Gospođo Stamenković, znači, vi se odričete prava na diskusiju. Ja sam tako razumeo. Idemo dalje.
Reč ima narodni poslanik Jasmina Nikolić.
(Balša Božović, s mesta: Po Poslovniku, gospodine Arsiću.)
Reč ima narodni poslanik Vladimir Đurić.
(Balša Božović, s mesta: Po Poslovniku, gospodine Arsiću.)
Reč ima narodni poslanik Saša Radulović.
(Balša Božović, s mesta: Po Poslovniku, gospodine Arsiću.)
Gospodine Martinoviću, da li želite i vi reč ili ste odustali?
Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog načelnog pretresa, pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika?
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović.

Poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministre, koju zaista pozdravljamo kao jedno novo i sveže lice na našoj političkoj sceni, međutim, ne možemo se nikako složiti sa vašim zakonskim predlozima.
Evo, šta vi kažete na jednom mestu u Predlogu zakona o sprečavanju nasilja u porodici. Kažete da će ministar nadležan za poslove porodične zaštite, zajedno sa drugim ministrima, sporazumno donositi pravilnik o saradnji kojim se bliže uređuju međusobna prava.
Gospođo ministre, Vlada Republike Srbije nema ministra zaduženog za porodičnu zaštitu, i to je tragedija Vlade Republike Srbije. Govorili smo mnogo o značaju osnivanja, formiranja ministarstva za brigu o porodici i ako je ovo vaša želja da jednog dana dođemo do tog ministarstva, to je velika i važna stvar, ali ako je vaša ideja da sada formirate nekakav fantomski demografski savet u kome ćete ponovo Aleksandra Vučića da stavite na čelo, po toj neverovatnoj ideji Slavice Đukić Dejanović, onda ćemo proći onako kako smo prošli sa Biroom za koordinaciju službi bezbednosti.

Gospodine Obradoviću, ja vas molim da se vratite na temu dnevnog reda.

Mislim da sam apsolutno u temi, gospodine predsedavajući.
Šta je ovde problem? Problem je, dakle, što se svi mi ovde slažemo da se mora zaustaviti nasilje u porodici i uopšte u društvu, ali se ne slažemo oko toga kako da se to učini.
Vi uopšte ovde ne govorite o suštinskim stvarima, o prevenciji nasilja u našem društvu. Da li je bilo ko ovde danas rekao šta je problem naših porodica danas? Alkoholizam, droga, nezaposlenost, nasilje koje se reklamira na medijima. Pogledajte rijaliti šoue koje vi podržavate. Pogledajte nasilje koje se odvija u rijaliti šouima. Što, gospodo naprednjaci, ne zabranite rijaliti šou, pa ćete time da smanjite nasilje u ovome društvu? Zašto ne utičete da bude manje nasilja na našim medijima, pa ćete time da smanjite nasilje u našem društvu? Koliko su porodice danas preopterećene prezaduženošću, otimanjem porodičnog doma od strane privatnih izvršitelja, bankarskim derikožama? Da li je bilo ko pomenuo te probleme sa kojima se suočavaju naše porodice i da li to može biti izvor raznih frustracija, porodičnih svađa, pa i koren možda nekog nasilja u porodici?
Vi želite ovakvim nametanjem, usklađivanjem sa EU, usklađivanjem, usaglašavanjem sa nekakvom Istanbulskom deklaracijom prepisivanjem stranih zakona da veštački rešavate nešto što je trebalo da rešavate međuresorno saradnjom raznih ministarstava, što ste već imali po postojećim zakonima. Zašto pet godina niste rešavali taj problem?
Ono na šta mi ovde ukazujemo, nećete ga rešiti ni na ovaj način. napravićete nove probleme, napravićete mogućnosti zloupotrebe. Da vam navedem konkretan primer. Moja supruga radi u centru za socijalni rad, kao pedagog socijalni radnik. Ona će biti suočena sa ovom situacijom da je poziva policijski službenik kome je neko prijavio neku potencijalnu mogućnost nasilja u nekoj porodici. Šta će ona da uradi? Ona će naravno da donese hitnu meru i da pošalje potencijalnog nasilnika u pritvor. Zašto? Da skine odgovornost sa sebe. Neće da bude odgovorna za bilo šta drugo, ne zanima je šta se desilo. Policijskog službenika ne zanima šta se desilo. Oni će preventivno da hapse, da šalju ljude u pritvor, jer je neko rekao da postoji mogućnost nekog nasilja.
Čekajte, vi ste pravnik, vi valjda znate šta je optužba, šta je presuda, šta je nasilje koje je dokazano, šta je nasilje koje je procesuirano, šta je nasilje koje na svaki drugi način zaista dokazano krivično delo, a šta je optužba za nasilje, koja je nedokazana, koja možda ne postoji, koja je možda nečija zloupotreba, koju možda neko koristi da bi nekome namestio nešto, da bi se okoristio, da bi nekoga oklevetao, da bi nekome namestio neko suđenje.
Dakle, iznova imamo onu situaciju u kojoj je genijalno definisano u ovom drugom zakonu koji je ovde predviđen da će se zakon primenjivati od 2018. godine, a vi ga sada donosimo po hitnom postupku. E, to vam je politički futurizam SNS. Evo, samo što nije, evo za dve, do dve i po godine će se bolje živeti i onda donosite zakon po hitnom postupku…

Privodite kraju.

…koji se primenjuje 2018. godine. To vam je slika SNS.

Zahvaljujem kolega Obradoviću.
Reč ima narodni poslanik Marinika Tepić.

Zahvaljujem predsedavajući.
Uvaženi gosti, članovi republičke Vlade, koleginice i kolege narodni poslanici, onoliko koliko sam čula u trajanju prethodne rasprave gotovo da niko nema dilemu da je potreba ovog zakona neupitna. Imamo samo nekoliko dilema, odnosno pokušaja da ga upotpunimo i poboljšamo kroz dodatne naše amandmane kako verujemo, barem mi iz LSV možemo da zaokružimo samo postupanje u fazi i nakon faze izricanja hitnih mera.
Na moju veliku žalost, ima i kolega koji priznajem, nisu razumeli suštinu ovog zakona i u nekoliko navrata su pokušali da relativizuju čitav ovaj problem, postavljajući ga na osnovama potencijalne zloupotrebe od strane žena, što mislim da je nedopustivo da se u tom tretmanu postavlja na dnevni red, pa čak i u okviru nekog opravdanja ovde u Narodnoj skupštini, naročito ne kada raspravljamo o ovakvoj zakonskoj inicijativi.
Upravo u tom smislu postoji u samom postupanju, u samoj hronologiji onako kako predviđa ovaj predlog zakona, ne pritvor od osam sati i ne zatvor od 48 sati, nego su to sve postupci ka potencijalnom drugačijem ili pritvorskom zaustavljanju nasilnika ili potencijalnog nasilnika, ukoliko prekrši ove izrečene hitne mere.
Dakle, koliko sam razumela verujem da jesam, osam sati traje zapravo procena nadležnog specijalizovanog policajca koji je u sedištu policijske uprave i koji ima jedan vrlo sadržajan upitnik, između ostalog, a i vrši druge procene u koordinaciji sa drugim resornim službama, da bi uopšte procenio hoće li izreći hitne mere naređenja, udaljenja nasilnika iz stana, odnosno porodičnog okruženja ili eventualno zabrane žrtvi.
Ono što nas brine jeste šta se dešava u situacijama u kojima je hitna mera izrečena, u konkretnom slučaju mera udaljenja iz stana u trajanju od 48 sati, odnosno 40 sati, pošto će se sigurno uzeti u obzir ovo osmočasovno vreme zadržavanja kada nadležni policijski službenik obavlja procenu, pre nego što izrekne hitnu meru, šta se nakon toga dešava sa nasilnikom? Mi nismo videli odgovor na ovo pitanje u ovom Predlogu zakona i smatramo ga ključnim da bi ceo ovaj preventivni proces imao smisla.
Već sam rekla da sam u komunikaciji sa ljudima na terenu koji će sutra biti zaduženi za sprovođenje ovih mera, mogla primetiti njihovu zabrinutost upravo od trenutka izricanja mere udaljavanja iz stana, kada ne znamo gde će boraviti potencijalni nasilnik ili nasilnik, gde će ga oni naći ukoliko se on sam ne javi, onako kako zakon predviđa, nakon isteka mere od 48 sati, gde će znati da ga traže? Ako je parcijalni model austrijskog zakona bio u nameri da se ovde primeri, nije se to postupanje zaokružilo, tako da se npr. predviđa da se tačno zna gde će boraviti na nekoj drugoj adresi potencijalni nasilnik ili eventualno da mu se obezbedi, što znam da podrazumeva dodatne troškove, smeštaj tamo gde može da bude na sigurnom u smislu praćenja šta on radi.
Kao što sam rekla, on apsolutno može besan i ljut, zbog izricanja mere da ode u kafanu, da se napije, da uskoči kroz vrata ili prozor i da ubije žrtvu. Međumera ovde nema.
Ono što je za nas takođe diskutabilno jeste ne predviđanje obaveštavanja žrtve o izrečenim merama, tako da ona ne može ni da zna kada nasilnik pokuša da prekrši meru ili je prekrši kako bi prijavila da je on u prekršaju.
Ono što takođe bih volela da čujem u odgovoru ministarke, jeste kako je predviđena ova obuka, s obzirom da je zakon u planu da bude primenjen, odnosno da stupi na snagu za dosta meseci od današnjeg dana, od 1. juna naredne godine, što mislimo da je kasno, a ima naznaka da će se raditi o jednodnevnoj obuci. Volela bih da čujem da li je tačno i radovalo bi me da to nije tačno, ali ne možemo da vidimo s obzirom da zakon ne propisuje pravilnik. Kako će izgledati ta obuka, ko će biti zadužen? Mi smo mogli samo da zaključimo da je ovde najbitnija stvar sertifikacija ljudi koji će proći obuke, a ne kako će ta obuka izgledati.
Ono što je takođe diskutabilno za LSV i mi ćemo amandmanom pokušati tu da intervenišemo jeste da savet koji je u nameri da se konstituiše kao vladino telo, ovaj član predviđa da može po potrebi uključiti i predstavnike organizacija civilnog društva. Smatramo da taj savet mora u svom sastavu imati bar jednog člana reprezentativnog udruženja, odnosno organizacije civilnog društva, upravo zbog toga što ovaj savet pretpostavljam da će biti političko telo, u odnosu na to kako je opisan njegov sastav. Smatramo da je potreban i taj eksterni član koji nije član Vlade, koji ne radi u organima državne uprave, da bude deo ovog saveta kao korektivni faktor i kao neko ko se svakodnevno, možda i češće sreće sa žrtvama nasilja ili sa informacijama koje je i do sada prikupljao, a nadležni organi to nisu.
Ono što je takođe problematično za nas, tu ćemo isto pokušati da vas zamolimo da uzmete u obzir ovaj amandman i da ga usvojite kao predlagač, jeste član 35, odnosno ukidanje praktično krivičnog dela prekršaja mere zaštite od nasilja u porodici po Porodičnom zakonu, a sada svođenje na prekršaj u okviru člana 35. jednako sa prekršajem izrečenih hitnih mera. Smatramo da treba i krivično delo kakvo je bilo i do sada, a po osnovu porodičnog zakona da ipak ostane na snazi, nije na odmet da imamo i ovo krivično delo. Neće nikome biti zbog toga teže, ali možda će nekome biti lakše.
Naravno, ono što je bila dilema i juče kada sam govorila, nisam dobila odgovor, dva puta sam pokušala da dobijem konkretan odgovor od ministarke i molim vas da mi odgovorite. Po kom osnovu i po kojim kriterijumima ste za izmene Krivičnog zakonika uvodeći novi stav koji se tiče uspostavljanja novog krivičnog dela za javno odobravanje, odnosno negiranje postojanja genocida, zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, napravili selekciju u odnosu na to koje ćete sudove, odnosno čije ćete presude uzimati u obzir u ovom krivičnom delu, a koje nećete. Zato što ovde nedostaje međunarodni sud za ratne zločine na prostoru bivše Jugoslavije.

Potrošili ste vreme. Hvala.
Reč ima narodni poslanik Balša Božović.

Osam minuta. Sedam minuta i 57 sekundi.
Zahvaljujem što sam dobio reč nakon 17 puta traženja povrede Poslovnika.
Da se vratimo na temu dnevnog reda koja je veoma značajna, pre svega, očigledno značajnija opoziciji nego predstavnicima vladajuće većine.
Nema osobe među nama koja nije prisustvovala makar jednom u životu razgovoru u kom je izgovorena rečenica da je žena sama kriva što je muž tuče, da je sama kriva zato što trpi, zato što ga nije ostavila, zato što čeka toliko dugo da ga prijavi nadležnim organima, da je sigurno sama izazvala nasilje u porodici, da je znala da je takav ili da to nije naša stvar i da nećemo da se mešamo, kao što kažu predstavnici Dveri, u porodično pitanje.
Nema osobe koja makar jednom u životu to nije čula u svojoj okolini, a s druge strane i statistika je ta koja to potvrđuje i o nama ne govori lepo. Svaka druga žena u Srbiji trpi nasilje, svaka treća trpi fizičko nasilje, svake nedelje u Srbiji jedna žena bude ubijena u porodičnom nasilju. To je statistika.
Dragi poslanici, u dve trećine slučajeva kada žena bude ubijena u porodičnom nasilju, u dve trećine tih slučajeva cela okolina je znala da je muž nasilnik, da trpi nasilje, da je tuče i nikada nismo izgradili sistem prevencije koji neće dozvoliti da dođe do smrtnog ishoda ili do svakog narednog pokušaja nasilja u porodici i to je naš zadatak kao narodnih poslanika danas. Smatram da nisu svi narodni poslanici uzeli učešća u rešavanju ovog problema.
Svaki deseti srednjoškolac smatra da je opravdano tući ženu. Dve trećine srednjoškolaca smatra da je opravdano nasilje prema LGBT populaciji. To govori ne samo o ekspanziji porodičnog nasilja. To govori o ekspanziji nasilja uopšte.
Upravo su ljudi koji su predlagali zakone, kako bi se rešilo porodično nasilje, makar u određenoj meri, gospodin Dragan Šutanovac, aktuelni predsednik DS, je u nekoliko saziva predlagao da se nasilnicima koji imaju legalno oružje to oružje oduzme onda kada budu registrovani kao nasilnici u porodici. I upravo njegova supruga pretrpela je nasilje na ulici, brutalno udarena sa leđa i isto tako nasilje u drugom smislu verbalnom se dešavalo prema i drugim predsednicima DS, Bojanu Pajtiću takođe, i onim predsednicima pre njih.
U političkim borbama i u ovim temama su upravo njihove žene bile te koje su trpele nasilje od strane rečnika mržnje političkih oponenata koje smo imali prilike da čujemo i danas. I taj rečnik mržnje takođe doprinosi nasilju i doprinosi tome da se ne razume problem porodičnog nasilja. Koliko god danas predstavnici vladajuće većine nose majice – isključi nasilje, mnogo češće smo od strane istih doživljavali da se uključuje nasilje i kada su u pitanju rasprave i kada je u pitanju dijalog i debata i kada su u pitanju ovakvi problemi sa kojima se Srbija suočava danas.
Zahvaljujem se još jednom Draganu Šutanovcu što je predložio Zakon o oduzimanju oružja nasilnicima u porodici iako cokću na to saradnici ministarke pravde, što mislim da je vrhunsko nepoštovanje parlamenta i zahvaljujem se Dušanu Milisavljeviću koji je predlagao zakon da se nasilnici na dve nedelje udalje iz domaćinstva i mislim da je to takođe doprinelo tome da danas razgovaramo na ovaj način.
Da su njihovi predlozi usvojeni ranije možda bi sačuvali nečije živote. Ovako, bolje pre nego kasnije da se donese zakon makar kao prvi korak pa ćemo ga ispravljati amandmanima, pa ćemo razgovarati i dalje kako da dostignemo taj nivo zaštite da zaista više ni jedna žena u Srbiji ne trpi nasilje.
Sve žene danas u Srbiji rade, ali one ne primaju često platu za to što rade. Kada su zaposlene formalno one rade minimum dva posla. Kada rade posao za koji primaju platu, na istom tom poslu, na istom tom radnom mestu primaju manju platu nego muškarci i to je nepravedno i to takođe moramo da ispravimo.
Zahvaljujem se takođe i Aleksandri Jerkov koja je uspela da svojom inicijativom, koja traje već više godina krivično delo – krađa beba danas se nađe u Krivičnom zakoniku Srbije. Ono što naša intencija jeste da amandmanom učinimo da to krivično delo ne zastareva i mi ćemo pokušati amandmanom da to rešimo.
Zaista su to stvari koje suštinski menjaju naše društvo, menjaju svest u našem društvu, o potrebi da se o ovako važnim stvarima razgovara i aktivnošću tih poslanika i svih ostalih i Ženske parlamentarne mreže i mnogih među nama danas ovde došli smo do jednog rešenja koje nije najsavršenije i mi ćemo u raspravi u pojedinostima to i reći, ali mislim da ćemo naći način da rešimo one goruće probleme.
Ono što se danas u Srbiji dešava nije najlepša slika o nama kao društvu. Iz tog razloga smatram da je veoma važno da ne okrećemo glavu kada je u pitanju porodično nasilje u našoj neposrednoj okolini, da građani budu ti koji će to prijavljivati, čak i, kako kažu, ih se ne tiče jer nisu to njihova posla. Nasilje u porodici je nasilje u društvu, a to se tiče svakog građanina ove zemlje i to je suštinska razlika između DS i SNS, zato što DS želi da gradi društvo građana, a ne društvo robova jer danas žene u Srbiji u najvećoj većini slučajeva kada je u pitanju porodično nasilje su robinje a ne građanke. One ne mogu da odu jer nemaju svoju imovinu. One ne mogu da odu jer ne mogu da dignu kredit. One nisu ekonomski nezavisne i iz tog razloga smatram da moramo da radimo na unapređenju pre svega njihovog položaja u društvu.
Završavam u poslednjoj rečenici, drago mi je što smo imali prilike da sa ministarkom danas kvalitetno debatujemo i raspravljamo na ovu temu. Krivo mi je sa druge strane što smo bili svedoci nasilja vladajuće većine i danas kada se priča o porodičnom nasilju.