Reč ima narodni poslanik Dušan Milisavljević. Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovani ministre, gosti iz Ministarstva, pre mog samog govora želim da pozdravim i predstavnike Nacionalne organizacije za osobe sa invaliditetom i da malo krenemo sa ovim Predlogom zakona.
Prvo, u startu želim da kažem da će poslanička grupa DS podržati ovaj zakon s obzirom da je ovaj zakon jedan od normalnih, pristojnih i humanih predloga zakonskih rešenja koji će pomoći osobama sa invaliditetom da imaju jedan pristojniji, dostojanstveniji život.
Kada je Srbija potpisivala Deklaraciju, Konvenciju o pravima osoba sa invaliditetom koju je Generalna skupština UN usvojila 13. decembra 2006. godine, a Srbija nekoliko godina nakon toga parafirala, želim narodne poslanike, a i javnost sa nekim članovima, preambule ove Konvencije upozna da Konvencija podseća da su načela proklamovana Poveljom UN koja priznaje urođeno dostojanstvo kao jednaka i neotuđiva prava svih članova ljudske zajednice kao osnove slobode, pravde i mira u svetu, u tački A.
U tački K. u Povelji i Konvenciji UN o pravima osoba sa invaliditetom se izražava zabrinutost što uprkos spomenutim dokumentima, naporima i merama koje su mnoge vlade, ustanove i relevantne organizacije preduzimale, osobe sa invaliditetom nastavljaju da se suočavaju sa barijerama za njihovu učešće u društvu na osnovama ravnopravnosti, kao i sa kršenjima svojih ljudskih prava širom sveta.
Ovo je nešto čega moramo i mi u Srbiji da budemo svesni. Znam da je našim prijateljima, sugrađanima problem mnoge arhitektonske barijere koje niču svakog dana uprkos mnogim zakonima koje mi ovde donosimo, da su brojni investitori koji prave, da li bolnice, da li pošte, da li policijske stanice, da li zgrade, ne ostavljaju arhitektonsku mogućnost i rampu da osobe sa invaliditetom uđu i nesmetano kreću, nego te barijere jednostavno postoje.
Ono što želim da naglasim ministre, možda je još i važnije od rušenja arhitektonskih barijera, a to su barijere u glavama naših građana kada su u pitanju osobe sa invaliditetom. Tu moramo zajedno i jedinstveno da šaljemo poruku o važnosti prihvatanja prava osoba sa invaliditetom. Ovaj današnji Predlog zakona je dobar.
Do sada kada sam pričao izlazio sam sa pričom iz života, iz ugla mog prijatelja iz Niša koji živi u kolicima, koji boluje od hronične mišićne distrofije koji može da pomeri samo tri prsta i koji je do sada imao problem sa potpisivanjem menica u bankama, koji je imao problem sa glasanjem na biračkom mestu. Iz njegovog ugla kada je došao ovaj Predlog zakona prvo sam se konsultovao sa njim, šta njemu ovaj Predlog zakona znači.
Znači mu da ima mogućnost da sa ovim pečatom mnogo pristojnije i dostojanstvenije završi svoje neke dnevne obaveze, da ima pravo u banci da mu ne drhti ruka, pošto samo sa tri prsta može da drži olovku, da ne može neko drugi umesto njega da potpisuje menicu, da ne može neko drugi umesto njega i da glasa. Tako da, ovaj Predlog zakona jeste dobar.
Ono što želim da kažem o diskriminaciji, jeste da je ovo jedan od tri zakona koji smo u ovom skupštinskom sazivu imali prilike da debatujemo i da usvojimo, pored psa vodiča, znakovnog jezika i ovog zakona, kao i da je jedan dobra put da osobama sa invaliditetom olakšamo život.
Ali, opet ću iz ugla mog prijatelja iz Niša, koji boluje od hronične mišićne distrofije, da naglasim važnost uvođenja personalnih asistenata. To je nešto što mnoge lokalne samouprave i ne znaju šta znači personalni asistent. Personalni asistent je nešto što znači život, znači pokretanje ovih ljudi koji su sa teškim invaliditetom, koji su u kolicima, koji ne mogu da se pomere u krevetu bez pomoći personalnog asistenta i gde mnoge lokalne samouprave njih ne doživljavaju kao bića kojima treba pomoć, nego ih gledaju kao trošak uvođenja personalnog asistenta. To ne može biti trošak i to ne može biti neka stavka koja je onemogućavajuća za lokalnu samoupravu, nego treba biti obaveza jedne humane Srbije da se, ne samo u Nišu i evo sada u Beogradu da se uvode, nego da to bude stav države, da to bude obaveza države da u lokalnim zajednicama lokalne samouprave imaju uvid koliko građana njihove zajednice ima potrebe za personalnim asistentima, i da im se u cilju jedne zajedničke borbe pomogne, da se omogući uvođenje personalnih asistenata u sistem lokalnih zajednica, da bi se pomoglo ovim ljudima.
Tako da, mislim da je ovo jasno, ali mnoge lokalne samouprave, opet naglašavam, to ne znaju. Mi smo u Nišu već nekoliko godina to uveli i to funkcioniše kao jedan projekat. Ja se zalažem kao narodni poslanik i u Nišu samo o tome pričao, mislim da ćete me podržati, da to ne može biti projekat, nego da to treba da bude budžetska stavka svakog grada i da grad mora da kroz svoj centar za socijalna pitanja ima tačan uvid o kojem broju se priča i da za te ljude obezbedi personalne asistente.
Iskoristiću današnji dan i vaše prisustvo da progovorim u ime nekih roditelja koji su već nekoliko godina praktično nevidljivi za republičku administraciju, a koji upravo za svoju decu koja imaju problem sa nekom bolešću ili sa smetnjama u razvoju, sa određenim stepenom invaliditeta, koji traže donošenje zakona roditelj-negovatelj. Ja znam da je taj zakon vas zatekao, jer je taj predlog zakona i priča o tom zakonu još i u ranijim godinama bila. Bio je jedan protest roditelja ispred republičke Vlade pre nekoliko godina, kada vi niste vodili to ministarstvo, gde su roditelji iz cele Srbije sakupili više od 61 hiljadu potpisa sa željom da se reguliše ova materija.
Lično smatram kao lekar, a i kao roditelj, da tim roditeljima trebamo pomoći. Ja znam da budžet Srbije nije velike, ali da moramo pokazati humanost i u ovom segmentu, da se omogući jedno zakonsko rešenje za ove roditelje koji imaju potrebe da budu sa svojom decom. Jer, ko će bolje čuvati dete koje je u kolicima, koje je sa smetnjama u razvoju, koje je sa teškim stepenom invaliditeta, nego upravo taj roditelj koji sa sadašnjim zakonskim rešenjima mora da daje otkaz sa posla ili mora da odsustvuje sa posla kako bi bio uz svoje dete? To je jedno pitanje i jedan test humanoj Srbiji. Ja mislim da smo po tim pitanjima svi jedinstveni i da tu nema neke velike politike, nego da treba da se uđe u ozbiljnije rešavanje ovog problema, da se sagleda tačan broj ljudi i roditelja kojima trebamo pomoći i da zakonskim putem uđemo u rešavanje ove jedne problematike, koja bi Srbiju još jedanput postavila na mapu humanih i pristojnih evropskih zemalja.
Podsetiću vas da su u okruženju i republike bivše Jugoslavije, kao što je Hrvatska, kao što je Slovenija, a i od skoro Crna Gora, donele ovaj predlog zakona i da ovaj zakon nije teško urediti kada postoji dobra volja. Ja znam da dobre volje postoji sa strane mnogih organizacija roditelja sa decom sa invaliditetom, sa decom kojoj treba 24-časovna pažnja roditelja i, evo, u cilju jedne pristojne današnje rasprave, koja je usmerena da poboljšamo život i kvalitet života našim sugrađanima koji imaju problem sa invaliditetom, ovo je jedan praktično pokušaj da kontinuirano vodimo računa, da ne stajemo. Kao što ste rekli, u nekim godinama ranije nije se nešto radilo, a ovo je sada dobro i koristim priliko da još jedanput kažem, lepo je što smo u ovom sazivu imali tri dobra zakona koja su poboljšala kvalitet osobama sa invaliditetom, ali nije dovoljno u cilju i ove Konvencije o pravima osoba sa invaliditetom, koju smo mi podržali kao država, već trebamo ići dalje.
Složio bih se sa koleginicom koja je pohvalila Slavicu Marković, direktorku Škole „Milan Petrović“ iz Novog Sada. Želim da vam kažem da sam kao narodni poslanik dva puta bio u toj školi i da sam oduševljen sa humanošću te žene, sa sposobnošću te žene da vodi onu školu, jer ona onu decu doživljava kao majka. Preporuka je svim poslanicima, svim političarima da odu do te škole, da vide kako se radi sa ljubavlju sa tom decom koja imaju probleme.
Pored hvale gospođi Slavici Marković, želim da vam kažem da i u mom Nišu ima Škola „Bubanj“ sa domom učenika, koju vodi direktorka Snežana Čarapić, deca sa smetnjama sa sluhom, sa vidom, sa nekim drugim smetnjama, imaju takođe jedan dobar kolektiv i želim pred vama i pred poslanicima da pohvalim i ovaj kolektiv koji vrlo humano i dobro radi sa decom u školovanju, u edukovanju dece koja imaju problem sa invaliditetom.
Tako da, Srbija je humana zemlja, Srbija ima humane građane, ali je potrebno da tu humanost i mi političari, spram svojih nekih mogućnosti, i u vlasti i u opoziciji, shvatimo i da budemo jedinstveni kada su njihovi interesi u pitanju. Hvala vam puno.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Vulin. Izvolite.

Naravno, jedan od svakako velikih problema jeste opšta dostupnost i arhitektonska, ali i svakako na ulogu u društvu. Znate, najveći deo naših institucija, iz oblasti ne samo socijalne zaštite, nego svih institucija, nije građen namenski. Pravljeno je u vreme kada se jednostavno o uključivanju osoba sa invaliditetom nije razmišljalo ili se nije vodilo računa o tome.
Mi se trudimo da to promenimo. Evo, da vam dam konkretan primer. Prošle godine, u saradnji sa MUP-om, mi smo, evo, do sada već opremili 24 odeljenja, odnosno policijske uprave MUP-a odgovarajućim rampama, a što je, verujte, nekada pravi arhitektonski izazov, jer imate zgradu koja je napravljena 1930. i neke godine, uski hodnici, nema stepenica itd. Ali, evo, do sada 24 policijske uprave su rešile taj problem u saradnji sa Ministarstvom rada i čovek će sa kolicima moći da ode i izvadi ličnu kartu. Zvuči malo. Zaista zvuči onako prosto neverovatno, ali je tako. To radimo i nećemo stati dok to ne završimo u svakoj policijskoj upravi.
Isto tako, to važi i za naša odeljenja. Mi smo krenuli prvo od svog ministarstva. Bilo je, verovali ili ne, odeljenja PIO fonda i Nacionalne službe za zapošljavanje u kojima nije bilo rampe. I ne samo da nije bilo rampe, nego u nekima nije bilo mogućnosti, recimo, imate odeljenje gde se vrši veštačenje radne sposobnosti i uopšte bilo šta drugo, a to vam je na nekom drugom spratu i nema lifta. Kako sada da odvedete čoveka u kolicima na drugi ili treći sprat da ga veštačite, a nemate lift itd? I to smo rešavali, to rešavamo i siguran sam da ćemo to rešiti u potpunosti, da neće biti nijednog dela našeg ministarstva, a mislim i na centre za socijalni rad i na PIO fond i na Nacionalnu službu za zapošljavanje, koji na ovaj način neće biti apsolutno dostupni. Da li će to svaki put biti u skladu sa najvišim standardima? Bilo bi potrebno da ima i toalet poseban za osobe sa invaliditetom, prilagođen. Ne znam, ali bar ovo najosnovnije, to mora da se uradi i to može da se uradi i trudimo se da to svakako uradimo.
Vi ste govorili o jednoj važnoj stvari, a to je suštinski - uključenost nije rampa. Uključenost nije arhitektonska prepreka. Uključenost je odnos društva prema osobi sa invaliditetom. Znate, evo, da se pohvalimo, ove godine je Nacionalna služba za zapošljavanje ostvarila najbolji rezultat do sada, zaposlila je kroz aktivne mere zapošljavanja 4.913 osoba sa invaliditetom. Najbolji rezultat pre toga je bio 2009. godine – 3.914 osoba sa invaliditetom.
Dakle, postoji napredak. Ali, još uvek najveći broj poslodavaca pre opredeljuje da plati tzv. penal nego da primi osobu sa invaliditetom, iako dajemo, evo, i ovo je prilika, kad god mogu, koristim tu priliku da govorim o tome, dajemo zaista velike podsticaje za zapošljavanje osoba sa invaliditetom, od 180.000 pa i do 250.000 hiljada, zavisno od opštine. Plaćamo posebno za prilagođavanje radnog mesta za osobu sa invaliditetom. Plaćamo preobuke i obuke koje su potrebne da zaposlite osobu sa invaliditetom. I još uvek najveći broj poslodavaca okleva da iskoristi tu pogodnost i tu mogućnost.
Znate, tu postoji samo jedno opravdanje koju mogu da prihvatim i koje je razumno, na kome svi zajedno moramo da radimo, a to je da nemate dovoljan broj osoba sa invaliditetom sa odgovarajućom stručnom spremom ili znanjem koje je vama potrebno, ali to je onda nešto što možemo da ispravimo, to je zajednička greška ili zajednički problem. Zato imamo nacionalnu službu. Zato ćemo da obučimo čoveka za to što ne zna, a postoji potreba na tržištu rada za takvim profilom. To može da se rešava i rešava se. Ali, ono drugo, e, tu mora da se bori celo društvo, ako čovek jednostavno neće da prihvati osobu sa invaliditetom, iz bilo kog razloga, jednostavno smatra da proces inkluzije zapravo ne treba da se sprovede. To je nešto na čemu zaista moramo svi zajedno da radimo i to je nešto o čemu svi zajedno moramo da vodimo računa.
Inače, što ste rekli, mi imamo čitav broj izvanrednih institucija koje se bave osobama sa invaliditetom, posebno našom decom. Zaista pozivam svakog od poslanika da kada ima vremena, ima interesovanja, da dođe da vidi, iznenadićete se sa kakvom količinom ljubavi i predanosti ti ljudi rade. To nije posao koji možete da zaključate na radnom mestu. To nije nešto što možete da kažete da je prošlo radno vreme. Niko u sistemu socijalne zaštite ne može da kaže da je prošlo radno vreme. Mi radimo sa ljudima. To su zaista divni ljudi i to ne može da se izračuna novcem, jednostavno ne može. Prosek njihovih plata, i da ga povećamo ne znam koliko, je uvek manji od onoga što su oni dali i onoga što daju.
Treba doći, treba videti, zaista, molim vas, uradite to. Nemojte uopšte da se osvrćete. Kritikovaće se kada dođete. Odmah će vam reći negde da to što dolazite je promocija. Super, samo se vi promovišite na taj način, otiđite kod te dece, vidite da li možete nešto da pomognete, neka to bude promocija svih političara i svih političkih stranaka, ja ću biti zadovoljan. Evo, govorim u ime sistema socijalne zaštite. Hvala.

Reč ima narodni poslanik dr Dušan Milisavljević.

Samo bih kratko da se nadovežem na vašu diskusiju, kada pričamo o arhitektonskim barijerama i njihovim uklanjanjem i kada pričamo o barijerama u glavi građana. Evo jedan, nije apel, nego poziv svim političkim strankama. Evo, idu nam izbori. Kada pričamo o osobama sa invaliditetom, pričamo samo kada je Svetski dan osoba sa invaliditetom. Hajde da sve političke stranke kandiduju na listu za poslanike jednu osobu sa invaliditetom, da pokažemo na primeru da stvarno vodimo računa o njima, a ne da nešto pričamo, a da drugo radimo. Znači, evo jedan poziv svim političkim strankama – stavite jednu osobu sa invaliditetom u prvih 20 i time pokažite da stvarno podržavate osobe sa invaliditetom. Hvala puno.

Zahvaljujem.
Da li još neko reč?
Reč ima narodni poslanik Mirjana Dragaš. Izvolite.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Gospodine ministre, narodni poslanici, mogu odmah na samom početku da kažem da je zadovoljstvo kada vidimo da oko jednog važnog zakona kao što je ovaj danas, koji tretira sprečavanje diskriminacije osoba sa invaliditetom, imamo saglasnost svih političkih stranaka ovde predstavljenih u parlamentu, a uverena sam kada je to u pitanju da je jednak odnos i šire javnosti.
Na samom početku ću da kažem takođe da predlog ovakvog zakona ima veliki značaj i za život ovih osoba sa invaliditetom, koji im omogućava jednostavnije i bolje funkcionisanje, samopoštovanje i izraz veće sigurnosti i da u svakom slučaju on znači i pokazuje jedan veći stepen i same društvene zajednice u smislu razvijanja tolerancije i međusobnog poštovanja, što svakako treba pozdraviti kao jedan postojeći, ali još više jedan budući trend u razvoju našeg društva. U tom smislu, u svakom slučaju poslanička grupa SPS će glasati za ovaj Predlog zakona.
Pitanje ravnopravnosti građana u Srbiji poslednjih godina sve se više postavlja i sve je prisutnije i zato je rezultat i ovaj Predlog zakona. Ono je rezultat i sve većeg usvajanja drugih modernih zakona u Srbiji i približavanja zakona i zakonodavstva Srbije modernim zakonima koji postoje u EU, ali i usklađivanja sa njenim zakonima i principima. Važan cilj koji se ovim ostvaruje jeste, dakle, poštovanje različitosti i uvažavanje svih manjinskih grupa, a osobe sa invaliditetom svakako predstavljaju jedan manji deo populacije Srbije. No, ne smemo zaboraviti da, prema evidenciji koju imamo, oko 800.000 građana naše Republike su osobe sa invaliditetom i u svakom slučaju im i u budućim zakonima treba obezbediti ravnopravnost, bolje funkcionisanje u društvu i u svakom slučaju rešavanje na jednostavniji način njihovih potreba, njihovih interesa i njihovih ciljeva.
Na sreću, poslednjih godina ove teme su u društvu sve prisutnije, prisutnije su u zakonodavstvu, to je pokazala i dosadašnja rasprava, da smo i u okviru nekih drugih zakona ovde u parlamentu usvojili ona rešenja koja idu u smislu pojednostavljenja i olakšavanja života osoba sa invaliditetom u drugim raznim oblastima društvenog života, kao što su u sportu, kao što je stanovanje, kao što je razvijanje socijalnog preduzetništva, mogućnost zapošljavanja, radna ravnopravnost, socijalna zaštita, ono što će biti rešeno u porodičnom zakonu itd. Za pohvalu je, naravno, preduzimljivost i aktivnost ovog ministarstva koje je u prethodnom periodu donelo i dva specifična zakona koja smo ovde usvojili, a to je kretanje uz pomoć psa vodiča i Zakon o upotrebi znakovnog jezika.
Na nama je, na široj društvenoj zajednici i na drugim organima države da ove zakone učini sve prisutnijim u društvu, da im omogući njegovo funkcionisanje, a samim tim i razvijanje i pojedinačne i društvene svesti i odgovornosti za postojanje i primenu ovih zakona. Kada o tome govorim, mislim pre svega na opštu primenu znakovnog jezika koje je prisutno u određenoj meri i u medijima, ovde posebno mislim na televiziju, ali smatram da to može biti u narednom periodu i mnogi više i mnogo bolje, kao i, naravno, kretanje invalidnih osoba uz pomoć psa vodiča. Kada je o tome reč, videli smo da jeste zakon donet, da je počeo da se primenjuje, ali nemamo svest i odgovornost da to ispoštujemo do kraja i da osobama sa invaliditetom defakto i pomognemo u društvu, da ne elaboriram dalje. Pojava psa vodiča u javnom prevozu u određenom trenutku izazvala je nerazumevanje, da ne kažem i mogući konflikt, što pokazuje da i sami nismo spremni u dovoljnoj meri, kao građani, da se prilagođavamo u stvari tim promenama koje nastaju. Na tome treba, naravno, raditi, imati strpljenja i davati u svakom slučaju javnu, medijsku podršku pozitivnim promenama i u tom smislu onda i popravljati odnose u društvu.
U samoj Skupštini, pored zakona o kojima smo raspravljali i koje smo usvojili na predlog ovog i drugih ministarstava, pohvalila bih i ustanovljavanje, odnosno formiranje pre nekoliko dana ove posebne radne grupe koja je vezano za osnaživanje osoba sa invaliditetom u politici, kojom predsedava predsednica Skupštine, a u kojoj su uzeli učešće predstavnici svih političkih stranaka u parlamentu i koja je samom svojom prvom sednicom pokazala da smo svi podjednako zainteresovani da učestvujemo u radu ove grupe, da pomognemo njihovom tom političkom osnaživanju i unapredimo sve oblike njihovog života.
Dakle, kada je reč o samom ovom zakonu, važno je da kažemo da je on važan za osobe koje imaju visok stepen invaliditeta jer im omogućava, ukoliko ne mogu svojeručno da daju svoj potpis, koji je važan za overu pojedinih akata, dokumenata itd, mogu to da urade pomoću pečata koji daju njihov lični identitet i imaju svoju specifičnu zaštitu. Kod određenih osoba možda se javljaju ili možda u delu javnosti i pitanja da li postoji opasnost od zloupotrebe ovakvog oblika potpisivanja, odnosno zloupotrebe samog pečata.
Razumem i tako sam protumačila zakon, da ta zloupotreba nije moguća, iz prostog razloga što, kao i kod samog davanja potpisa, svojeručnog, čovek mora biti prisutan, tako i kod upotrebe ovog pečata u javnoj upotrebi, samo lice mora tu da bude prisutno, te se prepoznaje njegov stepen invaliditeta, kao i njegov identitet uz pomoć lične karte. Prosto, smatram da je ta zaštita obezbeđena.
U svakom slučaju, pristup svim javnim poslovima osoba sa invaliditetom je mnogo bolji i u svakom slučaju dobija svoju podršku.
Uvođenjem pečata, ono što smatram da u samom razvoju, odnosno životu te ličnosti je važno, jeste poštovanje njegovog dostojanstva, što bih ja jako pozdravila, doživljavanje njegove individualnosti, samostalnosti, nezavisnosti, uvažavanje razlika, poštovanje i prihvatanje njihovog postojanja, dostupnost i ravnopravnost u svakom pogledu.
Ovde je bilo reči i o tome da postoje određene tehničke barijere. Podvukla bih da, kada je reč o ukidanju tehničkih barijera, pozdravili bi i sva mesta gde se oni ukidaju, obezbeđivanjem dostupnosti osobama sa invaliditetom, službe za koju su oni zainteresovani, ali se to može takođe i uraditi tako da pojedine vrste službi u određenim zgradama i institucijama koje imaju obavezu rad sa strankama, sa sprata budu preseljene u prizemlje, pa bi onda ta komunikativnost bila bolja i jednostavnija.
Idući u susret izborima, možemo možda da skrenemo pažnju i tamo gde za ovo kratko vreme omogućimo da biračko mesto ne bude na spratu, to se često dešava u školi ili nekoj drugoj instituciji, pa je biračko mesto postavljeno na prvom ili drugom spratu, koje je ovakvim osobama teško dostupno. Tamo gde je to, kažem, moguće, predlažem da se preduzmu odgovarajuće mere i to biračko mesto spuštanjem na niži nivo učini dostupnim ovim osobama.
U svakom slučaju, ne samo ovaj zakon i ovo rešenje, nego i svi drugi predloženi zakoni, sasvim sam uverena da vođeni ovakvom idejom, će ministarstvo koje se bavi ovim pitanjima i u narednom periodu usvajati potrebne zakone koji će razvijati čitav sistem, koji će obezbediti da ove osobe koje žive pored nas, koje imaju, kao što ste rekli, jednake želje, potrebe i osećanja, kao i mi, dožive ovu našu zajednicu kao ravnopravnom zajednicom, gde ćemo međusobno jedni prema drugima razvijati poštovanje, uvažavanje i toleranciju. U tom smislu podržavamo donošenje ovog zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik dr Vesna Rakonjac. Izvolite.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, ja sam veoma srećna što danas imamo kao temu donošenje izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije, i to baš upravo u ovom delu koji se odnosi na upotrebu pečata ili ličnog faksimila za osobe sa invaliditetom, kojima će to vratiti dostojanstvo.

Lično sam imala dilemu oko stava 2, koji ukazuje na neka ograničenja, međutim, ovaj predlog izmena i dopuna zakona sam shvatila kao prvi korak u rešavanju ovih problema, a kao što znate, Ministarstvo za rad sistematično i postupno rešava jedan po jedan problem, ministar se veoma iskreno i posvećeno bavi i onim redovnim i vanrednim aktivnostima oko migranata, koje su prosto nametnute i to maestralno radi, tako da prosto i jednostavno nisam mogla da prećutim kritiku jednog prethodnika.

Mislim da će ovaj naš prvi korak biti uvod u nešto mnogo krupnije, a to je – donošenje zakona o upotrebi pečata i faksimila, koji će svakako imati i odredbe koje će se odnositi na upotrebu pečata i faksimila lica sa invaliditetom.

Takođe, postoji zakonska regulativa – Zakon o overavanju potpisa, rukopisa i prepisa, gde je jasno definisano kako se to čini do sada, ali u ovom zakonu nije predviđena upotreba faksimila. Mi ćemo svakako inicirati izmenu i dopunu na one zakonske regulative koje nisu u našoj nadležnosti, ali u saradnji sa Vladom i drugim ministarstvima, bićemo inicijatori svakako i ovih aktivnosti, kako bismo zaokružili ovu priču.

Ono što je meni jako bitno, a to je promena svesti, promena shvatanja potreba osoba sa invaliditetom. Do te promene, u našim glavama može da dođe samo ako što više vremena provodite sa ovim osobama. Sticajem okolnosti, kao predsednik Odbora za rad, imala sam puno susreta sa predstavnicima organizacija osoba sa invaliditetom i verujte, veoma sam srećna što sam počela da razmišljam na njihov način, da njihove probleme doživljavam i da ih tumačim na pravi način. Jednostavno sam sebe uhvatila u jednoj situaciji, dok sam čekala da regulišem neke svoje obaveze u jednoj banci, shvatila sam da na papiriću koji sam dobila prilikom registracije za svoj posao koji treba da obavim, nema oznaka na Brajevom pismu. Znači, osoba slabovida i slepa iz onog automata neće dobiti papirić sa Brajevom oznakom broja šaltera, odnosno svog broja gde treba da se javi. Drugo što mi je istog momenta prošlo kroz glavu, čula sam zvučnu signalizaciju, ali nisam čula broj i broj šaltera gde treba da se prijavite. Jeste, stoji radnik obezbeđenja, pruža usluga, ali to nije njegov osnovni posao. Znači, i o tome trebamo da razmišljamo. Treba da apelujemo na sve javne službe, kako državne tako i privatne institucije, banke, uslužne delatnosti, turističke organizacije, znači, sve pružaoce usluga, bilo da se nalaze u javnom ili privatnom sektoru, da omoguće lakši pristup osobama sa invaliditetom.

Druga stvar koja mi se desila za poslednjih nedelju dana učinila me veoma srećnom, a to je da je zajednički prijatelj došao i rekao – znate, moj komšija je dobio stalni posao. Dečko koji u svom okruženju, u svojoj porodici ima osobu sa invaliditetom, tj. osobu koja je slabog sluha i momak je sticajem okolnosti morao da prođe obuku, da bi svom članu porodice pružio adekvatnu uslugu i pružio pomoć, takva osoba je angažovana od lokalne zajednice, odnosno od lokalne samouprave kao tumač za znakovni jezik. I dobio je i posao i satisfakciju za ono što je radio do sada i to me čini veoma srećnom.

Mislim da smo na dobrom putu, mislim da su zakonska rešenja koja smo do sada usvojili, a odnose se na osobe sa invaliditetom, samo početak. Mislim da treba da nastavimo da radimo. Ono što želim da kažem jeste da ni propisi Evropske unije nemaju neke jasne normative koji bi se odnosili na sadržinu ovih propisa, osim člana 26. koji se odnosi na integraciju osoba sa invaliditetom. Prema tome, mi možemo i mnogo bolje, mi znamo mnogo bolje i mislim da treba ovako da nastavimo.

Što se tiče naše radne grupe, ona će svakako u ovih godinu i po dana raditi onako kako treba. Predstoje nam izbori, ali to ne znači da radna grupa neće raditi. Radna grupa će raditi sve vreme, takav je dogovor između članova radne grupe, a dogovorili smo se da i kolege koje budu naši naslednici, jer ne znamo kako će izgledati sledeći saziv, nastave u tom duhu, jer projekat traje godinu i po dana i nikako ne sme biti prekinut. Moramo osnažiti postojeće osobe sa invaliditetom da iskoriste svoje pravo, da budu birani i da biraju.

Naš zakon koji danas predstavljamo je jedan korak u tome da dostojanstveno pristupe biračkom mestu i dostojanstveno se potpišu imenom i prezimenom, faksimilom ili pečatom, ali da to učine na dostojanstven način, kao punopravni članovi zajednice. Hvala svima, hvala na jednoj konstruktivnoj raspravi i radićemo još bolje.