Uvažena predsedavajuća, gospođo ministarka sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, ja neću previše vremena uzimati, jer je dugotrajna rasprava. Prvo, nisam bio direktor Uprave za veterinu u to vreme, a treće, obavljanje veštačkog osemenjavanja od strane odgajivača je vaš termin koji za posledicu onda ima da se i ljudi koji nemaju obrazovanje mogu da bave. Zakon o veterinarstvu je definisao ko može da se bavi tim poslom.
I da vas ne zamaram, znam ja da vi mene razumete, ali ministarka, ovo što ste prikazali kao, molim vas gospodine Mladenoviću da mi dozvolite da završim, ipak ste vi naš gost, ono što je bitno da ovaj grafikon koji ste vi prikazali, treba da kažemo da je on povećan. Zašto? Zato što to po programu mera unapređenja stočarstva država plaća, ali ovim odgajivačkim organizacijama o kojima ja pričam da ne rade, a to je samo 10% ukupne populacije obuhvaćene. Kažite mi ako nisam u pravu. Samo 10% populacije obuhvaćeno.
U evropskim zemljama razvijenim, kao što je Nemačka, Švajcarska, Austrija, koje mi pokušavamo da oponiramo, oni imaju 88, 90% populacije pod kontrolom, a vi imate 10% i ti rezultati nisu unapređenje. Kada budete imali preko 50%, kada svi budemo imali, a verujte da mi nismo na suprotnim stranama, na istoj smo strani i svi želimo da unapredimo. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Zoran Antić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, u oblasti životne sredine imamo mi dosta nasleđenih problema koji se vuku decenijama unazad i po tome i nismo neki veliki izuzetak, sve zemlje iz tog socijalističkog bloka, jako malo pažnje su posvećivali ekologiji, zaštiti životne sredine.
Imali smo mi sedamdesetih i osamdesetih godina jako brz razvoj, često i stihijski i u svakom slučaju karakteristika osnovna je da nije bilo brige o životnoj sredini, a ni kasnije u devedesetim godinama, da li zbog mnogih drugih „bitnijih“ problema i zanemarivali smo životnu sredinu i u toj deceniji i došli smo u situaciju danas da u mnogim sredinama imamo jako ozbiljne probleme kada je u pitanju i zemljište i vazduh i voda, niz deponija o čemu su već govorile moje kolege da se ne ponavlja, problem sa industrijskim otpadom koje je delimično proisteklo iz zastarele tehnologije koju nismo imali mogućnosti u prethodnom periodu da obnavljamo.
Ali ako nešto iz svega toga što je iza nas možemo da zaključimo i da kažemo da smo izvukli neku pouku iz tog perioda iza nas, to je da nema održivog industrijskog razvoja bez životne sredine.
Ulagati u industriju, a ne voditi računa u životnoj sredini, nikako ne može da znači da ćemo u nekom narednom periodu ostvariti kvalitetniji život i za nas i za naše potomke. Prema tome, oblast životne sredine, jako važna, jako bitna i mi tu imamo i neke olakšavajuće okolnosti, što se ono kaže – sreća u nesreći, sankcije, privatizacija, tranzicija, inflacija, nažalost naša industrijska proizvodnja je danas na nivou početka devedesetih godina i sva ta zagađenja, s obzirom na neku našu prethodnu nebrigu i nedostatak neke zakonske regulative, bila bi još i veća da se nije desilo to što se desilo, bez obzira na jedno veliko siromaštvo naših građana, makar u oblasti životne sredine. Stanje nije zadovoljavajuće, ali to stanje može da se popravlja.
Može da se popravlja pre svega zahvaljujući tome što se industrijske zemlje, Evropska unija naravno, pre svega probleme i životne sredine poodavno, prepoznali da su, da je dobar deo propisa EU, odnosi se na samu životnu sredinu. Po nekim podacima do kojih sam ja došao, jedna trećina propisa koje je donela EU, odnosi se na životnu sredinu, što pokazuje koliki je to značaj za samu EU i za nas naravno kao buduće članove.
Evropska unija je faktički stvorila jednu matricu kojom mogu da se kreću i kojom treba da se kreću sve zemlje koje pristupaju EU, toj zajednici i naravno odnosi se na nas i mi se usvajanjem ovih zakona i predlaganjem ovih izmena i dopuna zakona krećemo u tom pravcu, što je jako pozitivno.
Znači, ono što nas čeka, to su u svakom slučaju jako složene i ozbiljne procedure koje zadiru i u svakodnevni život i to je jako bitno da naši građani znaju da ćemo svi skupa, ne samo institucije sistema, ne samo lokalna samouprava, nego i svi mi, svaki pojedinac morati u svakodnevnom životu da se mnogo ozbiljnije odnosimo kada su u pitanju problemi životne sredine i da pokažemo mnogo veći nivo svesti, to je ono što je naša obaveza i prema nama i prema budućnosti ove zemlje.
Znači, građani, javnost su jako bitne i ja tu dolazim do jednog kvaliteta, novog kvaliteta ovog zakona, nešto što bi trebalo da se pohvali, da ove izmene i dopune zakona omogućavaju veću uključenost građana u probleme životne sredine, da podrazumevaju mnogo veću dostupnost informacijama kada je u pitanju životna sredina i mnogo veću transparentnost.
Ono što ovaj zakon dodatno karakteriše, to je i državna pomoć koju u ovoj oblasti država može da pruži, koji mora da bude u skladu sa zakonom koji smo pre par godina doneli u oblasti državne pomoći. To je bitno za nas jer je oblast ekologije poprilično finansijski zahtevna, mada je to danas očigledno i biznis, i sve više biznis, treba to naglasiti, ali pruža i mogućnost i za ozbiljne investicije kada su u pitanju strani investitori u onim oblastima naravno gde oni to prepoznaju i mogućnost za veliki broj novih radnih mesta, što u svakom slučaju jeste rak rana srpske ekonomije i srpske privrede.
Prema tome, u svim oblastima, pre svega kada je u pitanju upravljanje otpadom, kada je u pitanju reciklaža, ali i u drugim kada su u pitanju staništa, ima jako puno mogućnosti za privatnu inicijativu i ovaj zakon faktički to i naglašava, obezbeđuje ozbiljna finansijska sredstva kada je u pitanju Zeleni fond i industriji i poljoprivredi i kada je u pitanju energetika, mogućnost da se situacija u svim tim oblastima unapredi.
Zatim, ono što je po meni isto tako možda jedna od najvažnijih karakteristika i najvažnijih kvaliteta ovog zakona, to je tržište. Stvara se, jednostavno, mogućnost da se formira tržište otpada, da se definiše promet, tretman, trgovina otpada. Da se veći broj subjekata uključi na to tržište i da samim tim imamo i nižu cenu i kvalitetnu uslugu u tom delu.
Mislim da treba pohvaliti i one odredbe koje se odnose na zaštitu prirode. To je, spomenuo bih, briga o staništima, mogućnost osnivanja geoparkova, promet flore i faune, znači prekogranični promet, kontrolu divljih životinja čak i u zoološkim vrtovima, što bitno unapređuje ovu oblast i jedan kvalitetniji i moderniji pristup divljim životinjama i toj regulativi i to je nešto što u svakom slučaju treba pohvaliti.
Treba reći da su i poslanici opozicije potpuno u pravu kada očekuju više u oblasti životne sredine. Toga su svesni i poslanici vladajuće većine i sama Vlada, jer u ovoj oblasti, oblasti zaštite životne sredine treba primeniti još negde oko 600 propisa. To su uglavnom podzakonski akti. To su neki tehnički zahtevi, to su izvesna zakonska rešenja.
Sve je to jedan proces koji mora da traje. To je proces koji će trajati i onog trenutka kada budemo u samoj EU. Prema tome, kritike koje stižu jesu na prvi pogled utemeljene, ali nisu racionalne, jer kao što rekoh, trebaće još dosta izmena i još dosta zakonskih promena, novijih zakona, novih procedura da bi se sve ono što EU izgrađuje već decenijama unazad inkorporiralo i u naš zakonski sistem.
Prema tome, treba biti strpljiv, treba da shvatimo mogućnosti koje trenutno imamo i kapacitete naših institucija. Treba da shvatimo i finansijske probleme koje ima ovo društvo i industrija, koja treba da poprilična sredstva izdvoji u tom smislu. Lako je kritikovati. Treba biti realan i treba shvatiti da je ovo ozbiljan napredak u zakonskoj proceduri, koja je počela da se razvija pre par godina.
Na kraju, složio bih se sa onim poslanicima da su nam veliki problem lokalne samouprave, da nam je veliki problem primena, kontrola i kaznene sankcije u zakonskim propisima. Siguran sam da ćemo u tome morati da se potrudimo u nekom narednom periodu i siguran sam da svi skupa možemo da imamo zajednički stav da imamo jedan bitno kvalitetniji milje kada je u pitanju zaštita životne sredine, donošenjem ovih zakona, a da će, naravno, u narednom periodu ići i ka poboljšanju, prema mogućnostima naše ekonomije i naših institucija. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dejan Nikolić.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Bogosavljević Bošković, da li mislite da je životna sredina u tim šablonima koje pokazujete danas? Nije. Ili posao znamo da radimo, ili rešavamo probleme ili ih ne rešavamo. Da li možete da kažete da ste zadovoljni stanjem životne sredine u Srbiji? Sumnjam. To nije samo vaš problem. Problem nastaje mnogo pre vas, ali se tu sa realnim stanjem završava svaki šablon koji danas pokazujete.
Vi ste dve godine ministarka poljoprivrede i životne sredine. Dominantno se bavite poljoprivredom. Životnu sredinu radite, rekao bih, više na jednom tehničkom nivou i nije vam tu puno zameriti. Taj posao radite prilično dobro. Donosite zakone, o njima razgovaramo ili slabije razgovaramo, to je jedna od mojih kritika. Ali, zapravo, prva kritika koju ću vam uputiti je da je stanje životne sredine, odnosno sama životna sredina isuviše velika tema da bismo o njoj mogli da ćutimo, da bismo o njoj smeli da ćutimo. O njoj moramo da razgovaramo i ovde u parlamentu i van parlamenta, jer životna sredina i očuvanje životne sredine samo počinje sa zakonima. Očuvanje životne sredine se nastavlja u porodici, na ulici, u školi. Da bi se to desilo, o tome moramo da razgovaramo, o životnoj sredini ne smemo da ćutimo. To je prva kritika koju vam upućujem.
Druga kritika koju vam upućujem, mislim da je kolega Živković o tome pričao, 2000 strana za 48 sati. Trebalo je pripremiti amandmane, pripremiti se za zakon. Učestvovali smo u javnim raspravama, pratili smo tokove. Međutim, uvek kao poslanik budite obazrivi šta je nacrt, šta je zakon i šta stigne u parlament.
Znam da životna sredina jedan vrlo obiman proces, zaštita životne sredine. Poglavlje 27, najveće poglavlje u pregovorima sa EU. To je razumljivo, dve trećine regulativa EU je iz oblasti životne sredine. Ali, svakako morate da date više vremena poslanicima da se pripreme za ovako vrlo važne zakone. Ovo su krovni zakoni, za koje inače mislim da se ozbiljno kasni. Ovo su izmene i dopune zakona. Krovni zakoni su doneti 2011. godine. U ozbiljnim zemljama, u Nemačkoj, zakoni iz oblasti životne sredine, prirode, na šest meseci se menjaju. Ta sfera je jako dinamična, ali mi imamo jedan paradoks u ovim zakonima, da se u prelaznim odredbama kaže da ćete podzakonska akta doneti godinu dana od dana stupanja na snagu ovih zakona, pa ćemo imati zakon iz 2015. godine i podzakonska akta iz 2011. godine, koji će važiti narednih godinu dana.
Govorim vam da je ovo toliko dinamična oblast, da se recimo u Nemačkoj na šest meseci menjaju ovi zakoni. O njima se vodi ozbiljna debata. Mi, bojim se, ćutimo o životnoj sredini, a imamo mnogo toga da kažemo i ovde u parlamentu.
Mogu da podržim taj tehnički deo ovih zakona, usklađivanje sa evropskim direktivama, ratifikacijama, odnosno ugovorima. To je prilično dobro urađeno. Moja glavna zamerka je ono što su kolege apostrofirale već pre mene, ali nije zgoreg reći i nekoliko puta. Taj Zeleni fond Republike Srbije postaje budžetski. Svi su to izneli kao primedbu. Pokušaću iz jednog drugog ugla da o njemu govorim. Ne sme da bude budžetski. Svaki dinar koji se ostvari po principu – zagađivač plaća, mora da se vraća u životnu sredinu kroz očuvanje i unapređenje životne sredine, svaki dinar.
Šta se dešava sa ovim zakonom? Vi Zeleni fond definišete kao budžetski. Vlada će određivati sredstva koja će ići u ovaj Zeleni fond i automatski potiremo osnovni princip zaštiti životne sredine, evropski princip, da zagađivač plaća, korisnik plaća, ekološke takse, u smislu, 2011. godine u Fondu za zaštitu životne sredine je bilo 5,1 milijarda. Gašenjem tog fonda, te pare su povučene u budžet i verovatno ubačene u potrošnju.
Ukoliko se, recimo, sedam milijardi ubere ove godine, koliko je planirano, čini mi se, i Vlada odredi tri milijarde, šta je sa ostalih četiri? To su pare koje su platili zagađivači, a one se ubacuju u potrošnju, a samo deo se vraća kroz očuvanje životne sredine. To je glavna zamerka.
Tu je Fond za zaštitu životne sredine bio mnogo bolji. To je jedna od boljih stvari Vlade Vojislava Koštunice iz 2006. godine. Onim setom zakona iz 2009. godine je ostvaren prvi put, rekao bih, taj princip da zagađivač plaća. Iz tog Fonda, ministarka, vi imate te podatke, 10.000 zelenih radnih mesta je nastalo. Planirano je za pet godina da dođe do 60.000 zelenih poslova, novih 60.000 zelenih poslova i sve je stalo 2012. godine.
Ja sam poslanik Sokobanje, poznate kao zeleno srce Srbije. Za to smo morali da se izborimo. Za godinu dana smo 60 deponija očistili. Nastaju nove, ali se borimo. Imamo problem sa glavnom deponijom koju nije moguće rešiti, jer je teško rešivo bez regionalne deponije koja stoji evo već sedma godina.
Ponavljam, životna sredina, ili znamo da rešimo probleme, ili ne znamo da rešimo probleme, ili radimo posao, ili ne radimo posao. Nije životna sredina u tim šablonima.
Setom zakona iz 2009. godine uspostavljen je sistem upravljanja otpadom. Osnovani su operateri, formirane su firme, pribavljene su dozvole. Na hiljade sakupljača je angažovano, upošljeno, kažem, preko 10.000 radnih mesta. Odjednom je 2012. godine, ukidanjem Fonda iz političkih razloga, povlačenjem para u budžet, pet milijardi, nije bilo nule, rekli ste – nula, 5,1 milijarda, 2012. godine sve apsolutno staje.
Šta vi radite 2016. godine? Rekao bih, uz ozbiljne opaske EU, jer kada smo se mi pitali, mi smo taj Fond ugasili 2012. godine i uz ozbiljne kritike EU 2016. godine ponovo osnivamo, ali sada budžetski. Gde u zakonu piše da će svaki dinar koji se ostvari po principu – zagađivač plaća, ići u očuvanje životne sredine? Nigde. Podneo sam amandman upravo na ovaj član. U petak ćemo razgovarati o tome, ali razmislite već unapred da usvojite taj amandman. Definisao sam da svaki dinar koji se ostvari po ovom principu se vrati u životnu sredinu, se vrati kroz očuvanje i unapređenje životne sredine i na taj način, kroz takav dijalog, kroz takvu razmenu argumentacije učinimo ovaj zakon jako boljim.
Zakon o upravljanju otpadom ima dosta dobro definisanih stvari, bolje definisano upravljanje opasnim i neopasnim materijalom, dobro definisano upravljanje medicinskim otpadom, gde se proizvođač obaveže da usvoji plan odlaganja i upravljanja medicinskim materijalom.
Onda sam došao do dela koji se tiče lokalne samouprave i moja misao je tada bila da lokalnu samoupravu moramo da osnažimo upravo kroz ovakav Zeleni fond, i na šta sam naišao u Zakonu o upravljanju otpadom. Obrisali ste Fond za zaštitu životne sredine iz 2011. godine i nigde nema Zelenog fonda. Upravo su problemi u opštinama. Upravljanje otpadom – to je najskuplji deo zaštite životne sredine. Vi zapravo onemogućujete opštine da koriste sredstva iz Zelenog fonda Republike Srbije za upravljanje otpadom. Najskuplji deo opštine ostavljate na cedilu, kada se tiče ovog dela. I tu smo podneli amandmane, možemo da razgovaramo na tu temu.
Bojim se da je životna sredina, kada pođete auto-putem, vidite svu devastaciju ovog resora. Mislim da se gušimo, ministarka, u otpadu. Ne rešavamo te probleme. Tehnički deo posla sjajno radimo – pripremamo državu za pregovore o Poglavlju 27. Taj posao ćemo dobro da uradimo. Ali, šta ćemo sa problemima na terenu? Sa ovakvim fondom i sa ovakvim delom Zakona o upravljanju otpadom, taj problem nećemo da rešimo, on će biti još veći. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar.

Zahvaljujem.
Uvaženi gospodine Nikoliću, hvala vam za mogućnost da još jednom obrazložim ono što sam već rekla. Prosto, želim da kažem da vaše dileme o tome da li mi govorimo ili ne govorimo o životnoj sredini, da li smo spremni da javnosti kažemo kakvo je stanje u životnoj sredini, da li smo spremni da se borimo za unapređenje stanja u životnoj sredini, prosto ta opaska mislim da ne stoji, iz razloga što smo mi pripremili i parlamentu na usvajanje poslali u prethodnih 22 meseca 22 zakona, mesečno po jedan zakon.
Vi dobro znate da sam ja u parlamentu vrlo, vrlo često i da, kada dođem u parlament, onda poslanici sa mnom razgovaraju o najrazličitijim temama iz poljoprivrede i životne sredine. Vi znate da sam uvek bila spremna da razgovaram, uvek sam spremna da čujem i kritike i sugestije i predloge, tako da je javnost, kada se radi o životnoj sredini, o tome šta se u ovom segmentu događa, šta se radi i koji su planovi, imala priliku zaista u proteklih 22 meseca da bude upoznata, možda ne do detalja, ali sigurno da bude upoznata i da razume i da shvati da mi u ovom periodu smo učinili veliki iskorak napred, veliki korak u pravcu dodatnih mera za zaštitu životne sredine.
Usvojili smo 10 zakona i mi se ponosimo ovim zakonima, iz same životne sredine, ali ne samo sa zakonima, već i sa onim tehničkim stvarima, odnosno onim stvarima koji su vidljivi za naše građane na terenu. Tako da, što se tiče učešća javnosti, vaša primedba ne stoji.
Kada se radi ne samo o ovom delu učešća javnosti u smislu ministar-poslanici-saradnici ministra, već i kada se radi o učešću javnosti u planiranju strateških dokumenata, tu je još bila veća zastupljenost najšire javnosti, stručne javnosti. Dakle, svi oni koji su želeli da budu uključeni, koji su hteli da pomognu, imali su priliku. Uz to, imamo jako puno onih koje smo mi pozivali da budu uključeni i oni su se, naravno, i uključivali.
U prilog tome, samo bih rekla da na izradi strateških dokumenata, u prethodnom periodu je radilo preko 25 institucija, naučnih i stručnih institucija i oko 200 domaćih i međunarodnih eksperata i prethodnika različitih institucija koji su sa svojim stručnim znanjima, sa svojim radom doprineli da mi prosto imamo i strateška dokumenta, koja su usvojena, u smislu zakona, ali i u smislu akcionih planova za naredni period. I vama sada stoji otvoren poziv da uvek, ukoliko želite da budete informisani o onome šta se radi ili šta se planira raditi, izvolite, naša vrata su vam uvek otvorena.
Što se tiče Fonda, ja sam i malo pre govorila – nije baš zahvalno govoriti šta je sve bilo pre 2012. godine, zbog čega je Fond ugašen, ako nemate sve detaljne informacije. Ali, ja imam detaljnu informaciju da sam 2.000 nerešenih predmeta iz tog fonda nasledila, ne ja, nego moje Ministarstvo. I mi, uz sve probleme koje sada rešavamo, imamo problematične predmete iz tog perioda. Kud ćete veći dokaz da tu nešto nije bilo dobro i da je to nešto moralo da bude rešeno kako je rešeno?
Ovaj budžetski fond je formiran u skladu sa zakonskom regulativom Republike Srbije. Dakle, po Zakonu o budžetskom sistemu, mi smo imali tu mogućnost i mi smo prosto tu mogućnost prihvatili i smatramo da je dobra, jer da je Fond u onom smislu, kakav je bio 2012. godine, mi bismo sada morali da imamo poseban broj ljudi koji su zaposleni u tom Fondu, morali bi da imamo direktora, upravni odbor, nadzorni odbor, prostor da se smeste ti ljudi i materijalna i tehnička sreda i, uz sve to, mi ne bismo imali dovoljno dobar uvid u to kako fond funkcioniše, kako da sprečimo svaki pokušaj ili eventualnu zloupotrebu. Ovako smo tu odgovornost prebacili da bude odgovornost cele Vlade i Ministarstva finansija.
Ja ne sumnjam da će ovaj Fond da funkcioniše dobro, da će on pokazati pun kapacitet, da ćemo iz ovog fonda, iz sredstava taksi da zagađivač plaća, da ćemo iz evropskih fondova, donacija obezbediti onoliko novca koji ćemo moći da implementiramo u velike infrastrukturne projekte, u zaštitu životne sredine, u smislu upravljanja otpadom itd, itd.
Mislim da nema razloga sumnjate u to da ćemo mi zaista sve učiniti da ovde ne bude nikakav problem u funkcionisanju ovog Fonda.
Ono što je dobro, što treba istaći jeste da su ovi zakoni išli i na usaglašavanje u Evropsku komisiju, da su kolege iz Evropske komisije prihvatile ovakav model i da smatraju da je on zaista dobar, da ga treba podržati. Dakle, bilo je nekih sugestija u samom tekstu zakone koje smo mi korigovali sa njima, ali kada se radi o ovakvom modelu fonda, zaista nije bilo primedbi.
Samo još kratko. Kažete da ste dobili materijale pre 48 sati. Opet podsećam da smo zaista bili otvoreni, sve vreme smo u Skupštini, puno razgovaramo sa poslanicima, lično sam vas pozvala da dodatno, uz onu regularnu i redovnu javnu raspravu, učestvujete u javnim slušanjima koje organizuje Odbor za zaštitu životne sredine. Nemate sada prostora da nas kritikujete u tom delu da niste znali. Znate, jako dugo se radi na ovome, jako dugo smo ovde prisutni i pozivamo i molimo sve one koji bi nam pomogli da imamo što je moguće bolji, što je moguće kvalitetniji predlog zakona da nam se obrate. Molim vas, nemojte sada da pridikujete. U krajnjoj liniji, zakoni su stigli pre 10-ak dana u skupštinsku proceduru. Hvala lepo.

Reč ima narodni poslanik Branislav Blažić, a neka se spremi narodni poslanik Vladimir Pavićević.
Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, životna sredina je zavisna, pre svega, od četiri faktora, to je geografsko-klimatski faktor, drugo, svest stanovništva, pojedinaca, a pogotovo ljudi koji odlučuju i upravljaju, treće su finansije i četvrto, zakon.
Ja ću pokušati analizom mojih faktora da dam odgovor u kakvom se stanju nalazi životna sredina Srbije.
Kada je u pitanju geografsko-klimatski faktor činjenica je da su naši preci nama ostavili prostor, možda najlepši i najpitomiji u Evropi. Ostavili su nam prostor da ovde živimo, da ga unapređujemo i da mi ostavimo budućim generacijama jedan prostor dostojan življenja jednog naroda, jednog čoveka. Ostala je ta ljubav koju mi nosimo prema prirodi i danas, i Vlada i nevladin sektor i mnogi pojedinci bore se danonoćno da korak u korak učine nešto bolje za životnu sredinu u Srbiji. Ali, tu dolazimo i do pitanja svesti stanovništva i na to moramo dati jasan odgovor. Naša ekološka svest nije na onom nivou na kojem bi mi želeli da ona bude.
Nažalost, živimo u vremenu u kom je čovek prema čoveku počeo da se odnosi kao prema stvari. Izgubili smo tu neku ljubav, osećamo svu svoju ličnu bol, ne znamo da osetimo da osetimo bol drugih ljudi. Takav odnos imamo donekle i prema životnoj sredini, ne znamo da osetimo ni tu bol životne sredine. Zbog toga se često puta pojavi da ljudima u nekim opštinama važnije i uvek će više platiti neku pevačicu nego što će svojom svešću učiniti nešto da očiste neku deponiju i da reše problem vode u toj opštini.
Mi živimo u vremenu u kome prolazimo vrlo teške i bolne reforme, i te reforme su upravo jedno ozdravljenje i spasenje ovog društva, a te reforme su upravo u toj svesti o kojoj danas govorim, jer ona stvaraju odgovornost, reforme odgovornosti osnovnog temelja jednog naprednog i zdravog društva. Zato kada je u pitanju ta svest moramo poći od dece, i moramo učiniti da sve o ekološkom vaspitanju dođe u škole, uz svo poštovanje građanskog vaspitanja i veronauke, lično mislim, da učenje dece o zdravom životu i ubacivanjem predmeta u školsku nastavu ćemo daleko više doprineti vaspitavanju te dece.
Znate, kada je jednom Beč pre nekoliko godina imao problem sa snabdevanjem vode čelnici su pokušali da ubede stanovništvo da počnu da štede vodu, jer su u problemu. Nisu naišli na odgovor, ljudi su i dalje trošili onoliko koliko su do tada, i tada su se čelnici Beča setili da pozovu decu u pomoć. Javili su školama i kazali – deco, mi moramo da štedimo vodu, učinite sve da vaši roditelji smanje potrošnju pijaće vode. Deca su fantastično na to odgovorila. Za vrlo kratko vreme Beč je smanjio 10% potrošnju vode, ali su deca stajala iza roditelja i gledali koliko on tr troši vode dok se brije, da li mu non stop curi ta česma.
Znate, veliki Duško Radović je rekao – tucite decu samo onda kada počnu da se ponašaju kao vi. I, to je velika istina. Zato, mislim, i podneo sam taj zahtev u ime Odbora da iduća godina bude godina kada probamo da ubacimo ekološko vaspitanje da bude u školama.
Ono što je takođe bitno da damo taj odgovor u kakvom je stanju životna sredina, bilo je ovde reči da smo mi u nekom katastrofalnom stanju. Nije to tačno. Imamo mi svojih problema, to nije sporno, ali daleko od toga da je životna sredina Srbije u katastrofalnom stanju. Mi smo čak u boljem stanju nego mnoge zemlje koje su i članice EU, no te one znači na ne može bolje. Biće i mora biti bolje, to nije uopšte sporno. Ali, moramo biti realni. Moramo biti realni kakve su to naše mogućnosti i koliko to možemo. Ne možemo brže od života. Ne možemo više, nego što su naše mogućnosti. Mi bi svi želeli mnogo toga da napravimo, ali moramo da shvatimo da ozdravljenje ove zemlje u koje smo krenuli, pre svega ozdravljenje ekonomije i ozdravljenje privrede. Kada napravimo to ozdravljenje ozdravićemo sve ostale delove našeg društvenog života.
Pre svega ovi zakoni su, to je već više puta rečeno, usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. I u izveštaju Evropske komisije mi smo dobili to, da dobro činimo sve da uskladimo naše zakonodavstvo. Mi ovim zakonima usklađujemo 14 direktiva. Znate, ponekad treba dobro razmisliti da li baš moramo odjednom sve te direktive da uskladimo sa našim zakonodavstvom. Da li mi to možemo? Da ne idemo mi malo brže nego što je to potrebno? Da li ćemo moći to da sprovedemo u praksi? Ako to ne možemo da sprovedemo u praksi, onda mi dajemo neka obećanja koja nećemo ispuniti.
Moramo se učiti da ne dajemo obećanja koja ne možemo da ispunimo, kao što i njih u EU moramo da učimo da od nas ne traže previše, da ne traže nešto što mi ovog momenta ne možemo napraviti. Voleli bi mi da imamo evropske standarde to nije sporno, ali verujte mi možemo u EU i da ne ispunimo sve ekološke standarde EU. Hrvatska se obavezala da tek 2023. godine ispuni svoje ekološke standarde sa EU, a već je član EU. Tako da ne treba ići brže nego što se može.
Moramo pre svega da vidimo šta je naš interes, da uskladimo te naše zakone prema mogućnostima naše privrede. Nemojte da sečemo granu na kojoj sedimo, ostaćemo i bez nas i bez grane. Moramo u tom smislu dobro proceniti sistem, kako implementirati stvari i kojom brzinom se mi tome prilagođavati. Na kraju krajeva mi smo se dokumentom obavezali da do 2018. godine ispunimo određene stvari, kada je u pitanju naše zakonodavstvo.
Ovde je bilo jako mnogo pitanja oko tog finansiranja. Čak sam čuo neke diskusije – gde su novci od fonda koji je ukinut 2012. godine? Znate, ja se sećam te priče, gde su novci, tačku na pljačku, to je svojevremeno gospodin Čanak govorio o dobio vlast. Kada su dobili vlast pod sloganom – tačku na pljačku i gde su novci, počela je najveća pljačka Vojvodine u njenoj istoriji.
Sada, ja vam tvrdim da znam jednog čoveka koji će posle ovih izbora u Vojvodini staviti tačku na pljačku Vojvodine, premijera ove zemlje, gospodina Vučića. Ne samo što će staviti tačku na tu pljačku, već će zakovati tu tačku i završena je ta priča oko pljačke Vojvodine. Biće završena na proleće.
Sada ću vam reći oko tog fonda, zašto je ukinut. Kažu – da nismo ukinuli fond sada bi cvetala životna sredina u Srbiji. Kako molim vas? Pa nama treba oko 10 milijardi evra, da ispunimo standarde EU, koji fond to može da nakupi, kojom privredom to možemo opet da zaradimo da tako uopšte razmišljamo? To je potpuno nelogično razmišljanje.
Šta je to fond uradio, da je nešto uradio mi ne bi imali životnu sredinu danas kakvu imamo. Više smo uradili od 2012. godine, kada smo ga ukinuli, nego što je fond uradio do kada je postojao do 2012. godine. Te godine smo nasledili u tom fondu 7,3 milijardi duga. Oni su zadužili ovu zemlju unapred, plaćajući neke stvari koje blage veze nemaju sa zdravom životnom sredinom. Nasledili smo 1600 nerealizovanih projekata. Nasledili smo 316 plaćenih, a ne izvršenih projekata. Dato je samo na akciju - opeljušimo Srbiju, 25 miliona evra. Da ne govorim o ostalim stvarima. Jednoj opštini je dato 550 miliona gde nema nikakvog završnog izveštaja, gde nema nikakve overene situacije i da se uopšte ne zna gde su te pare. E tamo su išle pare od životne sredine.
Sada se neko pita – gde su novci? Pa pojeli ste novce još pre nego što su mogli da nastanu. Prema tome, gospodo, kako se radilo i ulagalo npr. deponija u Subotici. Ona je počela da se gradi kada i Burdž Kalifa, najveća zgrada na svetu u Dubaiju. Za pet godina Burdž Kalifa sa 830 metara visine i sve sa restoranom na 122 spratu i bazenom na 76 je završena, a deponija u Subotici još nije. Deset godina se radi. Oni su za šest godina napravili najveću zgradu na svetu, a u Subotici kopaju rupu 12 godina. Sada da pričamo o čemu, a neko pita – zašto dajemo tim ljudima da prave „Beograd na vodi“, normalno da im dajemo zato što nešto vrede. Nećemo valjda da dajemo ovima što kopaju rupu 12 godina?
Tako da moramo sve učiniti kada su u pitanju, da se vratim na te deponije i ovde je gospodin mislim Jovanović dao jedan amandman, jedan predlog da one opštine koje neće da uđu u sistem sanitarne deponije koji se nalazi u njihovoj blizini, da moraju se tretirati kao zagađivači, jer verujte, mi smo donosili mnoge strategije, ali te strategije ako ne obavezuju opštinu one su prazno slovo na papiru.
Strategija ili će naterati opštine da razmišljaju ekološki ili će ih naterati da ne daju pare za neke jade godišnje, nego da daju pare za životnu sredinu ili neće od toga biti nikakvog efekta. Mi moramo doneti strategiju obavezujuću da opštine koje to mogu, moraju ući u deponije koje se u njihovoj blizini već nalaze izgrađene.
Ono što kao zaključak želim sada da kažem – a to je sigurno da je Poglavlje 27. izuzetno zahtevno. Ja razumem problem ovog ministarstva. Teško je takvu jednu ogromnu oblast, kao što je poljoprivreda, ubaciti i još životnu sredinu. Uvek se onda više, normalno, pažnje poklanjali većoj, a ovo se malo, malo gura na stranu. Mislim da, pod jedan, posle nove vlade moramo razmišljati, bar dok traje naš proces otvaranja Poglavlja 27, otvorimo to i naše ministarstvo ovde.
Pod dva, govori se o tim silnim milijardama, od 10 milijardi. Gospodo, moramo shvatiti da problem deponija koje su 2,5 milijardi evra, problem prečistača je tri milijarde evra, možemo vrlo brzo rešiti otvaranjem vrata kapitalu privatnom kroz privatno javno-partnerstvo rešavati sve probleme u Srbiji. Ne možemo čekati da skupljamo pare u budžet, Zeleni fond kada to nećemo nakupiti nikada. Dok mi skupimo nešto tehnologija i svet će otići daleko napred. Otvorimo vrata, napravimo javni tender jedinstven za čitavu Srbiju i rešimo za dve godine sve deponije u Srbiji. Mi to možemo i mi to moramo uraditi, ali ne možemo čekati da kao Subotica osam godina skuplja papire, nego mora postojati neko telo koje će logistički da sve to završi.
To na primeru nekih opština ima. Nije u pitanju samo što su to pare koje će svet doneti ovde i investirati ih. Normalno, moramo biti svesni da ljudi ne dolaze da nama daju te pare, oni će kroz taj proces na deponijama zaraditi i treba da zarade, ali oni će nama doneti znanje. Doneće nam navike, doneće nam kulturu koja nam nažalost fali i rešićemo deponije i rešićemo na taj način prečistače. Drugačije ne može i onda ne treba da govorimo o tim silnim milijardama, nego možemo da se dogovorimo pameću kako da dovedemo te investitore i kako da dođu. To je treće što bih želeo da kažem.
Ovaj Zeleni fond mora da ima deo koji će da ide za te kapitalne investicije. Država može da učestvuje sa 10 ili 20%, a ovo ostalo će doći partner sa strane privatni koji će tu da uloži i to će biti zajednička investicija, a to mora Vlada da sprovodi. Vlada mora to da prati. Mora da bude transparentan i jedinstven tender. Dosta je bilo muljanja gde se stiglo u životnoj sredini.
Četvrto što želim da kažem, a to je neprekidno razvijanje svesti. Ta svest mora u škole da dođe. Moraju mediji više da se bave. Dosta je bilo rijalitija i drugih programa. Hajde ljudi da govorimo o nečemu od čega ćemo mi živeti, od čega će živeti naša deca i živeti budućnost ove zemlje.
Peto, ono što je bitno, a mislim da je sazrelo vreme da presečemo to i da donesemo ove godine zakone o životnoj sredini odjednom. Sve odjednom i ako treba dve nedelje da se Skupština bavi samo ekologijom i da presečemo tu priču. Ovo mi malo liči na šminkanje babe, stalno izmene i dopune. Presecimo to i napravimo sistem da kroz upravo te podzakonske akte pratimo direktive koje se menjaju od EU, ne zakonima nego podzakonskim aktima i na taj način ćemo biti stalno u koraku. Ovako ćemo ga gubiti i stalno ćemo u stvari biti u raskoraku mi sa EU.
To je otprilike ono kako ja vidim našu životnu sredinu. Ne bih sada, kroz amandmane ću govoriti pojedinačno. Ono što je jako važno u zakonu je ta javnost. Verujte, bez uticaja javnosti ne možemo ništa napraviti u životnoj sredini. Ona je neophodna. Ona je taj glas savesti koji uvek mora biti uz nas i koji nas mora pratiti. Ovo što ovaj zakon pravi je upravo to da sve u životnoj sredini postaje otvorenije, transparentnije, javnije i sam uticaj stanovništva i na odlučivanje i na kontrolu i na praćenje stanja u životnoj sredini je jako bitan.
To je veliki pomak, kao što je pomak u otpadu, ali sada da se ne upuštam u to i treba da ide tržište i treba da bude roba i treba da se zelena ekonomija što više razvija. To je budućnost i to treba razvijati.
Tako da ovo je jedan korak. Ovo je jedan dobar korak. Ovo je korak kada je u pitanju fond. Ovo je korak i kada je u pitanju zaštita životne sredine i kada je u pitanju otpad. Znači, idemo. Kreće se to napred, samo ja očekujem da ćemo uspeti da ubrzamo po nekim principima kako ih ja vidim. Hvala lepo.

Hvala.
Vladimir Pavićević, a neka se pripremi Ljubiša Stojmirović.