Molim vas poštovani poslanici da u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine vas obavestim da će se danas raditi i posle 18,00 časova, zbog potrebe da izaberemo Vladu Republike Srbije u zakonskom roku.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Po Poslovniku.)
Izvolite, po Poslovniku.

To je po članu 106. Poslovnika.
Vi imate ovde poslaničku većinu od skoro 170 poslanika, možda i više. Poslovnik kaže da niko ne može da prekida govornika, ali ne može niko ni sprečiti poslanike da aplaudiraju.
Vas ima toliko da su vaši aplauzi daleko najjači. Zato ja zahtevam da predsednik Narodne skupštine upozori goste koji su ovde da ćute i posmatraju i moraju da budu objektivni, neutralni, da ne mogu da aplaudiraju, jer onda je ispalo, ne mogu gosti da aplaudiraju, osim na svečanim sednicama, kao što ne mogu da glasaju. Oni su ovde da kontrolišu rad Narodne skupštine, a ne da se izjašnjavaju. Onda ispade da ste vi dva puta više dobili glasova na izborima. Onda ste vi dobili 120%.
Zahtevam da se upozore gosti da ne mogu da aplaudiraju i da dobacuju.

Zahvaljujem.
Svakako molim, dakle, goste koji su, a i ako su, ja stvarno nisam obraćala pažnju, tapšali su poslanici sa liste Aleksandar Vučić – Srbija pobeđuje, što nije zabranjeno, ali nisam zaista obratila pažnju da li je neko od prisutnih na galeriji tapšao.
Molim vas da to ubuduće ne činite, iako među pozvanima, unapred se izvinjavam, ima i predstavnika različitih ambasada ovde, tako da se na njih pretpostavljam to i ne odnosi.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Sutra kada bude polaganje zakletva.)
Videćemo kada će se polagati zakletva, ali molim prisutne da ne komentarišu izlaganja i ne tapšu nikom.
U članu 106. istine radi nije definisano tapšanje. Ako ćemo se držati Poslovnika.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Može biti ometanje.)
U članu 106. nema ni toga, ali idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Čedomir Jovanović. Izvolite.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Vučiću, teško da postoji veća razlika između ozbiljnosti situacije u kojoj se nalazi čitavo društvo i atmosfere u kojoj protiče ova rasprava o vašem Ekspozeu i o samoj Vladi.
Vaša uverljiva pobeda na izborima, sve ono što je usledilo u ova tri meseca nakon njih, a potom ono što ste juče rekli na prvi pogled Srbiju opisuje kao zemlju u kojoj se sve zna, kao zemlju u kojoj je budućnost apsolutno izvesna, upravo onakva kako ste vi najavili u svom jučerašnjem nastupu.
Meni nije bio problem da vas slušam. Nikad nisam izlazio iz Skupštine, a uvek sam činio sve u granicama onog što je normalno da u Skupštini budem što jači. To je vaše pravo, dali su vam ga građani Srbije da govorite 20 minuta, kao svojevremeno Mirko Cvetković, šest sati ili onoliko koliko smatrate da je potrebno da bi uverili parlament i zemlju da nisu pogrešili, da vi znate šta je ono što treba da se uradi i da ste sposobni to da uradite.
Vaših šest sati gospodine Vučiću proteklo je u detaljnim analizama poslova koje ste radili manje ili više precizni, možda čak često i previše preopširni opisima onog što želite da uradite. Meni je to više ličilo na neku gotovo stručnu raspravu koja se vodi u okviru svakog resora. Ne mislim da ste to uradili slučajno.
Mislim da ste time želeli da uverite i ljude i nas da ste vrlo ozbiljni i da znate šta je ono što se mora uraditi u vremenu koje je pred nama.
Reći ću vam šta smatram velikim nedostatkom. Šest sati, a tako malo politike, gospodine Vučiću. Ne mislim da je to slučajno. Nema puno ljudi, mislim da se mogu nabrojati na prste jedne ruke u ovoj sali koji imaju dovoljno političkog iskustva i svakako ste vi među njima. Ne mislim da je to bilo slučajno, i to je ono što me brine.
Kada smo prvi put razgovarali ovde u parlamentu vi kao predstavnik koalicije koja dolazi na vlast, a ja kao predstavnik opozicione stranke 2012. godine, to je bila oštra polemika, nije bila nepristojna, nije bilo svađe, ali je bila oštra polemika, zbog velikih političkih razlika koje su tada postojale među nama, mislim da je na „Jutjubu“ jedna od najgledanijih i dan danas.
Danas ste vi o politici ćutali ili govorili vešto izbegavajući klizav teren, a ja o njoj želim da govorim i pri tom ne verujem da se više tako puno razlikujemo. To nije zato što ste vi uspeli posle Radulovića da mi date neki kredit, niti je to zbog toga što nema nekog drugog političkog puta pred nama, nego zato što ste kada ste došli na vlast vi otvoreno vrlo često govorili na isti način o problemima u zemlji kako smo mi činili oduvek. Zbog toga želim da nas vratim na tu politiku, jer treća Vlada vaše stranke i vaše vladajuće koalicije govori o pregršt problema. Neki su delimično rešeni, neki se rešavaju, neki nisu dotaknuti, ali gospodine Vučiću, ne govorimo o uzroku svega toga.
Često ste ovde i danas i juče, čak niste ni apelovali, to je bio imperativ, insistirali na promenama, govorili da nešto više ne može i da ni po koju cenu na takvo ponašanje nećete pristati. Mislim da ste govorili o mentalitetu ove zemlje i o potrebi da se on menja. Ali, gospodine Vučiću, svi ti naši problemi, ti nedovršeni putevi, ta pruga kojom se putuje sporije nego pre gotovo 200 godina, to uništeno obrazovanje, propala industrija koju ćemo reindustrijalizovati. Evo, gospodin Knežević dolazi iz Zrenjanina. Amerikanci su snimali filmove o „Servo Mihalju“, a „Servo Mihalj“ je hranio, proizvodio 20% hrane u zemlji od gotovo 25 miliona stanovnika. Sve to što je propalo i što je danas problem ima uzrok u pogrešnoj politici.
Nismo puno razgovarali, svakako ne skriveno u ovom međuvremenu, ali mislim da vi vrlo dobro znate, zato bih želeo da o tome nešto kažete. Na koji način ćemo mi rešiti, dati odgovor na tri ključna pitanja od kojih zavisi budućnost ove zemlje, od kojih zavisi dolazak nekog novog investitora, od kojih zavisi procena nekog mladog čoveka da ostane ovde da živi, a ne da ode, lekara da nastavi da leči, a ne da potraži sreću na nekom drugom mestu, i da ne nabrajam sve ono što je ta negativna statistika Srbije danas.
Kosovo, Bosna, Evropa ili Rusija, to su tri velika politička pitanja. Na njih smo delimično odgovarali onda kada smo povlačili ispravne poteze. To samo po sebi nije bilo dovoljno, a danas, čini mi se, da u ovako komplikovanim okolnostima više nemamo ni prostor za manevrisanje koji smo imali do sada. Pa, posle toga, vrlo komplikovan odnos u regionu i na kraju, a zapravo najvažnije, naši međusobni odnosi.
Ovako tragično podeljena zemlja, ona ne može ništa drugo osim da bude neuspešna, jer ideje iza kojih vi ovde stajete u svom ekspozeu su ideje koje traže vreme i traže spremnost društva da se tim ciljevima posveti, a obavezu političara da ih ne osporavaju, nego da se samo takmiče, pa da, recimo, ja kritikujem izbor nekog vašeg ministra, uz poruku da bi možda neki iza kojeg ja stanem napravio brže autoput, brže završio „Kostolac“, efikasnije reindustrijalizovao Srbiju, efikasnije pregovarao oko kredita nego što to čini vaš ministar finansija, ali ne da osporavamo u startu sve ono što je vaša namera. Mi danas nismo takva zemlja. To se videlo na čudan način i juče.
To ne može da promeni opozicija. To morate da promenite vi. Od vaše spremnosti da se tom poslu posvetite zavisi i budućnost ove zemlje. Vi o tome niste govorili.
Često ste komentarisali kritike kojima ste izloženi, uz stav da vi to možete da podnesete, ali da smatrate da je tako nešto nekorektno. Vrlo dobro znate kakva je naša politika i da niko od nas zapravo ne može za sebe reći da je u njoj pronašao bog zna kakvo zadovoljstvo i sreću.
Meni je žao što mi nismo uspeli da se dogovorimo, ne oko toga da LDP bude u Vladi, ili da ja zauzmem neko mesto ministara koje danas predlažete, nego što nismo uspeli kao društvo da se dogovorimo oko načina na koji ćemo zajedno odgovoriti na te ključne probleme, jer do sada u tome nismo bili uspešni. Koga briga, gospodine Vučiću, kako se zvao onaj ko je devedesetih bio dužan da se stara o interesima ove zemlje, pa da postavi pitanje rečenice, ako ne znamo da radimo, znamo da se bijemo, malo morgen, ješćemo korenje, nećemo se saginjati. Šta to danas više znači? Koliko je bila besmislena moja rasprava sa vašim nekadašnjim predsednikom, a danas ovde opozicionim šefom poslaničke grupe gospodinom Šešeljem, oko devedesetih i onog što je tada on radio?
(Vojislav Šešelj: Kakvi besmislena, vrlo smislena.)
Hoću da vas pitam, ako ste već to prećutali juče, da li možete danas da nam kažete šta ćemo uraditi sa tim gordijevim čvorom Kosova, koje mi imamo u svojoj preambuli, a većina sveta na Olimpijskim igrama kao nezavisnu zemlju u Brazilu? Ja ne znam ni za jednu državu koja je sama po sebi tako nešto prihvatila i odrekla se dela svoje teritorije. Ali, ne znam ni za jednu zemlju koja je sebe dovela u takvu situaciju, a posebno ne znam da bilo ko ima pravo, a sebi smo davali u prošlosti za pravo, da rizikuje opstanak čitavog naroda zbog nespremnosti da to društvo menja kako bi ono bilo u stanju da prođe test realnosti.
Nismo mi ovde kakvi smo danas slučajno. Mi danas svojim životom plaćamo cenu pogrešne i neodgovorne politike.
Podržao sam vas 2013. godine kada ste potpisali Briselski sporazum. Nikad nisam rekao da mislim da je loše to što vrlo često, sa više ili manje sličnosti zapravo iznosite stavove koje smo mi iznosili godinama, pa bi bilo besmisleno da oko toga polemišemo. Možemo oko nečeg drugog, da li bi mi to uradili efikasnije, ali svakako ne možemo da polemišemo oko opredeljenja da se čuva mir u Bosni, da se pronađe neki način normalne komunikacije i odnosa sa Hrvatskom i da se prevaziđu podele ovde u Srbiji. O tome mi danas treba da razgovaramo.
Doveli ste jednog od najvećih investitora u svetu ovde u zemlji i jedinog ko je bio spreman da uloži novac u projekat koji je nazvan „Beograd na vodi“. Imali smo i drugi projekat na reci. Iza njega su stajali Mišković i Beko. Uložili su 100 miliona evra. Nije od toga bilo bog zna šta, velika osuda, sumnje i na kraju propast.
Kako smo uspeli da od nečega što je velika šansa za zemlju napravimo generator unutrašnjih podela koje nas opisuju kao društvo koje nije sposobno da se dogovori unutar sebe oko onog što mora da uradi? Kako mislite to da prevazi… Jutros ste pomenuli te tri šupe. Zamislite kakve su to te tri šupe kada su jedno od ključnih političkih pitanja na koje vi svakog dana odgovarate, a dobili ste 50% na izborima. To su ozbiljni problemi, to moramo da rešimo.
Odnos sa Evropom i sa Rusijom. Vrlo teško pitanje. Na njega u ovoj zemlji niko nije odgovorio do sada. Kada govorite o političkim uzorima, kada navodite primere koji vas inspirišu da ovde tražite podršku za određene programe, vi pominjete zemlje koje su uglavnom na Zapadu. Govorite o obrazovanju u Švajcarskoj, u Austriji, o tome da sada Amerika pokušava to da uhvati… Kako ćemo mi rešiti tu podeljenost unutar samih sebe? Šta ćemo da radimo u ovako komplikovanom vremenu ukoliko nastavimo da insistiramo na toj politici koja je strateški neodrživa?
Šta ćemo uraditi kada, recimo, komplikovanu situaciju u Bosni potpuno izgubimo kontrolu nad njom zbog toga što je ona u međuvremenu evoluirala i što prevazilazi naše sposobnosti? Ko je taj ko će nam pomoći u prevazilaženju tog problema?
Bio sam prošle nedelje u Busijama, naravno. Ali, koliko tih „busija“ mi imamo u svom životu? Možemo li mi da kažemo jedni drugima da smo osigurali budućnost ove zemlje na takav način da makar naša deca u njoj mogu da žive lišena tog iskustva koje smo imali i mi i svi pre nas?
Vi znate da mi godinama insistiramo na članstvu Srbije u NATO. Znate da je prepreka za to mnogo ozbiljnija od jedne Deklaracije, koja je usvojena u ovom parlamentu, u kojoj se kaže da ćemo biti vojno neutralna zemlja. Moramo otvoreno o nekim pitanjima da razgovaramo. Bez te otvorenosti, ona će ostati bez odgovora, a ne znam onda koliko poslanika i procenata na izborima treba da dobije neka buduća vlada da bi mogla da bude sposobna da ih reši. Više vremena za to nemamo.
Dosta toga ste ovde rekli o ekonomiji, o zdravstvu, pominjao sam obrazovanje, infrastrukturu, pominjali ste pravosuđe… to su poslovi koji traže neki kontinuitet. Nećemo valjda od Vlade do Vlade menjati Ustav ove zemlje, programe obrazovanja.
Ne znam šta da vam kažem za taj Klinički centar. Odrastao sam u ovom gradu u kom se 40 godina priča o Kliničkom centru koji će se završiti. Ne znam koliko tendera, koliko pokretanja radova, koliko propasti, ali očigledno to je problem koji prevazilazi sposobnost jednog ministra ili jedne Vlade. Zašto je to tako ne mogu da vam odgovorim, kad ni vi sami ne možete da kažete gde nestaje milijarda iz budžeta za zdravstvo. Mogu da vam kažem da sve to ovu zemlju opisuje kao nedovršenu i društvo kao društvo koje previše luta. Zato nam je potrebna jasna Vlada, politički jasna. O tome želimo da se danas razgovara.
Ne mogu ja da polemišem sa vama kad kažete rušićemo deficit budžeta. Pa, naravno da to treba da se radi. Ne mogu da vas optužujem. Neki vas optužuju što se zadužujete i traže da se povećaju plate i penzije. Ja ne znam ko je to još uspeo u svetu. Mi na tome ne želimo da poentiramo.
Ne znam kako može da funkcioniše ekonomija u kojoj je rast društvenog proizvoda u ovom trenutku npr. tri puta manji od kamata pod kojima smo uzimali kredite pre pet godina? Ne znam jeste li vratili onaj od 10% koji je uzet 2011. godine negde u Americi? Uzmete 10%, a imate u tom trenutku jedan rast društveni proizvod. Pa kako to može da se vraća?
Šta da pričamo o agraru? Pedeset godina nije urađena komesacija zemlje. Hoćemo navodnjavanje. Kako kad zakupac koji zakupljuje zemlju ima hiljadu hektara na 30, 40 parcela? Svake godine izlazi ponovo i traži zemlju u zakup. Kako može da kupi mehanizaciju kada nije siguran da će opet obrađivati? Kako može da bude u kooperaciji sa nekim kada nema izvesnosti u svemu tome?
Hoćemo dualno obrazovanje, ali to sve zavisi od sposobnosti ministra da izdrži sve ono što čeka ministra prosvete u vremenu koje je pred njim. Zašto nam u svakoj Vladi ministri prosvete odlaze? Šta je to bilo?
Neki ministri ovde više nisu ministri. Imali ste Tasovca. Kada je došao u Vladu, on je došao kao jedna od najcenjenijih javnih ličnosti. Došao je sa Udovičićem, koliko se sećam, 2013. godine. Uspešan direktor Filharmonije, jedna od najuticajnijih javnih ličnosti. Za razliku od mnogih, ja mislim da je on dobro radio svoj posao. Ja mislim da je dobro radio svoj posao i da je rezao tamo gde baš boli. Ne znam kakav će biti novi ministar, ne želim da o tome da… Nemam na osnovu čega da govorim. Zašto su ti ljudi promenjeni? Gde su pogrešili? Da li su odustali? Ako su odustali, zbog čega? Ili ste vi pogrešili kada ste ih izabrali. Ne bi vam bio prvi. Imali ste i druge ministre koje ste birali, pa niste znali šta ćete sa njima. To je vaša odgovornost.
Imajući u vidu to o čemu sam nekoliko puta govorio prethodnih godina, bojim se da vi sa ovakvom Vladom ne možete sami da rešite te probleme, a pomoć ne tražite. Hoćete da vam kažem kako se to završava? Ja sam bio u Vladi u kojoj je dvoje ili troje ljudi pokušavalo sve da uradi, jer je bilo prinuđeno na to, pa i u stranci u kojoj je važilo to pravilo. Na kraju smo bili neuspešni. Sve ono što je urađeno bilo je pozitivno. Ostalo je drugom planu pred onim poslovima koje nismo mogli sami da završimo.
Kako mislite da date odgovor na ta ključna politička pitanja? Naravno da piše u Ustavu da je Kosovo deo Srbije. Naravno da u Briselskom sporazumu piše – pravo srpske zajednice na Kosovu na svoju zajednicu, ali toga nema u stvarnosti. Ne važe ni sporazumi koji su potpisani sa drugim državama: demarkaciona linija sa Crnom Gorom. Da li očekujemo stabilnost u perspektivi? Ne. Da li svet ima vremena za nas? Nema. Ko će onda biti vaš partner u svemu tome?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika.)

Vreme.
Gospodine Šešelj, nemate pravo.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Replika, pomenuo me je.)
Reč ima mandatar.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Po Poslovniku imam pravo na repliku, jer me je direktno pomenuo.)
Dobro, ali o replici odlučuje predsedavajući.

Da li vam odgovara, da ne bi bilo problema, da vas spomenem, pa da dobijete opet repliku?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Hoću svoja dva minuta.)
Čim ja završim, dobićete. Da li je to u redu?
Dakle, gospodine Jovanoviću, nekoliko ste ozbiljnih stvari izneli i neću biti u stanju da na sve odgovorim. Ne zato što ne bih mogao da odgovorim u četiri oka, već postoje stvari o kojima ne mogu da govorim.
Odgovoriću najpre na ovo poslednje oko grešaka i postavljanje ministara. Uvek to imate kao grešku, pri čemu ne mislim da je greška bio Tasovac, ni Verbić. Bili su greška neki drugi, i to sam uvek priznao i nikada taj problem nemam. To mi se moguće dogodilo danas ili juče. Ne mislim da je to nešto ne ljudski, nešto što nije normalno. To je život. To vam se uvek dogodi. Ako nemate previše takvih grešaka, onda ste dobar posao napravili, a mislim da izbor Vlade pokazuje da takvih grešaka nije bilo mnogo, jer ja nemam šta loše da kažem ni o Verbiću, ni o Tasovcu.
Ne zaboravite da je Verbić imao hrabrosti da uđe među prosvetne radnike kada je bio štrajk i on se saglasio sa stavom Vlade, što izuzetno cenim, kada je shvatio da upravo zbog deficita o kojem ste govorili moramo da idemo na mere fiskalne konsolidacije i pretrpeo, naravno, najteže kritike i najteže napade u njegovom sektoru i kantu vode, ne znam šta već, i sve to.
U svakom slučaju ponekad je potrebno donositi odluku i po tome kako da menjate energiju i kako da unesete nešto svežine. Ne mislim da neko mora da bude loš da ne bi bio ministar. Nije ministar Nikola Selaković zato što je bio loš, mislim da je bio dobar, ali postoje neke druge stvari i neki drugi razlozi i profesionalni i lični i svakojaki zbog kojih takvu odluku donesete.
Mislim da Vlada od 2014. do 2016. godine će svakako i o tome sam razgovarao i sa Vujovićem koji je nesumnjivo jedan od najvećih, bolje da ja ne kažem najveći stručnjak za finansije u našoj zemlji, ali jedan je od najvećih svakako i nekima koji su pravili Vladu u senci je mentor njihovim ministrima i učitelj itd. Čovek je 26, 27 godina proveo u Svetskoj banci i MMF, mislim da će ta Vlada ući u istoriju zbog načina na koji je rešila probleme u javnim finansijama, pre svega oko deficita i razume se, zbog brzog oporavka privrede, neočekivanog brzog oporavka privrede bez uticaja potrošnje na rast, dakle samo sa uticajem investicija i izvoza.
Sada da dođemo na ono što ste vi suštinski rekli i postavili kao ključna pitanja na koja neću moći u celini da vam odgovorim. Govoriću onoliko koliko mogu. Mi smo ta pitanja pokretali i u našim razgovorima, pitanja Kosova, Bosne i Hercegovine i našeg odnosa prema Evropi i Rusiji.
Što se tiče pitanja Kosova, jedino rešenje, trenutno koje bi preseklo Gordijev čvor je da mi to otvoreno kažemo našem narodu i našim građanima bi bilo da Vlada učini priznanje Kosova. Vlada to ne može, Vlada to neće i mislim da ste u pravu, mi tu imamo mnogo problema i sa ove moje patriotske strane gde lažemo jedni druge da nam je to najcenjenija reč, a kada ih pitate kada ste poslednji put bili u Glogovcu, ne znaju ni gde je Glogovac i ne znaju da nema ni jednog Srbina odavno. I pre nego što je došlo do sukoba na KiM je svega nekoliko Srba živelo koje smo postavljali samo da bi upravljali opštinom. Kriminalci koji nam prave fantomske firme, razni kriminalci, prave fantomske firme gde napišu da su tu firmu osnovali u Srbici zato što misle da je to srpsko mesto, jer ima u osnovi reči srb, ne znajući da tamo sem u manastiru Devič nema ni jednog Srbina. Nije ih bilo mnogo ni pre rata, taman koliko u Glogovcu. Zato je tačno da nas neznanje dobrim delom vodi u ekstremizam kojim volimo da aplaudiramo i kojem se divimo, ali to ne znači da imamo pravo da prihvatimo da se odreknemo onoga što je naša teritorija, jer dozvolićete po tom principu i u mnogim drugim zemljama u okruženju bi se menjale granice mnogo brže nego što bi se menjale granice Republike Srbije. Zato to Vlada Srbije ne može da prihvati, ali zato sam svestan i zato dobro znate da smo radili težak i najgori posao.
Profesionalno mi je najteži dan bio kada sam dan posle Briselskog sporazuma jer je Dačić imao obavezu u Americi ako se ne varam, morao da odem u Kosovsku Mitrovicu i da objasnim svim Srbima šta je Briselski sporazum. Tada sam im rekao jednu rečenicu. Ceo dan i celu noć sam trpeo uvrede, psovke, fizičke napade. To je moj posao kao predsednika Vlade da trpim od svog naroda.
Tada sam im rekao jednu rečenicu – Zapamtite, kao što smo napadali Dejtonski sporazum i danas sam mogao da nađem gde nam je Grahovo, gde nam je Drvar, gde nam je Petrovac, šta nam je sa Ključem, šta nam je sa Glamočem, šta nam je sa okolinom Sarajevom gde su Srbi živeli od Ilidže, Vozuće, Rajlovca do mnogih drugih stvari. Danas nam je Dejton sveto pismo koje štiti prava Srba, koje štiti pravo Republike Srpske i koje čuva Republiku Srpsku. Njima sam tada rekao – Pozivaćemo se na Briselski sporazum, biće nam kao sveto pismo.
Pogledajte danas, danas se događa to da albanska strana ne ispunjava Briselski sporazum. Mogu da vidim i zašto. Čitam prevedeno, ne mogu da se pohvalim da znam albanski jezik, ali čitam prevedenu i albansku štampu sa Kosova i sve drugo, vidim kakve su razmirice, kakve su tenzije među njima i kako to izgleda, ali oni dugo neće imati bolju političku situaciju da bi mogli da isporuče ono što je dogovoreno u Briselu.
Oni naravno, svaki dan koriste priliku da nas napadnu, ja to i prećutim, jer kada pričaju o nekim dogovorima oni ih drugačije tumače, nije ni važno. Mi sa njima moramo da radimo i moramo da razgovaramo. Onaj ko neće da razgovara i ko misli da će se to rešiti, što pričaš ti sa njima. Dobio bih bezbroj aplauza da sada kažem dosta je bilo razgovora, sada ćemo to da isečemo i nema više. To su takve gluposti da nemam reči.
Tamo živi veliki broj ljudi, kada biste im rekli sutradan da ovde hoćete da imate 60 poslanika Albanaca sa Kosova, a da vi ne budete poslanike, odjednom bi se svi uhvatili za glavu i rekli bi stani malo. Nećemo baš to tako, da budemo sasvim iskreni i tu ste u pravu.
Zato nam je potrebna i zato mislim da su to ljudi razumeli, potrebna nam je ozbiljna i odgovorna politika sa jedne strane nacionalno odgovorna u smislu zaštite i naše granice i naše teritorije. Sa druge strane nacionalno odgovorna iz ugla o kojem ste vi govorili koji će da znači ne sukobe i ne pogled sa visine da smo mi iberales i da su oni niža rasa i niži narod što kad pogledate istraživanja vidite da jedan deo naših ljudi na takav način razmišlja, pre svega o Albancima.
Moramo da se borimo za to da imamo više Albanaca u centralnoj Srbiji, da prolaze kroz Beograd, a ovde ostavljaju novac. Kada to na takav način kažemo, kada se tome suprotstave plašim se da ne razmišljao dovoljno o svojoj budućnosti. Albanci su narod u narastanju, trenutno su drugi po veličini za zapadnom Balkanu, mi smo najveći narod, što neće biti slučaj za 40 godina ako sebe ne promenimo i ako ne uradimo nešto i po pitanju nataliteta i po drugim ključnim pitanjima. O tome neko mora da vodi računa. Kao što vi znate, a znam da znate jer znam sa kojim strancima možete da razgovarate, oni svi prave strategiju srpsko-albanskom odnosu zato što znaju da u narednih 130-140 godina, jer oni za taj period gledaju, to će biti dva ključna naroda na zapadnom Balkanu.
Mi sa tim ljudima moramo da razgovaramo. Mi sa tim ljudima moramo da tražimo rešenje u budućnosti. Onaj ko ne želi da traži rešenje i onaj ko ne želi da razgovara taj ne može da razume dobro kakva je budućnost Srbije. To nije pitanje šta želi zapad, to je pitanje našeg odnosa sa ljudima sa kojima živimo. Ne vidim da je u ovom trenutku moguće da vodimo bolju politiku, ali ste u pravu za jednu stvar, potrebno je da se više ljudi uključi u to. Biće vremena i da se razgovara, biće vremena i da se radi.
Što se BiH tiče situacija je komplikovanija, mnogo komplikovanija i mnogo teža zato što uključuje i dva spoljna faktora iz regiona, to su Republika Srbija i Republika Hrvatska, kao garanti Dejtonskog mirovnog sporazuma.
Nemamo nikakvu krivicu, neću da prihvatim da smo mi isti. Nikakvu krivicu nemamo za današnji odnos sa Republikom Hrvatskom, ni u čemu nismo isti. Ništa im nismo uradili. Postoje neki drugi razlozi o kojima neću da govorim ovde pred ljudima, postoje neke stvari koje kao predsednik Vlade i neko ko je šef službi pa to znam šta su i različiti razlozi i naša je stvar da pomognemo našem narodu.
Uspeli smo da obezbedimo da Republika Srpska ima dobre odnose sa Republikom Srbijom, da izađe iz nekoliko političkih turbulentnih kriza. Zajedno smo to radili i mi i oni. Takođe smo uspeli da sa predstavnicima Srbija u Hrvatskoj imamo najbolji odnos, a oni su kao što znate sve samo ne ekstremisti.
Vidite, za razliku od drugih koji su u Busijama mogli nešto da vam opsuju ili da dobace ili ne znam šta da kažu, ja sam veoma zadovoljan što ste vi bili u Busijama. Nije mi teško da to kažem javno. Mislim da je to bio odličan signal i voleo bih da je više ljudi došlo iz različitih političkih partija u Busije i da pokaže poštovanje prema srpskim žrtvama i poštovanje prema onima koji su bili naterani da pobegnu iz Krajine u to vreme.
Ja nemam problem sa tim. Ja se ne opredeljujem prema ličnostima i prema tome da li mi se nečije lice manje ili više dopada. Opredeljujem se prema postupcima, prema onome ko nešto čini ili ne čini za Srbiju.
Ovaj Gordijev čvor nemoguće je preseći. Ta borba, ta bitka će da traje, ali je važno da mi dobro znamo šta je realno i da u skladu sa realnošću povlačimo svoje političke poteze. Mislim da smo na takav način političke poteze povlačili, tako ćemo da činimo i u budućnosti i u skladu sa onim što sam juče govorio.
Rekli ste o nečemu takođe važno, a razmislite o tome gospodine Jovanoviću, a neću vam odgovoriti do kraja. Dokle bi nas dovelo da vodimo drugačiju politiku, a dobro znate kakav je odnos našeg naroda kada pričate o različitim svetskim silama.
Ovo je jedini način vođenja politike da ne izgubimo sve druge i da ne budemo samo uz jedne. Jedini mogući način vođenja politike je da Srbija održava dobre odnose sa svima, da ima svoj strateški cilj - EU, ali da drži najbolje odnose i sa Ruskom Federacijom, da pitate narod …
(aplauz)
(Nataša Jovanović dobacuje.)
…da pitamo, Čedomire, narod na referendumu, ja bih izgubio sigurno.
Šta je, što vam toliko smeta što ljudi aplaudiraju, pristojni ljudi, normalni? Nemojte ko boga vas molim, aplaudirajte njima kad govore da dobiju malo više snage da pomisle da su jači. Nemojte da se sekirate. Biće to u redu.

Nije, nego poslanička grupa SNS ima mnogo poslanika …

Jel treba zbog replike?
(Vojislav Šešelj, s mesta: Ja hoću repliku Čedomiru Jovanoviću, a ne tebi.)
Hoće Čedi repliku, a ne meni.

Da, da samo da završi mandatar.
Jeste li završili obraćanje?

Nisam još.
Dakle, nisam siguran da bi politika koju sam predstavio juče, da je na takav način ogolimo dobila većinsku podršku, a da ne dobije većinsku podršku plašim se da bi bila predstavljena na drugačiji ili ogoljeniji način, plašim se da bi izgubili Srbiju.
Sa druge strane govorili ste o podeljenosti u društvu. Ja ne vidim podeljenost u društvu, vidim ostrašćenost u društvu. Vidim prvo, nemamo dva dela, imamo različite i polove, imamo i centralni deo, ali vidim ostrašćenost i kada govorite potpuno ste u pravu za „Luku Beograd“, ma šta ja mislio o tim ljudima, potpuno ste u pravu i za „Beograd na vodi“ sve je tačno. Nemam šta da dodam. Šta god da dodam pogrešio bih.
Oko tri šupe, nije problem u tri šupe, u pravu ste. Nikada šupe nisu bile problem. Nikada nisu bili ni oni koji su tu dovodili autobuse protivzakonito da se parkiraju, naplaćivali im parkiranje, a da za to nisu imali pravo. Nikakav problem što su se bavili kriminalom, ništa. Problem je u tri šupe ne zbog toga. Problem je u tome što je problem Aleksandar Vučić, ja ću da vam kažem. Nije problem Siniša Mali, nije problem taj i taj.
Neko da uloži tri miliona dolara u kampanju za tri šupe, uložio je tri miliona dolara zato što je hteo nečiju drugu glavu. To je suština. I nisu važne te tri šupe, naći će nove tri šupe, naći će i dve šupe, naći će šta god hoće da se pozovu i da nađu nešto kao dovoljan razlog. Ima dovoljnih razloga koliko hoćete.
Kao što nikada nisam razumeo sve što je pričano oko helikoptera. Nikada nisam razumeo. Stavljao sam se u cipele onih koji su to radili i rekao sam – ja ovo nikada ne bih uradio. Ne razumem o čemu se radi. Onda sam video kako je pomagana kampanja za helikoptere takođe sa strane i onda sam shvatio da je to neko osetio kao politički projekat isto kao što su u Rumuniji radili, isto kao što su i u Albaniji radili, isto kao što su u Slovačkoj radili. Nećete verovati, na isti način ista priča o helikopteru, slučajno helikopteru. Sve na isti način.
Zašto je to potrebno? Pa to je potrebno kada ne možete da nađete ozbiljnu argumentaciju, onda neko mora da se služi neistinama, neko mora da se, pri tom uopšte ne govorim o vama naravno, da se služi lažima i da koristi to za svoju najprljaviju moguću kampanju, da koriste strast i emocije, jer ništa drugo nemaju.
I došli smo dotle da ljudima smeta - šta mene briga što nemamo deficit, super, najbolje da imamo uništene javne finansije. Najviše smetaju ljudi oni koji su najmarljiviji, koji su najvredniji. Dotle smo došli u Srbiji. E to je problem ostrašćenosti zato što neki ne mogu da rade, bore se za svoje izgubljene pozicije.
Ja sam juče pročitao podatke. Koje god ubistvo da se desi, nema zemlje, nema grada u kojoj se to ne desi. U Baltimoru u jednom mesecu ste imali 83 ubijena, u Čikagu 65. Mislim da je to bio prošli mesec. Slušajte ljudi, u Srbiji to nemate za po četiri meseca, pet meseci, u celoj Srbiji. Baltimor je mnogo manji od Srbije pa ste imali to na mesečnom nivou.
Prvo objašnjenje je svuda –vratile se devedesete. Što su se vratile devedesete? Zato što ne znamo šta drugo da kažemo. Zato što bismo voleli da vidimo naše na vlasti, moramo da im pomognemo, mi ćemo tako da živimo bolje i nemoj da ti, kojeg smo toliko mrzeli tih 15, 20 godina nešto provodiš u delo. To nema veze sa ozbiljnom argumentacijom.
Trudio sam se da čujem ozbiljne primedbe, da postoje ozbiljne primedbe. Za mene me politika život. Bavio sam se životnim stvarima juče, ali ste u pravu oko pitanja iz užeg domena politike. Neka sam namerno preskočio. To nije bilo KiM. Bežim koliko mogu kao predsednik Vlade. Znam šta su nam obaveze oko Republike Srpske, a bežim koliko mogu od pitanja odnosa sa Bosnom i Hrvatskom. Bežim i da odgovorim. Bežim da kažem bilo šta.
Hoćete da svaki dan nekoga pitam – a gde su vam oni koji su hteli da me linčuju u Srebrenici? Hoćete da vam kažem šta je to što mi sve znamo o tom napadu i šta je bio krajnji cilj i šta je bila namera i ćutim i nijedan čovek nije odgovoran. Nijedan čovek nije odgovora. Niko ništa ne govori. I mi ćutimo. Idemo u Mostar, sretnem se sa Bakirom. Pružim ruku i razgovaram o svemu kao da se ništa nije dogodilo. Zamislite da se to nekom drugom državniku dogodilo negde u svetu, pa mi ne bismo mogli da idemo napred, ne bi nam – dobar dan rekli u narednih 15 godina. A ja kažem – nema problema. Zaboravio sam sve, pustite me, nikakav problem nije.
Dođe njihov sledeći – sada ti zabranjujemo pošto si nam ukrao šou od prošle godine. To je bio šou kao da sam ga ja organizovao. Ja sam hteo svoje sopstveno ubistvo da organizujem i opet ćutite. Zato sam ćutao i juče, rekao sam to u tri rečenice i zato sam pričao o ekonomiji četiri sata, zato što ćutim, zato što hoću da sačuvamo mir i stabilnost, zato što hoću da to odbranimo.
Vama hvala na primedbama. Bile su veoma ozbiljne i suvisle.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Da li mogu sada?)