Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Đorđe Milićević.
Izvolite, gospodine Milićeviću.

Zahvaljujem, gospodine Bečiću.
Poštovana gospođo Bošković Bogosavljević, poštovani predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, razlog za izmene i dopune zakona o kojima danas vodimo raspravu nastao je, pre svega, kao posledica pravnih praznina koje jesu uočene, kao i potrebe za usklađivanjem sa međunarodnim pravnim aktima, kao i sa propisima EU iz oblasti zaštite životne sredine. Na taj način, Srbija postavlja jasne kriterijume i pravila koja mora dostići, kako u zaštiti životne sredine, tako i u očuvanju prirodnog bogatstva koje Srbija, kao država poseduje.
Jedan od osnovnih ciljeva ovih zakona je da se u skladu sa načelom održivog razvoja obezbede zaštite životne sredine, da se obezbedi zaštita prirodnih resursa i ono što je najvažnije da se obezbedi zaštita zdravlja ljudi. Poznato je da oko jedne trećine propisa EU se odnose na zaštitu životne sredine i zbog toga je neophodno da kao država koja je u procesu pregovora, odnosno ima jasnu nameru za članstvom u EU. To je naš strateški interes, strateško opredeljenje, da što je moguće više svoje zakonodavstvo uskladimo sa propisima EU.
Na taj način ćemo ubrzati proces pregovora i biti u toku sa stalnim promenama u oblasti zaštite životne sredine, što je osnovni preduslov za uspešnu strategiju pridruživanja. Za Srbiju je regulisanje zaštite životne sredine od višestrukog značaja. Na prvom mestu to je zaštita prirodne sredine i okruženja u kome živimo. Zdrava i sigurna životna sredina je osnovni preduslov za razvoj države, mnogo toga moramo potpuno jasno i precizno reći je učinjeno u mandatu ove Vlade i mandatu vas kao ministra poljoprivrede i zaštite životne sredine, ali smo svesni da nam i dalje predstoji mnogo posla da bismo dostigli razvijene evropske zemlje.
Upravo izmene i dopune zakona o kojima danas govorimo, o kojima danas vodimo raspravu su, rekao bih jedan siguran kvalitativna pomak, siguran korak napred, korak dalje u tom pravcu. Zaštita životne sredine biljnog i životinjskog sveta i zaštita prirode u savremenom svetu su ogromna razvojna šansa.
Sve više se govori o takozvanoj zelenoj ekonomiji koja predstavlja koncept privrednog razvoja, koji obezbeđuje rast privrednih aktivnosti, koji uzimaju u obzir održivost bogatstva ponovnom upotrebom, već korišćenih resursa, odnosno reciklažom i očuvanjem životnog prostora. Cilj je da se efikasno upravlja resursima, što je osnova za održiv razvoj i konkurentnost ekonomije.
Na taj način stvaraju se nova radna mesta o tome je već bilo reči tokom današnje rasprave, privlače se kako domaći tako i strani investitori omogućava se upotreba novih znanja i tehnologija, a sve to celokupno sagledavajući doprinosi daljem razvoju. Konkretno, kroz izmene i dopune predloženih zakona, mi u Srbiji stvaramo uslove kako bi se stvorilo funkcionalno i organizovano tržište otpadom, odnosno kako bi se ostvario pun kapacitet u sektoru reciklaže.
Prema podacima kojima raspolažemo, odnosno prema podacima Srpske asocijacije reciklera popunjenost fabrika za reciklažu, ambalažnog otpada je samo 50%, što rekao bih ozbiljno ugrožava njihov dalji razvoj. Fabrike za reciklažu papira i stakla su prinuđene da uvoze otpad iz inostranstva po cenama većim i do čak 40% dok se istovremeno otpadni papir i staklo izvoze iz Srbije što doprinosi odlivu deviza iz Srbije što svakako nije dobro ni pozitivno.
Istovremeno prema poslednjim podacima koje je objavio Republički zavod za statistiku vidi se da se razlika između uvezene i izvezene količine otpada smanjivala jer svest o značaju otpadnog materijala kao resursa polako raste, ali se još uvek znatno više izvozi nego što se uvozi. Opet vrste otpada koje imaju najveće udeo u izvozu su metalni otpad od gvožđa, negde oko 67,2%, i otpad od papira i kartona 10,7%. Pored toga važno je istaći da reciklažna industrija je najmlađa industrijska grana i rekao bih sa sigurnošću jedna od najperspektivnijih. Prema procenama u njoj radi oko 2.000 ljudi direktno, a indirektno oko 30.000 ljudi različitih profila, različitih struka što je upravo njena najveća prednost.
Naravno ove izmene i dopune zakona doprineće da se broj zaposenih poveća, jer se prema podacima reciklera u Srbiji reciklira svega 15% dok je u najrazvijenijim zemljama taj broj i do 50% otpada. Zbog toga je važno podržati razvoj sistema reciklaže i pravilnog upravljanja otpadom u skladu sa tim neophodna je promena sistema finansiranja životne sredine kao i intenziviranje rada na projektima kako bi se iskoristila svesno koja nam jesu na raspolaganju.
Osnivanje fonda, Zelenog fonda, u skladu sa tim, dakle, formira se na osnovu Zakona o budžetskom sistemu i o tome je već bilo reči, Zeleni fond Republike Srbije on se zasniva na sredstvima dobijenim po principu zagađivač plaća i o tome je bilo reči tokom današnje rasprave, što znači da će sva pravna lica pod jednakim uslovima koja obavljaju privredu delatnost na teritoriji Republike Srbije u njega uplaćivati određenu naknadu. Osnivanje ovog fonda proizilazi iz činjenice da je Poglavlje 27 životna sredina, jedno od najkompleksnijih i rekao bih najkomplikovanijih za proces pregovora.
Približavanje EU u ovoj oblasti zahteva značajne infrastrukturne investicije. Istovremeno direktno utiče na različite sektore privrede i društva, što nameće potrebu za jasnom, definisanom, nacionalnom politikom. Ukupni troškovi procenjeni su na 11,5 milijardi evra u periodu do 2030. godine. Investicioni troškovi 6,5 milijardi, a ostalo čine operativni troškovi.
Dakle, osnivanjem Zelenom fonda Republike Srbije uspostavlja se stabilan, uspostavlja se transparentan sistem finansiranja zaštite životne sredine i ujedno predstavlja jedno od značajnih preporuka dobijenih od strane Evropske komisije tokom skrininga za Poglavlje 27 koje je, čini mi se, sprovedeno tokom 2014. godine.
Pored toga Zakonom o budžetskom sistemu uređeno je osnivanje, funkcionisanje, finansiranje i obaveze koje proističu iz budžetskog fonda. Pored fonda predviđeni su i drugi različiti izvori finansiranja. Fondovi EU kao bespovratna sredstva EU, sredstva finansijskih institucija, domaćih i ostalih komercijalnih banaka, direktnih kredita za projekte, republički budžet, budžet lokalne samouprave kao i budžet AP Vojvodine.
Efikasan sistem ekonomskih instrumenata treba da dovede podsticanja smanjenja zagađenja, a uvođenja efikasnih finansijskih mehanizama i to sve treba da podstakne ulaganje u životnu sredinu i obezbedi sigurne izvore finansiranja. Od velikog značaja i podizanje svesti običnih ljudi. Uključivanje komunalnih preduzeća u sistem upravljanja ambalažom kao i pojačan nadzor inspekcijskih službi.
Na samom kraju želim da kažem da zaštita životne sredine utiče neposredno što je od izuzetne važnosti i na druge sektore, na poljoprivredu, na turizam i na infrastrukturu. Naravno, ponoviću ono što je uvaženi kolega Miletić Mihajlović rekao u uvodnom izlaganju, u danu za glasanje podržaćemo zakonske predloge kao poslanički klub o kojima se dana vodi rasprava. Zahvaljujem.

Zahvaljujem se.
Reč ima narodni poslanik Radoslav Jović.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo, govoreći danas o setu zakona koji pojednostavljeno svrstavamo u tzv. ekološke zakone, mi zapravo otvaramo raspravu o čoveku, govorimo o ljudskoj vrsti, o našoj civilizaciji, o potrebi da kritički sagledamo do kojih granica je tzv. potrošačko društvo, razorno, destruktivno uticalo na sveukupni ekosistem i dovelo nas do ivice samouništenja.
Trajanje evolucije prirode koju poznajemo meri se milijardama godina. Pojava života sa dominantnom osobinom da se samoreprodukuje, razvija, širi, usavršava na našoj planeti, jedan je od kardinalnih događaja koji obeležavaju taj dugotrajni i fascinirajući put razvoja svega što poznajemo.
Kroz milione godina interakcije živog i neživog, kroz sistem selekcije, nastao je svet kome i sami pripadamo. Na vrhu te veličanstvene vertikale života stoji čovek, umno duhovno i kreativno biće.
O smislu nastanka života, o smislu nastanka čoveka, kao inteligentnog bića, kroz milenijume trajanja ljudske civilizacije, napisane su i izgovorene mnoge filozofske, naučne, umetničke i teološke rasprave i teorije. U jednom se svakako slažem, ljudsko biće sa sposobnošću da svojim receptorima oseća, posmatra, analizira, proživljava i istražuje zakonitosti, određuje dimenzije događajima i stvarima, upravo i jeste osmišljeno za tu funkciju. Da dajući smisao svemu osmišljava i samog sebe. Ono postaje paradigma uma i duha u univerzumu, posebna njegova dimenzija.
Nažalost, u jednom trenutku to biće postaje pohlepno, sklono hedonizmu i nekontrolisanoj potrošnji prirodnih resursa. Postaje destruktivni element prirodne ravnoteže stvarane milenijumima. Po efektima svoga delovanja postaje negacija i samoga sebe i svekolikog živog i neživog sveta, sa tzv. tehnološkom revolucijom u želji da zadovolji i neophodne i bizarne potrebe ljudske vrste, čovek zakratko vreme do te mere narušava ravnotežu u prirodi da se danas sa pravom postavlja pitanje - sme li dalje tako i da li ćemo uopšte opstati.
Možda ovakva pitanja nikad ne bismo ni postavili da već ne osećamo zastrašujuće posledice takvog našeg egoističnog i antropocentričnog sagledavanja sveta, a posebno prirodnih resursa dati nam na raspolaganje. U centru sveta, zapravo u centar sveta smo postavili sebe i kao da sve postoji zbog nas i naših potreba. Sami sebe otkidamo od zajedničke kolevke, zajedničkog korena iz kojeg smo potekli zajedno sa hiljadama i hiljadama vrsta biljaka i životinja, a posledice su zastrašujuće – nagli skok učešća malignih oboljenja u smrtnosti čoveka i pri tome treba imati u vidu da su gotovo na stotine, može se i hiljadama meriti kancerogeni faktori zapravo produkt ljudskog rada.
Zatim, psihička dezorijentisanost, osećaj nesigurnosti, otuđenosti i usamljenost, prirodne katastrofe sve učestalije sa nesagledivim posledicama i patnjama ljudi i biljaka i životinja, klimatske promene i tako redom.
Priroda nas za sada samo opominje, daje nam signale i uči nas, preklinje da se trgnemo, zaustavimo u svojoj bahatosti, razmislimo i promenimo i sami sebe i razumemo svet oko nas. I nauka i vera, iskazana je kroz gotovo sve veroispovesti, nas kroz minule vekove uče i duhovno nadahnjuju da se prema svojoj majci, prema prirodi odnosimo sa više poštovanja i ljubavi.
Od tog bisera univerzuma, od te planete zemlje, koja čarobnom lepotom ukrašava vaseljenu, nama je dato jedno prelepo parče. To parče zemlje zove se Srbija. Kada je pogledamo odozgo, iz ptičije perspektive, vidimo prekrasne i raznovrsne predele, ispunjene svim oblicima života a mi, umesto da smo zahvalni Bogu na takvim darovima, ne samo da uništavamo tu lepotu, već pokazujemo i znake da ne umemo zarad sopstvene dobrobiti te darove da koristimo na pravi način, zarad sopstvenog opstanka i ekonomskog razvoja.
Zato je dobro da danas govorimo o ovakvim zakonima, zakonima koji imaju za cilj da nas ograniče u bahatosti, zakonima koji treba da nas nauče kako da sačuvamo i ulepšamo našu zemlju.
Podsetio bih na zastrašujuće poplave od pre dve godine, još osećamo posledice toga događaja, ta nekontrolisana snaga vode, u trenutku je pokazala i lice i naličje naših naravi i naših navika, naše neodgovornosti i našeg bahatog ponašanja.
Ta voda nam je donela patnju i ogromnu materijalnu štetu, ali je na površini zemlje ostavila i neverovatne količine komunalnog i drugog otpada, koje smo nekontrolisano godinama i decenijama unazad odbacivali u šume, na livade, u potoke, reke i jezera. Za pametnu naciju, taj događaj je dovoljno jak alarm da se trgne i preduzmu adekvatne mere.
Za savesne i dobronamerne ljude zakoni nisu neophodni, oni su uvek znali i znaće da čuvaju to blago prirode. Nažalost, za one neodgovorne i nesavesne potrebna su pravila, norme, kaznena politika.
Kada govorimo o komunalnom otpadu, taj problem stoji pred nama. Naše strateško opredeljenje da usvajamo standarde razvijenih zemalja Evrope je dobro i obećava i sama činjenica da su odredbe ponuđenih zakona usaglašene sa ekološkim evropskim standardima je benefit koji ćemo tek osetiti u budućim vremenima. I danas, kako-tako, u gradskim sredinama se taj problem rešava. Ono na šta bih ukazao jeste ono ruralno prostranstvo naše zemlje na kojem, po ovom pitanju, gotovo da ništa nismo učinili. Ljudi koji žive na seoskom području još uvek nemaju na adekvatan način rešeno pitanje odlaganja svoga otpada. Zato smo svedoci ružne slike, nagomilavanja divljih deponija po šumama, rekama, potocima, jezerima, pored puteva.
Rešenje vidim u nekoliko principa. Prvo, država je dužna i tim ljudima da ponudi rešenje odnosno alternativu. Ti ljudi moraju tačno i precizno znati gde se nalazi mesto na koje mogu bezbedno da odlože svoj komunalni otpad. Mogu to biti i kontejneri, mogu to biti i protočne i nestalne deponije i postoji čitav niz mogućih rešenja.
Drugo, sem toga, mora se uvesti i ozakoniti jednostavan princip da je svaki vlasnik bilo koje nekretnine lično odgovoran za ekološki red na njoj i oko nje, i da je neodgovornost podložna zakonskim sankcijama.
Treći princip je oštra kaznena politika i vidim da je to predviđeno i ovim predlozima zakona.
I, naravno, četvrto, ono što želim posebno da istaknem je prevencija, a kada govorimo o prevenciji, pre svega, mislim na edukaciju, obrazovanje i vaspitavanje ljudi, posebno mladih naraštaja.
Časovi o ekološkom obrazovanju i vaspitanju moraju biti obavezan deo našeg sistema obrazovanja. Takvi časovi ne bi smeli da budu samo teorijski, naprotiv, deca bi morala veći deo svojih nastavnih aktivnosti da provodi u prirodi, da uče o njoj, da je zavole i da brinu o njoj kroz neposredan i praktični rad. Zato bi decu trebalo rasteretiti od mnogih nepotrebnih formula, jednačina, definicija, a treba ih naučiti kako da uče.
Generalna skupština UN je 1972. godine 5. juni proglasila za Dan zaštite životne sredine. Od tada do danas se mnogo što-šta promenilo, EU je takođe nizom propisa i deklaracija dala usmerenje za naš odnos prema životnoj sredini i ekosistemu.
Svestan činjenice da su zakoni koji su danas pred nama upravo deo naših napora, da se i u ovoj oblasti usaglasimo sa modernim i razvijenim evropskim zemljama, ove zakone podržavam, a nadam se da će to učiniti i moje koleginice i kolege iz poslaničkog kluba SNS.
Ljubav prema zemlji iskazivali smo u istoriji na mnogo načina. Ginuli smo i stradali, gotovo se istrebljivali, prinosili strašne žrtve ideji slobode. Hajde za promenu da svoju ljubav prema našoj Srbiji iskazujemo malim, jednostavnim, ali korisnim delima. Hajde da koliko sutra više ne bacamo otpad bilo gde i bilo kako. Hajde da poradimo malo i na ekološkoj etici. Hajde da zamislimo jedan dan, jedno jutro u kojem ćemo svi mi pokupiti naš sopstveni otpad, očistiti naša dvorišta ispred naših kuća i stanova. Taj napor trajao bi par minuta za svakog pojedinca. Milioni pojedinaca učinili bi čudo. Istoga dana, naša zemlja bi bila umivena i lepša, a svi mi bi bili zadovoljniji i srećniji ljudi. Siguran sam, priroda bi nam uzvratila zdravljem.
Na kraju, ne smemo da zaboravimo, mi smo ovu zemlju pozajmili od naših potomaka. Nemamo prava više da je uništavamo. Ako tu decu zaista volimo, onda ćemo, nadam se, da učinimo ono što moramo i što će biti dobro. Hvala vam.

Zahvaljujem.       
Reč ima narodni poslanik Marjana Maraš.

Poštovani predsedavajući Bečiću, uvažena ministarko sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je danas bilo nekoliko predloga zakona iz oblasti poljoprivrede i zaštite životne sredine. Obzirom da su moje kolege Miletić Mihajlović i Đorđe Milićević govorili detaljno o predlozima zakona iz oblasti zaštite životne sredine, a i na te zakone osvrnuće se i moja koleginica poslanica Gordana Topić, ja ću se u svom izlaganju, pre svega, osvrnuti na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o stočarstvu.
Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine je na izradi ovog zakona radilo skoro dve godine, kako bismo dobili kvalitetan zakonski predlog. Predložene izmene i dopune zakona imaju za cilj da se unapredi položaj i podigne nivo konkurentnosti proizvođača. Predloženim izmenama preciznije se definišu nadležnosti subjekata u stočarstvu i uslovi koje odgajivački programi treba da ispune.
Novim zakonskim rešenjima štiti se uzgoj autohtonih rasa domaćih životinja. Uvodi se obaveza vođenja registra odgajivača autohtonih rasa domaćih životinja, što treba da omogući precizniju evidenciju, zaštitu domaćih rasa, očuvanje i održivo korišćenje, kao i uvećanje brojnog stanja.
Preko izveštaja odgajivačkih organizacija i na osnovu informacija od drugih subjekata u stočarstvu, Ministarstvo će imati preciznije informacije o kvalitetu domaćih životinja i njihovim proizvodnim osobinama. To će doprineti kreiranju agrarne politike u oblasti stočarstva, kao i kontroli primene zakona.
Poštovani narodni poslanici, poljoprivredna delatnost predstavlja jednu od najznačajnijih privrednih delatnosti u Srbiji. Srbija ima veoma povoljne prirodne uslove, zemljište i klimu i raznovrsnu poljoprivrednu proizvodnju, kako biljnu, tako i stočarsku, iskusne proizvođače, vrhunske stručnjake i naučne radnike. Činjenica je da je stočarstvo u Srbiji u značajnoj meri osiromašeno i da je Ministarstvo sebi postavilo zadatak da očuva ono što sada ima i da postepeno uvećava stočni fond.
U strukturi stvorene vrednosti poljoprivredne proizvodnje, 70% potiče iz biljne proizvodnje, 30% iz stočarske proizvodnje. Poređenja radi, u EU 70% vrednosti poljoprivredi je poreklom iz stočarske proizvodnje, a 30% iz biljne proizvodnje. U strukturi poljoprivredne proizvodnje stočarstvo bi trebalo da ima dominantnu ulogu. Međutim, stočni fond u Srbiji poslednjih decenija smanjuje se za 2-3% godišnje. U proteklih dvadesetak godina ne smenjuje se samo broj stoke nego i potrošnja mesa i mleka. Broj goveda, kako ste naveli u obrazloženju Predloga zakona, u periodu od 2007. do 2013. godine, smanjen je za gotovo 200.000, odnosno 17%. Broj priplodnih grla u istom periodu smanjen je za 25%, ukupan broj svinja za preko 850.000 ili 20%, broj priplodnih grla za oko 80%.
Sve je to rezultiralo i smanjenjem proizvodnje goveđeg mesa za 30% u poslednjih pet godina, dok je proizvodnja mleka u istom periodu smanjena za 3-4%. Proizvodnja svinjskog mesa u 2013. godini u odnosu na 2007. godinu smanjena je za nešto manje od 14%. Na sreću, u prošloj godini trend opadanja je prestao. Krenuli smo ka stabilizaciji i rastu stočarskog fonda, što je rezultat i dobrih podsticajnih mera koje je preduzela u prethodne dve godine Vlada i Ministarstvo za poljoprivredu i zaštitu životne sredine.
Stočni fond u Srbiji stradao je i zbog nestanka velikih firmi na društvenim poljoprivrednim dobrima u procesu privatizacije. Novim vlasnicima je bilo važno da se što pre reše radnika, a nije im bilo poznato da je stočarstvo delatnost koja traži angažovanje 365 dana i noći i da bez ljudi nema stočarstva. Uz ovo, mora se uzeti u obzir i demografsko pustošenje sela u Srbiji, jer i za selo, kao i za farme, vredi pravilo da bez ljudi nema ni gajenja stoke.
Kada bi se zaustavili negativni trendovi i aktivirali potencijali ove strateške privredne grane, Ministarstvo je usvojilo koncept postepenog povećanja proizvodnje i izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u okviru dugoročnog nacionalnog plana poljoprivredne proizvodnje.
Stanje u stočarstvu je teško, ali moramo da znamo da nema rešenja preko noći. Potreban je duži period za oporavak i za rast. U Srbiji trenutno na tri hektara dolazi po jedno grlo, a da bi se od poljoprivrede više zaradilo, potrebno je da taj odnos bude jedan prema jedan. To znači da bi stočarstvo trebalo da zauzme najmanje 60% poljoprivredne proizvodnje, što je cilj države. Nadležno ministarstvo čini sve kako bi se stočarska proizvodnja oporavila. Važno je i da stočari povećaju produktivnost, ali nije dovoljno samo povećati broj grla, već se mora voditi računa i o kvalitetu mesa i mleka. Naši proizvođači moraju da znaju da u EU može da se prodaje samo mleko ekstra kvaliteta. Kod nas imamo sada svega 35% takvog mleka.
Poštovani narodni poslanici, izvoz je jedan od glavnih prioriteta za povećanje stočarske proizvodnje. Srbija već godinama ima odobren kontigent za izvoz junećeg mesa u EU, koji iznosi 10 hiljada tona, a zajedno sa Crnom Gorom, BiH prodaje jedva trećinu te količine.
Naši uzgajivači svinja imaju manje troškove proizvodnje hrane i radne snage nego u Evropi, ali je ishrana manje efikasna i genetika je lošija, što je prepreka da budu efikasniji i konkurentniji. Ako se uloži u te dve stvari, onda će i srpski proizvođači dostići nivo proizvodnje koji ostvaruju na farmama u Holandiji, Danskoj i Francuskoj.
Sve, pa i najrazvijenije zemlje EU polažu veliku pažnju poljoprivredi, a pogotovo stočarstvu, tako da od ukupnog budžeta EU više od polovine novca ode na premije i podsticaje u poljoprivredi.
Koristim priliku da apelujem na to da bi ubuduće u budžetu Republike trebalo izdvojiti još veća sredstva za poljoprivredu, jer će samo tako napori Ministarstva poljoprivrede dati optimalne rezultate, a poljoprivrednicima se omogućiti još veće subvencije.
Što se tiče neisplaćenih subvencija, dug koji se pominje je rezultat lošeg zakonskog rešenja, koje je predviđalo da se sredstva planiraju na osnovu broja gazdinstava iz prethodne godine za narednu, a nikada se nije moglo znati koliko će biti gazdinstava u toj godini. Zato planirana sredstva nisu bila dovoljna za isplatu subvencija i tako je nastao dug. Izmenama zakona omogućeno je da se domaćinstva prijavljuju do 31. septembra, a da se budžet planira do 31. decembra. Period od tri meseca je sasvim dovoljan da se isplaniraju sredstva i da nema dugovanja.
Što se tiče IPARD fonda, ovim fondom je Srbiji opredeljeno 175 miliona evra. Da bi se ta sredstva mogla koristiti, bilo je neophodno da se stvore materijalno-tehnički uslovi. To znači da je bilo neophodno preseliti Upravu za agrarna plaćanja iz Šapca u Beograd, za šta je postojao veliki otpor i opstrukcije. To je uspešno izvršeno i sada se radi na daljem unapređenju rada Uprave za agrarna plaćanja, kako bi mogli iskoristiti sredstva namenjena iz fonda EU.
Za razliku od prethodnih ministarstava i vlada, koji ova pitanja nisu rešavali, naše ministarstvo je uz veliki napor i opstrukciju u 2015. godini preselilo Upravu za agrarna plaćanja u Beograd i stvorilo tehničko tehnološke uslove za rad. Sada predstoji prijem stručnjaka koji će raditi, oko sto pravnika i ekonomista. Oni bi trebali da rade na obradi zahteva za subvencije i na sprovođenju IPARD projekta.
Strateško opredeljenje države je razvoj stočarstva, a sve mere u stočarstvu su zadržane od premija za mleko koje ostaje sedam dinara, podsticaja po grlu krave koje ostaje 25 hiljada dinara, pa do podsticaja za ovčarstvo, kozarstvo i svinjarstvo.
Kada sam navodila one podatke o padu proizvodnje, našla sam da je bio jedino porast, u nekom desetogodišnjem periodu, kada su u pitanju ovce za 4,1, a koze 42,8% i živine za 25,4%.
Kao bitna novina koju treba istaći jeste da su uključena i pčelarska udruženja u sprovođenju odredbi ovoga zakona. Ta udruženja su svakako najviše zainteresovana za prikupljanje informacija koje se odnose na pčelinju pašu, katastar pčelinje paše i finološke karte, a imaće i obavezu da svoje pčelare blagovremeno informišu u akcijama suzbijanja komaraca kako bi se sprečile štete po pčelinje društvo.
Izmenama zakona se na nov način uređuje gajenje divljači, kako bi se ispunili zahtevi u pogledu dobrobiti i kako bi se sprečilo narušavanje biodiverziteta kroz unošenje životinjskih vrsta kojima naša zemlja nije prirodno stanište.
Takođe, ovim zakonom se detaljnije propisuju uslovi za obavljanje akva kulture. Uvodi se sertifikat u ovu, kako bi se kontrolisao nelegalan, ne prijavljen i neregulisan ribolov.
Još jednom da istaknem da se donošenjem ovog zakona stvara mogućnost za dalje unapređenje stočarske proizvodnje u Republici. Donošenje zakona je neophodno kako bi se unapredio rad na podizanju kvaliteta proizvoda stočarstva u Srbiji i unapređenje nivoa konkurentnosti domaćih proizvođača.
Na samom kraju, pohvalila bih rad ministarstva na čelu sa vama ministarka. Pre svega i s toga što ste u nepune dve godine doneli veliki broj zakona, ako ne i najveći, a sve u cilju da se na sve načine podstakne razvoj poljoprivrede u Srbiji i uspeli smo da zabeležimo rast izvoza poljoprivrednih proizvoda za 50%.
Na kraju želim da ponovim da ćemo podržati sve zakone iz današnjeg zajedničkog i jedinstvenog pretresa. Zahvaljujem.

Zahvaljujem, gospođo Maraš.
Reč ima ministar. Izvolite.

Zahvaljujem.
Podstaknuta diskusijom poslanice Marijane Maraš, želim da ukažem na nekoliko važnih stvari, odnosno nekoliko važnih pitanja o kojima se ovih dana govori, a to su pitanja koja se odnose na podsticaje i subvencije u poljoprivredi.
Vi ste rekli da je potrebno izdvajati više sredstava za subvencije, više sredstava za podsticaje. Prosto, to nije sporno i svaka grana očekuje više, više dotacije, veće količine, odnosno veće sume novca koje će moći da opredeli prema svojim korisnicima. Međutim, treba reći i da je istina i u tome kako se ta sredstva koja se opredeljuju za određenu svrhu koriste.
Želim da kažem da kada smo mi stupili na dužnost, kada sam preuzela funkciju ministra pre nešto manje od dve godine, zajedno sa svojim saradnicima pratila i analizirala sve mere podsticaja u poljoprivredi sa željom da sredstva koja nam se opredeljuju iskoristimo na najbolji mogući način. Mi smo, znači, u ovoj godini sve mere koje se odnose na stočarsku proizvodnju, sve mere koje se odnose na ruralni razvoj, na investicije zadržali. Sredstva za investicije su povećane.
Kada se radi o meri o kojoj se danas često govori, to su podsticaji o biljnoj proizvodnji, jesu, oni su smanjeni, ali nisu smanjeni zato da se ne bi dala sredstva ka poljoprivredi. Sredstva će se dati, ali u vidu investicija. Zbog čega je to tako? Ja koristim priliku ovu da vama i našim poslanicima koji su ovde kažem čega je ovaj rezultat posledica? Posledica je toga da smo mi u protekle dve godine, a tako je bilo i ranije, najviše sredstava izdvajali upravo za ovu jednu meru. To je tzv. sto evra po hektaru.
Ovde na ovom grafikonu se vidi. Ovde su podsticaji u biljnoj proizvodnji, podsticaji u stočarstvu, podsticaji za mleko, odnosno premije za mleko i ostali podsticaji. Iz ovoga se jasno vidi da su najviše sredstava dobijali upravo oni koji su koristili direktne mere za biljnu proizvodnju ili 100 evra po hektaru. U 2014. godini 20 milijardi, u 2015. godini 18 milijardi. Trideset i osam milijardi je opredeljeno samo za ovih 100 evra po hektaru. Pri tome, u stočarstvu mnogo manje, mnogo manja izdvajanja, mnogo manja izdvajanja za premije za mleko i za ostale podsticaje.
Kada smo uzeli ove podatke, kada smo počeli da ih analiziramo, mi smo shvatili da je mnogo bolje dati za ratarsku proizvodnju i biljnu proizvodnju, za unapređenje proizvodnje, za investicije, jer praktično smo ova sredstva potrošili, a nemamo rezultat. Da nemamo rezultat, jasno govore podati, recimo, o površina pod voćnjacima. Ovo su podaci od 2005. do 2014. godine. Imate date zasade jabuke, zasade šljive, višnje i ostalih voćarskih kultura. Na ovoj drugoj tabeli imate i za kupine, maline, jagode.
Sve u svemu, kada uzmemo i kada pogledamo ove grafikone, vidimo da u poslednjih deset godina se ništa nije promenilo u smislu zasada koji su zasnovani. Nemamo novih zasada, ostaju stari. Dakle, ne radimo na uvećanju površina pod voćem.
Kada se radi o ratarskim kulturama, imamo ovaj grafikon. Tu sada nisu mnogo presudne površine, nego prinosi. Imamo kukuruz, pšenicu i ostale ratarske kulture. Pšenica zelena, kukuruz crven.
Na ovom drugom grafikonu vidite kako se kreću prinosi kukuruza. Znači, od 3,6 do 7,2 tone po hektaru. Ovolike oscilacije u prinosima kukuruza govore da mi u poslednjih 10 godina nismo ništa uradili da unapredimo proizvodnju, a u smislu da koristimo sredstava koja dobijamo za izgradnju, recimo, sistema za navodnjavanje.
Poražavajuća je činjenica da od 250 hiljada hektara za koje imamo izgrađene sisteme za navodnjavanje, oni se koriste tek na 40 do 70 hiljada hektara, a zavisno od godine do godine. Zbog toga imamo ovakve oscilacije. Kada smo uzeli ove podatke i kada smo ih detaljno izanalizirali, shvatili smo da umesto ovih 100 evra opet damo izvesne podsticaje i za ovu meru, ali da deo prebacimo na investicije, znači, za navodnjavanje, za traktore, za nove zasade. Sada kada čujem da kažu – Vlada uskratila subvencije. To nije tačno. Ova Vlada ne da je dala, odnosno da je isplatila opredeljena sredstva po osnovu budžeta 2014. i 2015. godine, nego je za ovu meru obezbedila i dodatna sredstva. Godine 2014. 4,5 milijarde, 2015. godine to je ovih 10 milijardi.
Molim vas, kada se uzme u obzir koliko je to sredstava, mi smo se pozabavili i tim pitanjem – koliko bi to bilo novih zasada da smo ovakvu politiku primenili u prethodnim godinama, da prosto povećamo površine pod voćnjacima?
Znači, ovo su ta direktna sredstva koja su otišla u biljnu proizvodnju 2014-2015. godina, investicioni potencijal, da smo koristili za investicije, a ne za potrošnju. Dakle, od tih sredstava 50% da smo dali kao što dajemo podsticaje za investicije imali bi 20.657 novih traktora. Srbija trenutno ima oko 225.000 traktora, od toga 95% je starije od deset godina. Da smo ova sredstva uložili u nove zasade voćnjaka, znači, ova dole zadnja kolona govori o zasadima koji su potpuno savremeni.
Znači, i navodnjavanje i mreže, itd, mi bi od ovih 38 milijardi imali 34.458 hektara novih zasada jabuke. Trenutno Srbija ima pod jabukom oko 23.000 hektara. Da smo uložili u šljivu, odnosno sredstva u podizanje novih zasada šljiva imali bi novih 27.000 hektara, to je ova zadnja dole kolona koja kaže – potpuno opremljenim voćnjaci sa protivgradnim mrežama, sa sistemima za navodnjavanje.
Da smo uložili u maline ta sredstva, to je investicija koja znači tri puta veću površinu pod malinom, opet najsavremenijih zasada nego površina kojom trenutno Srbija raspolaže. Jedanaest hiljada hektara za ovaj investicioni potencijal 33.680 hektara smo mogli da podignemo novih zasada.
Praktično kada bismo gledali prosečno za sve vrste voća to je 30.000 novih hektara u proseku. To je ono zbog čega mi sada kažemo – država će i nadalje, kao što je i u prethodnom periodu pomagala poljoprivredu, pomagaće i nadalje maksimalno koliko može. Ali, mi moramo da imamo nove zasade voća, mi moramo da imamo navodnjavanje, jer kako da se spremamo za naredne godine kada se predviđaju još veći porasti srednjih dnevnih temperatura, kada stručna javnost kaže da ukoliko se odmah ne preduzmu mere pripreme, odnosno adaptacije, odnosno ne preduzmu se mere u smislu korišćenja navodnjavanja, mi ćemo imati prosto drastičan pad prinosa ratarskih kultura i kukuruza.
Jako je puno tih razloga, ali želim da kažem da će Vlada podržati, da će Vlada pomoći, ali mi moramo da navodnjavamo. To navodnjavanje znači, moramo malo više da radimo.
Evo, našla sam i ovaj grafikon koji zaista je jako ilustrativan i na našu sramotu koliko se navodnjavalo 2014. godine, to je ova crvena ovde linijica u odnosu na površine i 2015. godine u odnosu na površine kojima Srbija raspolaže. Dakle, ni oni sistemi za navodnjavanje koji su prisutni i koji su na raspolaganju se ne koriste.
Na kraju primera radi, prosto i jednostavno, prosečan prinos kukuruza ove godine po hektaru bio je 5,7 tona. Da smo navodnjavali i zalivali naše njive mi bismo minimalno bez dodatnih troškova i dodatnih ulaganja obezbedili minimalan veći prinos 500 kilograma. Znači, to je minimum.
Petsto kilograma kukuruza, cena 15, 16 dinara, to dođemo do nekih 80.000 dinara. To je otprilike 650 evra. Znači, suša nam je uzela nam je 650 evra po hektaru. Da je u pitanju 10 hektara to je 6,5 hiljada hektara. Mi govorimo sada o ovih 100 evra. Prosto, želim da kažem, da naši poljoprivrednici znaju da smo mi dužni da odgovorno prenosimo informacije i da ih odgovorno upućujemo i da im odgovorno pomažemo. Nije dobro ako se nastavi politika kakva je bila do sada, ako uvek im damo po malo, oni dobiju po malo i u stvari ne dobiju ništa, a država da velika sredstva i gubi. Evo, pokazala sam praktični primerak koliko smo izgubili traktora, koliko smo izgubili hektara voćnjaka, koliko smo izgubili sistema za navodnjavanje.
Mi sa ovakvim načinom finansiranja, odnosno subvencionisanja biljne proizvodnje prosto u narednim godinama nemamo šanse da se približimo u smislu konkurentnosti našim proizvođačima u Evropi, odnosno konkurenciji u Evropi.
Sa druge strane, u stočarskoj proizvodnji videli smo rezultate i zato u stočarskoj proizvodnji smo i ove godine se trudili da prosto održi se taj nivo subvencija. Pri tom, još jednom kažem da i ratari i voćari mogu da koriste sve druge mere koje su njima na raspolaganju.
Dakle, ulože u protivgradnu mrežu, država subvencioniše 45 ili 55%, ulaže u sadnice, ulaže u bilo koju opremu koja se odnosi na biljnu proizvodnju, voćarsku proizvodnju i to subvencionišemo. Želim prosto da kažem da će poljoprivrednici kao i do sada i nadalje imati maksimalnu podršku i maksimalnu pomoć, ali ovo je ono što prosto moramo svi da znamo i svi da se suočimo sa ovim činjenicama i sa ovom realnošću. Zahvaljujem.

Zahvaljujem gospođo ministar.
Poštovani narodni poslanici, samo da obavestim da od 20,00 časova nismo više u direktnom prenosu.
Reč ima narodna poslanica Irena Aleksić.
Izvolite gospođo Aleksić.

Poštovani predsedavajući, uvažena ministarko sa saradnicima, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, mnogo toga zaista rečeno je danas o predlozima zakona o kojima diskutujemo. Ja ću se vrlo kratko osvrnuti kada je životna sredina u pitanju, ne na zakone, nego na sam značaj životne sredine o kojoj je zaista bilo mnogo reči.
Još jednom samo da napomenem da se ne radi o nekoj statičnoj oblasti, da se radi o oblasti koja je veoma živa, koja je veoma dinamična, na kojoj stalno treba raditi, koju stalno treba unapređivati, ne samo zbog usklađivanja naših propisa sa propisima i sa zakonodavstvom EU. Naravno i zbog toga pošto znamo koje je strateško opredeljenje naše Vlade.
Ali, mnogo više od toga zaista je nešto što je životna sredina što ostavljamo našim pokoljenjima, o ljudima koji nisu odgovorni za to u kakvu će životnu sredinu da naslede u kojoj će da žive, da rađaju opet neku svoju decu, tako da smo mi odgovorni upravo za to.
Ono o čemu smo pričali, naravno, donošenje zakona, ono što je još bitnije pravilno sprovođenje tih istih zakona. Ali, napomenula bih nije sve samo ni u zakonima. Zaista moramo raditi na tome, nisu to samo reči, da sami promenimo svoj odnos prema našoj životnoj sredini.
Mnogi od nas veruju da neće neki naš sitni postupak da utiče na to kakva će životna sredina da bude. Međutim, onog trenutka kada svako od nas promeni neko svoje razmišljanje, svoj doživljaj, svoj stav prema životnoj sredini, zaista to je trenutak kada dolazi do nekih velikih i krupnih promena od toga da li ćemo baciti taj papirić na ulicu, što nam se u datom trenutku čini totalno nebitnim do toga da li ćemo očistiti ispred svoje kuće.
Znači, od toga nečega što zavisi samo od nas, e to su stvari na kojima treba da radimo. Znači, to stvarno pokazuje naš odnos da smo kao društvo sazreli, da smo kao pojedinci sazreli i da konačno razmišljamo malo i unapred, a ne samo u tom datom trenutku šta radimo.
Ne mogu a da se ne osvrnem, ono što su moje cenjene kolege već pomenule, a to je opet obrazovanje. Jedini način da promenimo svoju svest, svoje doživljavanje stvarnosti životne sredine, jeste da tu istu životnu sredinu odnosno sve ono što ona sa sobom nosi i znači, ubacimo u proces obrazovanja. Znači, da decu od malena učimo šta je to, kako se prema njoj treba odnositi. Da to nije prosto nešto što je nama Bogom dano da možemo da koristimo kako hoćemo, koliko hoćemo.
Da je priroda jednako moćna sila koja može isto tako da uzvrati na naše delovanje, a isto tako bogami i na naše nedelovanje, tako da stvarno vredi ubaciti pitanje životne sredine, odnosno zaštite životne sredine u naš sistem obrazovanja. To je verujem jedini pravi način da stvarno sistemski nešto promenimo, prvo u našem odnosu prema životnoj sredini, a onda naravno sve dalje kako ide i zakoni i primenjivanje istih.
Kada je stočarstvo u pitanju, nešto što je jako važno, čini mi se kao da godinama, rekla bih, rađeno na tome da naše stočarstvo bude u ovakvom stanju u kakvom se nalazi danas, a bojim se da nije ni malo dobro. Znači, što činjenjem, što ne činjenjem. Isto tako potpuno je apsurdno očekivati da se stvari u stočarstvu kao i u poljoprivredi sveobuhvatno promene preko noći, tako da smatram da optužbe nekih mojih kolega da je maltene neko mogao da promeni čarobnim štapićem, naravno, da ne može. Naravno, da sve može da se radi brže i bolje i efikasnije nego što je rađeno, ali zaista mora se priznati da je mnogo toga urađeno, kako na zaštiti životne sredine, isto tako kada je poljoprivreda u pitanju. Mnogo toga jeste urađeno i mnogo toga se radi da se to unapredi.
Verujem da se stvari menjaju sitnim koracima, od nečega mora da se počne, i stvarno verujem da su ove predložene izmene i dopune Zakona o stočarstvu jedan dobar početak i zaista verujem da će se stvari u stočarstvu promeniti i pokrenuti na bolje ovim Predlogom zakona.
Kako je stočarstvo sada, svi jako dobro znamo, kao što sam već rekla, uglavnom na našim selima nažalost žive stari ljudi, to su stara domaćinstva, obrađuju zemlju i gaje domaće životinje onako kako su navikli, tradicionalno. Nisu ni upućeni u to na koji način mogu da iskoriste, recimo, predpristupne fondove EU. Jednostavno, niti su u godinama, niti su u snazi, kada nešto mogu da menjaju, niti imaju volju iskreno rečeno, da tada, u tim godinama nešto menjaju. Šta je ono što mi moramo da uradimo? Pa, moramo da vratimo mlade ljude na selo. Ono što je moj poštovani kolega Marijan Rističević istakao, naravno da nisam ni približno stručna, ni upućena u tu oblast kao što je on, ali ono što u razgovoru sa građanima primećujem jeste da bi se mnogi građani vratili na selo, otpočeli bi neki svoj mali posao u oblasti stočarstva baš, ali ono što ih sprečava, što ih zbuni, što ih na samom startu blokira, pa se praktično uplaše i kažu – ne, nisam ja dorastao tome, jeste upravo neka pravna nesigurnost, nedorečenost koja postoji u važećem zakonu. Znači, da nisu sigurni, da ne smeju da se upuste u tako nešto.
Verujem da će se zaista ovim izmenama i dopunama ohrabriti ljudi, zaista izmene i dopune smatram da su kvalitetne i dobre, da će se ohrabriti ljudi da se vrate na selo, da otpočnu neki svoj posao u oblasti stočarstva. Ono što se menja jeste, na primer neki od postojećih nejasnoća u važećem zakonu – veštačko osemenjavanje. Sada su veoma precizno, veoma jasno definisani, znači, način kao i uslovi na koji se vrši veštačko osemenjavanje, na koje mogu da se koriste domaće životinje u tu svrhu, nešto što je, kažem, u postojećem zakonu nejasno, eto, nešto što se menja.
Zatim, postojeće predložene izmene i dopune rade na očuvanju autohtonih rasa, što je svakako za svaku pohvalu. Zatim, reguliše pitanje gajenja divljači, što je jako bitno, zatim proizvodnja u akva kulturi isto se reguliše, to je samo jedna od stvari.
Opet, kada je ribarstvo u pitanju veoma detaljno je precizirano koja je to papirologija potrebna, što je do sada zbunjivalo ljude, koja papirologija je potrebna koju morate imati kada su proizvodi ribarstva u pitanju. Na taj način se bukvalno omogućava našim proizvođačima da mogu da učestvuju na međunarodnom tržištu i da se ponašaju u skladu sa nekim međunarodnim standardima.
Ono sa čime smo se svi mi složili je da treba u našoj državi pokrenuti proizvodnju. To je nešto na čemu urgentno treba raditi i ne samo da ponudimo ono što je najbitnije, kao do sada da ponudimo kvalitetnu sirovinu na tržištu, nego da na tržištu budemo u mogućnosti da plasiramo jedan dobar, kvalitetan proizvod i na taj način najbolje povećamo svoj izvoz. To je cilj. Kako to uraditi? Prvo, omogućiti ljudima, ohrabriti ih zakonom i pomoći da se upuste u to, znači da krenu u proizvodnju. Drugo, naravno, uskladiti naše zakonodavstvo sa zakonodavstvom EU, da standardi i procedura budu ispoštovani tako da kada plasiraju proizvode nemaju nikakvih problema bar te pravne prirode.
Ono na čemu treba potencirati jeste da se zaista radi na poboljšanju kvaliteta. Prema nam je Bog zaista bio blagonaklon kada je kvalitet u pitanju i kada je sirovina koju imamo da ponudimo u pitanju i naravno od kvalitetne sirovine može da se napravi jako kvalitetan proizvod, tako da smo tu zaista blagosloveni. Sada, da li ćemo to da iskoristimo u budućnosti onako treba i kako valja, to je već na nama. Verujem da hoćemo i verujem da će ovaj zakon upravo u tome i pomoći, što je najbitnije od svega.
Kada je kvalitet u pitanju, požuriću da bih ostavila i svojim kolegama vremena da pričaju, ono što bih pohvalila jeste da će upravo zahvaljujući ovim izmenama i dopunama resorno ministarstvo imati mnogo preciznije informacije kada je kvalitet domaćih životinja u pitanju, što je ključno. Zašto? Da bi tako mogli da planiraju svoju politiku kada je stočarstvo u pitanju, a naravno da bez valjano planiranog nečega ne može da ispadne ništa dobro, odnosno bez dobrog plana na duže staze ne može biti nekog pravog boljitka. Upravo to na duže staze jeste jedna osobina i način rada naše Vlade i upravo su takvi ovi zakoni.
Smatram da su i zakoni koji se tiču životne sredine i stočarstva dobri, da su zakoni kvalitetni, da će pomoći i da će unaprediti oblasti na koje se odnose, tako da će u danu za glasanje dobiti moju podršku. Hvala.