Zahvaljujem se.
Samo momenat. Malo strpljenja da ja to izgovorim. Znam da bi vi da vodite parlament, ali ne može.
Pomno sam proučavala član 104. Jedino mogu da vam dam repliku jer mi je skrenuta pažnja da je poslanik Jovanović rekao da je vodio sa vama besmislene rasprave ili raspravu.
(Vojislav Šešelj, s mesta: Nema veće uvrede od toga.)
Iako je ta rasprava bila pre 20 godina, ali izgleda da je bol neizmerne razmere ako vi to pamtite 20 godina.
Dva minuta i to je to.

To vam iskreno govorim, nisam imao pojma da Čedomir Jovanović ovoliko želi da bude ministar i da uđe u ovu Vladu. Zaista nisam znao. Nisam bio na ovom skupu velikom, komemorativnom u Busijama jer me niko nije pozvao, a žarko bih želeo da odem. Busije sam ja formirao svojevremeno kao naselje, takoreći sam. I tamo je bila prilika da se sretnem sa Čedom Jovanovićem i da me on zamoli da urgiram kod svog nekadašnjeg političkog saradnika …

Poslaniče vi ste dobili repliku da objasnite zašto vas boli besmislena rasprava.

To me boli.

To vas boli?

Da urgiram kod Aleksandra Vučića, kako on reče, čiji sam stranački šef bio.
Mada, kod nas u stranci nisu poznate te kategorije šefova, mi nismo kao demokrate. Da mi je to rekao Čedomir Jovanović, ja bih zaista potražio Aleksandra Vučića, na koji način, našao bih ga valjda nekako i zamolio ga da uzme Čedu Jovanovića u Vladu, i da Čeda opet dovede Čumeta i da asfaltiraju celu Srbiju. Kad je Čume radio te poslove, to je najbolje funkcionisalo. Ja bih predložio umesto Zorane Mihajlović, koja i tako nije želela da ostane u ovoj Vladi, da bude Čeda Jovanović, a da bude pomoćnik ministra Čume, i da vidite kako se radi. Ne bi se onda žalili što se ti putevi sporo asfaltiraju. Sve je to išlo kao podmazano.
E, sada je mojoj duši lakše, i nisam puna dva minuta iskoristio.

Hvala, ako sam nešto pomogla.
Reč ima Čedomir Jovanović. Izvolite.

Gospodine Vučiću, ipak ne možete da prećutite tako ozbiljna pitanja kao što su ona o kojima smo razgovarali…

Čekajte, poslaniče Jovanoviću, vi Šešelju odgovarate ili…?

Ne, ne.