Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Branka Janković. Izvolite.

Zahvaljujem.
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, poštovani građani, ja ću danas svoje izlaganje započeti citiranjem odredaba Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Kazaću da osobe sa invaliditetom predstavljaju osobe sa urođenom ili stečenom fizičkom, senzornom, intelektualnom ili emocionalnom onesposobljenošću, koje usled društvenih ili drugih prepreka nemaju mogućnosti ili imaju pak ograničene mogućnosti da se uključe u aktivnosti društva na istom nivou sa drugima, bez obzira na to da li mogu da ostvaruju pomenute aktivnosti uz upotrebu tehničkih pomagala ili službi podrške.
Prema tome, invalidnost je jedan zajednički naziv za oštećenja, ograničavanja aktivnosti i ograničavanja učešća, što se odnosi na negativne aspekte interakcije između pojedinca i njegovih faktora, odnosno ličnih ili faktora okruženja.
Mnoge osobe sa invaliditetom nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, mogućnostima zaposlenja, ne primaju usluge i servise po osnovu invalidnosti koji su im potrebni i doživljavaju isključivanje iz svakodnevnih društvenih aktivnosti.
Nakon što su UN donele Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i nakon što je ova Konvencija stupila na snagu, invalidnost se sve više prihvata kao pitanje ljudskih prava. Invalidnost je, takođe, veoma važno razvojno pitanje s povećanjem količine dokaza koji pokazuju da osobe sa invaliditetom žive u goroj socioekonomskoj situaciji i siromaštvu nego osobe bez invaliditeta.
Shvatanje i razmišljanje o invalidnosti se u mnogome promenilo negde od 1970. godine, zahvaljujući naviše inicijativi osoba sa invaliditetom i toj rastućoj tendenciji posmatranja invalidnosti kao pitanja ljudskih prava, a istorijski posmatrano, problemi osoba sa invaliditetom su uglavnom bili rešavani putem segregacije, kao što je izdvajanje u neke posebne ustanove ili pak u specijalne škole. Politika je danas međutim usmerena prema zajednici i inkluzivnom obrazovanju, a medicinsko posmatranje invalidnosti zamenilo je taj interaktivni pristup, priznajući da ljudi imaju invaliditet na osnovu neprilagođenog okruženja, a ne samo na osnovu oštećenja tela ili pak umanjenja određenih sposobnosti.
Nacionalne i internacionalne inicijative, kao što su UN, odnosno njihova standardna pravila za izjednačavanje mogućnosti za osobe sa invaliditetom, su već izrađene po principu ljudskih prava, kulminirajući prihvatanjem te već pomenute Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom iz 2006. godine.
U savremenom društvu vladaju vrednosti koje se zasnivaju na kvantitetu i kvalitetu proizvodnje i znanja. Osoba vredi onoliko koliko proizvede. Proizvodnja je, dakle, postala cilj, a čovek samo sredstvo u postizanju tog cilja. U ovakvom okruženju zanemaruju se ti kriterijumi čovečnosti i humanosti koji proizilaze iz shvatanja da je sam čovek najznačajniji pokretač vlastitog razvoja i razvoja društva uopšte. Na taj način invalidne osobe postaju marginalizovane, često bez mogućnosti da ostvare osnovna ljudska prava. Neophodno je, dakle, menjati postojeći sistem u društvu.
Da bismo postli društvo koje u praksi dostiže i sprovodi politiku da svaki pojedinac ima jednaka prava i mogućnosti, bez obzira na individualne različitosti, integracija invalidnih osoba u društvu se nameće kao jedno od rešenja za ovaj problem.
Neophodan preduslov za postizanje ovog cilja jeste promena stavova prema invalidnim osobama, a taj proces, moramo priznati, teče veoma sporo. Kao krajnji oblik integracije razvija se projekat socijalne inkluzije ili uključenosti. Ovaj socijalni model naglašava kao osnovni problem odnos društva prema osobama sa invaliditetom. Osnovna je ideja modela da oštećenje koje objektivno postoji ne treba negirati. Međutim, ono ne umanjuje vrednost osobe kao ljudskog bića.
Ono što osobe sa invaliditetom isključuje iz društva su neznanje, predrasude i strah koji prevladava u društvu. Inkluzija ili socijalna isključenost ne podrazumevaju izjednačavanje svih ljudi, već upravo uvažavanje tih različitosti svakog pojedinca. To jeste suština vrednosti ovog modela, jer nam kroz razvoj opšte tolerancije omogućava širenje spoznaja, sticanje iskustava i razvoj čovečanstva.
Stavovi prema osobama sa invaliditetom nisu urođeni, već su stečeni, naučeni kroz predrasude drugih. Menjanje tih stavova veoma je kompleksan i dugotrajan proces i to zbog više razloga. Pre svega, postoji slaba i nedovoljna informisanost građana, pa tradicija i konzervativno shvatanje o tome šta treba smatrati normalnim, a šta abnormalnim, pasivnost institucija i službi, koje su najpovezanije da rešavaju probleme osoba sa invaliditetom, pa zatim i pogrešni i neujednačeni stavovi samih stručnjaka prema osobama sa invaliditetom.
Ukoliko kao društvo želimo da promena dođe, te da se generalni stav društvene zajednice u odnosu na osobe sa invaliditetom promeni, neophodno je da dođe upravo do te interakcije između osoba sa invaliditetom i ostatka društvene zajednice. Prvi i najteži korak jeste uključivanje dece sa invaliditetom u sistem redovnog obrazovanja. Dosadašnja je praksa naišla samo na pozitivne rezultate kada govorimo o ovoj interakciji.
Društvo mora zakonski ukloniti sve prepreke zapošljavanja osoba sa invaliditetom, te im pružiti odgovarajuću socijalnu sigurnost. Neophodno je osigurati im sva prava kao i ostalim građanima. Takođe je neophodno da organizacije osobe sa invaliditetom u razvoju, kao i organizacije roditelja, ravnopravno učestvuju u procesu odlučivanja i donošenja odgovarajućih zakonskih propisa.
Inače, moram pomenuti, Pokrajinski ombudsman ocenio je povodom 3. decembra, Međunarodnog dana osoba sa invaliditetom, da su u domaćem zakonodavstvu učinjene mnogobrojne pozitivne promene, ali one u praksi još uvek teku sporo, odnosno zaživljavaju sporo, kako bi to rekli, zbog čega osobe sa invaliditetom i dalje ne mogu ravnopravno i aktivno da učestvuju u društvenom životu.
Međunarodni dan osoba sa invaliditetom inače obeležava se od 1992. godine kada je Generalna skupština UN usvojila Rezoluciju kojom se sve zemlje pozivaju na obeležavanje tog dana s ciljem da se osobama sa invaliditetom omogući jednako uživanje ljudskih prava i ravnopravno učešće u društvu.
Pomenuću i podatak da se procenjuje da od 7% do 10% celokupne populacije ima neku vrstu invalidnosti ili je to otprilike oko 600 miliona ljudi. Jedan od 10 Evropljana ima neku invalidnost fizičkog, senzornog, mentalnog ili psihičkog karaktera. Od tog broja, 50% njih su u produktivnom dobu. Osobe sa invaliditetom su najsiromašnije među siromašnima. Veliki broj osoba sa invaliditetom živi u klimi diskriminacije, predrasuda, neznanja, sa često nezadovoljenim elementarnim potrebama, a ta invalidnost donosi posebne teškoće za žene, decu, stare, izbeglice.
U Novom Sadu npr. registrovano je 14.000 osoba sa invaliditetom, dok se u Srbiji procenjuje da ih ima oko 800.000, ukoliko mi je poslednji podatak tačan.
Osoba sa invaliditetom je osoba sa svojim pravima, dovedena u situaciju da kada je onesposobljena za funkcionisanje usled prostornih, ekonomskih, socijalnih barijera koje ta osoba ne može da savlada na način kao i ostali građani. Te barijere su često uslovljene nedostatkom znanja i svesti o invalidnosti. Osobe sa invaliditetom mogu ravnopravno učestvovati u društvu ukoliko se uklone sve fizičke barijere i prepreke u stavovima.
Sam pojam diskriminacija znači pravljenje razlike pozitivne ili negativne između ljudi i stvari. Ukoliko je osoba tretirana nepravedno i na svoju štetu samo zato što pripada određenoj grupi ljudi, to je negativna diskriminacija.
Kroz poricanje određenih prava, diskriminacija rezultira nejednakošću, podređenošću ili oduzimanjem političkih, obrazovnih, društvenih, ekonomskih i kulturnih prava, znači, stavljanje lica ili grupa koje se nalaze u istoj ili sličnoj situaciji u nepovoljniji položaj zbog njihove invalidnosti. Uzroci diskriminacije su često neznanje, moć, ranjivost, strah, vaspitanje kao vid svesnog ili nesvesnog, prenošenje svojih stavova i shvatanja na decu. Oblici diskriminacije su često putem govora, putem ponašanja, direktnim ugrožavanjem prava na obrazovanje, prava na rad, prava na zaradu.
Pomenuću još jednom da je Generalna skupština UN usvojila jednoglasno 13. decembra 2006. godine Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju. Republika Srbija je potpisala Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju 17. decembra 2007. godine. Posle usklađivanja propisa Republike Srbije sa odredbama Konvencije, Narodna skupština Republike Srbije ratifikovala je Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom i Opcioni protokol uz nju izglasavanjem Zakona o potvrđivanju Konvencije i Opcionog protokola, sve to 29. maja 2009. godine.
Konvencija ne stvara neka nova prava za osobe sa invaliditetom, već predviđa koje mere će države preduzimati kako bi osobama sa invaliditetom omogućile da u praksi efikasno ostvaruju građanska, politička, ekonomska, socijalna, kulturna i sva druga prava koja im inače pripadaju.
Konvencija propisuje mere koje države moraju da preduzmu kako bi osobama sa invaliditetom omogućile puno i ravnopravno učešće u svim oblastima društvenog života na osnovu jednakosti sa drugima.
Države strane ugovornice prihvataju da obezbede i unaprede puno ostvarivanje svih ljudskih prava i osnovnih sloboda za sve osobe sa invaliditetom, bez diskriminacije bilo koje vrste. Države su dužne da osobama sa invaliditetom obezbede efikasnu pravnu zaštitu od diskriminacije i država Srbija je na dobrom putu da tu obavezu u potpunosti ispuni.
Da se osvrnem na današnji Predlog zakona, razlozi zbog kojih se predlaže donošenje ovog zakona odnose se na sprečavanje diskriminacije i omogućavanje ravnopravnosti odnosno ostvarivanja jednakih prava osobama sa invaliditetom koje zbog prirode svoje invalidnosti, telesnih ili senzornih oštećenja ili bolesti, nisu u mogućnosti da se svojeručno potpišu. Ove osobe sa invaliditetom nisu nepismene niti imaju problem sa razumevanjem sadržaja različitih pismena, nego su samo iz razloga svoje trajne fizičke invalidnosti u nemogućnosti da se svojeručno potpišu u situacijama kada se potpis zahteva kod ostvarivanja nekog prava, obavljanja pravnog posla ili pružanja neke usluge.
Puno objašnjenje i razlozi donošenja i primene predloženih dopuna ovog Zakona dobili smo u prilogu. Ja ih u potpunosti prihvatam, tako da ću u danu za glasanje dati punu podršku predloženom Zakonu, a posebno zadovoljstvo mi je činjenica da će povodom ovog Zakona biti postignut puni konsenzus političkih organizacija u ovom Domu Narodne skupštine. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Olivera Pešić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, uvaženi ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama danas na dnevnom redu je Zakon o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Predloženim dopunama ovog Zakona sprečava se diskriminacija osoba sa invaliditetom, koji zbog prirode svoje invalidnosti nisu u mogućnosti da se svojeručno potpišu u situacijama kada se to od njih traži, u situacijama kada se od njih traži potpis za ostvarivanje nekog prava, obavljanje nekog posla ili pružanje usluga.
Članom 1. ovog Zakona vrši se dopuna člana 34. važećeg Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Dodavanjem dva stava koji se odnose na obavezu organa javne vlasti da osobi sa invaliditetom koje ima trajne posledice telesnog ili senzornog oštećenja ili bolesti, pored potpisivanja isprava na način koji je uređen posebnim propisom, omogući potpisivanje isprava uz pomoć pečata koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili uz pomoć pečata sa ugraviranim potpisom.
Članom 2. ovog Zakona vrši se dopuna važećeg Zakona o sprečavanju diskriminacije osobe sa invaliditetom, a na osnovu koje se utvrđuje obaveza pravnih i fizičkih lica koja se bave pružanjem usluga da osobi sa invaliditetom koje ima trajne posledice telesnog ili senzornog oštećenja ili bolesti omogući korišćenje tih usluga, potpisivanjem uz pomoć pečata koji sadrži podatak o ličnom identitetu ili uz pomoć pečata sa ugraviranim potpisom.
Pojam usluge obuhvaćen je u širokom smislu i on omogućava upotrebu pečata u bankama, turističkim objektima i drugim sličnim mestima. Dopuna ovog zakona, takođe, se odnosi na propisivanje kazne za fizička i pravna lica, kao i odgovorno lice u pravnom licu za odbijanje omogućavanja usluga potpisivanjem uz pomoć pečata osoba sa invaliditetom na koje se ove dopune odnose.
Za prekršaj, koji sam pomenula, pravno lice se kažnjava u iznosu od 10.000 do 100.000 dinara, odgovorno lice u pravnom licu u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara, a fizičko lice za prekršaj, odnosno onemogućavanje usluge osobi sa invaliditetom na koje se ove dopune odnose u iznosu od 5.000 do 50.000 dinara.
U bazi podataka Saveza paraplegičara i kvadriplegičara Srbije, od 830 evidentiranih članova sa povredom kičmene moždine, njih 197 su osobe sa tetraplegijom. Statistika kaže da 40 osoba na godišnjem nivou zadobija povrede kičmene moždine u saobraćajnim nezgodama koje za posledice imaju to da povređeni postanu korisnici invalidskih kolica, a od tog broja jedna trećina su osobe sa tetraplegijom.
Mnogi od njih tehnički nisu u mogućnosti da se potpišu ili je za samo jedan potpis potrebno da ulože mnogo napora i do 15 minuta svog vremena. Takav potpis se lako falsifikuje, jer svaki put izgleda drugačije. Ne dešava se često da osobi sa ovom vrstom invaliditeta traže da se potpiše otiskom palca, što je za njih ponižavajuće.
Ovim dopunama menjaju se samo tri člana, ali smatram da se dopunom ova tri člana može poboljšati u mnogome kvalitet života osoba sa ovom vrstom invaliditeta. U savezima na nivou Srbije ima registrovanih oko 12.000 slepih i slabovidih, 1715 lica obolelih od distrofije i 1300 paraplegičara i kvadriplegičara ali, nažalost, ovaj broj je mnogo veći on je oko 800.000. Nadam se da će izmene i dopune ovog Zakona poboljšati bar malo kvalitet života ovih lica.
Ministar je govorio o naporima koje Ministarstvo ulaže da se generalno poboljša kvalitet života osoba sa invaliditetom u Srbiji, a ja želim da istaknem da grad Leskovac, koji predstavljam u ovom visokom Domu, takođe u cilju poboljšanja položaja osoba sa invaliditetom sprovodi aktivnu meru politike zapošljavanja i subvencioniše privrednike koji zapošljavaju osobe sa invaliditetom u iznosu od 150.000 dinara na godišnjem nivou i ova mera aktivne politike zapošljavanja se u gradu Leskovcu sprovodi od 2013. godine do danas, sprovodiće se i u 2016. i u 2017. godini. Poboljšanje života osoba sa invaliditetom treba da bude zajednički cilj svih nas i zato ću u danu za glasanje podržati ovaj Predlog zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Vlado Babić. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, cenjeni gospodine ministre sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, građani Srbije, danas je na dnevnom redu Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom. Trećeg decembra prošle godine obeležen je međunarodni dan osoba sa invaliditetom u svim lokalnim samoupravama, pod sloganom „Za život bez barijere“, a moto prošlogodišnjem obeležavanja bila je inkluzija, osnaživanje i pristupačnost, pa se stoga položaj invalida mora stalno unapređivati, posebno kada se govori o njihovom pravnom i društvenom položaju.
U Srbiji postoji dobar zakonski okvir, ali i pored toga do diskriminacije invalida dolazi u mnogim oblastima društvenog života.
S obzirom da će u skorije vreme biti otvorena prva pregovaračka poglavlja, a fokus će biti baš na Poglavlju 23. koje se u najširem smislu bavi pitanjem postojanja osnovnih ljudskih prava, pa i manjinskih prava, kao i prava manjinskih grupa u koje spadaju i osobe sa invaliditetom, pa shodno tome i naša zemlja mora pokrenuti postupke kako bi se sprečio bilo kakav oblik diskriminacije invalida.
Kada već govorimo o otvaranju poglavlja, za nas je vrlo bitno i otvaranje Poglavlja 19. koje se bavi socijalnom politikom i politikom zapošljavanja, gde opet položaj invalida zauzima posebno mesto.
Moram danas istaći da smo mi, shodno tome, i u Zakonu o bezbednosti zdravlja na radu poseban akcenat i brigu dali na status i položaj invalida prilikom zapošljavanja, a i onih invalida koji već rade.
Za donošenje zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije invalida postoji ustavno pravni osnov, ali sa valjanim razlozima za njegovo donošenje. Ustavni osnov za donošenje ovog Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom sadržan je u odredbi Ustava Republike Srbije, kojim se uređuje i obezbeđuje sistem u oblasti socijalne i invalidske zaštite.
Sprečavanje diskriminacije i ostvarivanje prava u skladu sa potrebama osoba sa invaliditetom treba reći da predstavlja jednu trajnu opredeljenost Republike Srbije koja je iskazana u prioritetnim ciljevima, u okviru zakonske regulative koja se odnosi na unapređenje položaja osoba sa invaliditetom i sprečavanje bilo kakvog oblika diskriminacije nad njima.
Naime, postoje bez obzira na stav Republike Srbije, i dalje rizici diskriminacija, marginalizacije, kao i socijalne isključenosti osoba sa invaliditetom koji nažalost imaju tendenciju porasta bez obzira na sve aktivnosti koje naša država vrši kako bi se ovakvi rizici nastanka sveli na najmanju moguću meru.
Ovaj zakon treba da uredi i obezbedi svim invalidima, bez obzira da li su u pitanju telesna ili senzorna oštećenja ili invalidnost nastanka usled bolesti, kao što su slepe, slabovide osobe, osobe obolele od različitih mišićnih i nervno mišićnih oboljenja, kvadriplegije, tako i osobe koje nemaju gornje ekstremitete, da li rođenjem ili su ih izgubili tokom nekakve povrede, da imaju pre svega ista prava kao i svi ostali građani.
Naime, problem se javlja kada se od invalida tražilo da se umesto svojeručnog potpisa na dokumenta stavljaju svoj otisak prsta čime su se narušavala ljudska prava i slobode invalida. Isto tako, do sada se nije dozvoljavalo stavljanje otiska, faksimila ili pečata sa podacima o ličnom identitetu ili sa ugraviranim potpisom, već im je to u praksi vrlo često onemogućeno i zahtevalo se potpisivanje otiskom prsta. Time se narušavalo načelo jednakosti prava i obaveza, jer invalidi nisu mogli na taj način da ostvare prava koja su uslovljena overom potpisa.
U skladu sa navedenim, pravna regulisanja oblasti kojom bi se omogućilo korišćenje odgovarajućeg pečata ili faksimila koji sadrži podatke o ličnom identitetu ili je u pitanju ugraviran lični potpis kao svojeručnog potpisa na svim dokumentima, a tu se pre svega misli na slučajeve gde invalidnim licima nije omogućeno njihovo prihvatanje u društvu kao dela ljudske raznolikosti. Recimo kod upotrebe pečata u bankama, u pošti, u turističkim objektima i sl. Treba naglasiti da korišćenje ovakvog pečata ne isključuje dokazivanje identiteta na osnovu lične karte ili uvidom u telesni ili senzorni invaliditet.
Osobe sa invaliditetom koje imaju gornje ekstremitete, a time izvesno ali i ograničenu mogućnost da se potpišu, bilo iz razloga što su ti ekstremiteti ograničeno pokretni ili su u pitanju slepa i slabovida lica. Zbog toga se takav njihov potpis ugravira na pečat i koristi se u konkretnim situacijama. Ako pak osobe sa invaliditetom nemaju mogućnost korišćenja gornjih ekstremiteta, tada bi pečat koji koriste kao potpis sadržao sve podatke o ličnom identitetu, odnosno imenom i prezimenom.
U danu za glasanje, poslanička grupa SNS će podržati ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Ninoslav Girić. Izvolite.

Hvala.
Poštovani predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, koleginice i kolege narodni poslanici, pred nama je Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Dakle, na početku treba reći da donošenje i izglasavanje ovog predloga zakona je praktično jedini način da se reguliše oblast upotrebe pečata i na taj način sve osobe sa invaliditetom mogu da ostvare svoja prava na ravnopravan način.
Upotrebom pečata, invalidne osobe ostvariće svoja prava, kako pred organima javne vlasti, tako i u institucijama za pružanje različitih usluga. Napominjem da zloupotreba pečata sa ličnim identitetom praktično nije moguć, jer invalidno lice može i ličnom kartom da potvrdi identitet, a postoje i invaliditeti koji su neposredno vidljivi. Naravno da se ovaj predlog zakona odnosi baš na tu kategoriju osoba sa invaliditetom. Dakle, ovaj predlog zakona značajno će unaprediti položaj osoba sa invaliditetom i omogući će ravnopravnost građana sa svim pravima i odgovornostima.
Takođe je značajno reći da osobe sa invaliditetom u svakodnevnom funkcionisanju, odnosno aktivnostima svakodnevnog života zbog fizičkih ili senzornih oštećenja, kao i zbog bolesti, pa u te bolesti spadaju slepe i slabovide osobe obolele od mišićnih, odnosno muskularnih i neuromišićnih, odnosno neuromuskularnih bolesti, zatim kvadriplegije, odnosno osobe sa potpuno oduzetim ekstremitetima, kao i osobe sa amputiranim gornjim ekstremitetima ili osobe sa urođenim nedostatkom gornjih ekstremiteta, bude u sitauciji da se potpišu na određenim dokumentima, a da to nisu u stanju. Naravno da nije razlog nepismenost tih osoba nego se radi o osobama koje fizički nisu u stanju potpišu određeni dokument.
Ovim predlogom zakona, naravno, ovakve situacije će se prevazići. Ja bih želeo samo da kratko dodam, gospodine ministre znam da ste dosta angažovani na svim ovim poslovima i olakšavanju života osobama sa invaliditetom. Ono što je problem unutar zdravstvenih institucija i odeljenja i službi koja se bave, gde invalidne osobe dolaze na kontrole, na propisivanje određenih pomagala, da su zgrade projektovane i rađenje zaista pre mnogo godina. I sada, tu je otežavajuća okolnost da se arhitektonski prilagode zgrade da bi se olakšalo osobama sa invaliditetom. Nadam se da će u narednom periodu i to biti prevaziđeno.
Očigledno je da će sve poslaničke grupe glasati za ovaj zakon, naravno i poslanička grupa SNS. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Todorović.

Zahvaljujem se poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo, s obzirom da potičem iz porodice invalida, mislim da imam puno pravo da kažem nekoliko reči, pre svega zahvalnosti kako ministru Vulinu, tako i predsedniku Vlade Aleksandru Vučiću na činjenici da uprkos tome što su u našoj zemlji morale da budu sprovedene drastične mere štednje, ni jedno socijalno davanje nije umanjeno, niti smanjeno, niti su bilo koje kategorije socijalno ugroženih stanovnika trpele uprkos činjenici da smo morali da štedimo da bismo sprečili bankrot koji se nadvio nad svima nama kao potencijalna opasnost.
I ovaj Predlog zakona o dopunama Zakona o sprečavanju diskriminacije osoba sa invaliditetom jeste samo jedan korak u nizu koji želi da ostvari zaštitu osoba sa posebnim potrebama. Kao što znamo, takvih osoba je zaista mnogo u našoj zemlji. Ja kao poslanik, pokreta socijalista iz Pirota mogu samo da kažem da ističući onu potrebu da se ostvari što tešnja saradnja između ministarstava, konkretno Ministarstva rada i socijalnih pitanja, sa lokalnim samoupravama vidim šansu na predstojećim izborima koji su pred nama da se našoj zajedničkom aktivnošću dođe u situaciju da se predupredi činjenica ili situacija koja je prisutna u mnogim lokalnim samoupravama u kojima su na vlasti oni koji nisu dovoljno odgovorno shvatili svoju funkciju, funkciju lokalnih funkcionera, funkciju lokalne vlasti, poput onih koji su u Pirotu, kao kada su u crtanom filmu „Lajon king“ došle hijene na vlast pa su opustele mnoge plodne oranice, prostori koji su nekada bili za ponos, preduzeća koja su nekada bila za ponos, ne samo Pirotu nego i celoj Srbiji i bivšoj Jugoslaviji, propala nalaze se u bezveznom stanju.
Pred svima nama je mogućnost da na predstojećim izborima zajedničkom aktivnošću promenimo to stanje i dođemo u situaciju da zajedničkom aktivnošću i ministarstava i lokalnim samouprava u kojima treba da dođu na vlast odgovorni, pravi ljudi, promenimo na bolje situaciju na terenu i da nemamo problema kakvi se javljaju recimo, u udaljenim planinskim selima Pirota u kojima ne samo da su ugrožena prava onih osoba sa invaliditetom ili onih osoba koje imaju posebne potrebe, nego su ugrožena prava i onih običnih građana koji nemaju prilike da se snabdeju ni osnovnim životnim namirnicama jer ne postoje ni prodavnice, pa za kupovinu hleba moraju da pešače ili da idu po desetak kilometara u susedna sela.
Dakle, pred nama je velika šansa, pred nama je veliki zadatak. Zajedničkom delatnošću i zajedničkom saradnjom svih nas možemo da dođemo do ostvarenja cilja, a to je poboljšanje uslova za život svih, posebno onih osoba koje imaju posebne potrebe.
Kao što sam rekao, zasluga ove Vlade jeste upravo u tome što se posebno potencira i vodi računa o potrebama onih kojima je to najpotrebnije.
Znači, još jednom ističem činjenicu da sam i kao poslanik Pokreta socijalista ponosan zbog toga što smo uspeli da, uprkos svim nedaćama i teškoćama u ekonomskoj sferi, zadržimo isti nivo socijalnih davanja za sve socijalne kategorije i nadam se da ćemo i u narednom periodu imati rezultate bolje nego što su bili do sada, sa većom i snažnijom podrškom svih građana Srbije. Hvala.