Zahvaljujem, gospodine Arsiću.
Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani, po ko zna koji put se vraćamo na pitanje kakvu zapravo viziju vidimo, kakva je vizija Srbije koju predlaže Vlada Republike Srbije ili mi kao narodni poslanici, ukoliko je činjenica da smo nasledili nula dinara duga 2012. godine, odnosno vi kao nova Vlada koja se tada uspostavila zajedno sa Socijalističkom partijom Srbije, a onda danas imamo 52 milijarde duga. Onda vas samo pitamo gde su 450 miliona evra nestali iz „Železare Smederevo“?
Kakva je to vizija Srbije koja ima da troši za raznorazne partnere koji tako dođu i onda poverujemo političarima iz režimske stranke da će sve biti u redu, da će se „Železara“ preporoditi i da će početi da radi i druga peć, da će početi industrijalizacija cele Srbije, da ćemo zaposliti ljude, da ćemo sačuvati radnike i da će plate biti veće nego što su bile? Kako je moguće da pričamo npr. sve te stvari i da dozvolimo da 450 miliona evra Srbija može sebi da dozvoli da izgubi u trenutku kada nema za stipendije, u trenutku kada joj mladi odlaze iz Srbije, u trenutku kada dolaze samo investitori, kao u Obrenovcu, koji podrazumevaju da radnici stoje deset sati na traci, da zavrću neke šrafove i da je to jedini uslov koji je potreban da bi se neko zaposlio i da onda u pelenama tako stoji deset sati i da izgubi životnu nadu u to da će u Srbiji biti ikada bolje?
„Železara“ je danas sinonim za Mitu iz Obrenovca, za „Beograd na vodi“ u Beogradu, „Železara“ je sinonim za poslove koji guraju Srbiju u ambis i propast dok je 130.000 ljudi, pre svega mladih, pre svega obrazovanih, pre svega onih koji nešto znaju da rade, otišlo iz Srbije od 2012. godine do danas. Dakle, 450 miliona evra gubitka, a u međuvremenu smo imali razne koji su dolazili i tako pompezno spašavali „Železaru Smederevo“. I onda neko pominje privatizaciju ili kupovinu od strane „Ju Es Stila“, koji je bio jedan od najvećih izvoznika u Srbiji deset godina. Onda nekome smeta što je deset godina sve funkcionisalo kako treba. Bila je, naravno, kriza na svetskom tržištu čelika, „Ju Es Stil“ se povukao iz Srbije, ali je država Srbija ostavila „Železaru Smederevo“ sa nula dinara duga, sa šest meseci unapred obezbeđenih plata za radnike. Kako smo danas 450 miliona evra u minusu, a nikad nam bolje ide?
Kako je moguće da imamo situaciju u kojoj je 450 miliona evra, 100 hiljada evra po svakom radniku tog preduzeća? Sada samo zamislite da smo deseti deo toga ponudili onim radnicima koji više nisu možda bili zainteresovani da rade u preduzeću za koje su i sami videli da propada, pa da otvore svoj sopstveni biznis, pa da pokušamo na neki način da reformišemo i prestruktuiramo to preduzeće. Da li tako što bi ga gurnuli u stečaj, a radnicima redovno isplaćivali plate, ali mnogo manji gubitak bi bio nego ovaj danas. Tri puta manji gubitak bi bio nego danas, a imali bi preko 250 ili 300 miliona evra da ulažemo u nešto potpuno drugo, što bi takođe zaposlilo sve one koji ne samo rade u „Železari“ danas, nego se nadaju u Srbiji da će dobiti posao.
Kada je u pitanju ulaganje, danas Srbija ulaže isključivo u industriju koja ne želi da bude ni u Kini. Ni u Kini više ne žele da budu. E, ovde je plodno tle zato što imaju jeftinu radnu snagu. Kada je u pitanju „Železara“, u pitanju je kakva vizija Srbije postoji. Da li ćemo za deset godina od danas da budemo društvo robova ili društvo građana? O tome se radi. Da li ćemo da ulažemo u ona preduzeća ili u one industrije koje zapošljavaju radnike sa minimalcem, koji stoje 10 ili 12 sati, a ne smeju da odu do toaleta, ili ćemo da razvijamo visoke tehnologije, ili ćemo da razvijamo IT sektor, u čemu je Srbija danas u prednosti za razliku od celog regiona? Imate elektrotehničke fakultete i u Novom Sadu i u Nišu i u Beogradu, koji imaju kadar iznad evropskog proseka. Mi to ne koristimo. Mi ne ulažemo u IT sektor, a tu je naša šansa. Zato što je cena našeg programera danas mnogo povoljnija nego cena nekog programera u EU. Zašto onda ne bi pozvali velike kompanije, i „Google“ i „Oracle“ i „Apple“ i „Amazon“ i mnoge druge, i stvorili im uslove uz reformu poreskog sistema, uz reformu javne uprave, da upravo ovde bude plodno tle za razvoj IT sektora?
Ne znam da li ste svesni da mi moramo da preskočimo 50 godina. Pedeset godina zaostajemo za razvijenim zemljama Evrope. Mi moramo da preskočimo 50 godina, a ne da se razvijamo po ustaljenom obrascu razvoja, gde ćemo da dovodimo firme koje će zapošljavati i po 1.000 ili 2.000 ljudi za minimalac. Ne znam da li ste svesni da neko ko nema posao se nada da će uspravno hodati ovom zemljom jer će jednog dana naći posao, biće ponosan na to što radi, što će možda jedan svoj tač dati kada je u pitanju rezultat njegovog rada. To je smisao života, da neko bude zadovoljan i srećan poslom koji radi, da bude ponosan na svoj posao. To je smisao života. E, taj kada nađe posao za 20.000 dinara, njemu ste nadu ubili, u toj porodici više nada ne postoji. Zato postoji nasilje u porodici, zato ti ljudi nemaju vremena za kulturu, zato ti ljudi nemaju vremena da se bave drugim stvarima.

Gospodine Božoviću, hajde, molim vas, sada smo otišli na nasilje u porodici. Nastavite.

Ne smemo da dozvolimo da gubitak od 450 miliona evra nazivamo dečačkim svađama između Esmarka i nekog drugog koji je došao na predlog predsednika Vlade, pa nam je obećao da će „Železara“ da procveta. Odmah kažem, u nekim, naravno, danas smo pričali o REM-u, o medijima na nacionalnoj frekvenciji, upaljena je druga peć, to se vrti godinu dana na nacionalnoj frekvenciji, na dnevnicima, na vestima, na jutarnjim programima, ali niko nije objavio da je ugašena prva peć i da se sve presipa iz šupljeg u prazno, a da kasa samo kuca i račun samo dolazi u centralnu kasu na naplatu.
Hoću da vam kažem da je to vizija Srbije koja će od ovog društva napraviti robovsko društvo, gde neće biti mladih, gde neće biti onih koji će sutra moći da razvijaju ovu zemlju. Ako ne budete pod hitno, kao većina, koja je nesporna u ovom parlamentu, dovela do toga da reformišete poreski sistem, da državu činite jeftinijom nego što jeste, da učite na greškama Vlade iz 2008. do 2012. godine, tih grešaka je bilo, da se razumemo, da učite na tim greškama, a ne samo da ponavljate iste i da ih onda predimenzionirate u nekom narednom delovanju. Vi duplo više grešite nego što je grešila Vlada od 2008. do 2012. godine. Nikako da budemo mudri ili vi kao vlast da budete mudri pa da naučite na tuđim greškama. Vi konstantno učite na svojim, ali to košta Srbiju. Mi smo naučili na svojim greškama, naučite i vi, zato što to košta Srbiju.
Da li je Kamaraš bio taj koji je na osnovu određenog ugovora vodio „Železaru“ Smederevo i obećao da će tamo zaposliti i veći broj radnika od onog ko radi danas i da će povećati prosečnu platu u „Železari“? Jeste. Da li taj ugovor dostupan javnosti? Nije. Ako budemo radili na taj način što ćemo dati na poverenje nekome da upravlja našom imovinom, a on će onda da kupuje neke tamo sirovine iz Ukrajine, a ovde da ih prodaje nama u „Železari“, pa onda tu uzima maržu, pa onda on zarađuje na račun države koja ima sve veći i veći dug. Hoću da vam kažem da je to posao koji je jalov i to je posao koji ne može a da ne košta građane Srbije koji pune ovaj budžet.
Pre nekoliko dana smo uskratili mnogim lokalnim samoupravama za školske autobuse, za geronto domaćice, za udžbenike, za bračne parove, za bebi pakete, zato što smo uzeli lokalnim samoupravama novac, a ovde se rasipamo kao da ne znamo šta ćemo sa novcem koji, ponavljam, pune oni kojima su smanjene plate i penzije.
Revizorske kuće poput KPMG-a govore o ovim stvarima o kojima pričam ja. Ovo nisu izmišljeni podaci. Ovo su podaci koji su dostupni javnosti. Ne možemo da pričamo ozbiljno ako ne pričamo kako će izgledati Srbija na primeru Smedereva. Da li taj grad sutra ima budućnost, ukoliko ih konstantno obmanjujemo da će „Železara“ da proradi i da će da postane najveća u Evropi i najveći proizvođač u Evropi, a to je sasvim sigurno netačno. Da li radnici u „Železari“ imaju budućnost ako dođe neko iz Vlade Republike Srbije i konstantno ih uverava da će situacija biti stabilna, da će oni imati izvesnu budućnost. Ne, neće. Treba jednom kao vlast da skupite hrabrosti i da budete odgovorni i da kažete gde boli, gde mora da se podvuče linija. To košta nas tu i tu. Napravili smo grešku tada i tada. Evo, sada ćemo da je ispravimo.
Ako budemo radili ovako kao sa mitom u Obrenovcu, kao sa „Železarom Smederevo“, kao sa „Beogradom na vodi“, sve ispod stola, sve ispod žita, sa ugovorima koji nisu dostupni javnosti, sa ulaganjem miliona i miliona evra, stotine miliona evra, a da nemamo, na primer, da pošaljemo mlade iz srednjih škola koji se takmiče na takmičenjima matematike, nego moraju da imaju svoj fond, pa im uplaćuju roditelji, pa njihove komšije, pa onda drugovi drugova iz drugih škola i njihovi roditelji, da lečimo decu preko SMS-a, 450 miliona evra. Neko mora da podvuče crtu i da kaže – ja preuzimam odgovornost za ovo. To je politička hrabrost i to je politička odlučnost. Sve drugo, verujte mi, prijatelji, ne može da se odrazi a da Srbiji bude dobro i da onima koji su definitivno odlučili da napuste zemlju u njoj ostanu.
Imamo situaciju da ćemo već sutra se suočiti sa zakonima koji će koštati ne sto puta nego hiljadu puta manje, a nećemo im izaći u susret zato što ćemo reći – bitna je konsolidacija budžeta. To od nas traži MMF. Vi ste, samo da vam kažem jednu stvar, to vam potpuno otvoreno odajem priznanje, kada je u pitanju raščišćavanje terena na području Savamale, tu ste odlično odradili posao, ali ne znate šta dalje. Kada je u pitanju MMF, pozovete ga na pregovore, sednete za sto, to je odlično, ali ne znate šta dalje. Kao sa železnicom u 19. veku ponašate se kada je uvedena. Radikali su i tada bili protiv uvođenja železnice, a onda kada je uvedena, onda ste je pokrivali ćebadima, da se železnica ne smrzne, da se voz ne prehladi. I ne znate šta dalje. Dakle, do jednog nivoa odradite posao, napravite promenadu, svaka čast, pokušate da dovedete Esmark, dovedete ga, ali ne znate šta dalje.
(Aleksandar Martinović, s mesta: A ti znaš?)
Naravno, DS zna šta dalje. Evo, danas sam vam dao primere na kojima možete da ispravite svoje greške i mislim da je to važno zbog onih koji apsolutno nemaju volju da se ovom temom „Železara Smederevo“ bave i ubuduće i da slušaju o tome kako će Srbiji da bude bolje sa industrijama 17. i 18. veka. Srbija mora da ima industriju 22. veka da bi pokušala da dostigne one zemlje za kojima zaostaje i tu treba ulagati novac. Ne možemo više sebi da dozvolimo da sipamo tamo gde curi sa svih strana. Ako ste odgovorna Vlada, do sada to niste pokazali, onda zavrnite slavinu, napravite neophodne rezove i reforme, verovatno ćete izgubiti dosta popularnosti, ali to radite zbog budućih generacija i zbog Srbije, a ne zbog vas samih, upamtite to. Zahvaljujem.

Hoćete li glasati za tumačenje?

Mi smo stavili da smo protiv, imate spisak ispred sebe.

Nije to povezujuće, često se stavi neopredeljeni, pa se glasa protiv ili za. Stvar taktike očigledno.
Aleksandar Stevanović nije tu.
Veroljub Arsić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, naš narod ima jednu izreku, kaže – što se grbo rodi, vreme ne ispravi. I, evo, jedno ovakvo tumačenje je posledica jedne sulude politike koja je započeta još 2002. godine, a sadašnja Vlada pokušava da te probleme reši, da zaista brine o građanima, da zaista brine o privredi.

Ovi što su sad, navodno, brinuli o privredi, evo ja ću da kažem kako su to oni brinuli, kako su zaista voleli građane Srbije, kako su prodavali taj „Sartid“, kako su iz njega čak i krali zlato.

Pošto je ovde bila polemika oko toga kolko je dug „Sartida“ prilikom poslednje privatizacije, ja ću sada da pročitam koliki je dug „Sartida“ bio koji je priznat pred sudom i koji je otpisan U.S. Steel-u. A kako je uopšte došlo do te priče da U.S. Steel bude taj povlašćeni kupac, sad će građani da čuju, ovi znaju, nego se prave i misle da smo mi zaboravili.

„Sartid“ Smederevu u stečaju priznaje dugove pred nadležnim sudom, tada je još bio trgovinski sud u Požarevcu, a ne prebačen predmet u Beograd, koji je mesno nadležan za stečaj „Sartida“, pa kaže ovako – „Investbanka“ u iznosu od milijardu dolara. Smešno nekome? Republika Srbija zbog stečaja „Investbanke“ tih milijardu dolara plaća Londonskom i Pariskom klubu, meni nije smešno.

(Saša Radulović, s mesta: Devedeset godine.)

Sve jedno, plaća država. Plaća ova država sada. Ova država sada plaća.

Idemo dalje. Građani Srbije „Beogradska banka“ 180 miliona dolara, „Jugobanka“ 24 miliona dolara, NIS 910 miliona dinara, ŽTP Beograd, 551 milion dinara, „Tehnogas“ 275 miliona dinara.

(Saša Radulović, s mesta: Devedeset godine.)

I, molim kolegu poslanika, koji dok je bio ministar napisao zakon da se o prodaji državne imovine ne stara Agencija za privatizaciju nego privatna komora stečajnih upravnika i da se pokrade državna imovina.

(Aleksandar Martinović, s mesta: Ko je taj? Da nije Saša Radulović?)

Čini mi se da je baš taj kolega Martinoviću.

NIS Jugopetrol Beograd 183 miliona dinara, NIS Novi Sad 122 miliona dinara, „Metaleks banka“ Beograd 99 miliona dinara, „Dunav osiguranje“ 74 miliona dinara, „Duferko Adrija“ 64 miliona dolara, Republički fond penzionog i invalidskog osiguranja 470 miliona, nemačka firma šest miliona, Fond za razvoj Republike Srbije 44 miliona 685 hiljada evra.

To su otpisani dugovi „Sartida“ 2002. godine, a kako su na prevaru prodali „Sartid“? Sad ću da vam kažem. Postojala je jedna firma u Sloveniji U.S. Steel Košice, koja novembra, oktobra ili novembra meseca 2002. godine zaključuje ugovor o poslovno tehničkoj saradnji sa „Sartidom“. To ne znate kolega. Sada ćete da saznate. Po tom ugovoru pogoni koje ima „Sartid“, jesu li to 90-e? Nisu. Pogoni koje ima „Sartid“ daju se na korišćenje U.S. Steel Košice za pet godina unapred. Ukoliko dođe do privatizacije „Sartida“ sedam godina U.S. Steel Košice može da koristi pogone „Sartida“ bez naknade novom vlasniku. Tim tehničkim sporazumom na koji je dala saglasnost Vlada Republike Srbije „Sartid“ je već privatizovan.

Sad treba da se završi prljavi deo posla a to je da se banke srpske prebace u stečaj, ove koje sam pročitao. Direktor Agencije za sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka Miroljub Labus vodi postupak, postavljen od Vlade Republike Srbije. Postavljen od Vlade Republike Srbije, Trgovinski sud u Požarevcu oduzima mu se mesna nadležnost, da je se Trgovinskom sudu u Beogradu koji vodi dalje stečajni postupak, koji se otvara 30. jula 2002. godine.

Stečajni sudija Milan Marković, predsednik Stečajnog veća sudija Dušanom Marčićevićem, a za stečajnog upravnika se imenu Branislav Ignjatović, bez dana radnog staža i iskustva u vođenju firmi, a kao preporuka za tu funkciju ima samo jednu. Pitate se šta? Kum je sa Nemanjom Kolaserom.

Tako ste privatizovali „Sartid“. Nema ovde amnestije, milijarde evra i dolara su upropašćeni. Dalje, izvoz „Sartida“ iznosio je 150 miliona dolara. U 2002. godini, pazite, 25 hiljada tona, 1999. i 2000. godine. Znači, za vreme bombardovanja. Kada su ovi počeli da vode „Sartid“, proizvodnja čelika je bila na nivou deset hiljada tona, dva i po puta manje nego za vreme rata ili ekonomskih sankcija.

Dalje, više preduzeća je uputilo pre zaključenja tehničkog sporazuma, zahteve da učestvuju u privatizaciji „Sartida“ i to za 350 hiljada dolara i da se plati 50% dugova. Jedno od preduzeća, neću sada imena da spominjem. Dalje, 27. do 30. oktobra stečajni upravnik Branislav Ignjatović boravi u Americi radi preuzimanja zlata u vrednosti od 500 hiljada dolara i zlatnog nakita u vrednosti od 100 hiljada dolara. Zlato se nalazilo u preduzeću koje je bilo ćerka firma „Sartida“. Da li treba da kažem da je to zlato i zlatni nakit da su nestali. Ne treba, nestali su.

Takva vam je bila vlast. Tako su brinuli o državi i da ne nabrajam dalje kako je sve išla ta priča oko „Sartida“. Nisu ovo ekskluzivni, sve ovo je već čitano sa govornice Narodne skupštine Republike Srbije. Ovo su podaci iz mojih diskusija oktobra, novembra, decembra meseca 2007. godine i to je samo jedan deo, kako je „Sartid“ opljačkan i kako su cenu pljačke morali da plate građani Srbije.

Sve ove obaveze banaka koje su u stečaju i koje su otpisivale dugove, samo zaboravih jedan detalj da kažem, radi opravdanosti niske cene „Sartida“ 2003. godine, nekom je to smešno meni nije, ulaze i njegove obaveze prema bankama. On se sa nekih 500, 600 miliona dolara smanjuje na taj 21 milion dolara za koji je prodat, da bi se otplaćivala potraživanja prema bankama u nekom određenom iznosu. To je urađeno jula meseca, a onda je kada „Sartid“ više nije društvena imovina u stečaju, kada ne pripada više Republici Srbiji, ta potraživanja banaka, dan kasnije su otpisana prema privatnom preduzeću. Ni to meni nije smešno.

Sad, pošto je Republika Srbija dala saglasnost za otvaranje ovih banaka, ona plaća obaveze koje banke koje se nalaze u stečaju imaju prema Londonskom, Pariskom klubu i drugim poveriocima.

Kao što vidite, još jedan detalj, čisto da ne zaboravim, pošto je „Sartid“ prodat za 21 milion dolara, neko će da kaže – super, kupili smo ga za jedan evro, nije u pravu. Kupili ga jesmo za jedan evro, ali sa 240 miliona evra duga.

Zašto sve ovo pričam? Zato što „Sartida“ po Srbiji ima puno, zato što je neko jeftino došao do neke važne, velike imovine, eksploatisao je tu imovinu godinama i kad je došao do zaključka da mu to više ne daje mnogo veliku zaradu, zatvorio je fabriku ili rekao – evo vama 240 miliona evra dugova, dajte nam jedan evro ili dolar, kako god, evo vama 5.000 radnika i obaveze koje treba da vratite.

Da je „Sartid“ prodat za onoliko koliko je zaista koštao, bilo koji investitor koji ga je kupio, čuvao bi ga kao oči u glavi, jer je uložio svoj novac u njega, ne bi ga zatvarao i ne bi ga prodavao za jedan evro. Čuvao bi i te radnike i tu imovinu koju je skupo platio. Ali, kad kupi nešto jeftino, eksploatiše, to vam je kao kad kupite auto koji košta 50 ili 60.000 evra za 10 evra, izvozate ga 10 godina, pa ga vratite, evo vam za jedan evro, e, to ste uradili. Tako je „Sartid“ privatizovan.

E, sad, Vlada Aleksandra Vučića treba sve moguće marifetluke i gluposti da rešava još iz 2002, 2003. godine. I nemoj da neko kaže kako nije bilo zaiteresovanih za kupovinu „Sartida“. Bilo je, dok nije potpisan ugovor sa US Steel-om Košice, da sedam godina može da eksploatiše „Sartid“, bez obzira ko je njegov vlasnik. Ko će da vam kupi takvu fabriku? Neće niko. To je bila unapred pripremljena igra za poznatog kupca. Je li tu bila zloupotreba? Na ovom protoku vremena ne verujem da to može da se dokaže, ali sve kako je išlo, i da se vratimo na ovo zlato koje je nestalo, duboko sam siguran da je bilo mnogo zloupotreba i mnogo provizija, kao i u proteklih 12 godina, kada ste bili na vlasti.

Reč ima Goran Ćirić.

Opet izlivi ljubavi prema političkim protivnicima i to gledamo svih ovih dana. I što duže radimo, to su izlivi žešći, ali to nas neće dovesti do nekog rešenja.
Evo, danas razgovaramo o jednom predlogu zakona za koji smo postavili jednostavno pitanje. Hteli smo odgovore, preciznije odgovore na to šta je to o čemu danas odlučujemo, o čemu ćemo glasati, kakve će to posledice doneti.
Na kraju, evo kroz ovoliko emocija, ovoliko rasprave i odvlačenja pažnje do devedesetih godina, došli smo makar do nekih odgovora, a to je da je ovlašćeni predstavnik na kraju otkrio da se radi o nekih desetak hiljada parcela. To na početku nismo mogli da čujemo, ali iz rasprave smo došli da je nemoguće sada ovde predstaviti detaljno opis svih 10.000 parcela i svega onoga što će tretirati ovo naše odlučivanje.
Inače, na sve ove optužbe na temu stanja „Železare“, ja dobro isto pamtim kada se u toj „Železari“, koja je bila toliko uspešna pre 2000. godine, i dolaska novih vlasti, su se gajile pečurke, šampinjoni. Da li je to moglo da donese profit i da izdržava radnike koji su bili upoljšeni? Naravno - ne. To je vreme kada su stvarani najveći dugovi. Imali ste odgovore iz opozicionih klupa kada ste govorili o svim tim bankama i dugovima bankama. Da, to su devedesete godine i dugovi potiču upravo iz tih godina kada je „Sartid“ funkcionisao na takav način, „Železara Smederevo“.
Da govorim o zaduženju posle 2000. godine i onome što se zateklo tada. Petnaest milijardi evra javnog duga 2000. godine nasledili ste u maju mesecu 2012. godine i isto tako 14,8 milijardi evra duga. Proverivo je, to je moguće proveriti. Kasnije otpisivanje tog duga, posle 2000. godine, Londonskog, Pariskog kluba, ali 2000. godine javni dug je bio 15 milijardi, sa učešćem od 160% u BDP u tom trenutku, koji je iznosio sedam milijardi.

Hvala.
Gospodine Miliću, koji je osnov javljanja?
(Nenad Milić, s mesta: Replika. Prepoznao sam se.)
Ali niko vas drugi nije prepoznao, stvarno.
Stvarno, niko vas nije spomenuo, nije ni LDP, ni vas, ni niko.
Gospodine Raduloviću, vas isto niko nije pomenuo imenom. Ako vi smatrate da jeste spomenuti, ja ću vam dati reč, iako je bilo razgovora o 2002. godini, Pariski, Londonski klub, potraživanja prema bankama našim koje su otišle u stečaj itd.
Ne mogu da vam dam repliku, ali ću vam dati, ako se slaže Branislav Mihajlović preko reda reč. Znači, ako hoće vaš poslanik da se menja sa vama, dobićete preko reda, jer direktno niste spomenuti uopšte.
(Saša Radulović, s mesta: Spomenut sam vrlo jasno.)
Nisam još donela odluku. Dug proces razmišljanja šta da radim, pošto nije spomenut poslanik. Šta kažete, nije spomenut? Većina, osim poslanika Krasića, koji je u manjini ovog puta, smatra da uopšte nije spomenut, te ne mogu da dam repliku.
Reč ima narodni poslanik Marko Gavrilović.