Vreme.

Nije.

Zahvaljujem se, gospodine Markoviću. Isteklo je dva minuta. Možda ste trebali na nešto drugo da ih potrošite, a ne da branite to što je oteto od hendikepirane dece.
Reč ima narodni poslanik Ninoslav Girić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege, sam ministar je u načelnoj raspravi rekao da će dobro razmotriti sve amandmane, sve ono što unapređuje ovaj zakon o sportu, da će ti amandmani biti prihvaćeni. Član 5. stav 2. je jedan od tih amandmana i ja ću, javnosti radi, njega pročitati.
Naime, u samom tekstu zakona stoji: „U članu 5. stav 2. reči: „u drugu sporsku organizaciju“, zamenjuju se rečima: „u drugu sportsku organizaciju“.“ Taj amandman je prihvaćen, kao i svi oni drugi koji unapređuju ovaj zakon o sportu.
Pomenut je termin „maraton“. Znate, maraton je spora sportska disciplina. Ja bih predložio, s obzirom da Vlada Aleksandra Vučića, ministra Udovičića i ostalih ministara u Vladi, radi potpuno drugom brzinom, radi petom brzinom, predložio bih predlagačima amandmana da promene disciplinu, ne bi li malo bolje prošli na predstojećim izborima. Hvala.

Zahvaljujem se.
Molim poslanike da se vratimo na temu. Razumem poslanike da u prvih nekoliko amandmana žele da govore o svemu, i o onome što nije tema tog amandmana, ali bih vas zamolio da se vratimo amandmanima.
Izvolite, reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Naravno da je potrebno i oblast sporta regulisati na jedan novi i savremeniji način i sa te strane mi možemo da razumemo napor koji je Ministarstvo uložilo da to uradi. Ali, ne možemo da budemo zadovoljni ukupnim rezultatima.
Ovo su kozmetičke promene koje su mogle da budu sadržajnije, dublje, da na jedan bolji način regulišu oblast koja je važna u životu jedne države. Ja sam siguran, pošto ovde sede bar dvojica, koliko ja vidim, bivših sportista, da oni jako dobro shvataju taj problem i tu potrebu, ali sam isto tako uveren da je i vama dvojici jasno da je moglo da se uradi više. Ne mislim tu na pitanje privatizacije sportskih klubova, to treba da bude drugi zakon, ali i njega treba doneti hitno, odnosno, trebalo je već da bude donet. I ne samo zato što se predsednik Vlade zaklinjao par puta da će to da reši, da ima rešenje, da je to gotova stvar, nego zato što to jeste potreba.
Šta mi danas imamo u srpskom sportu? Uz časne izuzetke, koje teško možemo da merimo sa više od 20%, srpski sport je kao i drugi delovi srpskog društva, pod velikim uticajem neznanja, korupcije, pranja para, nedostatka para, voluntarizma, amaterizma. Mislim da ćemo tu da se složimo. Čak i u vaterpolu, koji je naš najtrofejniji kolektivni sport, imate mnoga mesta gde se nekada vaterpolo igrao sa puno snage, a danas ga nema, tipa Bečej, Niš, itd. Da ne pričam o rukometu, gde su pre 10-ak, 15, 20 godina hale bili pune i prepune, građani su želeli da gledaju velike i odlične utakmice, a danas je to sport koji gleda mali broj ljudi. Zašto?
Naravno, nisu krivi sportisti. Krivi su oni koji rukovode sportskim organizacijama. Da bude jasno – i ja sam bio predsednik jedne, bio sam predsednik jednog regionalnog saveza i bio sam član upravnog odbora jednog nacionalnog saveza, tako da govorim i kao insajder, i kao neko ko je bio u tim forumima. Ima puno ljudi koji kroz rukovođenje sportom vide mogućnost svoje društvene afirmacije koju nisu mogli da zasluže ni na koji način, ali ne treba im dozvoliti da prljaju sport tim svojim pokušajem. I za to sam siguran da imate sigurno više primera nego što ja mogu da ih navedem.
U ovom zakonu je nekoliko stvari rešeno bolje, a to je pitanje mladih sportista, njihovih obaveza, odnosa, i tu se potpuno slažem. Ali, generalno mislim da nisu stvoreni mehanizmi koji bi sprečili da se po lokalnim sredinama, ali i ne samo po lokalnim sredinama, novac građana Srbije, novac iz budžeta tih lokalnih zajednica, troši na način koji zavisi od dobre volje, procene ili sklonosti nekog trenutnog lokalnog šerifa, pošto ne zaslužuje da izaberem neki bolji izraz.
Siguran sam da i navijači puno očekuju od ovog zakona, ali, ipak, neka ostanu tamo gde im je mesto. Mislim da ne postoje ni dobri mehanizmi da se spreči uticaj navijača na sportske klubove, pa i na saveze.
Treba poštovati navijače, ali njihov posao nije da vode klubove. Mi ovde imamo godinama, decenijama, to nema veze samo sa ovim režimom, bilo je toga i ranije,to da vođe navijača ponekad imaju veći uticaj na izbor igrača, na ambicije kluba nego što to imaju stručnjaci, treneri i stručni štab. To je isto nedopustivo.
Zato treba napraviti što pre jednu jasnu podelu šta je to što može da se privatizuje i to su ovi veliki klubovi gde ide 95% para i te klubove treba staviti pod kontrolu, a to najbolje može da uradi privatni vlasnik. Naravno i država, ali stvoriti i druge uslove da i oni sportovi koji nisu visoko profitabilni imaju prostora u životu ove zemlje. Ko to ne može da shvati može uvek da dođe kod nekoga da kopa vinograd, ne mora da se bavi sportom. Hvala.

Zahvaljuje.
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao neko ko se bavi poljoprivredom, kao neko ko se i ranije bavio poljoprivredom, kao neko ko je sa deset godina upoznao poljoprivredne aktivnosti, kao neko ko je sa sedam godina imao fizičko vaspitanje, kao neko ko nije bio oslobođen fizičkog vaspitanja, kao neko ko se u vojsci bavio fizičkim vaspitanjem, kao neko ko nije oslobođen vojske, kao neko ko nije oslobođen vojnog fizičkog vaspitanja, uzeo bi da i ja nešto kažem po amandmanu, ukoliko na to imam pravo i ukoliko moj kolega poljoprivrednik koji je svega toga bio oslobođen, dozvoli, naravno uz drugog predlagača amandmana.
Meni je više puta osporavano da imam pravo da komentarišem amandmane, da imam pravo da komentarišem zakone i to od strane profesora FPN, hajde, ovom poljoprivredniku se i ne čudim.
Jedan docent na FPN mi je više puta sporio u ovoj Skupštini, koji je nazivao svetilištem demokratije, i koji se sada onako, poprilično jezivo smeši, ali to govori o njemu, ne o meni, osporavao mi je priliku da komentarišem amandmane, a time i pravo na ravnopravnost. Demokratija je zasnovana na ravnopravnosti svih birača i svih predstavnika birača i u vezi sa ovim amandmanom nadam se da imam istu priliku da budem ravnopravan kao i predlagači amandmana.
Ja ovo slovo T doživljavam, asocira me na sport koji se zove tenis. O maratonima neću govoriti, jer ako budem govorio, onda ću govoriti o fruškogorskom maratonu, to može da bude neka vrsta štafete, znate ono, trčite 100 metara, pa flašu vina predate sledećem, tako on tako trči jedno 54 hektara, od člana do člana, od čokota do čokota, i istrčite tih 21 kilometar na 50 i nešto hektara, jer ukoliko uzmete da su redovi četiri metra itd, ukoliko sve to optrčite, ne treba vam beogradski maraton. Možete da zamolite svog kolegu da zajedno optrčite taj fruškogorski maraton, zato ću ja govoriti o sportu koji se zove tenis.
Neću govoriti o zviždanju, reprezentaciji, predsedniku države zvižde samo oni koji su fijuknuli, a tek će da fijuknu na izborima.

Molim vas, gospodine Rističeviću da se vratite na amandman.

Ne, neću govoriti o sportu koji se zove zviždanje, zviždanje u dalj, jako zviždanje, pljuvanje u dalj, pljuvanje po sopstvenoj zastavi, himni, zviždanje itd, ja ću govoriti o sportu koji se zove tenis, jer ovo T je dragoceno, asocira na tenis.
Naši teniseri, sportski teniseri su Novak Đoković, koji je individualno postigao to što je postigao, dostignuće vredno pažnje celog sveta, tu su Jelena Janković, Ana Ivanović, tu su Troicki, tu je Tipsarević, koji je povređen, kome posebno treba ukazati pažnju, s obzirom da je baš povređen, treba sa puno pažnje pristupiti i njemu i njegovoj povredi, imati osećanje za to. To su naši najbolji sportski teniseri.
Ima onih drugih tenisera - politički teniseri. To je stranka bivšeg režima koji najbolje mogu da opišem kao ortačko društvo Rodni, Del boj i kompani. Što su ti lupali reket narodu od 2000. do 2012. godine, mislim da su to politički teniseri par ekselans. Pa ovamo 525 hiljada evra, pa trapavi, to je bilo reketiranje. Nisu imali lopticu, ali su reket lupali češće nego ovi sportski teniseri. Šta se sada zbiva? Sada su se okupili sami oko sebe, sa parolom ono što stražnjici godi obrazu ne smeta, želeći da lopticu odgovornosti prebace nama, za svoje pljačke, za svoje uvrede, za čerupanje naroda, za ostavljanje bez posla 400 hiljada radnika itd, misleći da će tako jednom kampanjom koju vode o neslobodnim medijima, misle da će tako uspeti da repriziraju, da izazovu repliku 5. oktobra. E, pa, u peti ili šesti oktobar, kada ste energiju naroda šestog oktobra prodali za akt tašne pune maraka, 5. oktobar se ne da replicirati iz dvoraca iz bajki. Ne možete narod poslati u basnu, a vi živeti kao u bajci i tražiti novi 5. oktobar. Toga neće da može. Hvala.