Zahvaljujem.
Reč ima predsednik poslaničke grupe narodni poslanica Nataša Vučković.
Izvolite, gospođo Vučković.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, slušajući ministre danas ovde, a naročito ministra Sertića, meni se nameće pitanje – šta bi ova Vlada radila da nema budućeg vremena. Mi ćemo ovo, mi ćemo ono, mi želimo ovo, mi ćemo uraditi ono, mi ćemo departizovati javna preduzeća, mi ćemo stvoriti uslove za javno-privatna partnerstva, mi ćemo uraditi… Sve to isto slušamo mi već četiri godine. Znači, bilo bi sada, posle četiri godine, mnogo adekvatnije da slušamo prošlo vreme. Dakle, uradili smo ovo, uradili smo ono, profesionalizovali smo javna preduzeća, stvorili smo put za nove investicije, za nova javno-privatna partnerstva, dakle, to bi bilo neko normalno i očekivano ponašanje Vlade danas nakon četiri godine. Mogu da razumem da su bile dve vlade, ali istog sadržaja, istog sastava, manje ili više, ista koalicija je na vlasti od 2012. godine.
Evo mi danas razgovaramo, pre svega, vrlo važno da kažem zbog građana, mi danas imamo sednicu zakazanu u subotu za ponedeljak sa 14 tačaka dnevnog reda. Retko koja između njih ima međusobne veze i neke sličnosti po temi, problematici koju obrađuje. Zakazana je hitno. Neki zakoni su stigli u Skupštinu tek u subotu popodne, tako reći, petnaestak, dvadesetak minuta pre nego što je saziv poslat narodnim poslanicima. I sada naravno građani koji gledaju ovu našu sednicu i kojima je u interesu da saznaju, da budu obavešteni, to je njihovo pravo, kako će ovi zakoni uticati na njihov život i rad, oni sada slušaju naizmenično naše govore i o javnim preduzećima i o javnom zdravlju i o zaštiti od zaraznih bolesti i o metrologiji. Manje smo se bavili ovim međunarodnim sporazumima čija je ratifikacija takođe predviđena ovim dnevnim redom.
Dakle, to onemogućava da građani ostvare svoje pravo, da budu dobro obavešteni o tome šta radi Narodna skupština. Ova rasprava koja će trajati danas od 14 tačaka dnevnog reda, nije dobra. Nije dobra na način na koji radi Vlada, na način koji radi Skupština i način na koji mi svi zajedno tretiramo građane Srbije.
Naravno, ona nije dobra ni za odnos vlasti, odnosno većine i opozicije, zbog toga što se na ovaj način želi opoziciju onemogućiti da se blagovremeno i kvalitetno spremi za ove zakone. Naravno, Vlada raspolaže mnogo većim stručnim aparatom i to je uvek prednost na njenoj strani po tom delu.
Međutim, mi smo radili tokom ovog vikenda izuzetno mnogo i podneli smo više od 150 amandmana na sve ove zakone. Naravno, da ćemo glasati protiv svih ovih zakona, jer smatramo da ovo nisu dobri zakoni.
Ono što možemo očekivati i mislim da je građanima važno reći, to je da u narednih nekoliko nedelja ili dve, do očekivanih raspisanih izbora za Narodnu skupštinu, možemo očekivati da će svako ministarstvo sada pokušati da vrlo brzo na hitan način, dovrši sve ove nacrte zakona na kojima je radilo. Očigledno dosta sporo tokom narednih proteklih meseci i sada će ih ubaciti u Skupštinu da na brzi način, po hitnom postupku, sa što manje očiju kontrole, ovi zakoni sada prođu. Evo, danas mi razgovaramo o javnim preduzećima i o svim ovim drugim tačkama dnevnog reda.
S obzirom na to, da za neke tačke objektivno nismo imali mogućnosti da sa svojim stručnjacima, analiziramo neke zakone, mi smo morali da pribegnemo čak i praksi onog što se zovu protesni amandmani, što ne volimo kao praksu, ali je to odgovor na jednu praksu lošu, parlamentarnu praksu, da po hitnom postupku, preko noći dobijemo jednu grupu zakona i odmah otvorimo raspravu o tome.
Morala bih još nešto da kažem gospodine predsedavajući, mislim da je na vama da o tome malo vodite računa i sledeći put, kad ministri već dođu u Skupštinu da predstave svoje zakone predstavnicima građana i građanima koji nas gledaju, bilo bi dobro da svojom prezentacijom zakona koji predlažu, malo doprinesu izgradnji dostojanstva Skupštine time što će te prezentacije biti dobro pripremljene, pomoći poslanici, ali pre svega građanima da ih dobro prate, da dobro razumeju o čemu se radi. Ne mislim na ministra Sertića, on moram da kažem, dobro prezentuje svoje zakone, koje na žalost, kao suština nama nisu dobri, ali o tome ćemo sada govoriti.
Dakle, prelazim sada na govor o Zakonu o javnim preduzećima. Ko pamti 2013. godine mi smo usvojili ovaj Zakon o javnim preduzećima, to je bio zakon, takođe, ove većine, samo drugog premijera.
Tada se govorilo da je to jedan istorijski Zakon o javni preduzećima, koji će dovesti do profesionalizacije, depolitizacije, departizacije, itd. Ja sam pronašla u svojoj arhivi nekoliko naših opozicionih govor sa te sednice Narodne skupštine. Verujte mi da gotovo 80% može da bude ponovo primenjeno i danas, naročito u onom delu koji se tiče departizacije, odnosno depolitizacije javnih preduzeća.
Ono što je naše glavno pitanje – zašto se Vlada nije pridržavala odredbi Zakona koje je sama donela 2013. godine. Znate ministre, ne možete vi nama više danas prebacivati krivicu za stanje u javnim preduzećima, kada četiri godine imate priliku da u ovom ili onom sastavu, možda vi lično niste bili tu, ali računamo da ova koalicija ima neki program rada već od 2012. godine, dakle, ništa niste preduzeli da se stanje u javnim preduzećima popravi. To je ono što je za nas ključno pitanje.
Vlada je imala obavezu po tom zakonu da do 30. juna 2013. godine sprovede konkurse za izbor direktora. Zašto to nije uradila? Mi smo znali da nećete to uraditi i onda smo vam rekli – ne očekujemo da nećete to uradi. To se, naravno, pokazalo kao tačno. I, sada kažemo – neće ovaj zakon dovesti do departizacije, niti do profesionalizacije upravljanja u javnim preduzećima i videćemo se posle novih izbora, sa možda novim sastavom Vlade i videćete da se ništa neće promeniti. Znači, nejasne su namere ovog zakona i upitni potpuno efekti ovog novog zakona.
Ono što nas dodatno brine – zašto se ovaj zakon donosi, tako važan zakon, donosi se bez javne rasprave? Ja sada vidim u obrazloženju Ministarstvo je postalo obrazloženje da je samo smatralo da nema potrebe da se održi javna rasprava. Evo, neki zaključak je bio 24. decembra. Pogledajte sada sledeće, još nam dajete u obrazloženju – 30 decembra, znači, ponavljam datum, naglašavam, 30. decembra 2015. godine Ministarstvo je predstavilo Nacrt ovog zakona Privrednoj komori Srbije. Naglašavam datum, svi znamo kakvo je raspoloženje, naročito radno 30. decembra u Srbiji. Dakle, ne verujem da je to bio neki mnogo plodotvoran sastanak, a očigledno je bilo da je Ministarstvo radilo na brzinu i da nije htelo da sasluša sve one bitne aktere, sve one zainteresovane strane, koje bi imale šta da kažu na ovakav jedan Nacrt zakona.
Ono što je, danas je ministar rekao i to potvrđuje ono što sam malopre rekla da ovim Predlogom zakona treba da se isprave loša rešenja iz prethodnog zakona, odnosno nedorečenosti, itd. Mi to potvrđujemo, ali sa ovim Predlogom zakona neće ništa naročito promeniti, a potvrđuje se da smo onda imali 2013. godine pravo kada smo kritikovali prethodni zakon. Tako će se i sada potvrditi isto.
E, sada, da konkretno kažem nešto o nekim ključnim odredbama ovog zakona. Pre svega, nama se čini da je vrlo nejasno i nedorečena definicija delatnosti od opšteg interesa, kako je ona definisana članom 2.
Vrlo nam se čini zabrinjavajuća odredba, kao jedna vrlo netransparentna, koja stvara mogućnost velike politizacije, odnosno političkog odlučivanja, oko mogućnosti ulaganja kapitala i osnivanja drugih preduzeća koja se ne bave delatnošću od opšteg interesa. Ne razumemo šta je tu namera Vlade, ali nam se čini da to nema neku veliku zasnovanost.
Vrlo su nejasne, nedovoljne i nestručne odredbe koje bi trebalo da vode departizaciji transparentnosti i profesionalizaciji. Ja tu moram da se konkretno referišem na određene članove, pre svega, na kriterijume koji su potrebni za izbor direktora.
Pre svega, zahteva se, to su govorili 2013. godine, zahteva se visoko obrazovanje na osnovnim studijama, isključivo. Nije jasno šta znači da kandidat mora da ima tri godine radnog iskustva na poslovima koji su povezani sa poslovima javnog preduzeća. Kako se to utvrđuje šta su poslovi koji su povezani sa poslom jednog preduzeća.
Sledeći kriterijum je, da kandidat mora da poznaje oblast operativnog upravljanja. Kako se to dokazuje, ko poznaje oblast korporativnog upravljanja? Takođe, mora da ima radno iskustvo u organizovanju rada i vođenju poslova. Krajnje proizvoljna odredba, koja ne daje nikakvu garanciju da će se zapravo ozbiljno prići profesionalizaciji i izboru najbolji kadrova u izboru direktora javnih preduzeća.
Naravno, sve će ti biti precizirano merilima, ali ja sam čitala i ovu sadašnju uredbu o merilima i složićete se da je s obzirom na zahteve koje ona dodatno precizira, a imajući u vidu kako je sastavljena komisija za izbor takva komisija nije u stanju da procenjuje ove kriterijume. Dakle, tu se radi o vrlo konkretnim stvarima.
Smatra se da je veliki napredak time što je dato da direktor bira izvršnog direktora, odnosno ih praktično imenuje. Istina neki kriterijumi su ovde precizirani. Smatramo da to nije najbolje rešenje, da bi bilo bolje da tu postoji neka korelacija i sa nadzornim odborom.
Takođe, kod nadzornog odbora, gotovo je groteskna odredba kojom se kaže – da predsednika i članove nadzornog odbora javnog preduzeća, čiji je osnivač Republika Srbija, imenuje Vlada na period od četiri godine, od kojih je jedan član nadzornog odbora iz reda zaposlenih, a jedan član mora biti nezavisan član nadzornog odbora. Od čega nezavisan? To je toliko jedna groteskna odredba da prosto se postavlja pitanje da li je treba dalje komentarisati.
I naravno ima jedna odredba koja se u praksi pokazala vrlo loša, a pokazaće se i ubuduće, a to je član 58. oko raspodele dobiti, gde javno preduzeće i društvo kapitala dužno je da deo ostvarene dobiti uplati u budžet Republike Srbije po završnom računu za prethodnu godinu, a visina i rok za uplatu dobiti utvrđuje se zakonom, odnosno odlukom o budžetu za narednu godinu. Ovo uvodi jedan vrlo visok stepen nepredvidljivosti u radu svakog javnog preduzeća, zato što javno preduzeće nikad neće znati na koji način će moći da usmeri svoju dobit, u kom pravcu, jer ga na kraju svake godine može sačekati, iznenaditi odluka o budžetu umesto da uloži u razvoj u infrastrukturu itd, na taj način će biti onemogućeno da u punoj meri ostvari svoj plan.
Ima tu još raznih odredbi. Recimo, oko ovog plana poslovne strategije. Recimo, javno preduzeće treba tim planom poslovne strategije da definiše sredstva, odnosno način na koji će se davati pomoć, organizovati sportske aktivnosti, propaganda, reprezentacija, itd, što je vrlo interesantno zbog čega se baš sportske aktivnosti izdvajaju kao neka posebna aktivnost. Nama se čini važnijim da se tu na drugačiji način precizira izdvajanje za pomoć i zajednici bilo lokalnoj, bilo široj zajednici.
Dakle, ono što mi želimo da naglasimo kad govorimo o ovom zakonu, to je da ne očekujemo da će ovaj zakon ovako kako bude donet na bilo koji način od javnih preduzeća učiniti politički manje zavisne, više profesionalne, ka uspehu usmerene i orjentisane, preduzeća i korporacije, već da će se zadržati ono što je i sada njihova karakteristika, a da je to u stvari jedan partijski plen u kome se posle izbora zapravo raspodeljuju uticaji ili delovi.
I ono što je naravno vrlo važno, bez obzira na to što postoje danas odredbe i propisi o maksimalnom broju zaposlenih u javnom sektoru, javna preduzeća su meka za partijsko zapošljavanje i mi to svi znamo i to znaju svi građani Srbije, u svakoj opštini, u svakom gradu, i naravno, na nivou Republike.
Mi smo govorili o tome i kada je bilo reči o budžetu da je negde oko 130 miliona evra u budžetu namenjeno zaključivanju raznih ugovora o delu, o privremenim poslovima, itd, čime se zapravo omogućilo partijsko zapošljavanje za nekih 20 do 30 hiljada ljudi i time se naravno narušava i svaka priča o tome da gradimo neku efikasnu upravu, odnosno da pokušavamo da uticaj države u privredi ograničimo kako bi to bila stvarna tržišna privreda.
Dalje ću govoriti kratko samo o ovom Predlogu zakona o sticanju prava svojine na zemljištu, objektima i vodovima privrednog društva za proizvodnju i preradu čelika „Železara“ Smederevo. Nama je ovaj zakon potpuno nejasan. Vrlo je interesantno da je ovaj zakon stigao u Skupštinu u skoro 16 i 30 u subotu. Dakle, nešto što je očigledno bilo u nacrtu na Vladi tog dana. Ovaj Predlog zakona je tako formulisan da on predstavlja pravni osnov za sticanje prava svojine, ali nigde nije precizirano koje svoje svojine.
Rekao nam je ministar da mi ne znamo šta je imovina Železare Smederevo, što je za nas potpuno začuđujuće, s obzirom da je Železara Smederevo bila predmet jednog pravnog posla sa US Stilom, kada je US Stil to kupovao u privatizaciji, a i posle toga kada je to Vlada Srbije otkupljivala od US Stila. Da li je moguće da danas imamo zaista takvo obrazloženje?
Mi smo svojevremeno, DS dok je bila u Vladi, donela je Zakon o javnoj svojini, kojim je bilo inače cilj da se upravo takve stvari spreče.
Vidite, Predlog zakona predviđa da svim javnim preduzećima, čiji je osnivač Republika Srbija, prestaju upisana prava na katastarskim parcelama, na kojima se nalaze isključivo objekti Železare. A nigde se ne navode podaci kojim javnim preduzećima, kako će se to odraziti na stanovnike Smedereva, koja to upisana prava prestaju, kakve su posledice upravo za opšti interes jer javna preduzeća obavljaju delatnosti od opšteg interesa valja, o tome pričamo pod tačkom jedan ovog dnevnog reda.
Tu ima jako mnogo drugih problema, za nas je vrlo interesantno da vidimo da li je u izradi ovog predloga učestvovala država, pravobranilaštvo Republike Srbije, kao državni organ koji štiti imovinska prava i interes Republike Srbije, ali ima i savetodavnu neku funkciju, te nas zanima kakvo je njegovo mišljenje o ovom Predlogu zakona.
Neću govoriti o javnom privatnom partnerstvu, o tome će moje kolege, javno zdravlje i ako ministar nije tu, javna rasprava o ovom zakonu je održana. Izgleda da je bila vrlo sadžajna i to je nešto što je dobra praksa. Ministarstvo je čak vrlo detaljno obrazložilo i sadržaj javne rasprave toliko da je čak u nekim trenucima groteskno obrazloženje svih elemenata koji su vodili Ministarstvo do toga da neki predlog u javnoj raspravi prihvati ili odbije.
U tome da li će se zadržati naziv zakona „javno zdravlje“ ili će biti „narodno zdravlje“, Ministarstvo je dalo jednu vrlo detaljnu, čak englesku lingvističku elaboraciju termina, što je vrlo dobro i mi to podržavamo, ali bi smo voleli da zamolimo Ministarstvo da i u srpskom jeziku koji koristi, a daje nam ga u obrazloženju zakona, vodi računa o pravopisu srpskoj jezika, te da Ministarstvo ne bude nosioc nego nosilac aktivnosti i javne rasprave o ovom Predlogu zakona.
Moje kolege će u daljoj raspravi govoriti o drugim predloženim zakonima. Naši amandmani na ove zakone su brojni, mi ćemo glasati protiv svih ovih zakona. Zahvaljujem se na pažnji.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Željko Sertić. Izvolite.

Iskomentarisaću samo nekoliko vaših opaski koje smatram da su veoma važne radi razjašnjenja, ne samo ovde u parlamentu nego i prema građanima naše zemlje.
Rekli ste da jedan član zakona o javnim preduzećima predstavlja groteskni član u kome definišemo nezavisnog člana nadzornog odbora. Zar vama to nije pozitivna stvar ako kažemo da treba neko da bude nezavisan od toga da ne može da bude iz reda zaposlenih ako ne može da bude iz reda osnivača, da li je to opština, republika ili pokrajina i da treba da bude nezavisan upravo od političke pripadnosti bilo kojoj političkoj partiji.
Vi sve vreme pričate o tome da radite na depolitizaciji i da se zalažete za tako nešto. Nas optužujete da to nismo uradili, a sada kada to uradimo, onda kažete – taj član je grotekstan. To prosto stvari nisu, više ih doživljavam kao nekakvu vrstu političke izjave.
Sa druge strane, ne znam koliko ste razumeli zakon koji definiše pitanje imovine i definisanja promene namene imovine Železare Smederevo. Ja ne znam kako ste vi prodali Železaru pre mnogo godina US Stilu sa tako nerešenim pitanjima? Mi na ovaj zakon ni jednim kvadratnim centimetrom ili milimetrom ne uzimamo ništa više niti oduzimamo bilo šta kome onoga što je van današnjeg vlasništva Železare, ali menjamo namenu.
Moramo da definišemo precizno i jasno šta je to što je danas u posedu „Železare“, koju namenu ima, ima li upotrebnu dozvolu, da li treba nešto da se promeni u tom delu i na koji način, na najbolji mogući i efikasan način da to bude realizovano. A, sve kako se završilo sa U.S. Steel, možda i jeste deo svega toga o čemu smo pričali. Tako da, ne razumem vaše opaske. Zamolio sam u ovoj raspravi da budemo svi konkretni, da damo predloge kako nešto da se poboljša. Ja od vas nisam čuo ni jedan jedini predlog kako nešto da bude bolje, kako da bude konciznije, kako da neke stvari ustožimo. Ja sam ponosan zbog toga što vi kažete – da, usvojili smo jedan zakon 2013. godine i sada radimo novi zakon koji je još strožiji, a puno toga je urađeno u međuvremenu imaćemo prilike u raspravi da vam pokažemo koliko je stvari urađeno i na kraju, pravobranilaštvo je dalo saglasnost bez primedaba na ovaj tekst zakona.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Nataša Vučković, pravo na repliku.

Drago mi je za pravobranioca.
Vidite, gospodine ministre, vi mene očigledno niste razumeli. Nije dobra formulacija biti nezavistan član. Trebalo je da definišete od čega i na koji način nezavistan. Ja, naravno, jesam za nezavisnost, ali govorim o sledećoj stvari. I ovi članovi koji su po političkoj liniji bi trebalo da budu stručni, kvalitetni, kompetentni, jer jedino na taj način mogu da štite interese Republike Srbije i Vlade Republike Srbije u nadzornom odboru. O tome nema ni reči u Zakonu o javnim preduzećima, kako će se Vlada ophoditi pri izboru tih članova. A, način na koji ste formulisali to da jedan član treba da bude nezavistan, to apsolutno nije razumljivo od koga nezavistan. To je ono što sam rekla, i način na koji je to formulisano jeste grotekstan.
Što se tiče Zakona o „Železari“, ja sam vrlo jasno precizirala na koje odredbe mislimo.
Što se tiče vaše primedbe da mi treba ovde da damo konkretne, ja mislim, gospodine ministre, da vi možda niste razumeli da mi danas imamo načelnu raspravu. U načelnoj raspravi se govori o tome, pre svega, da li su zakoni potrebni. Mi imamo pravo kao narodni poslanici da kažemo da li je ovaj zakon potreban, nije potreban, prethodni nije primenjen itd. Ovo je načelna rasprava. Podneli smo, kao što sam rekla, 150 amandmana na ove zakone i o svim konkretnim predlozima za poboljšanje tekstova, mi ćemo imati prilike da razgovaramo za dva dana. Hvala.

Reč ima ministar.

Iz vašeg izlaganja mogu samo da razumem da ste vi protiv ovog zakona i protiv usložnjavanja i definisanja mnogo boljih uslova za izbor direktora, za izbor članova nadzornih odbora, jer mi smo vrlo jasno i precizno pokazali koliko smo kriterijume podigli u tom smislu. Ja bih voleo da ste možda dali vi obrazloženje nama svima ovde kako je to „Železara“ privatizovana pre mnogo godina prema U.S. Steel? To su pitanja koja bi trebalo danas ovde da pričamo, kada pričamo o „Železari“.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Dejan Radenković.

Hvala.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče poslaničke grupe SPS, mi podržavamo sve predložene zakona koji su u ovom načelnom i jedinstvenom pretresu danas na dnevnom redu. Ja ću se fokusirati najviše na Predlog zakona o javnim preduzećima, a moje uvažene kolege i koleginice će o detaljima, o nekim drugim zakonima, svako prema onoj profesiji kojom se bavi.
Pre samo tri godine smo raspravljali o Zakonu o javnim preduzećima i tada smo imali za cilj da unapredimo korporativno upravljanje. Imali smo i želju da dobrim pravnim okvirom obezbedimo pristup dobrog domaćina u vođenju javnih preduzeća, obezbedimo odgovarajući sistem kontrole, a naravno, i sankcije za neodgovorno poslovanje. Pokazalo da nismo uspeli do kraja, da je zakonski okvir u praksi pokazao nedostatke i pravne praznine, a posebno u delu koji se odnosio na kontrolu i odgovornosti u upravljanju javnim preduzećima.
Šta su osnovne promene u ovom još jednom Predlogu zakona o javnim preduzećima? Mogu da kažem da Predlog zakona predviđa da direktore javnog preduzeća imenuje Vlada na period od četiri godine, a na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Predlog zakona predviđa da direktor javnog preduzeća nije član organa političke stranke, odnosno da mu je određeno mirovanje u vršenju funkcije u organu političke stranke. Direktor javnog preduzeća, kao što sam već rekao, imenuje se na konkursu koji sprovodi komisija od pet članova, od kojih je jedan predsednik. Samo da napomenem, predsednika i dva člana imenuje Vlada na period od tri godine, a onda jednog člana imenuje dvotrećinskom većinom resorni odbor skupštine nadležne za poslove privrede i na period od tri godine. Jednog člana za svako imenovanje imenuje Vlada pojedinačno.
I ovaj put ću ponoviti da primedba da Vlada postavlja rukovodioce javnih preduzeća, da je to izvrgavanje ruglu jedne ideje departizacije i jedna notorna besmislica.
Ako polazimo od pretpostavke da treba da postoje javna preduzeća u vlasništvu države, bilo Republike Srbije, autonomnih pokrajina ili lokalnih samouprava, onda ta preduzeća moraju da nekome odgovaraju za svoje poslovanje, a taj neko su vlasnici, odnosno predstavnici vlasnika, u ovom slučaju su to građani Srbije.
Ne vidim, ali bih voleo da me neko prosvetli, gde je logika u tome da direktora javnog preduzeća treba da bira neko ko nije predstavnik vlasnika? Šta će te ljude motivisati da rade dobro i ko treba da izabere te ljude, da li će npr. partija A ili partija B polagati račune za rad javnih preduzeća građanima, bez da ima mogućnost da barem nadgleda proces izbora menadžmenta?
U čemu je uopšte odgovornost bilo koje partije za rad preduzeća u kome niti postavlja menadžment, niti može da ga smeni? Ako ćemo već umesto javnog nadmetanja, u kome pobeđuju najbolji i gde najbolji ne sme biti član organa stranaka, ići na potpuno istiskivanje direktno izabranih predstavnika naroda, zašto onda ne bismo privatizovali sva javna preduzeća i završili sa tim procesom za svagda?
Ako Vlada ne radi dobro ovaj posao, naravno, narod će je smeniti. Sada smo ušli u ritam da se provera radi na dve godine, tako da je i odgovornost Vlade uvećana.
Posebno bih istakao da je od samog kriterijuma i sastava tela koje biraju rukovodioci mnogo bitnije to što su javna preduzeća dužna da na svojoj internet stranici objave, navešću nekoliko stvari: pod jedan, radne biografije članova nadzornog odbora, direktora i izvršnih direktora, organizacionu strukturu, godišnji, odnosno trogodišnji plan, program poslovanja, kao i sve njegove izmene koje se budu dešavale i izvod iz tog programa, tromesečni izveštaj o realizaciji godišnjeg, odnosno trogodišnjeg programa poslovanja i godišnji finansijski izveštaj sa mišljenjem ovlašćenog revizora, naravno, kao i sve druge informacije koje su značajne za javnost.
Nema boljeg načina da se spreči izbor nekompetentnih od javnosti u radu. Tako da nam se valjda neće ponoviti da se biografije kriju. Takođe, sa biografijama, trogodišnji planovi su dokaz da je neko elementarno ili sposoban da vodi preduzeće, kako kada dolazi na njegovo čelo, tako i kada se mere njegovi rezultati. Godišnji, odnosno trogodišnji plan poslovanja sadrži planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirane nabavke, plan investicija, planirani način raspodele dobiti, odnosno planirani način pokrića gubitka, elemente za celovito sagledavanje cena proizvoda i usluga, plan zarada i zapošljavanja i kriterijume za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju. Ne bih da ulazim u detalje, ovde je potpuno jasno da se uvodi ozbiljna kontrola u javna preduzeća.
Ono što bih hteo da napomenem je da je ovaj plan javan i kako je on postao javan, znači, nema boljeg načina da se poslovanje preduzeća iznese pred sud stručne javnosti. Takođe, da bi mogli govoriti o stručnosti i rezultatima, izuzetno je bitno što zakon kaže da je zabranom korišćenja imovine, aktivnosti, imena i vizuelnog identiteta javnog preduzeća u svim aktivnostima, vezanim za političke stranke i izborne kampanje, kao i svaka druga upotreba javnih preduzeća u političke svrhe i da se javno preduzeće koje nema konkurenciju na tržištu delatnosti od opšteg interesa, ne može oglašavati bez saglasnosti osnivača. Smatram da je ovo odlično i da je ovo veliki napredak. Kada imate ovakve odredbe, pod uslovom da imamo spremnost svih da se drže zakona kao pijan plota, drastično se smanjuju mogućnosti da javna preduzeća budu više Ali Begova slama, koju svako razvlači kako ko hoće.
Vredi istaći da period obavljanja funkcije vršioca dužnosti direktora ne može biti duže od jedne godine, a ista osoba ne može biti dva puta imenovana za vršioca dužnosti direktora. Status v.d. nam govori da ili imamo menadžera koji ništa neće da radi ili da Vlada nema vremena ili želje da se sa nekim teškim pitanjima uhvati u koštac. Zato je posebno odlično što nema ponavljanja v.d. statusa.
Zakon predviđa da nadzorni odbor preduzeća, čiji je osnivač Srbija, ima pet članova koje imenuje Vlada na period od četiri godine. Članovi nadzornog odbora moraju imati kvalifikacije koje im omogućavaju da se bave onim što jeste njihov posao, a ne da budu, kao što je često do sada bio slučaj, profesionalni primaoci naknada za prosto pojavljivanje i aminovanje svega što im servira menadžment.
Jako je bitno što u nadzornom odboru sede predstavnici zaposlenih, jer nam iskustvo pokazuje da su u mnogim javnim preduzećima upravo predstavnici sindikata ili ti zaposleni bili ti koji su prvi ukazivali na potencijalne probleme, a i zloupotrebe. Doduše, tako je bilo i u prethodnom zakonu. Moramo ne samo da zadovoljimo formu, nego da jurimo suštinu koliko god da je ona nekada brza.
Predviđeno je ukidanje izvršnog odbora, kao suvišnog kolektivnog organa, dok će direktor od zaposlenih birati izvršne direktore i njih je najviše sedam .
Mi smo podneli nekih par amandmana. Jedan se odnosi na upravo predviđene novčane kazne za odgovorno lice u javnom preduzeću, koje sada stoje od 50 do 150 hiljada, mi smo povećali od 500 do milion i 500. Znači, kada bude neko dobro znao da će biti dobro kažnjen, razmisliće da li će da dostavi godišnji izveštaj, odnosno trogodišnji program poslovanja u propisanim rokovima, da je utrošio sredstva za određen namene iznad visine utvrđene tim programom ili ne dostavi tromesečni izveštaj u roku. Kazne su predviđene ukoliko javno preduzeće ne sprovodi usvojeni godišnji, odnosno trogodišnji plan poslovanja u delu koji se odnosi na zarade zaposlenih i vrši isplatu zarada bez overe obrazaca ili ne objavi na internet stranici podatke.
Predlogom zakona onemogućava se nekontrolisano osnivanje javnih preduzeća na lokalnom nivou, kao i ostavljanje već osnovanog javnog preduzeća sa npr. jednim zaposlenim i ogromnim dugovima i gubicima.
Javno preduzeće dužno je da deo ostvarene dobiti uplati u budžet. Nemam ništa protiv, mada imam tu neku ideju, ali o tome bi trebali malo duže da razgovaramo. Mislim da jednostavno ne treba to da shvatimo kao implicitno oporezivanje i da bi trebalo da radi svako svoj posao. Naravno da nemam ništa protiv da se dobit uplaćuje osnivaču, ali da ne bude ni takmičenje na uštrb nekih drugih stvari, jer ipak su javna preduzeća servis građana.
Neke primedbe koje ovde ističem su samo dokaz da imamo različita gledišta kod operativnih pitanja, ali oko strateških stvari smo saglasni u potpunosti.
Kada je bio usvojen i prethodni Zakon o javnim preduzećima, vodili smo ozbiljnu polemiku, čak i u plenumu, pa i na Odboru za privredu, oko dela gde se traži tri godine iskustva u oblasti poslovanja preduzeća. Mi smatramo da je to pogrešan pristup. Zašto? Objasniću, kao što sam i tada objašnjavao. Specifično iskustvo nije ikakva garancija menadžerskih stručnosti. Moglo je da se isključivo zahteva da direktor ima određeni broj godina iskustva na menadžerskim pozicijama.
U skladu sa tim smo isto podneli jedan amandman, kada smo prethodni zakon popravili u tom pogledu, a vi, ministre, pogledajte sa svojim saradnicima, pa možemo da razmenimo argumente, ako ste raspoloženi.
Top menadžer po najmanje treba da ima tehničku stručnost, već on treba da ima konceptualne stručnosti, gde tehnički fokus može biti prepreka, a nedostatak menadžerskih stručnosti, iskustvo, veliki nedostatak. Ključni zadatak top menadžera nije da zna tehničke karakteristike, procese i inženjerske aspekte. Mislim da bi najbolji top menadžeri bili profesionalci u svojim tehničkim oblastima.
Kao što znamo, u praksi nije tako. Dobar top menadžer mora da zna da planira proces strateškog planiranja, da zna da upravlja svim stejk holderima, da izvlači informacije iz dokumenata upravljačkog računovodstva, da organizuje tim saradnice, da motiviše i inspiriše zaposlene i da zna da pregovara i komunicira. Kompetencije top menadžera jesu one kompetencije o kojima se uči na vrhunskim poslovnim školama i dobro se zna šta su one. Bitno je iskustvo na top menadžerskim poslovima, a ne iskustvo u struci.
Voren Bafet bi bio diskvalifikovan kod nas da bude menadžer u većini javnih preduzeća, po ovom predlogu. Bil Gejts ne bi mogao da vodi namensku industriju Srbije, a Majkl Del Zavod za udžbenike, na primer. Vodeća imena domaćeg biznisa bi bili ne odgovarajući kandidati za većinu javnih preduzeća. To jednostavno nije dobro definisan kriterijum. Mi to smatramo, jer nas lišava mogućnosti da privučemo najbolje, a mi želimo da naša javna preduzeća zaista budu ponos Srbije, motori razvoja i da karijera u njima bude prestižna.
Tehnički kriterijum se može ostaviti u znatno blažoj formi. Ono ne mora da iznosi tri godine, ali mora da zahteva iskustvo na top menadžerskim pozicijama i, po mogućnosti, najbolje je razraditi pravilnik za kompleksno i sveobuhvatno ocenjivanje kandidata, a potom i njihovih planova. Bilo bi jako dobro da se pokrene rasprava o profilu ljudi koji će sedeti u komisijama za imenovanje. To je vrlo bitno. Nama su potrebni dobri menadžeri iz te oblasti, potrebno je da komisije budu proaktivne, a ne samo nepristrasne i analitične u sprovođenju konkursa.
Potrebno je dobro razmisliti o tome da se iskustva iz menadžmenta ljudskih resursa najvećih svetskih kompanija primene od strane komisija za imenovanje i da u njima sede vrhunski menadžeri ljudskih resursa. To često nije samo ispunjavanje formalnih uslova, što jeste potreban uslov, nego i pažljiva i analitična procena profila svakog od zaposlenih kroz sesije testova, razgovora i upotreba savremenih alata menadžmenta ljudskih resursa.
Uvažene koleginice i kolege, poštovani ministre, možda sam bio malo nepravedan prema radu ljudi koji su pripremali ostale zakone i ljudima koji će imati bolje živote kada se implementiraju isti zakoni koji su danas na dnevnom redu. Ipak, javna preduzeća jesu jedan od naših najvećih problema.
Da istaknem još neke stvari, izmene i dopune Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama idu u susret potrebama budućnosti. Ovo su aranžmani koji mogu rešiti mnoge probleme, od infrastrukturnih do komunalnih. Takođe, moramo da priznamo da smo bili zeleni. Kao država, naučili smo lekcije, nije sramota priznati, učili smo od najboljih i sada mislimo da smo obezbedili okvir za transparentnu i pravičnu tendersku proceduru u postupku traženja privatnog partnera za takve projekte, sa jednakim tretmanom svih ponuđača, naravno, kako domaće, tako i strane.
Usvojeni predlog omogućava jasna pravila za realizaciju projekata od opšteg interesa kroz javno privatno partnerstvo a doprineće i privlačenju domaćih i stranih investitora i banaka za finansiranje i sufinansiranje projekata od opšteg interesa. Svi smo jednaki pred našim zakonima, ali nekada to nije najlakše ostvariti kada se krene u realizaciju kompleksnih ugovornih odnosa. Sadašnje izmene idu u pravcu jednakosti koja je uvek privlačna za najbolje investitore. Većina od njih preferira upravo to, ne da im se daju povlastice jer one zvek znače i dozu zaziranja.
Socijalisti uvek podržavaju ugrožene grupe, tako da su izmene i dopune Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji koji se uz zaštitu socijalno najugroženijih omogućava da blagovremeno izmiruju poreske obaveze smatramo kao dobar korak, ali samo jedan u nizu kojim se mora sistematski rešiti čudna jednačina mešanja prihodne i rashnodne strane u budžetu. Socijalna politika je na rashodnoj, prihodna nije, ali se prihodna strana mora urediti na razuman način.
Što se tiče Predloga zakona o javnom zdravlju, moja uvažena koleginica, prof. dr Slavica Đukić Dejanović će malo detaljnije o Zakonu o javnom zdravlju i Predlogu zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Mogu samo kao ovlašćeni ispred poslaničke grupe da kažem da daju osnovu da se obezbedi visok nivo zaštite života i zdravlja ljudi i sprečavanje, suzbijanje, iskorenjavanje zaraznih bolesti. Nekada smo bili na visokom nivou u ovoj oblasti, pa se sistem lagano kvario, a stvarali su se novi izazovi i ovaj zakon nas vraća u, kako bi rekli, pravom pravcu.
Na samom kraju, naravno, želim da naglasim da SPS, još jednom kažem, podržava, i da ćemo glasati za ovaj set zakona koji je danas na dnevnom redu i koji su predmet današnje objedinjene rasprave. Zahvaljujem se na pažnji.