Gospodine Milićeviću, svi naši amandmani na član 3. odnose se na deo tog člana pod v) – stanje javnog duga Republike Srbije.
Prema Zakonu o budžetskom sistemu, kada se radi budžet, mora da se prikaže stanje javnog duga. Godinama se ono prikazuje i uvek je to sa 31. oktobrom tekuće godine.
Čitam vaše podatke, vi kažete da je: „31. oktobra 2016. godine stanje javnog duga 24 milijarde 591 milion 567 hiljada 152 evra.“ Samo da vas podsetim, u budžetu za 2016. godinu napisali ste da je dug na datum 31. oktobar 2015. godine bio 24 milijarde 328 miliona 169 hiljada 856 evra. Kada se uporede ove dve brojke, dođemo do zaključka da je u Republici Srbiji za godinu dana povećan javni dug za 263 miliona 397 hiljada 296 evra. To nam kaže Vlada Republike Srbije. To što novinari pišu da je pao javni dug, Vlada kaže da nije tačno.
Ovaj amandman koji smo podneli odnosi se na ovu stavku 1), 15 – IBRD, Projekat osiguranja rizika u slučaju elementarnih nepogoda. U budžetu za 2016. godinu rekli ste da ta obaveza iznosi četiri miliona 552 hiljade 77 evra. Prva rata za naplatu dolazi 15. juna 2018. godine. Znači, mi ništa ne plaćamo ove godine. Ali, ove godine ste u budžetu napisali da to više nije 4 miliona 552 hiljade, nego 4 miliona 559 hiljada. Ništa se nije promenilo, a ono raste, raste, raste, neprekidno raste.
Ja ne mislim da postoji krivac sa imenom i prezimenom. Ja mislim da je glavni krivac 5. oktobar, koji je naterao sve one koji misle da budu na vlasti da moraju da pokažu veliku ljubav prema putu ka EU. I ovo je cena puta ka Evropskoj uniji. Imaćete i druge stavke u okviru člana 3. i videćete, za godinu dana ništa se značajnije nije desilo, nije počela otplata kredita, a kredit raste za 20 miliona, za 170 miliona.
Mislim da i država treba da shvati ove građane koji su zaduženi u švajcarskim francima. Oni se bune, kažu da su njihovi krediti neotplativi. Za nekoliko godina, i ako su otplatili, dug je maltene veći nego na početku, kad su uzeli kredit, te stičem utisak da se Republika Srbija nalazi u istom položaju. To što se meni čini, nije ni bitno. Bitno je da ove cifre koje je Vlada stavila u Predlog zakona o budžetu, upravo dokazuju da je toliko skup put ka Evropskoj uniji da građani moraju unapred sada da razmišljaju kakve će biti naše finansije i da li ćemo biti u mogućnosti bilo šta drugo da radimo osim da uporno otplaćujemo kredite ili, kako se vi hvalite, da refinansiramo. Obrazac refinansiranja jeste što kredit od 100 miliona, sa kamatnom stopom od 8%, recimo, kažete, vraćamo tako što se zadužujemo po kamatnoj stopi od 3%. Ali, obaveza glasi – 100 miliona plus 8%. To što je refinansiranje donekle jeftinije, nikakav spas nije za ekonomiju Republike Srbije.
Dobro je što član 3. postoji i ja se nadam da ćemo vrlo brzo biti u mogućnosti da postignemo saglasnost u parlamentu da se hitno napravi anketni odbor koji će da preispita sva zaduženja Republike Srbije po osnovu kredita, jer postoji već sedam godina veliki spor između Narodne banke i Državne revizorske institucije i Ministarstva pravde o visini javnog duga, o obavezama, te mislim da bi jedan anketni odbor pojačan sa specijalistima ili, što rekoše, forenzičarima za organizovani kriminal, mogli da nam pomognu da vidimo koliko su bili odgovorni oni što su nas ubedili da je dobar put ići ka Evropskoj uniji, bez obzira na cenu koju treba da platimo. E, sada se nalazimo u fazi kada cenu moramo da platimo, a svake godine, bez obzira što se ne vraća kredit, naše obaveze strmoglavo imaju da rastu. To je ta opasnost.
Zadržavam pravo da u replici pohvalim Vladu Republike Srbije što je omogućila da se otvore oči i da svi vide koliko je pogubno kada se ide ka Evropskoj uniji.