Gospodine predsedavajući, uvažena gospođo ministre, drage koleginice i kolege, evo drago mi je da su moji amandmani, ajde da kažem, probudili veliku pažnju i bilo mi je stvarno veliko zadovoljstvo jutros na Odboru za zaštitu životne sredine da je moj amandman jednoglasno prihvaćen iako ga je Vlada odbila. I to moram da kažem da je, evo prvi put za ovih godinu i devet meseci, da se sa jednim takvim amandmanom nešto desi, i zato mi je zadovoljstvo veće.
Šta je bila moja ideja. Ja sam i pokušao i kada sam prekjuče govorio u načelnoj raspravi, pre svega da ukažem na nelogičnosti kada mi sada govorimo o Zakonu o otpadu, a da na jedan adekvatan način ne rešimo pitanje, ne samo divljih deponija na teritoriji lokalnih samouprava širom Srbije, nego uopšte odlaganje i naravno, deponovanje smeća.
Mi imamo nacionalnu strategiju. Nacionalna strategija je obuhvatila tzv. regionalne centre za sakupljanje, odnosno regionalne deponije. Nažalost, mi u Srbiji imamo primere, moram da kažem i dobrim delom, opstrukcije lokalnih samouprava.
Gospodin Blažić, koji je predsednik Odbora za zaštitu životne sredine, upotrebio je jednu lepu definiciju jutros na Odboru, a to zbog javnosti koji gledaju ovaj TV prenos moram da ponovim, a to je, pre svega, da lokalne samouprave, na žalost nemaju praksu, da im je nekada u interesu da imate što veći broj divljih deponija, onda imate svoj mali fond u komunalnom preduzeću, pa onda određujete firme koje će da čiste te divlje deponije, onda se naravno talite sa tim firmama i nije vam uopšte interes da na sistemski način rešite pitanje i odvoženja i deponovanja smeća.
Pošto sam predsednik opštine bio nekih 10 i po godina, a sada sam predsednik SO Topola, ja sam pribegao jednu metodu koju smatram da je poučna za druge lokalne samouprave a to je da se uradi jedan projekat privatnog javnog partnerstva i da se globalno, na teritoriji čitave lokalne samouprave, ovaj problem reši i zbog toga sam ponudio amandman i ovome zakonu, da se nateraju lokalne samouprave.
Ako sam ja mogao to u Topoli da rešim na adekvatan način, da bukvalno svako domaćinstvo, bez obzira da li je u gradu ili na selu, ima svoju kantu za smeće, organizovano odvoženje smeća, zatim da imate primarnu reciklažu tog smeća, a ono što ne može da se reciklira da ide ugovorom na regionalnu deponiju, na tzv. trajno skladištenje, ako smo mi to mogli da uradimo i da to na trajan i adekvatan način rešimo, onda to mogu i svi ostali u Srbiji.
Nelogično je opravdanje koje sam jutros čuo od saradnika Ministarstva, odnosno ministra poljoprivrede, u čijem je okviru i zaštita životne sredine, da, ne znam, ako se moj amandman usvoji, da će tu da nastane problem sa sredstvima, gde će se ta sredstva uplaćivati, na koji način.
Šta ja konkretno tražim? Tražim da se opštine koje nisu rešile na adekvatan način odvoženje smeća, da se proglase za zagađivače. Ja još jednom zbog građana da ponovim, ako lokalna samouprava nije sposobna da reši primarnu stvar zbog koje postoji, a to je da reši pitanje smeća sa svoje teritorije, onda ona to treba da plati, a da plati u budžet Republike Srbije, odnosno u taj tzv. zeleni fond koji će se osnovati, a da onda tim sredstvima Vlada Srbije ima mehanizme da interveniše i da jednostavno u tim lokalnim samoupravama ona na određeni način, bar na tim mehanizmima, mi smo Srbi poznati jedino kada nas udarite po džepu da onda se pokrenemo i da neke stvari rešavamo, i da na takav način lokalne samouprave se pokrenu da mehanizam privatnog javnog partnerstva prosto urade i na svojim teritorijama i da mi ovakvu situaciju kao što danas imamo širom Srbije, kada krenete bilo gde, ja sam pomenuo nacionalne parkove i turističke centre, da vidite ogromne količine smeća kraj puta.
Ne stoji ni argument koji sam jutros čuo na Odboru, da lokalne samouprave Zakonom o organizovanju lokalnih samouprava, odnosno Zakonom o lokalnoj samoupravi su jedine nadležne da te stvari organizuju na svojoj teritoriji.
Rekao sam jedan primer iz 2008. godine, kada sam kao predsednik opštine na svoju inicijativu na sednici skupštine opštine doneo odluku o uvođenju tzv. ekološke takse na teritoriji svoje opštine.
Šta je to konkretno značilo? Mi smo uveli tzv. „ ekološke sos telefone“ i imali smo dežurnu službu koja je intervenisala na dojave građana da bilo ko ko prolazi kroz Topolu tranzitno izbacuje smeće kraj puta i ako ga neko od građana fotografiše i tu fotografiju ili prosledi dojavu registarske oznake auta iz koga je smeće bačeno, komunalna inspekcija izlazila na lice mesta, to fotografisala i odmah smo davali sudijama za prekršaje, a doneli smo bili na lokalnoj sednici drakonske kazne.
Za izbacivanje kese sa smećem iz auta 2008. godine smo doneli da se plaća kazna 50.000 dinara i sve preko toga, imali smo 200.000 za veće prekršaje i to je funkcionisalo par meseci, dok nažalost nismo kaznili jednog advokata iz Užica, koji se žalio Ustavnom sudu.
