdvojeno 16 miliona ili 0,13% budžeta, što je malo u disproporciji sa onim što se priča. Od tih 16 miliona, 10 miliona je predviđeno za program, a šest miliona su plate i doprinosi zaposlenih u ovoj oblasti.
Na republičkom nivou budžet za omladinu i sport je 4,3 milijarde dinara ili 0,4% budžeta Republike Srbije. Kako je bilo do sada reči, Savezu za školski sport, a pravi naziv je Savez za školski sport i olimpijsko vaspitanje, je opredeljeno 50 miliona dinara ili, sad ću da vam pročitam kako izgleda na republičkom budžetu, 0,000005%. Uz uvažavanje vašeg stava i vaše prezentacije ovog zakona pred ovom skupštinom i želje da se podstakne školski sport kao baza, prvo, vrhunskog sporta, a drugo kao jedna od bitnih karika u razvoju jednog društva, jer time se popularizuje, tj. razvija sport kod omladine i dobijamo zdrave naraštaje, vaše ministarstvo tj. ova Vlada je odvojila samo 50 miliona za teritoriju cele Srbije, a od tih 0,00005% za rekreativni sport je namenjeno 2,4 miliona dinara na teritoriji cele Republike Srbije.
Mislim da ovi podaci, gospodine ministre, ne govore u prilog onoga što ste rekli, te vas molim da ukoliko postoji mogućnost za rebalans, ako dođe do rebalansa ovog budžeta, vi insistirate, pošto vi jeste ministar ispred SNS i jeste ministar u Vladi gospodina Vučića, ali vi ste ministar sporta Republike Srbije i vi morate da popularizujete školski sport, ali uz očuvanje profesionalnog sporta.
Imate još jednu mogućnost da ostanete upamćeni kao dobar ministar, govori se o izgradnji nacionalnog stadiona i predračun o kojem je govoreno u medijima je negde oko 150 miliona evra. Ministre, usmerite to u izgradnju terena rekreativnog i školskog sporta, opremićete Srbiju sa terenima kakve Amerika nema, biće opremljenija i bićete upamćeni po tome, verujte mi, posle istaka mandata ove Vlade.
Ono što bih još hteo da kažem, u preostalih par minuta je oko zdravstvene zaštite o kojoj je bilo reči ovde, da je to dobro rešeno, da deca do 14 godine imaju obavezu tj. imaju plaćenu zdravstvenu zaštitu. Ja bih samo napomenuo kolegama da deca potpadaju pod obavezni vid zdravstvene zaštite, tako da to je uredu.
A ono što bih vama skrenuo na pažnju, što nije greška ove Vlade, evo da kažem da nije nešto greška ove Vlade, da je to u prošlosti doneseno, da iz primarne zdravstvene zaštite se izbace, ajde tako da kažem, izbaci specijalizacija specijalista sportske medicine. Ako neko treba da brine o zdravlju sportista i onih koji se bave sportom, to treba da rade specijalisti sportske medicine.
Ja bih vam preporučio da insistirate kod vašeg kolege ministra Lončara, da zajedno sa Republičkim fondom za zdravstveno osiguranje, pronađu sredstva i specijaliste sportske medicine vrate, da se brinu o zdravlju sportista, prvo u klubovima, ne govorim o vrhunskim klubovima koji imaju svoje lekare, nego govorim o klubovima koji to nemaju, da deca budu pod stalnim medicinskim nadzorom, jer nema boljeg sagledavanja problema u određenoj sportskoj grani od specijalista sportske medicine, pedijatri leče decu, ali usko stručno, da li recimo je kod fudbalera potrebna ili učestalija povreda lokomotornog trakta ili kod, ne znam, džudista, to najbolje rade specijalisti sportske medicine.
Ono što je interesantno, u gradu Nišu je pre 30 godina počeo da se gradi institut za sportsku medicinu, zgrada. To je, ako se sećate, kada ste bili na svetskom prvenstvu u Nišu 2010. godine, ona zgrada što je bila zaštićena onim paravanima da se ne vidi pored mesta gde je održavana vaterpolo utakmica. To je završeno do 2012. godine. Ostala je još jedna faza, sadašnja vlast nije završila to do kraja, tu je trebala da bude sportska medicina i naša ideja je bila da to bude regionalni centar za sportsku medicinu, sa antidoping kontrolom, što je potrebno da postoji pored Beograda, da postoji nešto ispod Save i Dunava, jer tu gravitira preko 2,5 miliona građana Srbije. Trebali bi da date inicijativu da to zaživi, da, kažem u saradnji sa ministrom za sport…

Vreme, gospodine Bradiću.

Samo još jedna rečenica.
… sa ministrom za sport i direktorom RFZO da taj centar zaživi u Nišu, jer će biti na korist svih sportista ispod Beograda. Hvala.

Hvala.
Poštovani narodni poslanici, saglasno članu 27. i članu 87. stav 2. i 3. Poslovnika Narodne skupštine, obaveštavam vas da će Narodna skupština danas raditi posle 18,00 časova, zbog potrebe da Narodna skupština što pre donese zakone iz dnevnog reda ove sednice.
Reč ima narodna poslanica Ivana Stojiljković.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo poslanici, danas kada naši sportisti postižu izvanredne rezultate, zaista je velika i odgovornost i čast raditi na unapređenju sistema sporta. Upravo ovaj današnji zakon koji je pred nama Zakon o sportu je takav, veoma ozbiljan, sveobuhvatan, rezultat višemesečnog rada, pa možda i godišnjeg rada, saradnje svih u sistemu sporta i održanih javnih rasprava u deset najvećih gradova u Srbiji.
Prethodni zakon iz 2011. godine može se definitivno reći da je bio solidan, ali da je trebalo raditi na njegovom unapređenju, pre svega zbog pojave određenih nedostataka i neusaglašenosti. Upravo su to i prve stvari koje su urađene u ovom zakonu, odnosno izvršeno je usaglašavanje sa domaćim donetim zakonima. U pitanju je 11 zakona koji su doneti između 2011. i 2015. godine i sa međunarodnim pravilima i zakonima. Dakle, usaglašavanje kako bi naši sportisti i naši klubovi mogli da idu na međunarodna takmičenja.
Brojne izmene su tu, a pre svega njihov cilj je da se uvede red i piramidalna struktura u sport, da se tačno zna šta je u čijoj nadležnosti i da imamo samo jedan nadležni nacionalni sportski savez. Takođe, svi savezi od sada, primenom ovog zakona biće u obavezi da donose četvorogodišnji plan i program rada po kome će se pratiti i njihov program i moći će da se donose planovi za svaku narednu godinu. Naravno oni će sami moći da planiraju u budućnosti svoj sport.
Ovaj zakon definiše i udruženja kao osnovni oblik udruživanja, odnosno organizovanja u sportu i tu je sve do detalja objašnjeno kroz odredbe, kako se osniva, kako će funkcionisati, pa čak i to kakav će način biti ukoliko udruženje više ne može da funkcioniše. Ovo je jako lepo rešeno, ako udruženje iz bilo kojih razloga više ne može da funkcioniše, imaće mogućnost da prebaci sva prava na lokalnu samoupravu, naravno pod uslovom da lokalna samouprava ima interesa da ta prava i preuzme.
Danas smo više puta pričali o finansiranju, da li je transparentno, da li je dovoljno, svi se slažemo da u sportu naravno da uvek nedostaje novca, posebno što smo mi jedna sportska zemlja, ali ovaj način finansiranja, programsko finansiranje pokazalo se kao dobro od 2011. godine i ostavljeno je kao metod finansiranja, s tim što je sada upravo uvedena ta obaveza lokalnih samouprava da donesu striktan pravilnik o finansiranju kako bi se novac transparentno trošio, kako bi se tačno znalo kome novac ide.
Takođe, uvode se i ograničenja da više jedna sportska organizacija ne može da dobije više od 20% opredeljenog budžeta za sport. Tu su sada uvedena pravila i nema politizacije, dakle, novac će se zaista transparentno trošiti i moraće svako da da obrazloženje zašto je dao određenoj organizaciji.
Takođe, jedan od osnovnih ciljeva donošenja ovog zakona jeste i ukidanje sive zone, odnosno korupcije u sportu. Svi ugovori će morati da budu urađeni po zakonu, svi zaposleni će morati da budu prijavljeni, da budu plaćeni porezi, doprinosi i da im teče radni staž, što do sada nije nažalost bio slučaj.
Ja bih se pored svih brojnih odredbi posebno osvrnula na sve one koje se tiču dece u sportu. Za nas veoma bitne kao prosto neko temelje našeg sportskog društva. Dakle, pored značajnih odredbi, deca u sportu pre svega bave se od motivisanja dece, pa sve do onih oblasti koje će zaustaviti zloupotrebu i diskriminaciju istih u sportu.
Cilj je da se sport omasovi za sve i brojne odredbe tiču se podsticanja predškolskog i školskog uzrasta na sport. Ovo je jedna jako bitna stavka. Kao osnov formiranja sportskog duha, odredbe ovog zakona se bave kakva vrsta inteziteta fizičke aktivnosti mora da bude za decu u razvoju, da moraju da se poštuju i korektivne vežbe, da se ne bi jedan mlad organizam koji je u razvoju opteretio i doveo do deformiteta.
Dakle, primenom ovog zakona više neće biti privilegovanih, više neće biti sport samo za bogate. Uvode se odredbe koje će sve vrste nejednakosti svesti na minimum. Čuli smo da će sportski pregledi biti besplatni za decu od 6-14 godina, kao i to da članarina za maloletne sportiste neće smeti da bude veća od 10% prosečne zarade u Srbiji.
Ovim zakonom deca će biti ozbiljno zaštićena. Ozbiljne su zato definisani statusi menadžera u sportu, što je jako opasno bilo ranije, naročito kada menadžeri predstavljaju maloletna lica. Ranije su se pravili gotovo doživotni ugovori gde su deca negde postajala belo roblje. Sada će ugovori biti u skladu sa zakonom, uz odobrenje oba roditelja. Tačno će se znati šta su prava i obaveze obe strane i navodiće se jasan novčani iznos za koji menadžer obavlja tu funkciju predstavljanja deteta i biće vremenski ograničeni na dve godine. To ne znači da neće moći da budu produžavani, ali će u svakom slučaju biti revidirani, biće adekvatna kontrola ovih ugovora.
U ovom smislu, opet se osvrćem na decu u sportu, dakle biće regulisani transferi u sportu gde će biti jasno definisana pravila za međunarodne transfere, ali ovaj put se definišu i za nacionalne transfere koji podrazumevaju da se deca koja promene sredinu boravka prate dalje i smislu da li imaju kvalitetan život, pored toga što se bave sportom.
Takođe lokalni program sporta mora da bude najmanje 15% opredeljen za decu. Pooštravaju se sankcije za nedolično ponašanje. Ovde je vrlo interesantno što se prvi put uvodi i pooštravanje sankcija za roditelje koji ponekad navodno iz dobrih namera vrše pritisak na trenere i vrše pritisak na sudije na utakmicama čak i nižeg ranga i to bi trebalo da bude sankcionisano, jer to definitivno nije u sporskom duhu. Dakle, cilj ovog zakona je pre svega briga o deci i o zdravlju nacije, ali i briga o svim onim sportistima koji su do sada postigli značajne uspehe, kako im pomoći, kako ih podstaći da ti uspesi i dalje traju.
Takođe ću se osvrnuti na svoj grad zato što izvanredni rezultati užičkih sportista i kontinuirano ulaganje u sportsku infrastrukturu su doveli do toga da se grad Užice može nazvati gradom sporta.
Ono što je bitno jeste pomenuti da grad Užice, kao što je već pomenuto, kontinuirano ulaže u sportsku infrastrukturu i čuli smo malopre da su neki projekti započeti, da je neko imao viziju. Lično sa moje strane pohvale za to. Mislim da ovde zaista nije bitno ko će započeti neki projekat, niti ko će ga završiti. Podjednako je teško i započeti i završiti ga, jer da nije tako ne bi postojao projekat – završimo započeto koje ministarstvo sprovodi.
U Užicu imamo rekonstruisan gradski stadion, imamo izgrađen zatvoren bazen i privodi se kraju izgradnja hale u Krčegovu i u tom smislu velika zahvalnost Užičana uvaženom ministru Vanji Udovičiću i ministarstvu što su prepoznali da je to neophodno za naš grad i što su pomogli grad sa osam miliona dinara da se to privede kraju.
Na užičkim terenima su mnogi poznati sportisti počeli svoje prve korake. I Nemanja Vidić i Olivera Jeftić, Radomir Antić i sada već poznat paraolimpijac Miloš Zarić i mnogi drugi, da ih ne nabrajam. Brojni su sportski klubovi koji su poznati u Srbiji i posebno bih pomenula Fudbalski klub „Sloboda“, Odbojkaški klub „Jedinstvo“, Atletski klub „Mladost“, kao i klubove za sport za osobe sa invaliditetom koje već rekoh zajedno sa Milošem Zarićem ostvaruju i postižu izvanredne rezultate.
Sve su popularniji i neki do sada neuobičajeni sportovi, naročito u Užicu, kao što je sportsko penjanje. Danas u Užicu živi, prosto moram iskoristiti priliku da pomenem, jedanaestogodišnji Matej Knežević koji je sa 11 godina šampion Srbije u sportskom penjanju i koji je za nešto više od godinu dana osvojio čak 17 medalja u ovom sportu. On se sada priprema i za evropskom prvenstvo u Austriji i tom dečaku, toj velikoj zvezdi ništa ne predstavlja problem sem novca na žalost. To je ono što je na žalost naš veliki problem. To nije veliki novac, ali za Mateju i njegove roditelje jeste i može da bude prepreka da on zaista postane zvezda ovog sporta i nadam se da će upravo odredbe ovog zakona pomoći da se popularizuju i ti manje poznati sportovi i da će i ministarstvo imati razumevanja za ovakve sportove i ovakve zvezde kao što je Matej Knežević.
Još bih pomenula da je Srbija prošle godine osvojila 30 medalja u olimpijskim disciplinama i nikada nije bio veći broj kvalifikovanih sportista za olimpijske igre. Među njima su i, moram da pomenem, naši Užičani, Olivera Jeftić i paraolimpijac Miloš Zarić kao veliki doprinos srpskom sportu i zato sve čestitke našim sportistima na svim onim rezultatima koje su postigli i na svemu onome što smo sigurni da će postići na narednim takmičenjima, jer oni su najveći ponos i zlato naše Srbije.
Zato verujem da će ovaj zakon unaprediti i umasoviti sport i u tom smislu velika podrška u Danu za glasanje. Zahvaljujem.

Hvala.
Reč ima narodni poslanik Dejan Nikolić, pa Neđo Jovanović.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, ministre, gospodine Peruničiću i saradnici, ministre mislim da još niko nije izgovorio – ura ministar. Još samo to, a sve ostale pohvale ste dobili. Mislim da je za vaše dobro da treba malo kritikovati. Znaju ministri da se uspavaju od samih pohvala.
Izneću neke argumente. Izneću određene zamerke. Ruku na srce, najveći deo zakona je dobro napisan. Ja sam šesnaesti ili dvanaesti govornik i neću koristiti ona opšta mesta – u zdravom telu zdrav duh, sport, svi za sport, sport za sve. Bilo bi malo dosadno, pravo da vam kažem, a i rekao bih da je ta sociologija sporta mnogo sadržajnija, mnogo važnija. To razumem i neću zato koristiti nikakve parole. Mislim da je dosta toga izrečeno već do sada.
Lično mi je jasno koliko je taj zdravstveni efekat i sama sociologija sporta važna. Prošao sam od omladinskih do seniorskih selekcija, od amaterskog do profesionalnog sporta i imam i tih osam semestara Fakulteta fizičke kulture. Razumem i često se postavlja pitanje – da li je sport više društveno uslovljen od onoga koliko on utiče na društvo?
Kakva god da je debata uvek dođemo do toga da nije moguće da sport bude bolji od društva u kojem postoji. Mogu da budu pojedinci koje uvažavamo, koji su idoli, koje poštujemo. Mogu da budu i udruženja bolja, ali sam sport je onakav kakvo je društvo, jer saglasićemo se, nije sport samo „Crvena Zvezda“ ili „Partizan“, koliko god ih volimo, koliko god navijamo za njih. Nisu sport ni oni pojedinci, rekao sam malopre, kojima kličemo, koliko god navijamo za njih.
Sport je, ministre, i „Ozren“ u Sokobanji i „Timočanin“ u Knjaževcu. Sport su i one pocepane patike ali puno srce da se na male goliće postigne gol. Sport su i one hale u kojima ne znate da li ćete izvući živu glavu ukoliko postignete koš, ali i nova infrastruktura u sport. Sve je to sport. Zato je važno da donosimo dobru zakonsku regulativu. Jako je važno. Na dobrom smo putu sa ovim zakonom. Očekujemo dobru raspravu i u pojedinostima.
Za mene ministre mnogo je važnije da nakon ovog zakona, nakon usvajanja, nakon osam dana vidimo strategiju, plan, akciju da sprovedemo ovaj zakon u delo. Ponudiću jedan argument. Zakon iz 2011. godine je neuporedivo bolji od onog iz 2005. godine, neuporedivo bolji od svih onih zakona koji su na neki način uticali na oblast sporta. Da li je sport toliko ili proporcionalno bolji od onoga koliko je Zakon o sportu iz 2011. godine bolji od zakona iz 2005. godine? Nije. Nije bolji.
Imate 13 pravilnika koje morate tek da donesete. Imate podzakonsku regulativu koju tek morate da donesete. Ostaće, ministre, mrtvo slovo na papiru aplauzi i pohvale u Skupštini ukoliko to ne uradite što pre. Moj predlog je da vi to uradite. Videćemo ko će to sprovoditi, ali kao omaž svima onima koje smo dočekivali, koje dočekujemo na aerodromu i kojima kličemo ovde ispred Gradske kuće.
Proglasite 2017. godinu za godinu sporta. Uložite duplo više u nacionalne stadione, a ne 200 miliona evra za stadion, po dva miliona dinara za male sportske terene, u mnogo malih sportskih terena, u mnogo sala, ne tri, ne četiri nego u mnogo sala i tako odbranite argumente o kojima sve vreme pričate da hoćete da sport dovedete do svakoga ko želi da se bavi sportom.
Samo na taj način, ja sam kao poslanik iz Sokobanje insistirao na tome da u svakom selu u kome postoje uslovi napravimo teren za male sportove. Napravili smo preko dvadesetak. Premestili smo društveni život iz kafića na terene za male sportove. Vaša je obaveza da tako nešto uradite. Ovo je moj dobronamerni predlog.
Dobre stvari u zakonu koje zaista mogu da pohvalim, mislim na ugovore sa menadžerima. Nije koleginica Stojiljković bila ništa u krivu kada je rekla za belo roblje. Robovi su bili naši sportisti sa onakvim ugovorima. Odlična stvar jesu i dobro definisani transferi u sportu, osiguranje, zdravstveni pregled i evidencija prikupljenih sredstava i sve vrste evidencija.
Odlična stvar, sportski inspektori. Dobro je da čujemo, imali smo čini mi se tri sportska inspektora, imamo sada tri sportska inspektora. To spuštate na lokalni nivo i dobro je da čujemo analizu da li je taj institut zaista opravdao svoje očekivanje 2011. godine, koji su rezultati njihovog rada i zašto to sada radimo i spuštamo na lokalni nivo. Inače, apsolutno podržavam.
To su stvari koje su zaista dobro definisane. Znam da ste imali ozbiljnu ekipu koja je radila na ovom zakonu, što utiče na to da zapravo podržim ovaj zakon, ali očekujemo ozbiljnu raspravu u pojedinostima.
Moja prva zamerka, ministre, tiče se člana 26. naročito stava 2. Tiče se nomenklature zanimanja – stručnjaka u oblasti sporta. O čemu se radi? Mislim da to nije posao ministra. To je posao stručne javnosti. To je posao široke debate. To je stvar transparentnosti takođe. Zašto? Vi ste stavili da vi utvrđujete nomenklaturu za zanimanja. Mi nomenklaturom zanimanja pravimo okvir za budućnost – koja su nam to zanimanja u sportu, zvanja potrebna za narednih 10 ili 15 godina?
Morate da uvažite i trenutne resurse, ljude, kadrove koje imamo na birou radu. Jel znate koliko ima profesora fizičke kulture na birou rada? Mnogo. Jel znate koliko ima visoko stručnih trenera neangažovanih? Mnogo. Loše je urađena nomenklatura i samo ćemo napraviti još veću bruku ljudi, konkurenciju jedni drugima, a već imamo veliki broj stručnih ljudi, neangažovanih, nezaposlenih. Imamo loše iskustvo sa nomenklaturom zanimanja uopšte. Vi ste ministar omladine, takođe, pa će mi predsedavajući dozvoliti, mada nije digresija, usko je vezano za temu o kojoj govorim, a tiče se nacionalnog okvira kvalifikacija i kompetencija nomenklature zanimanja uopšte.
Znate da imamo blizu 300 hiljada mladih nezaposlenih. Naše obrazovanje stvara nezaposlenost. Mlade ljude, umesto na posao, šaljemo na biro rada. Mi obrazujemo mlade ljude za profesije koje ne postoje na tržištu, ministre. Znate da postoje kulturološki tehničari, inokorespodenti, daktilografi, na hiljade na birou rada, a mi i dalje obrazujemo ljude za ove profile, jer imamo nomenklaturu zanimanja iz 1988. godine, pravljenu za Jugoslaviju, jednu veliku industrijsku zemlju. Govorim o lošem iskustvu koje mi imamo sa nomenklaturom zanimanja. Slušamo 10 godina da ćemo to promeniti, a niko to do sada nije uradio. Zato i kažem da će nomenklatura zanimanja u sportu biti problem, ukoliko to bude samo vaš posao. To mora da bude posao stručne javnosti, široke debate, to mora transparentno, moramo svi da se dogovorimo oko toga šta nam treba za narednih 10 godina. Podneli smo i neke amandmane, razgovaraćemo i o tome. To je prva moja zamerka.
O privatizaciji se nije mnogo pričalo, a to je druga. Nije se mnogo pričalo, vi ste pričali do danas. Počeli ste vaš mandat pričom o privatizaciji velikih klubova. Februara 2014. godine „Tanjugu“ ste dali ozbiljan intervju, gde je sve spremno. Vi ste vaš posao uradili. U zakonu nema više privatizacije. Prošlim zakonom je bila dosta dobro i korektno urađena privatizacija sportskih klubova. Danas se ovaj zakon time više ne bavi.
Kažete – donećete poseban zakon. Ja bih to podržao, ali, kada? Ko će doneti? Da li Ministarstvo privrede? Oni su nam govorili o jednom investicionom procesu kroz privatizaciju srpske banje, pa je to u januaru rečeno za jun, u junu za septembar, u septembru za decembar i od tog obećanja prošlo je tri meseca. Nema tamo kapaciteta za taj posao, a svi smo govorili o privatizaciji. Imate jedan opšti konsenzus o privatizaciji velikih sportskih sistema. I danas mi to prebacujemo na novi zakon.
Bojim se da samo ostavljamo jedan važan segment neuređen. Idu izbori, nakon toga će se ćutati o tome i to će proći tek tako, a haos je u tom sistemu. Saglasićemo se.
Mislim da to nije trebalo izbaciti iz ovog zakona. Siguran sam da ste osnove, konture privatizacije, trebali zadržati. O tome možemo da govorimo, ali nije bilo moguće to uraditi amandmanima, prosto, mnogo je amandmana moralo biti podneseno. Zato smo odlučili da samo govorimo o tome.
Na kraju prošle godine smo dobili informaciju da država nije u stanju da sprovede privatizaciju, da nema snage da sprovede privatizaciju velikih sportskih sistema. Moje pitanje je – ko ima snagu da zaustavi takav proces, ukoliko postoji društveni konsenzus oko toga?
Strategija razvoja sporta za 2018. godinu. Lično sam podneo amandman na tu temu i mislim da je tri godine za strategiju u sportu mnogo. Mislim da je godinu i po dana sasvim dovoljno da razvijemo jednu široku debatu na tu temu. Stiče se utisak da ne znamo šta hoćemo. Malo pre ste rekli da ćemo strategijom utvrditi mnoge stvari, ali, to je za tri godine. Moramo brže da donesemo strategiju razvoja sporta. Akcija nakon donošenja ovog zakona je mnogo važnija od samog donošenja zakona i od svih ovih aplauza koje ste danas dobili. Vi ste ih lično zaslužili u karijeri, mnogo puta sam aplaudirao i vama i gospodinu Peruničiću, ali, hajde da danas hladne glave i racionalno razgovaramo o ovom zakonu. Hvala.