Želim pre svega da se i na tonu i da pristojnom rečniku kojim je govorio o državnom sekretaru Đorđeviću zahvalim gospodinu Ugljaninu, ali na dve reči sam primoran da reagujem.
Nije država Srbija oglašena krivom presudom Međunarodnog suda pravde u Hagu, ali je tačno da sve što se dešavalo u Srebrenici je uvek bilo, rekao bih, tema najoštrije osude svakog normalnog i svakog racionalnog.
Želim vas da zamolim, gospodine Ugljanin, prošlo je mnogo godina, svi smo rekli ono što smo imali da kažemo. Bilo je mnogo zločina nad srpskim narodom u različitim delovima bivše Jugoslavije, ali ako se u svakoj svojoj diskusiji uvek budemo vraćali na to što se zbivalo pre 20 i 25 godina, plašim se, što naravno kao i smatram da nikada stvari ne treba da budu zaboravljene, ali ako se u svemu uvek budemo vraćali u prošlost i iz toga izvlačili zaključke da neko nema poverenja u uniformisana lica, mislim da Bošnjaci i u Pazaru, u Tutinu, Sjenici ili bilo gde drugo da žive, u Beogradu, Novom Sadu, Subotici da se osećaju slobodno ili da se osećaju kao građani, državljani ove zemlje i da veruju svojim državnim organima. Zato što sam siguran da nijedan vojnik, nijedan policajac ne pravi razliku prema našim građanima zbog toga što je jedan Srbin, drugi Bošnjak, treći Mađar, četvrti pripada bilo kojem drugom narodu. Mislim da je to bogatstvo Srbije. Mislim da se tako ponašaju i svi pripadnici državnih organa. Mi smo kao narodi na prostoru bivše Jugoslavije prošli kroz užasno teške periode u prethodnih 100 godina, od Balkanskih ratova, Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata u kojem su mnogi stradali, posebno srpski narod dramatično postradao, posebno Srbi zapadno od Drine i Dunava u tolikoj meri i tom broju da je to, rekao bih, narod četvrtostradalni narod u Drugom svetskom ratu na strani sila pobednica. Po broju svojih žrtava da jedan mali narod tako i toliko strada! Ovo vam govorim zato što znam i kako sam vaspitavan i kroz šta smo svi mi prolazili. Nekako smo živeli, iako sam rođen 1970. godine, živeli smo u tome što se zbivalo između 1941. i 1945. godine. Samo se plašim da neki drugi ljudi danas ne pokušavaju na sličan način da govore o sebi i svojim narodima, zato što takve stvari, ovo nije replika na ovo što ste vi govorili, uvek mogu da nas dovedu do teških emocija i do ozbiljnih problema u budućnosti.
Srbi i Bošnjaci moraju da žive zajedno. Mi možemo da živimo pored nekih drugih, ali mi Srbi sa vama Bošnjacima moramo da živimo zajedno. Mi ne možemo da živimo jedni pored drugih. Imamo značajan broj pripadnika, značajan broj Bošnjaka u našoj zemlji, u Srbiji, imamo Srba četiri puta više u Bosni i Hercegovini. I, šta da radimo sa tim? Šta da radimo sa tim? Da kažemo da ovo ovamo nisu Srbi, ili da ovo ovde nisu Bošnjaci? Kako, na koji način da gledamo tu budućnost, nego da živimo zajedno?
I svih naših predloga se ne stidim, iako znam da to nije popularno, jer je u Srbiji uvek popularno reći sve najgore o onom drugom. Reći sve najgore jer tako ćete da dobijete ogromnu podršku ljudi, ogromnu podršku naroda, jer ljudi to mnogo vole da čuju. Iako su izbori, meni ne pada na pamet da takve govorim. Ja mislim da mi moramo da živimo ne samo što bliže, već smo mi spremni sa Bosnom i Hercegovinom da razgovaramo, a ne samo da provodimo CEFTA sporazum. Ja mislim da je besmisleno da na granici između Srbije i Bosne stoje kamioni po dva, tri i pet dana. To ćemo jednog dana da ukinemo, kada budemo imali suštinski jedinstveno tržište kojim ćemo moći da privlačimo zajedničke strance.
Ne zaboravite, Srbija i Bosna i Hercegovina zajedno mogu da kažu – ej, pa nas je 12 miliona, dođite kod nas da investirate. Odjednom postajete šesta ili sedma zemlja u Evropi po veličini, po veličini tržišta. Samo o tome govorim, koliko postajete interesantniji. Zato sam siguran i nadam se da smo mi svoje lekcije iz prošlosti naučili, ne zato što moramo da se volimo, ne zato što vi morate da volite nas ili ne znam ko koga drugog, već zato što, čini mi se, to razum nalaže.
Imamo mnogo glava koje na različite načine broje stvari. Kažem stvari, jer ti ljudi nikad ne umeju da broje ljude, a navodno broje ljudi. Pa, jedni kažu – nas je u Bosni dva miliona i 300, mi ćemo da potamanimo ove Srbe što ih je milion i 300, a opet ovi naši s druge strane kažu – nas je ukupno sedam-osam miliona, a njih je ukupno dva i po miliona, tri-četiri puta smo jači, uvek možemo da ih pobedimo. I? Hoće stvarno neko da nestane? Je li stvarno neko spreman da uništava čitave nacije? Je li stvarno neko misli da će to da se dogodi u budućnosti? A vi odlično znate da govorim istinu i znate koliko usijanih glava ima i među jednima i među drugima, u obe države, i u Bosni i Hercegovini i u Srbiji.
Ja mislim da upravo zato treba da govorite vi, i zato sam i jednim delom zahvalan, s poštovanjem o državnim organima, o vojsci i policiji, jer sam siguran da i vojska i policija danas na najbolji mogući način štite sve građane Srbije, bez ikakve razlike koja može da bude ostvarena po nacionalnom pitanju, verskom ili bilo kojem drugom. Rekao bih da nam ta vrsta normalnosti i sigurnosti donosi stabilnost. Mi smo više puta prećutali i nisu odgovarali na različite provokacije koje su dolazile iz regiona. Ne zato što smo bili slabi, ne zato što nismo smeli nešto da kažemo, ili ne zato što nam to ne bi donelo političke poene, već zato što smo želeli da prećutimo. Ja sam na sednicama Vlade nekoliko puta govorio ljudima – molim vas da niko ne odgovori na ovo, ja neću da odgovaram, nemojte da odgovarate. Zato što nam je važniji mir, nego to da na svaku reč odgovorimo. Mi smo se mučili da Hrvatskoj odgovorimo prvih 48 sati, unezvereni jer ne razumemo šta se desilo. Kako je uopšte moguće da neko povede carinski rat protiv Srbije bez ikakvog razloga?Evo, sada da vas pitam sve u sali, zahvalan sam većini na podršci zato što je Srbija u tom trenutku bila istinski ujedinjena u odbrani svojih nacionalnih, državnih i ekonomskih interesa, ali za šta smo mi to bili krivi u tom trenutku? Ni za šta. Što smo imali migrante i što migranti više nisu hteli, izbeglice više nisu mogle da prelaze kroz Mađarsku ka centralnoj i zapadnoj Evropi, već su krenuli prema Hrvatskoj. Zamislite tu strašnu srpsku krivicu. Onda su rekli – kamioni i autobusi iz Srbije ne mogu, a još i ulazili u autobuse da uzimaju lične karte, pa kada vide da je Srbin, kažu – izađi napolje.
Dakle, na to smo reagovali uzdržano, smireno, ali odlučno, želeći da pokažemo da sa svima u regionu hoćemo normalne odnose i jedva smo dočekali da uz pomoć Evrope uspemo, da ne kažem da pobedimo u toj krizi, ali da prevladamo tu krizu, zato što su oni odustali od svojih... Kako god da bih nazvao te mere, to bi bio nedovoljno snažan izraz. Ali, želeo sam samo time da vam ukažem da smo i tada, iako vam je jasno da ni po čemu nismo slabiji, bili uzdržani, da smo gledali u svakom trenutku samo kako ćemo da se odnosimo i kakve ćemo odnose da imamo prema svojim komšijama, zato što hoćemo da živimo zajedno i zato što verujemo sa njima, jedni pored drugih, sa Bošnjacima jedni sa drugima i zajedno. Dakle, zato što je stabilnost ono što je za Srbiju najvažnije.
Ako mi budemo uspeli to da održimo, ja nemam bojazni za to da li će Srbija da ima pozitivan ekonomski rast 2016, nema ni Svetska banka ni MMF, 2017, nema ni Svetska banka ni MMF, ni za 2018, ni za 2019. godinu. Dakle, imaćemo pet godina intenzivnog i dinamičnog ekonomskog rasta, bez i jedne godine recesije. Ali, da bismo to imali, potrebna nam je ova vrsta stabilnosti.
Zato vas samo još jedanput molim da vi kao narodni poslanik pokažete veće poverenje, veću veru u nadležne državne organe i potpuno sam siguran da će onda i svi ostali ljudi, i oni Bošnjaci koji imaju poverenje u neke druge političare, moći da dobiju tu vrstu uverenosti i sigurnosti, jasnog saznanja, jasne spoznaje da su oni ovde svoj na svome, da žive u svojoj zemlji, da žive u svojoj kući i da nikakvu razliku ne pravimo između toga da li je neko Srbin, da li je neko Bošnjak ili je neko Mađar, jer svima je zajednička otadžbina Srbija. Hvala vam najlepše.