Gospođo predsedavajuća, mislim da je povređen član 108. vezano za član 107. Poslovnika Narodne skupštine.
Čitali smo ovde i biografije raznih kandidata i jedan od narodnih poslanika je čitao i biografiju kandidata Danice Marinković, inače tužioca, inače sudiju. Malo sam potresen zbog svega ovoga što se desilo, jer znam da je na Kosovu bio i krematorijum, jedini posle Drugog svetskog rata, koji se zvao Klečka, u kome je spaljena devojčica od 12 godina zato što je bila Srpkinja. Kada su pitali zločinca kome je ovaj sudija sudio zašto je to urađeno, rekao je samo zato što je Srpkinja. Žrtve nemaju naciju i svako treba da odgovara i svaka žrtva treba da ima osuđenog krivca za njeno stradanje, a kada one koji su sudili ratnim zločincima napadate zašto su sudili, to je novi zločin prema žrtvi.

Poslanici, u skladu sa članom 112, ako ne mogu drugačije da uspostavim red i da se vratimo na temu, moram da odredim pauzu dok se ne uspostavi red.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Namerno mi niste dali reč.)
Da, namerno uspostavljam red.
(Radoslav Milojičić, s mesta: Prvi sam se javio, Đukanović nije bio u sali.)
Poslaniče, tim nasiljem, vikom na mene se ništa ne postiže.
Dakle, član 112, a u skladu sa članom 27. da vodim sednicu i brinem o redu, pauza od 30 minuta da uspostavimo red.
Sledeći govornik će biti Saša Radulović, a nakon njega Veroljub Arsić.
(Posle pauze)

Nastavljamo sa radom.
Izvolite, poslaniče Radulović.

Poštovani građani Republike Srbije, dame i gospodo, ovo malo što je ostalo u sali, danas razgovaramo, imamo jednu objedinjenu tačku dnevnog reda sa 27 podtačaka, koje bi da se poštuju pravila, svih 27 bi trebalo praktično da budu posebne tačke dnevnog reda i da imaju posebnu diskusiju. Da bi se objedinile neke tačke dnevnog reda, da bi se objedinili zakoni u jednu raspravu član 157. Poslovnika jasno kaže – Narodna skupština može da odluči da obavi zajednički načelni pretres o više predloga zakona koji su na dnevnom redu iste sednice, a međusobno su uslovljeni ili su rešenja o njima međusobno povezana.
Naravno, nikakve veze nema ili uslovljenosti između Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, Zakona o javnim medijskim servisima, Zakona o uređenju sudova, o tržištu kapitala, o preuzimanju akcionarskih društava, o javnoj svojini, o akcizama, o PDV. Traje ovo čitanje, jel? O poreskom postupku i poreskoj administraciji, o preuzimanju obaveza Petrohemije, o Carinskom zakonu, o proceniteljima vrednosti nepokretnosti, o regulisanju javnog duga SFRJ, o regulisanju javnog duga Republike Srbije na ime neisplaćene devizne štednje, o ugovoru o zajmu za kredite povlašćenog kupca, o Sporazumu o zajmu od Međunarodne banke za obnovu i razvoj, zatim o prestanku funkcije javnog tužioca, o izboru članova Saveta guvernera NB, o izboru članova Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, Saveta komisije za zaštitu konkurencije, koju je podneo Odbor za privredu, regionalni razvoj, trgovinu, turizam i energetiku. Evo, već dva minuta čitam i to samo skraćeno čitam šta je na dnevnom redu, Saveta REM-a, Odbor Agencije za borbu protiv korupcije, izmena članova i zamenika članova Odbora Narodne skupštine Republike Srbije.
Znači, ovo je sve stavljeno u jednu tačku dnevnog reda i zaista Skupština dovedena do apsurda. Znači, mi jednostavno nemamo vremena ni da se spremimo, a kamo li da podnesemo amandmane i da diskutujemo suštinski o ovim tačkama dnevnog reda. Evo zašto? Ja imam 20 minuta da izlažem. U tih 20 minuta ovih 27 tačaka dnevnog reda, ja praktično imam 45 sekundi po tački dnevnog reda, od čega mi nekih 10 sekundi treba samo da pročitam naziv tačke, a kamoli da ulazim u suštinu rasprave. Čemu ovo sve služi? Služi da bi kao kroz protočni bojler prošla ova diskusija, da u suštini ne bi raspravljali ni o čemu.
Gde je problem sa kršenjem pravila? Kada Skupština krši pravila, onda šalje jednu jako lošu poruku građanima da su pravila onako proizvoljna da mogu da se poštuju, da mogu da se ne poštuju, imamo dvostruke aršine, koje inače vidim ovde svaki dan u zasedanju u Narodnoj skupštini.
Potpuno je neprihvatljivo da se ovako radi. Ozbiljni zakoni, ozbiljne stvari, ovoliko malo vremena za pripremu. Inače, i sednica je zakazana po hitnom postupku, tu je prekršen član 167. zato što nema obrazloženja za hitan postupak po ovim zakonima i to smo dobili u sredu u 10, do tri, dok je još trajala prethodna sednica, koja je nastavljena do kasno u noć, pa je u četvrtak ujutru bilo glasanje, da bi ova sednica krenula juče u tri sata i prekinuta negde oko sedam naveče, nakon čega više nije moglo biti ni podnošenja amandmana.
Znači, očigledno je, pokušaj, ovo je sednica za sednicom u kojoj vladajuća većina pokušava da onemogući opoziciju da ima bilo kakvog smisla u diskusiji. Vladajućoj većini priprema ne treba zato što su jednostavno tu da glasaju za ono što traži Vlada.
Naravno, Poslovnik krši predsedavajući koji sve dozvoljava. Inače, sam taj predlog da se objedine tačke dnevnog reda nije smeo ni da se nađe na glasanju zato što Poslovnik kaže kakvi predlozi mogu da se nađu na glasanju. Ovo je primer urušavanja dostojanstva Skupštine. Ovo je primer u stvari ponižavanja Skupštine koja ne može da radi svoj posao.
Sada kada prolazimo kroz sve ove zakone, među njima su zakoni, recimo, koji odgađaju stupanje na snagu nekih odredaba zakona gde naravno nije urađeno ono što je trebalo da bude urađeno u prethodnih godinu, dve i više, pa se samo pomeraju rokovi. Recimo, pitanje plata u javnom sektoru, pitanje za AP, za opštine, pomeranje rokova sa 2017. godine na sredinu 2017. godine, na 2018. godinu. Naravno, mi do danas, još uvek nemamo popis zaposlenih u javnom sektoru, nemamo jasne registre gde možemo tačno da vidimo koliko imamo zaposlenih, koliko po ugovorima o radu, na neodređeno vreme, na određeno vreme, privremeni i povremeni poslovi, ugovori o delu. Ništa od toga nemamo, a to je u stvari i glavni deo tog partijskog zapošljavanja koji izjeda budžet. Ali, sa druge strane, recimo, imamo akcize na duvan koje se povećavaju. To je otprilike negde deset posto povećanje akciza.
Naravno, da nije problem da se negde podignu neki poreski nameti, ako je to dobro za građane, ali na nekom drugom mestu bi morali da budu smanjeni, to bi bila poreska reforma, jer ako ne smanjujete nigde namete, a povećavate na nekim mestima, to je onda samo zavlačenje ruku u džepove građana. Slično tome je recimo, i ovo produženje privremenih taksi za medijski servis, kao što znamo predsednik Vlade je obećavao da će ukinuti pretplatu. Ukinuo je pretplatu, a uveo takse. Znači, nije šija nego vrat. Ista stvar, praktično svim građanima je zavučeno u džep, Vlada je to uradila da bi popunila budžet i mogla da se hvali deficitom, odnosno smanjenjem deficita. Tako da praktično imamo te akcize na duvan, imamo takse za medijski servis. Ovo su sve primeri povećanja, nigde nemamo smanjenje.
Problem sa budžetom, za koji smo taman završili raspravu pre desetak dana, je u tome što je super hik budžet. Znači, uzima od građana, uzima od privrede, jer deficit jeste veliki, njega treba smanjiti. S druge strane, ništa Vlada ne radi na tome da uvede red, da se smanji bacanje novca, da se smanji trošenje novca koji ide na održavanje partijskog parazitskog sistema u kome svi mi živimo, i onda se još dodatno taj novac daje raznim stranim investitorima po raznoraznim subvencijama i praktično pravi ista takva dalja rupa u budžetu.
Znači, problem sa svim ovim što dobijamo i problem za građane, što se građanima zavlači ruka u džep. To radi Vlada. S druge strane, ne štedi ništa i ne uvodi red i to vidimo jasno iz ovih pomeranja rokova u raznim ovim zakonima, gde praktično nije urađeno ono što je trebalo da bude urađeno, pa rokovi moraju da budu pomereni. Evo, recimo, pomenuo sam te plate, sudovi, takođe itd.
Sad, ovde imamo par dobrih stvari, na primer, izmena Zakona o poreskom postupku i carinskog zakona, zato što u tim zakonima konačno posle jako dugo vremena, drugostepeni organ više nije poreska uprava ili uprava carine, nego je to prebačeno u Ministarstvo finansija, kao što je i trebalo da bude.
Naravno, to nije garancija da će postupci biti bolji i da više nećemo imati ono što je bilo ranije, a to je velika proizvoljnost poreske uprave u drugom stepenu, različiti aršini za različite poreske obveznike, nego ćemo valjda, nadam se, imati unutar Ministarstva finansija. jedan aršin koji će vladati, biti isti, znači, za sve građane, za sva pravna lica, bez obzira ko su ona i da će na isti način sve to skupa biti tretirano, jer problem u Srbiji jesu različiti aršini, jedno važi za jednu grupu ljudi, a nešto potpuno drugo za privilegovanu manjinu koja je uglavnom u vezi sa vrhovima političkih stranaka, tako da imate neke koji moraju da plaćaju porez i da im se razrezuju neke drakonske kazne, a drugi mogu godinama ništa da ne plaćaju i to je sasvim u redu.
Naravno, uz ovo bi morala da ide i neka transparentnost koju ovde ne vidimo u zakonu, kada se rade ovi postupci, sve bi moralo da bude transparentno i jasno vidljivo, ne bi li onda građani mogli da sude da li su jednaki aršini za sve ili se oni menjaju u zavisnosti od situacije.
Onda imamo ovde primer „Petrohemije“. O tome se dosta govorilo i danas, i ministar je govorio o „Petrohemiji“, 105 miliona evra, da ponovim 105 miliona evra treba država Srbija da preuzme dug „Petrohemije“ prema NIS. To je otprilike 13 milijardi dinara.
Da podsetim građane, penzionerima se godišnje uzima oko 20 milijardi dinara, tako da možemo kazati u ovom slučaju da je penzionerima iz džepova izbijeno 20 milijardi dinara da bi se nesposobnom rukovodstvu „Petrohemije“ dalo 13 milijardi dinara.
Ovde je pominjano biće restrukturiranja, UPPR je pomenut, unapred pripremljen plan reorganizacije. Kada malo pogledamo bilanse „Petrohemije“ iz 2015. godine, oni su poslednji javno dostupni, 52 milijarde dinara su gubici iznad visine kapitala, a 16 milijardi dodatni dugovi, tako da je ukupno 68 milijardi dinara dug „Petrohemije“. Pretpostavljamo da će UPPR koji se radi, a koji nije javno dostupan, biti nešto slično kao i sa RTB Borom, gde je urađen UPPR, obrisan ogroman dug RTB Bora, a onda država, kao što smo videli u budžetu za 2017. godinu, mora tog nesposobnog direktora i dalje da dotira, 2,5 milijarde dinara je predviđeno budžetom da se da RTB Boru, pa očekujemo vrlo sličnu stvar „Petrohemije“.
Ministar poljoprivrede, čini mi se, je govorio o ovim procenama vrednosti imovine, pa da kažem gde je problem sa tim precenjenim delovima. Pretpostavljam da je ministar govorio o ovim diskontovanim novčanim tokovima, odnosno DNT metodi, ili kako bi naš predsednik Vlade rekao diskontovani keš flou, pošto to valjda zvuči bolje od novčani tokovi.
Problem sa UPPR-ovima, recimo, kod RTB Bora je to apsolutno vidljivo, pretpostavljam i kod „Petrohemije“, da bi opravdali UPPR, onda precene svoje prihode, potcene svoje rashode, naprave kao da će to biti posle savršena kompanija, ne bi li onda svi poverioci, a pomenuo sam ovde 68 milijardi dinara potraživanja prema „Petrohemiji“ bili svedeni na jedan plan otplate koji nikada ne može biti realizovan, kao što je slučaj sa RTB Borom. Recimo, to je primer precenjene vrednosti imovine, ne u privatizaciji. U privatizaciji imamo obratan postupak, u kome se potcenjuje vrednost imovine ne bi li namešteni partijski kupci mogli da kupe imovinu ispod cene. To nam je primer privatizacije pljačkaške kroz koju je prošla država gde se potcenjuje imovina.
Precenjuje se samo tamo gde imaju ovakvi interesi. Recimo, država pravi fiktivne UPPR, gde hoće da prikaže da je nešto uradila kako treba, a praktično, samo sam gurnuo taj dug malo kasnije, pa nam opet dođe na naplatu, recimo, kroz ovakve zakone kao što je „Petrohemija“.
Inače, „Petrohemija“ ima kratkoročnih obaveza. To je do godinu dana 66 milijardi dinara u finansijskom izveštaju za 2015. godinu. Ja sam pokušao da uvedem red tamo 2013. godine. Krenuli smo sa ličnom kartom, to je krenulo, pa zaustavljeno, i to zaustavljeno od predsednika Vlade. Praktično, sve ove gubitke koje imamo od tada do sada, a to je bio januar kada sam podneo ostavku zbog prekida reformi do danas, su posledica neodgovornosti. Jer, da smo uradili posao tada, ove dugove danas ne bismo imali.
Da pokažemo i koliko ti dugovi u stvari utiču na ceo budžet. Ovo treba da znaju dobro i penzioneri i pravna lica i svi koji plaćaju poreze u Srbiji. U 2016. godini za prvih 11 meseci ukupan trošak za budžet, izvršenja budžeta, na ime garancija koje država mora da plaća javnim preduzećima koji ne mogu da plate dugove koji su uzeli, a na koje je država dala garancije, je 35 milijardi dinara.
Ponoviću, penzionerima je oteto 20, u prvih 11 meseci 35 milijardi. Na tih 35 će doći još ovih 13 milijardi za „Petrohemiju“, znači, ukupno 48 milijardi dinara.
U 2015. godini po tim garancijama 30 milijardi, u 2014. godini 13 milijardi. Znači, ukupno za tri prethodne godine 95 milijardi dinara na ovakvo uvođenje reda. Prema tome, nemojte da nam govorite da se uvodi red, kada je očigledno iz izvršenja budžeta da se to ne radi. Deficit se smanjuje isključivo tako što se podižu poreska davanja građana i privrede, što se otima penzionerima, nastavnicima, lekarima, medicinskim sestrama, radnicima u komunalnim preduzećima, koji zaista rade na terenu, da bi izdržavali sve one kancelarijski zaposlene partijske kadrove koji ništa ne rade, a dobijaju veće plate od njih.
Znači, deficit potiče od ovih stvari. Onda se na kraju poseglo u džepove svih građana i privreda, ništa nije urađeno na uvođenju reda, kao što vidimo i u ovom zakonu o „Petrohemiji“. Očekuje se od građana da veruju da ovo vodi negde napred. Pa, vodi, naravno, samo u održanje partijskog parazitskog sistema koji je centralni problem Srbije, zbog koga u stvari i propadamo.
Znači, ovo je 13 milijardi dinara koji ide na to i taj UPPR koji je praktično nesprovodiv, kao i mnogi drugi UPPR-ovi, zato što je imovina, odnosno novčani tokovi su precenjeni. Ono što bi bilo korektno kada se da ovaj zakon o „Petrohemiji“, da uz njega ide popis imovine „Petrohemije“, procena vrednosti imovine, poslovni planovi, plan iz tog UPPR-a kakve prihode očekujemo, koje rashode očekujemo, koji profit se očekuje, kako će se vratiti 66 milijardi dinara duga recimo samo na kratkoročne obaveze, pa onda u sklopu svega toga da ovde možemo da glasamo i kažemo - „Petrohemija“ treba da stane na noge, uradili smo analizu tržišta, uradili smo poslovni plan, imamo sistematizaciju radnih mesta, znamo tačno šta radimo i ovo je trošak koji se više neće ponoviti.
Naravno, ništa od toga nema. Imamo samo zakon koji traži da damo još 13 milijardi dinara.
Slična situacija je sa RTB Borom, slična situacija je sa svim drugim javnim preduzećima. Nigde nema odgovornosti za ovo što se dešava, a odgovornost je lako utvrdiva, pravila se znaju, mogu se postaviti. Zašto to Vlada neće da radi? Zašto to premijer ne radi? Zato što nema interes, jer da ima interes, on bi to uradio. Pošto ga nema, odnosno time bi morao da odstrani parazita iz javnog sektora, a to su partije koje su sele i vode nesposobni kadrovi koji vode ta javna preduzeća. To bi ga mnogo koštalo. Prema tome, ne može to da radi.
Što se tiče Zakona o javnoj svojini, gde se takođe odgađaju stvari, drago mi je čuti od ministra da se radi konačno popis imovine. Međutim, mi bismo voleli da vidimo u međuvremenu šta je skupljeno, da se negde stavi na veb, da možemo da vidimo šta to država ima. Priznaćete svi, neshvatljivo je da smo u 2016. godini, na kraju 2016 godine, i da nemamo popis državne imovine. Ovo je jedna od stvari zbog koje sam i podneo ostavku u januaru 2014. godine.
Kad govorimo o proceniteljima, ovo je taj novi zakon, naravno da je potrebno uvesti red u tu profesiju. Sam zakon govori o formiranju udruženja procenitelja gde, interesantno, Vlada određuje članarine, govori o tome kako će se licencirati neke takve i slične stvari i onda kaže takođe da će biti nacionalni standardi, kodeks etike i pravila profesionalnog ponašanja licenciranog procenitelja. To je ostavljeno stručnom odboru i Ministarstvu da utvrdi. Znači, suština zakona je van zakona. Odnosno, imam zakon koji će uzeti naknade za ispite, uzeti naknade za licence, napraviti celu strukturu, a suština, srce zakona, a to su nacionalni standardi, to nije pred poslanicima i to nije pred građanima Srbije.
To treba da donese ministar, lepo kaže – stručni odbor ima devet članova, dva kandiduje Ministarstvo, jedan Narodna banka, šest po konkursu, bez ikakvih kriterijuma. Znači, kad se jave ljudi koji zadovoljavaju eliminacione kriterijume iz zakona kako ćemo ih rangirati dalje – to u zakonu ne piše. To, u stvari, jeste rak-rana, kako rangiramo ljude nakon što eliminacione kriterijume zadovolje. Znači, ministar donosi standarde, a stručni odbor ga predlaže. Ministar donosi i program i način polaganja ispita, stručni odbor predlaže. Ništa o tome nemamo u zakonu.
Problem sa proceniteljima je zavisno od situacije. Tamo gde neko hoće da se proda jeftino, a to je tipično bila privatizacija, onda se nameštaju likvidaciona vrednost, pa se potceni maksimalno, pa 50% od toga i praktično ode budzašto. To je recimo pitanje privatizacije gotovo svega što se desilo u Srbiji, pljačkaške privatizacije koja je sprovedena. Ovo jako dobro znaju akcionari „C marketa“, „Luke Beograd“. U tim procenama vrednostima, recimo, građevinsko zemljište, koji je najvažniji deo imovine, je procenjen bio na nula. Što znači da nam se praktično cela pljačkaška privatizacija svela na grabež za građevinskim zemljištem, i to ne ni u svojini, nego za pravom korišćenja koje je u knjigama bilo procenjeno na nula.
Sa druge strane, recimo, kada oni koji su privatizovali daju u zalogu tu imovinu onda koriste TNT metodu, pa napuhaju vrednost, pa tu moraju da učestvuju u tome i korumpirani ljudi iz banaka koji uzimaju procente na te kredite da im prihvate te naduvane vrednosti da bi dali velike zajmove, ovi uzeli svoj reketni procenat i time završili privatizaciju. Ovo kao primer imamo svuda u Srbiji, gde god je privatizacija sprovedena.
Da ponovim, ovo što radimo danas je neprihvatljivo, ovo je nastavak takođe neodgovornosti … da Vlada ne radi svoj posao.

Hvala potrošili ste vreme predviđeno za diskusiju.
Reč ima ministar Antić.

Želim duboko da verujem, građani Srbije to znaju, kada moj prethodnik govori o pljačkaškim privatizacijama, to apsolutno nema veze sa ovom Vladom i ovim vremenom. To je period pre 2000. godine i to su, kolega Raduloviću, sada vaši partneri sa kojima se slikate na femili foto kao neka jedinstvena opozicija. Vi ste s njima u političkom frontu protiv ove Vlade, a slažemo se samo u oceni da su sproveli pljačkašku privatizaciju.
Nekoliko puta ste spomenuli ostavku. To je antologijska ostavka, jer ste podneli ostavku u trenutku kada je bio raspušten parlament i kada smo bili u izborima. Tako da ja ne bih mogao da se držim te formulacije, a treba bi, jer ste spomenuli taj neki rok, tu neku vremensku odrednicu tretirali oko „Petrohemije. Moram da kažem, od trenutka kada ste vi otišli sa čela Ministarstva privrede, „Petrohemija“ nije napravila ni dinara duga. Nisam maliciozan čovek da kažem da ste vi odgovorni za dinara duga koji je nastao u „Petrohemiji“, ali vam kažem da „Petrohemija“ od tada nije napravila ni dinar duga.
Pominjete i vrlo naglašavate građanima Srbije 105 miliona, pa to podvlačite – 105 miliona. Moram da kažem građanima Srbije. Dug „Petrohemije“ prema NIS-u je 254 miliona. Sposobnošću ove Vlade, tih 254 miliona ne vraćamo, nego vraćamo 105 miliona zato što smo bili sposobni, kredibilni partneri koji su znali to dobro i kvalitetno da ispregovaraju u interesu građana Republike Srbije.
Metodologija koja važi za NIS, kada je „Petrohemija“ u pitanju, je od 254 miliona evra dugovanje ili neke 32 milijarde, 105 miliona evra se plaća preuzimanjem u javni dug u periodu do 2019. godine. Ove godine 20% i u pet šestomesečnih rata po 16%. Znači, i to smo dobro ispregovarali. To je višegodišnji period otplate. Kamata se otpisuje, a ostatak se konvertuje u kapital kompanije.
Ista ta pravila važe i za ostale poverioce, tako da iz ovog procesa „Petrohemija“ neće izaći sa nekim naduvanim UPPR-om, nego će „Petrohemija“ izaći sa jednom finansijskom nulom za ta stara, istorijska dugovanja i sa novom strukturom kapitala u kome će Republika Srbija, da li direktno ili preko svojih javnih preduzeća, imati između 70 i 75% vlasništva, dok će NIS imati dvadesetak posto vlasništva i „Lukoil“ kao poverilac oko 4%.
Sve ovo radimo da bi jedan od ključnih segmenata srpske privrede ostao sa obe noge na zemlji. Moram da pomenem, građani Srbije moraju da znaju o čemu mi pričamo. Pričamo o kompaniji koja će u 2016. godini ostvariti prihod od govoto 300 miliona evra. Nadam se da građani Srbije bolje od nekih, koji bi to po prirodi stvari trebali da razumeju, shvataju koliko je 300 miliona evra značajno za našu ukupnu ekonomsku politiku i za našu ukupnu ekonomiju, sa jedne strane. Ako uzmemo u obzir činjenicu da 77% njihove proizvodnje ide u izvoz, onda je jasno koliko to utiče na našu ukupnu krvnu sliku, na naše spoljnotrgovinske bilanse.
U 2015. godini „Petrohemija“ je ostvarila dobit od 21 milion evra. U 2016. godini, a evo tu smo još nekoliko dana, projektovana je dobit, koja je sada već egzaktna dobit, od 59 miliona evra. „Petrohemija“ u ovom trenutku, na svom računu, ima ozbiljan iznos sredstava. Taj iznos sredstava je naša garancija za realizaciju jedne ozbiljne investicione politike koja je neophodna da bi se ta važna fabrika, važna industrija za Srbiju vratila u ono stanje i one tehnološke procese koje je imala do 1999. godine kada je u bombardovanju to urušeno i kada je to narušeno.
Ponavljam, mi smo ponosni na ovo što radimo s „Petrohemijom“ zato što je „Petrohemija“ kapitalno bitna za našu ukupnu privredu i ekonomiju i zato što mi kroz ovo peglamo tuđe dugove, ali to je ozbiljnost i odgovornost države da nevezano za to ko je te dugove napravio, te dugove vraća.
Ja moram da kažem, zbog građana Srbije, do 2006. godine taj dug je bio 26 miliona evra, u 2007. godini je napravljeno 14 miliona evra, 2008. godini 29 miliona evra, 2009. godine 25 miliona evra itd. 2012. godine je bio pik 47 miliona evra i jedine godine u kojima „Petrohemija“ nije napravila ni dinara, evra ili dolara duga je upravo ova Vlada koja sad pred građane Srbije i parlament izlazi hrabro sa jednim kredibilnim programom i prihvata odgovornost i da plaća obaveze i dugove koje su napravile generacije pre nas.
Ja znam da mi od opozicije za to ne možemo da dobijemo ni aplauz, ni bravo, ali očekujemo elementarnu korektnost, makar od ljudi koji znaju o čemu danas ovde pričamo, jer zaista ima jedna velika odgovornost pred svima nama, da budemo ozbiljni pred građanima Srbije koji su nas ovde poslali. Hvala.

Zahvaljujem.
(Saša Radulović, s mesta: Replika.)
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, najveći broj diskusija koje su se danas čule, znači svaki od …
(Saša Radulović, s mesta: Tražio sam repliku.)
Molim vas da mi omogućite učestvujem u radu sednice. Ne mogu, dobacuje.
(Saša Radulović, s mesta: Tražio sam repliku.)

Zato i dobacuju.

A, zato i dobacuju.
Evo, daću vam ja kasnije, gospodine Raduloviću, pravo na repliku. Sada me pustite da iznesem svoje izlaganje.