Alternativa je da se razumemo čemu služe skupštine, da naučimo. Nisam ja ovde da vama dajem alternativu zakona. Moj posao je, po Ustavu Republike Srbije, po Zakonu o Narodnoj skupštini, da komentarišem, analiziram, kritikujem, pitam i proveravam šta radi izvršna vlast. Malo je naopako, znate, već godinama, i to nažalost nije odlika samo ove Vlade, bilo bi dobro, bilo bi lako da je odlika ove Vlade, ne, to je odlika svih vlada po kojoj ja znam poslove detaljno za poslednjih 26 godina, da svaki ministar smatra da može da dođe u Skupštinu da propituje poslanike.
I vi pišete zakon o službenicima? Vi smatrate da umete meni da objasnite kako će službenici efikasno da se organizuju, a kao ministar dolazite i kažete meni – nemate alternativu za ovaj zakon? Moj posao nije da imam alternativu za ovaj zakon. Mogu, ako hoću. Moj posao je da vas propitam dovoljno detaljno, da zajedno ostavimo van svake sumnje kakve posledice po ljude na koje se ovaj zakon ostavlja po njihove živote. To je moj posao.
Sve i svašta smo čuli od raznih ministara, vi se tu ne ubrajate, ali taj stav – sram vas bilo, vi podnosite amandmane „briše se“, sram vas bilo, vi nemate meni alternativu. Nakon što vas ja pitam, nakon što kažem da ste uveli članom 89. dodatni uslov za preuzimanje, vi de fakto meni kažete – ma, neću ja da razgovaram sa vama. Da li vi stvarno mislite da sa takvim stavom prema meni u Skupštini, nisam važna ja imenom i prezimenom, ja sam narodna poslanica, ko god da sam, da možete kod ikoga da probudite poverenje da hoćete efikasnu, transparentnu, kontrolisanu, jasnu, dobru i sa kvalitetnim rezultatima administraciju u lokalnim samoupravama? Malo bih vam možda poverovala kada biste ovde demonstrirali ponašanje na koje vas obavezuje i Ustav i Zakon o Narodnoj skupštini i Zakon o Vladi.
Snaga argumenta može da bude kakva god hoćete, retorika vaša može da bude kakva god hoćete, ali kad vas ja citiram i kad podnosim amandmane na koje imam pravo, i kad vi meni kažete – vi meni ne dajete alternativu, ja neću više da odgovaram, sebe ste delegitimisali od bilo kakvog ozbiljnog razgovora o ovom zakonu.
Ponavljam, ja bih bila najsrećnija da je to ova Vlada i bilo bi mi lako, znate, onaj folkrol – ua, ja opozicija – ua, dole Vlada, ali to nije slučaj, to se dešava sa svim vladama i sa skoro svim ministrima, u manjoj ili većoj meri. Niste vi samo odgovorni za to, za to smo odgovorni i mi narodni poslanici, što ćutimo kad treba da kažemo – ne, jer nas Ustav i Zakon o Narodnoj skupštini obavezuje da vam kažemo – ne, ne možete tako da se ponašate, vi ste izvršna vlast, mi kontrolišemo vas, a ne vi nas.
Iako pripadam opoziciji, moj posao je, uloga, da pokušam sa vama u razgovoru da smanjim svaku štetu, kao što je moj posao da napravimo bolje rešenje, ako je iole dobro. No, nažalost, to se za sada vrlo retko dešava i sa vrlo malo predstavnika izvršne vlasti.
Moje pitanje je vrlo jednostavno – zašto u članu 89. uvodite poseban instrument, kojim kažete – ako interni konkurs nije uspeo, onda može preuzimanje? Posle toga slede članovi u glavi IV o preuzimanju. Nemam ja obavezu da ja vama dajem bilo kakvu alternativu. Vi imate ustavnu obavezu da mi odgovorite na pitanje, pa makar i diskvalifikacijom ili pokušajem diskvalifikacije. To je naš nesporazum, banalan, ali dubok.