Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, oni nama neće oprostiti ni sve svoje greške, čak ni pojedine. Dakle, to ograničenje je iz nekoliko razloga. Jedan od tih je što se rasipalo, što se u vreme dok su oni vladali nije živelo od zarađenog, već od zaduženog. Pa, kada u javnom sektoru nije bilo dovoljno u proizvodnji da se zaradi, oni kažu – ko vas šiša, mi ćemo vas zadužiti. Proizvod te države dok su oni vladali je bio dug. Sada je došlo vreme da se živi od zarađenog i mi imamo državu koja živi od prihoda koje ubira, ali mora da vraća ono u vreme kada se trošilo ono što nije bilo zarađeno.
Došlo je vreme – vrati koko što si pozobala. Ali, sada je problem što je koka koja je to pozobala to odnela na Maldive, na Brione, letovališta, potrošila na jahte itd, pa se, recimo, u Kovačici iselilo 5000 ljudi posle privatizacije, one slavne privatizacije tri šećerane po tri evra. Ona je pripala tadašnjem poslovnom ili finansijskom direktoru stranke bivšeg režima. Gle čuda, baš njemu! Ne znam šta su obećali ovom Beslimiju, ukoliko ne daj bože dođu na vlast, ali ja mislim da u tom slučaju, ne samo u Kovačici, već u Vojvodini, u Srbiji neće ostati, možda sem Beograda, nijedan stanovnik, s obzirom na ponašanje koje njima doliči.
I onaj jedan moj savet prijateljski – niko se nije kajao kada je umereno jeo i umereno govorio. Zato predlažem mojim kolegama iz opozicije da pokušaju da to dovedu u skladu sa tom poslovicom, jer u tom slučaju onaj voz koji je pogrešan i sve stanice koje su pogrešne, koji je trenutno parkiran na Fruškoj Gori, u Mošinoj vili, mogu vrlo lako da ispadnu iz tog voza, jer tamo mogu da izdogovaraju nešto, a da njih u tom vozu ne bude. Hvala.