Gospodine Mirkoviću, ne slušate pažljivo, rekao sam da smatram da nisam prekršio Poslovnik i pitao sam vas da li želite da se Skupština izjasni? Vi ste rekli da…

Da, ali ste dužni da date obrazloženje za to.

Gospodine Mirkoviću, moje je obrazloženje dovoljno da smatram da nisam prekršio Poslovnik. Nažalost, da ste često u ovoj sali Narodne skupštine, znali biste da je to u određenim slučajevima dovoljno obrazloženje. Zahvaljujem se, gospodine Mirkoviću.
Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički načelni pretres o predlozima zakona iz tačaka 1, 2. i 3. dnevnog reda, a e otvaranja pretresa, podsećam vas da, prema članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave u načelu za poslaničke grupe iznosi pet časova, kao i da se ovo vreme raspoređuje na poslaničke grupe srazmerno broju narodnih poslanika.
(Nataša Vučković, s mesta: Poslovnik!)
Već ste se izjasnili. Stavljam vaš predlog…
(Nataša Vučković, s mesta: Po Poslovniku.)
Pa, ne možete dva puta po istom osnovu, gospođice Vučković.
Izvolite, ako želite da kršim Poslovnik.

Obrazloženje, pošto ste me prekinuli prošli put. Znači, mi tražimo produženo vreme za načelnu raspravu o ova vrlo važna dva pitanja, iz razloga što nas niste ubedili niti da postoji razlog za hitnost, niti da postoji bilo kakva mogućnost da će nastupiti štetne posledice. Mi, evo, prihvatamo da radimo tokom vikenda, zbog toga što smo odgovorni prema građanima koje predstavljamo i zbog toga želimo da o ovim važnim zakonima razgovaramo u produženom vremenu. Ne postoji nijedan razlog, osim taj što Vlada loše radi, da mi moramo početi sednicu u pet popodne i raditi za vikend. Razlog što mi ovo radimo je što je Vlada juče podnela zakone u poslednji čas.

Zahvaljujem se, gospođo Vučković.
Kao što smo imali priliku da primetimo, većina je usvojila predlog, a nismo imali nijedan glas protiv predloga narodnog poslanika Igora Bečića, tako da ne razume o čemu vi sada govorite.
Stavljam na glasanje predlog gospođe Vučković da se duplira vreme za ovu objedinjenu raspravu.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – 13, protiv – jedan, uzdržan – jedan, nije glasalo 137, od ukupno 152 narodna poslanika.
Konstatujem da Narodna skupština nije prihvatila ovaj predlog.
Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč sa redosledom narodnih poslanika.
Saglasno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički načelni pretres o: Predlogu zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, Predlogu zakona o opštem upravnom postupku i Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije.
Da li želi reč predlagač ili predstavnik predlagača, dr Kori Udovički, potpredsednik Vlade i ministar državne uprave i lokalne samouprave? (Da)
Izvolite, gospođo Udovički.

Hvala, predsedavajući.
Poštovani narodni poslanici i poslanice, dame i gospodo, zahvaljujem se zaista na prilici da vam predstavim Predlog zakona o sistemu plata u javnom sektoru.
Najpre da definišem. Ovaj zakon bavi se uređenjem plata u javnoj upravi i drugim državnim organima i organizacijama koje ne vrše privrednu delatnost. To je ono što se u uobičajenom govoru često naziva država, a što se u međunarodnoj praksi naziva opštim nivoom države. Mi taj termin još nemamo definisan u našem zakonodavstvu, te ga u ovom zakonu nazivamo specifično definisanim javnim sektorom.
Prvo, želim da istaknem glavne razloge zbog kojih je bilo apsolutno neophodno pristupiti uređenju sistema plata zaposlenih u državi. Trenutno stanje u sistemu plata je neodrživo. Strukturne slabosti u sistemu plata i kontrole rezultirali su preglomaznim sistemom sa preko 2.200 radnih mesta, 70 različitih osnova za naknadu, preko deset različitih osnovica, preko 900 koeficijenata, velikim brojem zakona i podzakonskih akata koji regulišu nivoe plata u 11.000 budžetskih institucija. Ovaj zakon rešava tu neupravljivost, tu nemogućnost efektivne kontrole, netransparentnost i nepravičnost sistema plata u javnom sektoru. On trasira put.
Naime, plate i zarade zaposlenih u pojedinim delovima javnog sektora trenutno su uređene čitavim nizom zakonskih i podzakonskih akata ili čak opštim aktima poslodavaca. Veći broj posebnih zakona uređuje posebne režime plata i zarada za određene organe i institucije, počevši od zaposlenih u pojedinim ministarstvima, koja su izdvojena iz opšteg režima plata državnih službenika i nameštenika, pa preko pojedinih posebnih organizacija, određenih organa u sastavu ministarstava i samostalnih i nezavisnih tela, kao i zaposlenih u javnim službama i organima autonomne pokrajine i jedinicama lokalne samouprave.
Pored toga, plate zaposlenih u javnim agencijama i pojedinim organizacijama, koje je osnovala Republika Srbija, AP ili jedinica lokalne samouprave, uređuju se u skladu sa opštim propisima o radu i opštim aktima same organizacije.
Brojnost propisa kojima se uređuju plate i druga primanja zaposlenih u javnom sektoru, dovela je do potpune neujednačenosti u pravima, a usled metodološki neujednačenog pristupa i načina određivanja plata zaposlenih u javnom sektoru. Pored toga, osnovica za obračun i isplatu zarada nije jedinstvena, već u celokupnom sistemu egzistira preko deset različitih osnovica, koje u velikoj meri variraju u pogledu iznosa, tako da je odnos između najniže i najviše u rasponu od čak jedan prema 19.
Većina osnovica se utvrđuje zaključkom Vlade koji se po pravilu ne objavljuje u „Službenom glasniku“, čime nije obezbeđena željena transparentnost, dok se, s druge strane, osnovica za plate državnih službenika i nameštenika utvrđuje Zakonom o budžetu Republike Srbije za svaku budžetsku godinu. Za lokalnu samoupravu postoje tri različite osnovice, pri čemu je najviša gotovo pet puta veća od najniže.
Posebnim zaključkom Vlade za javne službe uključujući i sve nivoe obrazovanja, centre za socijalni rad, ostale javne službe na republičkom i lokalnom nivou, ustanove kulture, stručne službe organizacija obaveznog socijalnog osiguranja, gde je uključen i čitav sektor zdravstva, utvrđeno je čak pet različitih osnovica. Stanje je slično i u pogledu drugih elemenata za utvrđivanje plata poput koeficijenata, uvećanja plate i različitih naknada u slučaju bolovanja, godišnjeg odmora i sl.
Fragmentacija propisa je, ovo je očigledno, doprinela problemu upravljivosti sistema plata i zarada, s obzirom da je za svaku grupu zaposlenih u javnom sektoru omogućeno i neophodno da se vrše promene u zakonima i drugim aktima koji se na tu grupu odnose sa ciljem promene po pravilu podizanja nivoa plata i dodatnih naknada, a bez sagledavanja istih potreba za promenama drugih kategorija zaposlenih.
S obzirom na netransparentnost takvog sistema i na ovoliku neupravljivost, svako podešavanje zarada u jednom delu sistema izaziva lavinu zahteva da se elementi zarada povećavaju ili podešavaju i u drugim delovima sistema, parcijalno, nekoordinirano, neosmišljeno i to vremenom neizbežno izaziva nekontrolisani rast ukupnog fonda plata i zarada, k tome u onim delovima sistema gde postoje jasni kriterijumi određivanja zarada oni prenaglašavaju ulogu školske spreme, a druge aspekte vrednovanja posla ili zanemaruju ili usredsređuju na one aspekte koji se naročito tiču samo dotične delatnosti. Kao posledica došlo se do sistema u kome zaposleni sa visokom stručnom spremom, koji obavlja složene poslove u nekom delu javnog sektora imaju niže plate ponekad od zaposlenih sa srednjom stručnom spremom u drugom delu sistema. Ovo vrlo često, jednostavno nije pravedno ili ako je pravedno nije jasno obrazloženo što u oba slučaja deluje krajnje demotivišuće na zaposlene.
Takođe, poslovi iste složenosti ili čak istovetni poslovi u različitim delovima javnog sektora plaćeni su često različito, a te razlike u nekim slučajevima mogu biti i značajne. Ovaj problem, naročito izražen kod zajedničkih generičkih takozvanih poslova koji su najlakše uporedivi osim kada se obavljaju u veoma različitim uslovima što opet propisi nužno ne prepoznaje izričito.
Istovremeno zbog netransparentnosti sistema plata subjektivna percepcija kod svih zaposlenih je još u većoj meri usmerena ka utisku o ogromnim i nepravičnim razlikama, čak i tamo gde to zapravo i nije slučaj.
Zbog toga je Vlada pristupila temeljnoj reformi s ciljem stvaranja sistema koji je jednostavniji za upravljanje kontrolu, transparentniji i pravičniji, odnosno koji će obezbediti jednaku platu za iste poslove unutar sistema, a onda kada nije jednaka za isti posao, da je to uslovljeno jasnim razlozima vezanim za uslove rada.
U cilju stvaranja takvog sistema Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave je uz podršku Svetske banke i u saradnji sa resornim ministarstvima, drugim državnim organima, organima AP Vojvodine, jedinicama lokalne samouprave, javnim službama i drugim partnerima, započelo niz aktivnosti na reformisanju sistemu plata u javnom sektoru.
Zakon o sistemu plata koji je pred vama, rezultat je saradnje i konsenzusa zaista velikog broja zainteresovanih strana i socijalnih partnera, detaljne javne rasprave i izuzetno sadržajnih, brojnih, učestalih i suštinskih konsultacija, koje su vođene sa svim učesnicima i sa svim zainteresovanim stranama, a pre svega sa sindikatima.
Zainteresovane strane su imale priliku da iznesu svoje stavove, pre svega kroz javnu raspravu o Nacrtu zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, koja je sprovedena u periodu od 21. oktobra do 10. novembra 2015. godine. Za vreme trajanja te javne rasprave tekst Nacrta zakona sa obrazloženjem bio je postavljen na internet prezentacijama Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave i Kancelarija za saradnju sa civilnim društvom, kao i na portalu „E“ uprave.
Predlozi sugestije inicijative i komentari učesnika u javnoj raspravi prikupljani su elektronskim putem za tu svrhu posebno otvorenu email adresu, kao i pisanim putem na adresu Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave.
Tekst Nacrta zakona predstavljen je raspravi organizovanoj u Beogradu dana 28. oktobra 2015. godine u prostorijama Palate Srbija, raspravi organizovanoj u Novom Sadu, dana, 2. novembra 2015. godine u prostorijama Skupštine AP Vojvodine, raspravi organizovanoj u Nišu, dana 4. novembra 2015. godine u prostorijama Skupštine Grada i na raspravi organizovanoj u Kragujevcu 9. novembra u prostorijama, takođe Skupštine Grada.
Učešće na javnoj raspravi uzeli su predstavnici sindikata, zaposleni u ustanovama javnih službi, predstavnici državnih organa i organa AP i jedinica lokalne samouprave, kao i zaposleni u državnim organima i organima AP i jedinica lokalne samouprave.
Takođe, u organizaciji sindikata uprave Srbije, dana 29. novembra 2015. godine u prostorijama sindikata u Beogradu, održana je rasprava, a Sindikat medicinskih sestara i tehničara Srbije je 12. novembra 2015. godine u prostorijama KBC organizovao javnu tribinu o Nacrtu zakona.
Nakon završetka formalne javne rasprave nastavljen je dijalog ministarstva sa zainteresovanim sindikatima i održan je niz dodatnih konsultacija sa resornim ministarstvima i njih na resornim sindikatima koja su trajale sve do usaglašavanja teksta. Najbolji dokaz da je javna rasprava zaista bila otvorena ukuljučiva i plodotvorna je činjenica da je Predlog zakona pred vama danas ovde u mnogome drugačiji i znatno unapređen u odnosu na prvi Nacrt, ali vizija i pristup nisu promenjeni. Suštinska rešenja su promenjena samo u jednom važnom pogledu, a u ostalim ovaj predlog je zapravo samo otišao dalje u koracima koji je prvi Nacrt predviđao.
Da odmah kažem, suštinska promena napravljena je u dijalogu sa Ministarstvom finansija kada se sa pristupa jednog niza od 50 platnih razreda prešlo na matricu od 13 platnih grupa sa po desetak platnih razreda u svakom. Tako da je postalo jasnije da će na ovaj način transparentnost sistema, a i sam postupak postavljanja ovog sistema biti unapređen.
Zakon je prošao i institucionalni proces socijalnog dijaloga sa poslodavcima i sindikatima dana 29. novembra 2015. godine na sednici Socijalno ekonomskog saveta predstavljen i razmatran tekst Nacrta zakona, a zatim je taj dijalog nastavljen u nekoliko više krugova i radu Radne grupe.
Posebnu pažnju smo posvetili stalnom informisanju i Narodne skupštine i narodnih poslanika. Dana 10. novembra 2015. godine u domu Narodne skupštine održan je sastanak Ekonomskom kokusa, prvi, a drugi je održan ponovo sa razrađenijom, novom, skoro konačnom verzijom zakona 12. februara.
Želim da istaknem da je proces usaglašavanja bio naporan, ozbiljan i posvećen, kao i da je dao rezultat u jednom zrelom zakonskom tekstu koji sada koji je u obliku pred vama ima sve potrebne elemente da započne i usmerava suštinske reforme plata u javnom sektoru.
Donošenjem zakona država i Vlada se obavezuju da se sistem plata u javnom sektoru uredi na jedinstvenim principima i predstavlja korak koji razrešava lažnu dilemu odakle početi ovu reformu. Naime, tokom procesa konsultacija često se moglo čuti da je prethodno potrebno urediti neki drugi segment javnog sektora, početi sa neke druge tačke. Svi elementi su zapravo povezani i status zaposlenih i uređivanje njihovog napredovanja i njihovo nagrađivanje i merenje učinka. I, prema tome, plata kao njihov element je organizacioni oblici koje imamo u javnoj upravi, javnom sektoru svi su oni povezani i moramo problem reforme rešavati na nekako, da definišemo simultani način, a najbolji način jeste da se počne od plata.
Sistem koji je u ovolikoj meri nefunkcionalan, nije moguće unaprediti preko noće. Neophodno je pokrenuti koherentan reformski proces koji bi novi sistem plata zaživeo u praksi.
U tom smislu ovaj sistemski zakon predstavlja najmanji zajednički sadržalac koji će učiniti plate uporedivim, a uvodi zajedničke principe za sve posebne zakone, čije će donošenje da usledi i sa kojim će se specifični elementi plata za svaki od delova sistema tačno utvrditi.
Istovremeno, ostavlja ovaj zakon dovoljno fleksibilnosti i prostora da se ne ubacuju svi delovi sistema u stegu, koja zapravo može da ne prepozna specifičnosti bilo kojeg dela od njih.
Prednosti donošenja ovakvog zakona u sistemu plata sa predloženim institutima predstavlja njegova realna izvodljivost, jer u relativno kraćem vremenskom periodu imajući u vidu uporedna iskustva drugih država kod kojih su ovakve reforme trajale više godina.
Moram reći, ova reforma je nekoliko puta započinjana, trajala više godina i kod nas, i svaki put se odustajalo i stav ove Vlade da je to bilo upravo zato što se pokušavao napraviti sistem koji je manje fleksibilan, rigidniji, zasnovan na manjem broju kriterijuma i elemenata i prosto je bilo nemoguće ceo sistem uterati u nešto tako rigidno.
Druga prednost ovog pristupa je njegova postepena implementacija kroz posebne zakone, čime se ne bi doveli u pitanje institucionalni i administrativni kapaciteti u toku ovog postupka.
Donošenjem ovog zakona postižu se sledeći konkretni ciljevi – uspostavljanje osnova sistema plata, u cilju utvrđivanja visine plate na jedinstven i transparentan način.
Pod dva, unapređenje mehanizama, kontrole i transparentnosti u načinu uređivanja i utvrđivanja visine plate.
Pod tri, jednostavnije upoređivanje plate u različitim delovima sistema i lakša kontrola promena u pojedinačnim podsistemima.
Utvrđivanjem jedinstvene osnovice Zakonom o budžetu, utvrđivanjem raspona platnih grupa i platnih razreda, kriterijuma za vrednovanje i opštih opisa platnih grupa, ustanovljavanjem kataloga radnih mesta, zvanja i položaja, uspostaviće se transparentan, uporediv i kontrolisani sistem plata.
Dakle, da ilustrujem, prema pravilima iz ovog i posebnog zakona koji bude donet, neko konkretno radno mesto ili zvanje biće razvrstano u odgovarajuću platnu grupu, i ako se radi o situaciji da neko tek treba da počne da radi na tom radnom mestu, biće razvrstan u jedan od tri početna platna razreda.
Pored te početne plate, ovakav sistem plata omogućava napredovanje kroz platne razrede unutar iste platne grupe, na osnovu radnog učinka, u skladu sa strateškim opredeljenjem da ukupna plata treba da zavisi i od radnih rezultata.
Dakle, želimo da se konačno najbolji nagrade za svoj kvalitet rada, a pravila napredovanja to treba i da omoguće. Tamo gde još uvek nema uređenog sistema napredovanja i merenja učinka, ovaj sistemski zakon zahteva da se napredovanje jasno i transparentno uredi, ali omogućava i da se uspostave tranziciona pravila na osnovu kojih će se vrednovati rad do punog uređivanja sistema.
U cilju uporedivosti sistem prelazim odredbama se utvrđuje jedinstvena osnovica radi preračuna postojećih koeficijenata, kako bi se prilikom donošenja posebnih propisa utvrdila analiza efekata na adekvatan način, pošto raspoloživi podaci u ovom trenutku nisu čitljivi na prvi pogled, što bi se reklo, već se posredno izvode i to uz veliki rad.
Dakle, korišćenjem ove preračunske osnovice svi zadržavaju iznos plate koju imaju u trenutku kada se preračun vrši na dan stupanja i ovog zakona na snagu, i kroz tri meseca kada se bude vršio ovaj preračun, no tom računicom koja deli postojeću platu sa preračunskom osnovicu postiže se uporedivost tako dobijenih koeficijenata.
Znači, da ponovim još jednom, plata ostaje ista, osnovica ostaje ista za sve, a koeficijenti se samo računski menjaju, kako bi bili uporedivi i kako bi množenjem sa tom jednom istom osnovicom dali istu platu koji zaposleni ima danas. Time postižemo uporedivost i time postižemo osnovnu polaznu pretpostavku za donošenje odgovarajućih posebnih zakona koje će odrediti nov sistem plata.
Naime, u prethodnom periodu usled stanja u sistemu plata, koje sam na početku opisala, koeficijenti su prestali da izražavaju ono što bi trebalo da izražavaju, a to je vrednost poslova, međusobna uporedivost među njima koji se na nekom radnom mestu obavljaju. Usled haotičnog kretanja plata pojedinih kategorija zaposlenih i velikog broja osnovica, poređenje, kao što sam već rekla danas nemoguće, a koeficijenti su izgubili svoj smisao.
Prilikom opredeljivanja za postepen i fleksibilan pristup, pored složenosti zadataka uzeta je u obzir činjenica da je u nizu pokrenutih reformskih procesa, racionalizacije, sektorske reforme, evropske integracije, itd, kapacitet centralne administracije i svih uključenih institucija za novi proces sveobuhvatne reforme plata, veoma ograničen.
Takođe, pozitivnu stranu ovog rešenja predstavlja i činjenica da se u prvom trenutku ne bi dirali oni delovi sistema koji su već reformisani i nedavno uređeni u skladu sa evropskom praksom na transparentan način.
Što se tiče socijalnog dijaloga, ovaj postepeni pristup omogućava dalji konstruktivni pregovor sa predstavnicima sindikata, prilikom izrade posebnih zakona, naročito u postupku svrstavanja radnih mesta u odgovarajuće platne grupe i ove početne platne razrede koje sam već maločas ilustrovala u okviru matrice utvrđene ovim zakonom, a polazeći od kriterijuma za vrednovanje i opis platnih grupa, datih u ovom zakonu, dok bi bliža merila za primenu kriterijuma i način svrstavanja bili utvrđeni u posebnim zakonima, u zavisnosti od specifičnosti poslova koji se obavljaju u posebnim delovima javnog sektora.
Ovaj polucentralizovan sistem zasniva se na tome da se sistemskim zakonom utvrđuju osnovna i zajednička prava za ceo sektor, kao i osnovni principi i načela i jedna platna matrica sa rasponima platnih grupa i platnih razreda. To je centralizovani deo modela. Decentralizovani deo se zasniva na tome da će se posebnim zakonima utvrđivati pojedina prava specifična za pojedine delove sistema, merila i način vrednovanja radnih mesta, kriterijumi i merila rezultata rada, specifičnije za svaki pod deo sistema, nego za celinu.
Radi pojašnjenja, ukazujemo da se pod posebnim zakonom misli na zakone koji će urediti plate zaposlenih u javnim službama, u školstvu, zdravstvu, socijalnoj zaštiti i slično, organima AP jedinice lokalne samouprave, u javnim agencijama i u drugim organima i organizacijama koje je osnovala Republika Srbija, AP ili jedinica lokalne samouprave.
To je navedeno u prelaznim i završnim odredbama zakona, a i na posebne zakone u nekim delovima javnog sektora, poput Zakona o policiji, ili Zakona o vojsci i drugim posebnim zakonima.
Iako se zakonom utvrđuje jedna matrica koeficijenata, njena rigidnost se umanjuje tako što se umesto jednog fiksnog koeficijenta u svakom platnom razredu uvode rasponi u platnim razredima, što omogućava lakše početno razvrstavanje radnih mesta, odnosno uvođenje u sistem, kao i vrednovanje rezultata rada u skladu sa budžetskim mogućnostima koje neće uvek omogućavati prelazak iz jednog u drugi platni razred, odjednom i u jednom koraku.
Zaokruženi sistem plata postići će se donošenjem ovog i posebnih zakona. Dakle, da još jednom rezimiram, posebni zakoni će bliže određivati kriterijume razvrstavanja radnih mesta ili zvanja u platne grupe i platne razrede.
Oni će određivati uslove i okolnosti pod kojim se izuzetno ostvaruje pravo na korektni koeficijent u odnosu na koeficijent u matrici.
On se ostvaruje, napominjem, samo onda kada postoje stalni uslovi za obavljanje poslova ili drugih stalnih okolnosti koje se javljaju na poslovima odgovarajućeg radnog mesta, a koji nisu uzeti u obzir pri vrednovanju poslova tog radnog mesta u širem broju slučajeva.
Posebna uvećanja plate za pojedine podsisteme javnog sektora, koji se pojavljuju redovno, ali samo u jednom delu javnog sektora, na primer dežurstva u zdravstvu zbog obaveza pružanja zdravstvene usluge 24/7, pravila i kriterijumi za napredovanje i nagrađivanje.
I na kraju ovaj zakon uređuje i zadržavanje zatečene plate uz određivanje načina postepenog usaglašavanja zatečene plate sa visinom buduće plate utvrđene prema novom sistemu, a koja usaglašavanjem mora biti prilagođeno mogućnostima budžeta Republike Srbije i koje će se sprovoditi od 2017. godine.
Pre nego što vam predstavim glavna zakonska rešenja, želim posebno da naglasim jednu izuzetno značajnu okolnost koja nije izazvala toliko pažnje u dosadašnjoj javnoj raspravi. Ovim zakonom uvodi se i sistem napredovanja kroz platne razrede, odnosno otvara se mogućnost vrednovanja rezultata rada na istom radnom mestu kroz platne razrede.
S obzirom da u većem delu sistema ne postoji uređen sistem napredovanja, odnosno napredovanja kroz platne razrede vrednovanjem rezultata rada, to se ne može očekivati da će odmah doći do primene ovakvog napredovanja jer je potrebno vreme da se uspostavi ovaj mehanizam.
Ipak, neophodno je da se posebnim zakonima utvrde kriterijumi i merila vrednovanja rezultata rada, kao i uslova za napredovanje. Time će se postići veliki korak napred ka efikasnijoj upravi.
Kriterijumi napredovanja moraju da počivaju na vrednovanju i radnog učinka svakog zaposlenog. Ovaj proces je zato prilika koju moramo da iskoristimo da pravila za vrednovanje radnog učinka postavimo tako da odslikava servisnu orijentaciju javne uprave i javnog sektora i da vrednujemo rad tako što ćemo u centar pažnje da postavimo građanina i privredu kojoj treba da pružimo javnu uslugu. Time Zakon o sistemu plata pravi veliki iskorak ka suštinskoj transformaciji naše javne uprave.
Prelazna rešenja omogućavaju naravno da se plate određuju i bez napredovanja i vrednovanja učinka sve dok se odgovarajući sistemi ne uvedu. Šta više, ne bi valjalo da se pređe na sistem, pod navodnicima „nagrađivanja“ za napredovanje i učinak ukoliko dobri sistemi merenja nisu uspostavljeni i provereni.
Takođe je predviđeno da zaposleni može da ostvari pravo i na uvećanu platu pod uslovima i na način utvrđen posebnim zakonom upravo ukoliko takvo uvećanje opravdavaju specifični uslovi rada ili druge okolnosti pod kojima se poslovi obavljaju povremeno, a koje nisu uzete u obzir pri vrednovanju poslova radog mesta, odnosno pri utvrđivanju korektivnog koeficijenta.
To posebno važi za policijske službenike i promenljive bezbednosne okolnosti u kojima rade. Na primer, suočavajući se sa prilivom velikog talasa imigranata ili obezbeđujući velike međunarodne skupove i slično.
Druga važna napomena se odnosi na obuhvat zakona, o čemu je bilo mnogo više polemike tokom javne rasprave.
Ovaj zakon, moram da naglasim još jednom, uticaće na zaposlene u javnom sektoru onako kako sam to objasnila u početku, definisanih kao opšti nivo države i njih je oko 500 hiljada zaposlenih.
Ja ovde neću nabrajati, nabrojani su u prvom i drugom članu zakona. Ali bih da naglasim da primedba iznošena tokom javne rasprave i procesa konsultacije da se ovim zakonom ne obuhvata ceo javni sektor, odnosno pre svega javna preduzeća i privredna društva čiji su osnivači Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave, nije prihvaćena iz razloga što je novi sistem plata
zaposlenih u javnom sektoru zasnovan na delatnosti i prirodi poslova koje pruža administracija ili javna služba i koji su i do sada uvek bili uređivani posebnim pravilima.
Sa jedne strane, ovakvi zakoni služe da se urede plate u pružanju državnih usluga kojih uglavnom nema na tržištu, pa ne mogu ni da se vrednuju na tržištu, a ne mogu se ni zaposleni vrednovati prostim poređenjem sa tržištem.
Sa druge strane, ovakvo uređivanje plata zaposlenih u javnim preduzećima vraćalo bi nas u centralno plansko vreme kada se od preduzeća nije ni očekivalo da posluju po poslovnim principima.
Korporativni javni sektor treba da se uređuje, pre svega, jačanjem principa odgovorno korporativnog upravljanja i državnog nadzora nad njime. Ako se takav sistem ne uspostavi, neće nam pomoći ni Zakon o platama.
Postavljanjem javnog sektora na način kako je to učinjeno u odredbi člana 1. Predloga zakona pristupilo se i sa stanovišta međunarodnih standarda i Međunarodnog monetarnog fonda. To znači da se u poimanju tzv. opšteg nivoa države ne obuhvataju oni oblici organizovanja čiji su rezultati merljivi i čiji je poslovanje organizovano kao što se to radi sa akterima na tržištu.
Kako do sada u normativnim aktima nije uspostavljena precizna definicija javnog sektora, niti definicija javne uprave, a cilj ovog zakona je da uredi sistem plata u onom delu javnog sektora koji se odnosi na opštu državu u smislu navedenih međunarodnih standarda i prakse, uključujući i uži pojam javne uprave u smislu strategije reforme javne uprave u Republici Srbiji, uključujući i nezavisne i samostalne državne organe, to se pribeglo nabrajanju onih zaposlenih na koje će se zakon primenjivati.
Što se tiče konkretnih zakonskih odredbi, dozvolite mi da vam predstavim, mislim da ću najvažnija rešenja da ostavim za raspravu, pošto su danas na dnevnom redu dva sistemska zakona i ne želim da iscrpim poslanike tekstom.
Dakle, o specifičnim rešenjima možemo da razgovaramo nadalje u ovoj sednici kao i kada se bude raspravljamo o amandmanima, ali želim samo kao zaključak da kažem da je ovaj zakon neophodan za uređenje sistema plata u javnom sektoru, jer smatram da je izabran dobar i funkcionalan model uređenja sistema plata kojim se postižu glavni reformski ciljevi.
Zatim, zakon je rezultat izuzetnog napora i usaglašavanja, uključujući i socijalne partnere i praćenja uporednih rešenja i iskustava, kao i stručne pomoći Svetske banke.
Na kraju i kao najvažnije da naglasim da je ovo nužan, veliki ali ipak prvi korak uređenja javnog sektora, a pogotovo i samog sistema plata u zemlji. On je postavio principe, ali pred nama, odnosno pred narednom Vladom je težak zadatak i odgovoran zadatak da se principi ovog zakona u potpunosti i do kraja sprovedu kroz donošenje posebnih zakona, a u tom procesu da se takođe vodi računa o daljoj racionalizaciji i racionalnoj upotrebi sredstava u javnoj upravi.
Isto tako, u sklopu sa reformom javne uprave i akcionim planom kojeg se ova Vlada pridržavala i koji će verujem da nastavi da se sprovodi u sklopu i sa jakim opredeljenjem za evropske integracije, ovaj zakoni njegovo dosledno sprovođenje, omogući će i modernizaciju javne uprave na najbolji mogući način.
Pozivam vas da date podršku ovim naporima Vlade da uredi sistem plata na pravičan i transparentan i upravljiv način i da glasate za ovaj zakon. Hvala.

Zahvaljujem se gospođo Udovički.
Da li gospodin dr Branislav Blažić želi reč kao ovlašćeni predstavnik predlagača? (Da)
Izvolite.

Zahvaljujem poštovani predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam Predlog za dopunu i izmenu Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije. U suštini, to je predlog i nada i želja da Kikinda, Vršac i Pirot dobiju status grada. Ja ću vam sažeto samo pročitati razloge koje sam naveo kada sam pisao ovaj Predlog zakona.
Vršac, Pirot i Kikinda su pogranične opštine kojima treba pomoći da se davanjem statusa grada stvore uslovi za više investicije i bolji ekonomski razvoj.
Iz pograničnih mesta kao što su Vršac, Kikinda i Pirot, pojačan je odliv stanovništva, posebno mladih i stručnih ljudi ka centralnim područjima države. To se nepovoljno odražava na bezbednost i pravilan regionalni razvoj zemlje.
Unapređenje statusa ovih jedinica lokalne samouprave doprineće njihovom razvoju i punom korišćenju privrednih, kadrovskih i prirodnih kapaciteta.
Uzimajući u obzir da postoje posebni ekonomski, demografski i geografski razlozi, Vršac, Kikinda i Pirot treba da dobiju status grada, kako je to predloženo izmenama i dopunama Zakona o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije.
To je ono što je napisano, ali želim odmah da vam kažem da je to druga verzija predloga. Radi iskrenosti prema vama, prva verzija je bila isključivo napisana za Kikindu, za grad u kojem sam rođen, u kojem sam živeo 50 godina, za koji me vezuju svi moji planovi, vezuju svi moji počeci, radovanja, tugovanja, grad koji i danas kada negde putujem nosim sa sobom.
Ali, kad sam podneo taj predlog samo za Kikindu, premijer Aleksandar Vučić je rekao - pa dobro, argumentacija je potpuno na mestu, ali to isto možemo da kažemo i za Pirot i za Vršac. Onda sam shvatio šta je to razlika u razmišljanju između lokalnog i globalnog. Takođe, i poslanici iz Pirota, iz Vršca, činili su sve i maksimalne napore da daju svoj doprinos da ovakav Predlog zakona dođe na dnevni red.
Zbog svega toga, dugujem i zahvalnost u ime i Piroćanaca i Vrščana i Kikinđana premijeru što je imao sluha i želje i volje da nam da šansu, da nam da mogućnost da i ti prostori Srbije mogu, iako su uz granicu, da dožive jedan bolji ekonomski i privredni razvoj.
Inicijativa građana Kikinde nije od juče. Taj predlog je već nekoliko godina i to nije predlog nijedne stranke i to nije predlog nijedne vlasti, to je predlog ljudi koji su osetili da im je nešto uskraćeno.
Podnosili smo peticije, međutim, nikad sluha nije bilo. Uvek se nailazilo na zatvorena vrata, uvek je prva reč bila - ne ili ne može. Danas je neko drugo vreme u Srbiji. Danas ima ko da vas sasluša, danas ima ko da vas razume i danas ima ko želi da vam pomogne.
Kikinda je sedište Severnobanatskog okruga. U tom okrugu je i Čoka, Kneževac, Kanjiža, Senta i Ada. Grad je nastao 1750. godine, nastao je tako što je Austrija poslala srpske vojnike graničare da štite svoje granice na Tisi i Morišu od turske invazije. Sve je to tako trajalo dok nije došlo do Požarevačkog mira, kada su Austrija i Turska sklopile mir i prestala je potreba za srpskim graničarima. Srbi, tada graničari vojnici, počinju da se bave ratarskom proizvodnjom.
Međutim, kako to obično biva kad prestaje ta zavisnost dvora od potreba vojnika, austrijski dvor je počeo da uskraćuje određena prava Srbima na teritoriji današnje Kikinde. Reakcija Srba tada je bila veličanstvena. Poslali su jednu svoju delegaciju u Beč, a ostali Srbi su uzeli svoju nejač i ono što su imali, došlo je zapregama na trg u centar grada i rekli idemo, idemo za Rusiju. Marija Terezija, carica, tada je shvatila da mora nešto da uradi. Dala je veliku autonomiju Kikindi. Stvoren je Velikokikindski dištrikt 1774. godine, posebno privilegovan status tadašnje Kikinde na teritoriji Austrije. Kikinda je 1893. godine dobila i od Austrougarske status grada kao najveći grad u Banatu.
Iz tog vremena možemo da kažemo i neka poređenja. Recimo, 1857. godine prva pruga i najstarija pruga u Srbiji, a 13. pruga u Evropi po širokom koloseku, napravljena je Segdin-Kikinda-Temišvar. Tada, te davne 1857. godine vozovi na toj pruzi išli su brzinom putnički do 120 kilometara na sat, a teretni do sto. Danas teško da se tu može razviti brzina od 60 kilometara. Doduše, te pruge danas nema. Tom prugom i kroz Kikindu prolazili su čuveni evropski ekspresi, Ostende ekspres i Orijent ekspres, Ostende koji je polazio od Londona, preko Ostendea, Minhena, Budimpešte, Kikinde, Temišvara do Crnog mora, a Orijent ekspres, o kojem je pisala i čuvena Agata Kristi, polazio je od Pariza, preko Venecije, Zagreba, Vinkovaca, Subotice, Kikinde, Temišvara do Istanbula. Tada je to bilo to vreme.
Danas mi želimo tu prugu koja je uništena u Drugom svetskom ratu da vratimo. Ona će jako mnogo značiti za razvoj tog kraja, jer želja dobijanja statusa grada za Kikindu nije samo da se pomogne Kikindi, želja je da se i okolnim opštinama poput Čoke, Novog Kneževca, Novog Bečeja, pa i Srpske Crnje učini da mogu da se priključe kao opštine tom gradu, da zajedno, na velikom prostoru se stvara jedna strategija jednog razvoja današnjeg prostora koji je dosta devastiran i dosta u granici zbog svega ostalog što ga je pratilo kroz njegovu istoriju pretrpeo.
Ono što je suština, Kikinda je dobila slobodu 18. novembra 1918. godine, ulaskom prethodnice kraljeve vojske i to je vreme kada su Srbi doživeli da su uspeli da se pripoje Matici Srbiji. Dobila je tu slobodu, ali je došla na granicu, a granica ko granica, zna da bude mesto spajanja, zna da bude mesto saradnje, ali zna da bude i mesto razdvajanja ljudi.
U vreme Varšavskog pakta posle Drugog svetskog rata, ta granica prema Rumuniji i prema Bugarskoj bila je više zid. Oni su je prelazili da dođu kod nas u slobodu, da pobegnu preko te granice u slobodu, a mi nismo imali razloga tamo ni da idemo. I onda, kako se to dešava, sve se nekad okrene, kod nas poludelo i vreme, poludeli ljudi, a kod njih počelo da se razvedrava. A danas, oni u EU, a mi stvaramo i gradimo sve ispočetka. Ali, nije važno, mi ćemo krenuti ispočetka kao što smo uspeli da upravo na toj granici tu negde 8. decembra 2014. godine, pre svega godinu dana, otvorimo najzad tu granicu između Lunge i Nakova. Otvorio je premijer Vučić, zajedno sa premijerom Rumunije Pontom, tako da je 30 godina trajala borba Kikinde da se otvori prema Rumuniji, najveći grad na granici sa Rumunijom, koja je duga 584 kilometra, nikad nije imala svoj veliki prelaz, a danas ga zahvaljujući ovoj Vladi i zahvaljujući velikom angažovanju i ima.
Kikinda je bila grad mladih. Nećete verovati, ali u staroj Jugoslaviji, SFRJ, Kikinda je bila treći grad po BDP-u. Radila je Livnica „AI“ sa 6.000 zaposlenih, „Toza Marković“ sa 2.000, PIK „Prima“, „Hemik“, „Metanol“, „Banat“, Poljoprivredni kombinat koji je imao nekoliko hiljada zaposlenih, „Banini“ itd, ogromna industrija, ogroman razvoj, ali nažalost, izvoz orijentisan, a privreda nije izdržala. S jedne strane, nije izdržala sankcije, s druge strane, pljačkaška privatizacija je dotukla do kraja. Kikinda se danas ponovo diže iz pepela. Mladi odlaze, doduše, ali činimo sve kako bi taj trend bio zaustavljen.
Vratiće se rode u Kikindu, kao što su se vratile sove, ali za to nam treba podrška, za to nam treba vaša podrška. Treba nam šansa da možemo taj grad bogatih resursa ponovo da vratimo gde mu je mesto.
Krenuli smo, „Metanol“, koji je stajao godinama, „MSK kompleks“ je ponovo počeo da radi. Preko 500 radnika vratilo se na posao. Stvorili su se uslovi, industrijska zona, infrastruktura, sve je pripremljeno. Dve, tri velike investicije očekujemo sledeće godine.
Zašto mislim da Kikinda ima šansu? To su, pre svega, resursi kojima raspolaže, nafta, glina, oranice. Nafta, 45% ukupne proizvodnje nafte u Srbiji proizvodi se u kikindskom ataru, 62% ukupne proizvodnje gasa proizvodi se u kikindskom ataru. Danas tamo ima 3,5 miliona tona rezervi nafte i 300 miliona kubika rezervi gasa. Kikinda je mali Kuvajt, samo malo siromašniji. Šesto petnaest bušotina ima u kikindskom ataru, od toga 345 aktivnih. Zamislite, od 1962. godine traje vađenje nafte i vađenje gasa iz Kikinde, a Kikinda od toga nije baš veliko imala ništa. Tri posto rudne rente koja je dobijana, najniža rudna renta, i to su nam, loša vlast 2000. godine sa dolaskom uzela, jedna trećina odlazi u Republiku, jedna trećina u pokrajinu, a Kikindi ostaje samo jedna trećina. Ali, ne žalimo se, borićemo se kako znamo.
Međutim, ono što nam daje ponovo nadu, a to su i ti resursi, a to je glina, jer „Toza Marković“ je bila firma koja je bila jedna od najvećih firmi u Evropi u proizvodnji crepa i pločica. Pljačkaškom privatizacijom uništeni su pogoni, sve je devastirano, pokušava se da se ponovo pokrene. Iznad zemlje gore su plodne oranice, poljoprivreda, samo da kažem, 70.000 hektara obradivog zemljišta. Velike nade polažemo u „Tenis“ koji će doći. Velike nade polažemo da ćemo lančanim razvojem poljoprivrede uspeti da pokrenemo našu poljoprivrednu proizvodnju.
Ono što nam je potrebno, pored te pruge koju sam rekao, potrebna nam je i druga veza, a to je Banatska magistrala. Ako uspemo i to da napravimo, ako za to država bude imala sluha da se povežemo i spojimo, Kikinda će se, siguran sam, vrlo brzo razviti.
Mnogo je vekova prohujalo, kažu da istine spavaju u starim knjigama. Ja sam pokušao da nešto od tih kikindskih istina vama kažem. I prohujaće još mnogi. Mi ćemo otići, doći će neki drugi i mnogi će se smenjivati, a grad, grad će ostati da živi. Njegovu istoriju pričaće njegove ulice, njegove zgrade, njegove oranice.
Ono što je bitno, danas je u Kikindi jako teško, ali mi ćemo se boriti, mi se nećemo predati. Danas Kikinđani prolaze 22 najlepšom ulicom na svetu. Od 50 proglašenih najlepših ulica, na 22 mestu je kikindska ulica General Drapšin. I danas se čuje muzika i danas se igra kolo od Akademskog društva „Gusle“ koje je najstarije Akademsko društvo za negovanje muzike u Srba, a osnovano je davne 1876. godine.
Prema tome, od vas ne tražimo puno. Tražimo da i Vršcu, i Pirotu i Kikindi date šansu. Dajte nam tu šansu. To su bili gradovi koji su bili vitalni. Dajte nam šansu da se organizujemo, da napravimo sasvim drugu teritorijalnu organizaciju, da probamo da na većem prostoru obezbedimo investitore, rad, obezbedimo mogućnost za razvoj. Budite ubeđeni da su to ljudi koji će znati to da cene i koji će znati to da realizuju.
Na kraju, završiću možda malo neobično za ovu Skupštinu. Pozdraviću vas nekim stihom Mike Antića, pesnika mokrinskog i svetskog. U poemi „Kikinda“ Mika kaže: „Pod Kikindom zeleni se trava, tu mi spava odvaljena glava, obešena pa kosom košena, u peškiru ko kolač nošena. Oj Kikindo, hvala mati, do sunca ti, oj Kikindo, hvala mati što si živa“.

Zahvaljujem.
Reč ima potpredsednik Vlade dr Kori Udovički da obrazloži Predlog zakona o opštem upravnom postupku.
Izvolite.

Poštovani predsedavajući, poštovane narodne poslanice i narodni poslanici, veliko mi je zadovoljstvo da dam nekoliko uvodnih  napomena o Predlogu zakona o opštem upravnom postupku koji je danas pred vama.
Volela bih da naglasim, kada zaživi vizija, rešenja i načela iz ovog zakona, biće to možda jedan od najvećih koraka koje ćemo načiniti na putu da se osećamo i da budemo istinski, evropski državljani. Ovo što ovaj zakon menja jeste najteže nasleđe koje imamo iz prošlosti, a to je da je odnos države i građana takav da građanin prema državi oseća smešu strahopoštovanja i frustracije i da ta država vrlo često nije u stanju da pruži one usluge i onu podršku koje su nam kao društvu potrebne da možemo zaista da zakoračimo u daleko brži privredni razvoj i jasnije ostvarivanje svojih razvojnih ciljeva, potreba i građanskih prava.
Ipak, odgovornost koju smo osećali radeći na ovom zakonu bila je vrlo visoka, jer je reč o zakonu koji treba da zameni zakon, današnji Zakon o opštem upravnom postupku koji se donosio dugo decenija i koji je u primeni puno decenija. Ja poznajem veliki broj odličnih državnih službenika, koje veoma poštujem i koji o Zakonu o upravnom postupku govore, bukvalno, sa ljubavlju. To jeste zakon koji zavređuje poštovanje, ali ipak je i zakon kome je vreme da se menja.
Ostvarivanje cilja koji je pred nama, transformacija uprave, ako hoćete, u servis građana i podizanje njenog kvaliteta i efikasnosti, podrazumeva sveobuhvatnu reformu javne uprave, ne samo izmenu zakonskog okvira. Ipak, Zakon o opštem upravnom postupku u najvećoj meri predstavlja ključni pravni osnov, uslov i podršku ove neophodne i dugo očekivane pravne i institucionalne promene.
Novi zakonski okvir istovremeno je pratio i proces pristupanja EU i neophodno usklađivanje ovog zakona sa međunarodnim standardima, a posebno sa principima evropskog administrativnog prostora.
Razlozi za donošenje ovog zakona su postizanje standarda dobre uprave, odnosno uprave koja treba, ne samo da postupa po zakonu, već da na stručan i efikasan način, blagovremeno odgovara na zahteve građana i privrede, prilagođavajući se potrebama i interesima vremena u kojem živimo.
Zakon predstavlja moćan alat u rukama građana, privrede i same uprave koji će dovesti do delotvornijeg ostvarivanja javnog interesa, kao pojedinačnih interesa građana i pravnih lica u upravnim stvarima.
Proces izrade teksta zakona primer je otvorenosti i širokog i uključivog konsultativnog procesa u kojem su učestvovali predstavnici javne uprave, stručne i opšte javnosti iz Republike Srbije i regiona. Organizovane su tri velike konferencije, a i serija konsultativnih seminara i sastanaka. Svi oni su u mnogome doprineli da predložena rešenja budu dodatno analizirana i unapređena. Rasprava je bila otvorena, uključiva, a u njoj smo zaista razgovarali, istinski promišljali, ubeđivali se, a i bivali ubeđeni.
Proces formulisanja teksta obeležilo je ne samo aktivno učešće nekoliko stotina predstavnika stručne i opšte javnosti, već i pionirski korak izrade, analize efekata zakona o opštem upravnom postupku koja je prva ovakva u regionu. Analiza je pokazala brojne slabosti sistema, kao što je, na primer, nedostatak relevantnih podataka ili neadekvatno vođenje evidencija o upravnom postupku. Istovremeno, ona je usmerila neke novine ka održivim rešenjima koja vode ka uspostavljanju odgovorne, efikasne i delotvorne uprave.
Posebna radna grupa Ministarstva državne uprave i lokalne samouprave sastavljena od predstavnika resornih ministarstava i državnih organa, od akademskih građana, profesora, eksperata upravnog prava iz Republike Srbije, sudija upravnog suda, opredelila se da rešenja sadržana u Zakonu o opštem upravnom postupku, koji je pred vama, u velikom delu budu zasnovana na Predlogu zakonu o opštem upravnom postupku iz 2013. godine. Ipak, tekst koji je pred vama unapređen je brojnim novinama i značajno rasterećen nepotrebnih odredbi. Sve u svemu, na tekstu ovog zakona, odnosno novog zakona, neke od tih varijacija nisu bile toliko slične ovome, radi se intenzivno već šest godina.
Pre nego što uđemo u malo detaljniju diskusiju rešenja u ovom zakonu, ja bih samo da u najopštijim crtama kažem da novi Zakon o opštem upravnom postupku donosi tri ključne novine. Jedna je da proširuje prava građana u upravnom postupku, ne samo da se sada upravni postupak odnosi, ne samo da on štiti prava građana prilikom donošenja upravnih akata, kao što je naprimer rešenje o upisu u katastar, već i sam postupak uključuje i radnje i usluge, tako da se sada, na primer, postavljanje kablova između dve lokacije ili grejanje u vašem stanu, takođe, smatraju upravnom radnjom, odnosno upravnom stvari u kojoj ste kao građanin zaštićeni u postupku.
Sada pravo nema nikakav značaj ako je samo mrtvo slovo na papiru. Ovaj zakon uvodi i značajne novine koje jačaju pravnu sigurnost i predvidivost upravnog postupka.
Uvodi se pravna zaštita, tj. mogućnost da ukoliko pravo nije, zapravo, u praksi ispoštovano, građanin može da se žali, tj. da uloži prigovor i u krajnjoj liniji uprava mora da snosi odgovornost.
Nešto što je vrlo važna novina pred vama, koju bih da naglasim, to je da ovaj zakon sada jasno određuje da je i samo pojedinačno službeno lice, zaduženo ili za ceo postupak ili za delove postupka, odgovorno u svom postupanju. Do sada su samo sami organi, tj. rukovodioci organa, bili odgovorni. Što, u suštini, iako deluje kao da daje jasnu odgovornost nad rukovodiocem, zapravo razvodnjava odgovornost. Jer, vi ne možete, na kraju krajeva, tog rukovodioca držati odgovornim za svako slovo, svaki pečat i svaku odluku koju organ donosi.
Predvidivost se ovim zakonom takođe značajno unapređuje a, kao što znate, pravna sigurnost i predvidivost su od izuzetnog značaja za jačanje poslovnog ambijenta u zemlji. Jer, danas niko u svetu neće doći da investira, pa ni naši sopstveni investitori se neće odvojiti od svojih sredstava ako ne mogu da budu sigurni pod kojim uslovima će raditi i, da tako kažem, nastojati da oplođuju svoje investicije.
U ovom slučaju se predvidivost značajno jača ne samo jasnoćom zakona i odgovornosti u njemu, već i time što građanin ima pravo da zahteva da se u njegovom slučaju postupa na isti način kao i u drugim slučajevima. Znači, uvodi se javna evidencija o postupanju organa i ukoliko građanin, a to može biti naravno i privredno društvo, smatraju da je postupljeno drugačije imaju pravo da traže obrazloženje, a ako njime nisu zadovoljni opet takođe da pokrenu postupak.
Treća novina ili skup novina odnosi se na značajno unapređenje efikasnosti i kvaliteta rada i usluga uprave.
Želela bih da vam dam jedan primer. U ovom trenutku Ministarstvo državne uprave i lokalne samouprave vodi zajedno sa „Deliveri Junitom“ u Vladi Srbije jedan projekat, o kom ste možda čuli u javnosti, a zovemo ga „Bebo, dobrodošli na svet“ u kojem očekujemo da vrlo uskoro omogućimo porodiljama u bolnicama da istovremeno kroz jedan postupak i pre nego što izađu iz ustanove upišu dete u matične knjige rođenih, da upišu u državljanstvo i da dobiju jedinstveni matični broj građana, da dobiju prijave prebivališta i da dobiju zdravstvenu knjižicu.
Moram da kažem da taj jedan jednostavan postupak, jedno logično uprošćavanje postupaka za građane je zahtevalo neverovatan napor pod današnjim uslovima i načinom na koji je uprava uređena. Jedanaest institucija su morale da budu dovedene za jedan sto i da po prvi put razgovaraju o tome kako i da li mogu da razmenjuju i koje informacije i kako da postupaju i međusobno sarađuju na način koji će zapravo isključiti građanina i njegov sopstveni napor u rešavanju ovog postupka.
Ovakve priče postaće stvar prošlosti kada se ovaj zakon sprovede u potpunosti jer on uvodi rešenje tzv. jedinstvenog upravnog mesta prema kojem bilo koji postupak koji zahteva rad više organa, a svi ti organi moraju da smatraju da je svaki deo tog postupka i njihova odgovornost. Građanin će morati da se nosi samo sa jednim od organa, a uvodi se i obaveza koja zapravo postoji i u današnjem Zakonu o opštem upravnom postupku, ali nije postojala nikakva sankcija za njegovo nepoštovanje, a to je obaveza o razmeni službenih informacija, tj. podataka iz službenih evidencija između organa kada je reč o potrebi građnina da obavi bilo koji posao.
Znači, ukoliko građanka npr. želi da promeni ime pošto je stupila u brak i odlučila da promeni ime, umesto da mora da ide na veliki broj šaltera i adresa da menja svoj identitet kod svakog od organa, od sada će, odnosno tri meseca od stupanja na snagu ovog zakona biće obaveza same države i državnih organa da pribave i razmene potrebne informacije i obave taj posao za građanina.
Sada ću redom da krenem da čitam o svakom od ovih ciljeva i novina posebno. Najpre pojam o proširivanju zaštite prava i interesa građana i privrede, najpre pojam upravne stvari. ovim zakonom se značajno proširuje i obuhvata odlučivanje u pojedinačnim situacijama koje se odnosi na donošenje ne samo upravnih akata, kao što sam rekla, rešenja o dodeli materijalne pomoći npr, već i preduzimanje upravnih radnji, pružanje javnih usluga, zaključivanje upravnih ugovora i donošenje garantnih akata. Ova dva poslednja su zapravo relativne novine u upravnom pravu u međunarodnoj zajednici.
Sa tim u vezi građani i privreda će moći da ostvare prava i posebno pravo na zaštitu u samom postupku i za nove oblike postupanja za koje je pored žalbe predviđeno i novo pravno sredstvo, a to je prigovor.
Proširivanje upravne stvari na upravne radnje i naročito na pružanje usluga za građane će značiti da se država u situaciji u kojoj neredovno i nekvalitetno pruža usluge, kakve su npr. obezbeđivanje grejanja, vode ili struje, obavezuje da im pruži formalno-pravni odgovor na posledice koje iz toga proizađu.
Naime, usluge i faktičke radnje ne samo da postaju deo upravnog postupanja za koje se vezuje novi pravni lek, a to je pravo na prigovor, već se istovremeno država obavezuje da građanima obezbedi formalnu odluku o prigovoru i kasnije pravo na žalbu, odnosno pravnu sudsku zaštitu. Time usluge, odnosno radnje koje su u postojećem sistemu bile eventualno predmet pritužbi postaju deo upravno-pravne zaštite, a građani postaju kontrolori države kao njihovog servisa.
Takođe, proširenjem pojma stranke data je mogućnost da se i trećim licima na čija prava ili interese može uticati ishod postupka prizna svojstvo stranke. Prema postojećem to su samo lica o čijim se pravima odlučuje, kao i organizacije i sindikati, a sada se taj krug proširuje na lica, kao i na organizacije ili grupe, zastupnike kolektivnih interesa. Takođe se jača aktivna pozicija građana koji sa legitimnim pravnim interesima mogu da učestvuju u postupku.
Zakonom je jasno prepoznato pravo osoba sa invaliditetom da uz pomoć tumača učestvuju u postupku. Na ovaj način se u punoj meri obezbeđuje primena odredbi Zakona o upotrebi znakovnog jezika i pravo stranke na besplatnog tumača, kao i pravo na jednak tretman i jednaku zaštitu.
Takođe, radi ostvarivanja prava, teško mi je da se nadvikujem, izvinite, samo tiše malo, stranke na izjašnjenje kako bi se ojačao princip pravne sigurnosti uvodi se obaveza organa da kada pokreće postupak po službenoj dužnosti, a to nije u interesu stranke istu obavesti dostavljanjem akta o pokretanju postupka.
Ubuduće će npr. poreska uprava pre nego što donese rešenje na prenos apsolutnih prava nakon kupovine nepokretnosti morati da prethodno obavesti stranku o pokretanju postupka kako bi se dala šansa da se stranka izjasni o svim činjenicama, a posebno onima koje se ne nalaze u službenim evidencijama.
Ovo rešenje omogućiće stranci da aktivno učestvuje u postupku i istovremeno obezbedi neophodnu preciznost u odnosu na vremensko važenje, odnosno primenu relevantnih propisa.
U periodu kada se propisi često menjaju ovo pravilo postaje dodatno značajno u odnosu na pravnu sigurnost za stranku. Moram ovde da naglasim da je ovo i dodatna odgovornost za građane Srbije jer od sada će morati, država će pretpostavljati prisutnost njihovu na adresi koju su dali kao svoje prebivalište ili makar boravište i ukoliko oni prema tome nisu odgovorni neće moći da uživaju u privilegiji koju im ova vrsta principa omogućuje.
U cilju profesionalizacije uprave Zakon predviđa veliku promenu u odnosu na odgovornost za vođenje upravnog postupka.
Umesto dosadašnjeg rešenja da za postupak bude odgovoran organ tj. rukovodilac organa kao što sam maločas rekla, odgovornost za vođenje i odlučivanje se prenosi na ovlašćeno službeno lice u upravnom postupku. Na primer mnoge odluke koje sada kao ministar potpisujem su daleko od političke odgovornosti koje kao ministarka imam i predstavljaju pre svega izraz profesionalne, na zakonu zasnovane procene zaposlenih u ministarstvu.
Na ovaj način odlučivanjem o upravnim stvarima će se vratiti tamo gde im je i mesto, u ruke profesionalaca koji imaju znanje, iskustva i po ovim odredbama ovlašćenja da ih sami donose ali da zaista i odgovaraju. Samo izuzetno kada službeno lice nije određeno rešenje će donositi rukovodilac organa.
Na ovaj način se podržava i proces i princip profesionalizacije u upravi i bitno se menja dosadašnje pravilo da je za odlučivanje odgovoran prevashodno rukovodilac organa.
Prelazim na pitanje pravne sigurnosti i unapređenja poslovnog okruženja. Zakon o opštem upravnom postupku uvodi obavezu usaglašavanja posebnih zakona na principima ovog zakona. Naime, da se pojedina pitanja upravnog postupka mogu posebnim zakonom urediti samo ako je to u pojedinim upravnim oblastima neophodno. Ako je to u saglasnosti sa osnovnim načelima određenim ovim zakonom i ako ne smanjuju nivo zaštite prava i pravnih interesa stranaka zajemčenih ovim zakonom. Ova odredba nas uvodi u možda najznačajniji proces koji sledi nakon usvajanja ovog zakona, preispitivanje velikog broja zakona koji danas na isti ili nepotrebno drugačiji način uređuju upravno postupanje.
Cilj ovakve harmonizacije jeste ukidanje i smanjenje nepotrebnih posebnih upravnih postupaka. Predviđeno je da Vlada formira koordinaciono telo u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu zakona, čiji će poslovni zadatak biti da procenjuje usklađenost posebnih zakona sa načelima u periodu do 1. juna 2018. godine. Ovo predstavlja značajan korak ka debirokratizaciji i uređivanju države.
Usaglašavanjem posebnih propisa sa načelima zakona i uvodeći neka od načela evropskog administrativnog prostora povećavamo pravnu sigurnost subjekata i istovremeno činimo postupak efikasnijim rasterećujući građane i privredu nepotrebnih procedura i troškova.
Načelo zakonitosti je prošireno u načelo predvidivosti čime se obezbeđuje ujednačena praksa organa i izvesnost za stranku. Naime, ovim se stvara obaveza organa da formira pravnu praksu od koje se može odstupiti u izuzetnim slučajevima, uz dodatno obrazloženu odluku. Time bismo prevazišli postojeću situaciju da iz istog organa izlaze različite odluke o istim ili sličnim pravnim pitanjima.
Položaj stranke se dodatno poboljšava uvođenjem tzv. načela srazmernosti prema kojem će organ morati da bira najblažu meru, odnosno obavezu za stranku ukoliko se time ostvaruje svrha propisa. Uvodi se i načelo delotvornosti i načelo ekonomičnosti postupka. Ovim načelima oslobađamo stranku od obaveze da pribavlja podatke o kojima organi vode službenu evidenciju. O tome sam takođe govorila maločas.
Građani se rasterećuju obaveze podnošenja dokumenata koja su već u posedu organa i time štede i vreme i novac. Kako bismo obezbedili dostojnu primenu ovo načelo je razrađeno u odredbama zakona, posebno u onim koje se odnose na prekršajnu odgovornost. O ovome je bilo dosta reči i u medijima.
Skrenula bih pažnju da za razliku od ostalih rešenja čija je primena predviđena tek od 1. jula 2017. godine, odredbe o razmeni podataka počinju da se primenjuju već 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona. Da je to moguće uraditi u tako kratkom roku, pokazuju nam primeri prakse nekih lokalnih samouprava kakve su Gornji Milanovac, Leskovac i Šabac koje ovakve principe već primenjuju iako ih na to zakon nije na ovaj način terao.
Osim navedenim načelima unapređenje poslovnog okruženja je dodatno stimulisano uvođenjem novih pravnih instituta kao što su garantni akt i upravni ugovor. Zakon predviđanjem ovih instituta uvodi osnove ujednačavanja pravnog uređenja i obezbeđivanje neophodne zaštite stranaka, odnosno ugovornih strana. Ipak, zakon neće proizvesti direktne posledice, već će svaka posebna upravna oblast prepoznati potrebu i meru u kojima će te nove institute dodatno regulisati. Time efekti primene novih instituta, garantnog akta i upravnog ugovora zavise od neophodnog regulisanja u posebnim zakonima i podizanje kvaliteta i efikasnosti postupanja.
Zakon o opštem upravnom postupku značajno će doprineti i postizanju kvaliteta i efikasnosti upravnog postupanja. Krupnu inovaciju predstavlja pravni institut pružanja usluga na jednom mestu. Kao što sam maločas spominjala, jedinstveno upravno mesto.
Predlog zakona o upravnom postupku uspostavlja temelj za organizovanje pružanja usluga na jednom mestu što je doprinos racionalizaciji i koncentraciji postupka, kao i bitnom poboljšanju položaja stranke u odnosima sa nadležnim organima. Efekti primene ovog instituta su veoma povoljni za stranku zbog uštede vremena i novca, kao i za organe jer dovodi do unapređenja organizacije i koordinacije državnih organa. Samim tim i do ukidanje nepotrebnih procedura, što za direktnu posledicu ima velike uštede i bolju alokaciju ljudskih resursa.
Ovom odredbom država šalje poruku da građanima izlazi u susret i preuzima posao koji su do sada oni morali da obave, kako bi ostvarili neka svoja prava ili interes. Efekat odredbe o jedinstvenom upravnom mestu očigledan je na primeru onih prava za koje je potrebno delovanje više različitih organa, npr. pravo na porodiljsko ili na bolovanje radi nege deteta. Kada se uspostavi jedinstveno upravno mesto ova prava bi se ostvarivala podnošenjem jednog zahteva i jednim dolaskom na jedinstveno upravno mesto, dok bi se svaka komunikacija i saradnja organa od čijih odluka zavisi i ostvarenje u ovom slučaju prava porodilje ili roditelja na odsustvo odvijala po službenoj dužnosti. Izraz modernizacije predstavlja i uvođenje elektronske komunikacije, dok se detaljnije uređenje ove oblasti prepušta posebnim zakonima. Naime, ovaj zakon je postavio osnov za uvođenje elektronske uprave, odnosno postupanje organa u svim fazama postupka elektronskim putem, uz uslov da se stranka sa tim saglasi.
Nadamo se da ćemo za godinu i po dana imati punu primenu svih drugih zakona počevši od Zakona o elektronskoj upravi koji će značajno ubrzati postupak i građanima štedeti vreme i novac.
Efikasnost postupanja kao jedan od vidova modernizacije postiže se novim konceptom obaveštavanja koji na fleksibilan i savremen način omogućava razmenu informacija uz istovremeno zadržavanje neophodnih formalnih vidova obaveštavanja. Naime obaveštavanje predstavlja opšti pojam koji u sebi sadrži i neformalno obaveštavanje odnosno davanje kratkih i hitnih informacija, ali i obaveštavanje putem pošte ili dostavljanje kao i druge vidove obaveštavanja. Naime, zakon omogućava da postupak tamo gde je moguće i opravdano ne trpi zbog nepotrebnih formalnosti, ali istovremeno za radnje od kojih će zavisiti neko pravo stranke obezbeđuju neophodnu formu i zaštitu stranaka u postupku.
Na ovom mestu bih istakla još jednu značajnu novinu kada je u pitanju dostavljanje. Procedura je značajno pooštrena. Kao što sam maločas spomenula, ukoliko se prvi put ne uspe sa dostavljanjem dostavljač će pokušati dostavu još jednom u roku od 24 sata. Ukoliko ni tada dostavljanje ni tada ne bude uspešno, protekom roka od 15 dana smatraće se da je dostavljanje izvršeno. Istovremeno ukazujem da je prema novim odredbama data mogućnost da primalac obaveštenja može dati organu i drugu adresu različitu od one o stanu ili radnom mestu. Ovim se na izvestan način pravi balans između države kao servisa građana i odgovornosti građana za sopstveno postupanje.
Ipak, sigurno je da je jedan od najvećih problema upravnog postupanja takozvano ćutanje uprave. Iako se na početku razmišljalo o uvođenju pozitivne pretpostavke ćutanja uprave, ja moram da kažem da sam lično bila veliki pobornik tog rešenja. Od ovog koncepta se odustalo pre svega iz razloga pravne nesigurnosti i verovatnoće da se otvara zakon za koruptivnost sa ovakvom odredbom.
Opredelili smo se da zakonska rešenja prema kojima, pored prava stranke da se žali drugostepenom organu ukoliko nema odluke prvostepenog organa u rokovima predviđenim zakonom, a ovaj zakon propisuje rokove od 30, odnosno 60 dana za donošenje prvostepene odluke, dok posebni zakoni mogu propisivati i kraće ili duže rokove, obavezujemo drugostepeni organ da može naložiti prvostepenom organu donošenje odluke u naknadnom roku od 30, odnosno 15 dana. Ukoliko ni u ovom slučaju prvostepeni organ ne donese rešenje, drugostepeni organ bi morao sam da odluči o upravnoj stvari. Time smo krug ćutanja administracije presekli.
Istovremeno, novi Zakon o upravnom postupku nameće obavezu prvostepenim organima da, pored spisa predmeta, prosleđuju odgovor na žalbu drugostepenom organu i time obezbede uvid u neophodne institucionalne, organizacione ili personalne promene, odnosno odgovornosti za neažurnost.
Istovremeno, pored disciplinske odgovornosti, uveli smo i prekršajnu odgovornost za ovlašćena službena lica za nepostupanje u skladu sa ovim obavezama, neprosleđivanje odgovora na žalbu drugostepenom organu i neprosleđivanje spisa. Imajući u vidu da smo propisali i obavezu vođenja službenih evidencija o broju predmeta u svakoj fazi postupka, smatramo da smo postavili dovoljan osnov za ozbiljno podizanje efikasnosti postupka.
Deregulacija i debirokratizacija postupka. U cilju usklađivanja sa tendencijama i standardima u EU i regionu, Predlog zakona sadrži 217 članova, što je rezultat prepoznavanja potrebe da postupak bude efikasniji i lišen birokratskih opterećenja. Centralno pitanje koje nam se u toku pregovora sa Evropskom komisijom postavljalo bilo je – zašto regulišemo pitanja koja nisu od direktnog interesa za stranku, već su predmet komunikacije i saradnje između samih organa? Kada ne bismo imali te odredbe, ovaj zakon bio bi znatno kraći.
Iako načelno saglasni sa ovim stavom i delimično rasterećen u odnosu na ove odredbe, novi zakon bi donošenjem drugih propisa, pre svega novog zakona o državnoj, odnosno javnoj upravi, kao i novim podzakonskim aktima, mogao i trebao pretrpeti dodatne izmene, odnosno da se ovi članovi i ova pitanja rešavaju u tim zakonima.
Kako bi postupak bio sa jedne strane efikasniji, a sa druge obezbeđivao pravnu zaštiti stranaka u postupku, uvodi se novi koncept rešenja i zaključaka. Naime, rešenja su svi pravni akti na koje stranka ima pravo na žalbu, bez obzira da li se o njima odlučuje o meritumu ili u procesnim pitanjima. Zaključci su, pak, upravni akti kojim se upravlja postupkom, procesnog su karaktera i donese se samo kada je to izričito predviđeno ovim zakonom. Neposredno na zaključak se ne može izjaviti žalba, ali se posredno žalba može izjaviti kroz žalbu na rešenje.
Dakle, time se obezbeđuje da se sa postupkom ne zastaje svaki put kada organ donese neku odluku, uz istovremeno obezbeđivanje da se kroz probijanje rešenja ospori i odluka izneta u zaključku. Zaključak se, po pravilu, donosi u usmenom obliku, a u pisanom kada to stranka zatraži ili je neophodno radi pravilnog vođenja postupka.
Osim gore pomenutih ciljeva i mehanizama za uspostavljanje javne uprave koja je orijentisana ka građanima i privredi, Zakon o opštem upravnom postupku dodatno poboljšava i važeća rešenja. U tom smislu, imajući u vidu uočene nedoslednosti i nedovoljne preglednosti u važećem ZUP-u, u pogledu sistema vanrednih pravnih lekova, kao i potrebu za njegovim pojednostavljenjem i redefinisanjem, predviđeni su posebni slučajevi uklanjanja i menjanja rešenja. Uvodimo, na primer, mogućnost poništavanja rešenja kada rešenje sadrži pogrešno uputstvo o pravnom sredstvu, ili ga uopšte ne sadrži.
Iako stranke, ukoliko rešene sada, iako sadrže istovetne odredbe kao i u trenutno važećem Zakonu o upravnom postupku u pogledu postupanja stranke, ukoliko rešenje sadrži pogrešno, nepotpuno ili uopšte ne sadrži uputstvo o pravnom sredstvu, novi zakon pruža mogućnost stranci da u roku od jedne godine zahteva poništavanje konačnog rešenja.
Sagledavajući postojeći kapacitet uprave, kao i brojne zahteve koje postavlja tekst koji je pred vama, predviđena je odložena primena sa početkom 1. jula 2017. godine, uz istovremenu obavezu harmonizacije posebnih zakona do 1. jula 2018. godine. Ipak, ponoviću da će se odredbe koje se odnose na razmenu podataka iz službene evidencije po službenoj dužnosti početi da se primenjuju u roku od 90 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.
Da naglasim, ovaj period iskoristiće se za ozbiljno ulaganje, ne samo u izmenu propisa kako bi se usaglasili sa ovim zakonom, već i u obuku službenika, kako bi bili u mogućnosti da ovaj zakon pravilno primenjuju. Za to su već izdvojena sredstva u sklopu sektorske budžetske podrške EU, koja očekujemo da budu obezbeđena, odnosno da budu primljena negde u jesen ove godine. Do tada, kao što sam već spomenula, radimo na ispunjavanju uslova koje za ovakvu jednu vrlo složenu pomoć od 80 miliona evra u tri godine, EU naravno zahteva.
Sprovođenje Zakona o opštem upravnom postupku nije jedino za šta će se, naravno, ta i tolika sredstva ulagati, ali je vrlo bitno da su takva sredstva obezbeđena, jer će proces pripreme i proces transformacije uprave, kako bi mogao da se na adekvatan način ovakav zakon sprovodi, biti veoma složen i dugotrajan, čak i kada on stupi na snagu.
Kao zaključak da kažem da ako bih na kraju morala da izdvojim dve najkrupnije novine, odnosno očekivane promene koje će proizvesti ovaj zakon, onda bih rekla da je to uspostavljanje obaveze da organi, umesto da vide sebe pojedinačno, da svoje poslove vide samo iz ugla svoje uže nadležnosti, ovaj zakon postavlja standard i zahtev da oni svi predstavljaju jednu funkcionalnu povezanu celinu – državu koja služi svrsi, koja je tu da pre svega bude servis građana, da obezbeđuje ostvarivanje usluga i potreba građana na način na koji je to najoptimalnije i najefikasnije.
Istovremeno, šaljemo poruku i građanima da će morati da budu aktivni i da zahtevaju ostvarivanje ovih svojih prava, da očekuju od države i da zahtevaju od države da se ovaj i ovakav zakon, i po svom slovu, i po svom duhu, zaista sprovede. Samim tim svako će da preuzme odgovornost u svom delu postupanja.
Apelujem, kako na građane, tako i na vas, poslanike, da budete aktivni i da imate očekivanja legitimna i legalna od uprave, koja, s druge strane, ima pred sobom sada veliki posao – da sebe transformiše. Ukoliko ne budete imali ta očekivanja, ukoliko ne budete spremni da na pravedan način očekujete i tražite od države da obavlja svoj posao, teško da će državni službenici i zaposleni u drugim službama u celom javnom sektoru biti motivisani da ovako složene zahteve i ispune. Niko ne uči za peticu ako zna da će samo da dobije trojku.
No, na kraju, dozvolite mi da vam se zahvalim na pažnji i da izrazim očekivanje da će, posle rasprave u načelu i u pojedinostima, predloženi zakon biti usvojen. Hvala.