Dame i gospodo narodni poslanici, skupštinska većina po ko zna koji put nastavlja silovanje Poslovnika i silovanje osnovnih principa demokratije, jer ja zaista smatram da ovo što vi radite ne može nikako drugačije da se nazove.
Vi ste u 14,50 časova pre dva dana podneli zahtev za održavanje ove sednice za sutradan u 15.00 časova. Imajući u vidu da su rokovi po Poslovniku Narodne skupštine za dopunu dnevnog reda i mnoge druge radnje 24 sata pre zakazanog održavanja sednice, to znači da ste narodnim poslanicima, makar formalno ostavili svega 10 minuta da te predloge upute. Međutim, znate i vi sami da to ne ide baš tako i dok smo uopšte bili obavešteni, dok je saziv stigao do poslaničkih grupa, tih 10 minuta je isteklo.
To pokazuje da vi nemate iskrenu želju da se u Narodnoj skupštini kvalitetno radi i da se u nekoj normalnoj, korektnoj, fer i demokratskoj atmosferi raspravlja o zakonima koji su na dnevnom redu.
Druga velika gruba povreda Poslovnika koju ste napravili je povreda člana 157. koji kaže da je moguće da Skupština odluči da se o pojedinim tačkama dnevnog reda vodi objedinjeni, odnosno zajednički pretres, ali samo pod određenim uslovima. Uslov koji je propisan Poslovnikom je da su ti predlozi zakona međusobno uslovljeni ili da su rešenja u njima međusobno povezana. I ovde se, primetićete, govori isključivo o objedinjavanju rasprave za određene predloge zakona. Ne postoji poslovnička mogućnost da raspravu o nekom predlogu zakona objedinite sa npr. predlogom za autentično tumačenje ili za izbor članova Saveta NBS ili za odluku o izboru članova i zamenika članova odbora Narodne skupštine.
Zaista bih voleo da se nađe genije među vama predstavnicima vladajuće koalicije, a svi ste na ono zvonce digli ruke, odnosno glasali za ovu brutalnu zloupotrebu, kakve veze ima Zakon o regulisanju javnog duga Republike Srbije sa npr. autentičnim tumačenjem Zakona o eksproprijaciji ili kakve veze ima prestanak funkcije javnog tužioca u Osnovnom tužilaštvu u Trsteniku sa izborom člana Saveta guvernera Narodne banke? Koja je to veza? Koja je to međusobna uslovljenost rešenja? Nema je.
(Veroljub Arsić, s mesta: Tajna.)
Evo, kažu predstavnici vladajuće koalicije da ima, ali čekam tog genija, tog mudraca koji će ustati pa objasniti javnosti Srbije koja je to tajna veza i na koji način, na tome posebno insistiram, ste akte koji nisu predlozi zakona strpali u ovaj koš sa zakonima, 27 različitih odluka, različitih akata. Jedina veza koja postoji između njih je što se o svima izjašnjava Narodna skupština. Druge veze apsolutno nema.
Još jedna zloupotreba i to što je šef poslaničke grupe SNS Aleksandar Martinović uspeo na volšeban način da prekuca tih 27 tačaka dnevnog reda i da preda svoj predlog o objedinjavanju rasprave. To pokazuje da se zapravo na taj način vodi određena komunikacija između onog ko zakazuje i poslaničkih grupa iz većine, a vi koji predsedavate sednicama Narodne skupštine, u prvom redu predsednik koji zakazuje sednicu, mora imati apsolutno isti stav prema svima. Svih 250 poslanika moraju biti jednaki. Očigledno je da nisu.
Što se tiče samog dnevnog reda, ja ću krenuti tačku po tačku, a koliko ću stići, to ćemo videti. Prvi zakon o kome se izjašnjavamo je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Ovaj zakon, odnosno podnošenje ovog zakona je u stvari svedočanstvo o još jednom neispunjenom obećanju vladajuće koalicije. Vi ste obećavali, u više navrata, da ćete doneti Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, da ćete uvesti nekakve platne razrede, da se neće na različit način plaćati čistačice u Kontroli letenja i one npr. u Narodnoj skupštini, i to je bila i vaša zakonska obaveza da to uradite. Vi sad kažete da će ovi zakoni biti doneti do 1. jula 2017. godine. Tu je ostalo još nekih šest meseci.
Moje pitanje vama je – zašto ograničavate, imajući u vidu svu nesposobnost koju ste do sada pokazali i da je redovna stvar da Skupština o istim zakonima raspravlja, odnosno o izmenama i dopunama po tri ili četiri puta, što niste sebi dali više vremena, dve, tri, pet godina? Pa kad stignete, vi uradite, ali da ne opterećujete Narodnu skupštinu Republike Srbije još koji put.
Šta će se desiti ako se ostvare reči predsednika Vlade Republike Srbije, pa ako budu raspisani i ti parlamentarni izbori, da on još jedanputa pokaže koliko je dobar, koliko ga narod voli, i ako opet budemo čekali prvo da se održe izbori parlamentarni, pa da se konstituiše Narodna skupština, kao što je to u ovom sazivu bilo poslednji dan roka? Pa, ako onda opet budemo čekali dva ili tri meseca do konstituisanja nove vladajuće većine, eto nas opet u situaciji da se probijaju rokovi i da se ponovo zakazuju sednice gde ćemo imati isti dnevni red.
Razlozi za donošenje zakona, mislim da ste tu trebali napisati samo jedno - razlog za donošenje zakona je nedonošenje zakona. Da ste zakon koji ste morali doneli na vreme, ne bismo se danas ovim bavili. I onda kažete – iz razloga nemogućnosti da se u predviđenom roku, odnosno do 1. januara 2017. godine, taj zakon donese. A zašto to nije moglo? Koji su to razlozi nemogućnosti? Kakva vas je to nemogućnost napala? Nikakva. Vi ste mogli i na ovoj sednici, da je Vlada Republike Srbije toliko dobra koliko pričate da jeste, da vam službe funkcionišu toliko dobro koliko pričate da funkcionišu, pa što umesto ovog zakona, kojim odlažete praktično rok, niste doneli zakon koji ste trebali? Mogli ste i to.
Ovaj zakon je takođe podnet po hitnom postupku. To je slučaj sa većinom zakona koje danas razmatramo. Član 167. Poslovnika Narodne skupštine reguliše situaciju u kojoj se neki zakon može doneti po hitnom postupku i kaže stav 2. - po hitnom postupku može da se donese zakon kojim se uređuju pitanja i odnosi nastali usled okolnosti koje nisu mogli da se predvide, a nedonošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost zemlje, rad organa i organizacija, itd.
E sad, ako postoje razlozi hitnosti, vi ste bili dužni da navedete koji su to. Koje su to okolnosti koje niste bili u stanju da predvidite? Kakva će se to šteta ili štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bezbednost države dogoditi, ako ne bude po hitnom postupku? Vi to nigde ne navodite. Vi samo kažete – hoćemo hitan postupak i dalje se ne ide. I to je zloupotreba.
Druga tačka dnevnog reda je Predlog zakona o izmeni Zakona o javnim medijskim servisima. I ovaj zakon zapravo predstavlja novo odlaganje donošenja akata koje ste morali doneti, a zapravo suštinski, po mom mišljenju, je vaša želja da RTS, jer se ovaj zakon bavi finansiranjem RTS i RTV, ne zna se koji je tzv. javni servis gori i koji se manje može nazvati javnim servisom, da ih držite pod kontrolom. Kako se najefikasnije neko drži pod kontrolom? Evo, odobravaju predstavnici vladajuće većine. Tako što kontrolišete tokove novca, tako što ih finansirate direktno iz budžeta, pa će para ili biti ili neće biti. Nije to nešto što ste vi izmislili, ali me čudi da vi uvek volite da kukate o nezavisnosti i da promovišete nezavisne medije, nezavisne organe, nezavisne institucije, a sa druge strane ih držite na uzdi tako što kontrolišete tokove novca prema istim tim institucijama.
Kako je moguće da, evo, pre svih predsednik Vlade se žali na nekakav neodgovarajući odnos RTS? Ako neko treba da se žali na njihov odnos, mislim da su to pre svega predstavnici SRS. Godinama RTS ignoriše SRS, ne pozivaju predstavnike SRS u svoje emisije, ne pozivaju nas na televizijske debate, zovu analitičare, zovu kvazianalitičare, zovu predstavnike vladajuće koalicije, po troje, četvoro, petoro, koliko kad stane u studio, predsednik Vlade gostuje kada god poželi, on uređuje emisiju, on postavlja pitanja, jedino koga nema, nema srpskih radikala.
Identična je situacija na RTV, identična. I šta znači nezavisni javni servis? Od koga su to oni nezavisni? Od zdravog razuma, od profesionalne etike, od građana čija sredstva troše? Od koga su oni to nezavisni? Zašto izdvajate četiri milijarde dinara, a otimate od penzionera, da bi neko ko se diči time što je nezavistan, što vodi, kažu, nezavisnu uređivačku politiku? Pa, onda neka nezavisno obezbede i finansiranje, neka se oprobaju na tržištu, da vidimo da li će ta njihova uređivačka politika proći na tržištu, da li su građani Srbije zadovoljni. Ako su zadovoljni, platiće pretplatu, ne 150, platiće i više. Ako nisu zadovoljni, neće platiti ni dinara. To je pravo građana Srbije.
Nažalost, oni nezavisnost doživljavaju tako da imaju pravo na ogromna sredstva iz budžeta, iz džepova građana Srbije, ali da za uzvrat niko ne može da im postavi bilo kakvo pitanje o načinu na koji funkcionišu, da su oni svete krave, da vi znate za svakoga ko je plaćen iz republičkog budžeta koliku platu ima, ali da ne znate za urednike i glavne vedete urednika na RTS kolika su njihova primanja. Po svemu što saznajemo, ta primanja se mere hiljadama i hiljadama evra. Mi iz SRS ćemo, naravno, nastaviti tome da se suprotstavljamo.
E sad, kažete finansijska sredstva potrebna za sprovođenje ovoga zakona su četiri milijarde dinara. I ovaj zakon ide po hitnom postupku zbog potrebe, kaže, otklanjanja okolnosti koje mogu dovesti u pitanje rad javnih medijskih servisa. Koje su to okolnosti koje su vas iznenadile? Šta se to desilo? Jel bila poslednjih meseci neka poplava, ne daj bože, uragan, zemljotres, šta se to desilo? Kaže - zbog toga nije održana ni javna rasprava. Javna rasprava nije održana, a vi ste ovde morali navesti konkretne razloge zbog kojih tražite sprovođenje, odnosno donošenje ovog zakona po hitnom postupku.
Treći predlog zakona je zakon o izmeni Zakona o privremenom uređenju načina naplate takse za javni medijski servis i to takođe predstavlja još jedno ne ispunjeno obećanje Aleksandra Vučića, koji je obećao građanima Srbije da će ukinuti tu ozloglašenu TV taksu. To ste na kratko uradili, ali ste onda veoma brzo vratili.
U razlozima za donošenje zakona, kažete – polazeći od statističkih podataka o prosečnoj zaradi i visini penzija u Republici Srbiji. Zašto ste odabrali da samo u ovom segmentu, polazite od te zvanične statistike i prosečne zarade? Zašto ne krenete kada je, na primer, cena struje od tih podataka? Zašto ne krenete, kada su cene drugih komunalnih usluga u pitanju? Kada je cena grejanja, nego onda kažete – moramo imati evropsku cenu struje. Da bismo imali evropsku cenu struje, mora i cena radne snage biti evropska. Troškovi vašeg sistema su iznad evropskih, samo zbog lopovluka, samo zbog nesposobnosti. Da li vi plaćate radnike od onih izvršilaca bez ikakve stručne spreme pa do direktora, na evropskom nivou? Naravno, da ne. Kako onda mislite da se izjednači i cena struje, da ne govorim o tome da nikada nećete izjednačiti primanja građana Srbije i građana EU.
Onda kažete – krenuli ste od visokih inicijalnih troškova štampe i distribucije računa, pa je zbog toga cena te takse 150 dinara. Pitam vas – da li su različiti troškovi, inicijalni troškovi, štampanja i distribucije računa ako je taksa 150 ili ako je taksa 500 dinara? Nisu, ali je upravo srazmerno znatno veća cena, udeo te cene štampanja i distribucije računa, ako je taksa 150, nego ako je 500. Što znači da je samim tim manje smisleno naplaćivati malu taksu, a izlagati svakako građane Srbije tim troškovima i plaćanju tih inicijalnih troškova, kako vi kažete štampanja i distribucije računa.
Kažete da su nesrazmerno visoki troškovi kod pokretanja postupka naplate nenaplaćenih potraživanja. Šta ovo zapravo predstavlja? Ovo predstavlja kapitulaciju države. Kad vi kažete – državi se ne isplati da neredovne platiše tuži, jer su sudovi spori, jer su ti troškovi previše dugački i jer su po pravilu takvi da ne obezbeđuju naplatu potraživanja. Koja je poruka koju vi ovakvim pristupom šaljete pojedincu? To je uvreda za sve građane Srbije koji uredno plaćaju svoje račune. Za sve građane Srbije koji su u prethodnim godinama i decenijama uredno plaćali svoje račune, da biste vi onda došli i rekli – ovi koji ne plaćaju obaveze državi, ti su pametniji. Evo, njih ćemo sada da nagradimo, otpisaćemo potraživanja, otpisaćemo kamatu. Na taj način praktično kada država otpisuje neredovnim platišama kamatu, vi njima dajete beskamatni kredit. Zašto bi onda bilo ko pri zdravoj pameti plaćao redovno račune, ako su oni koji ih ne plaćaju u privilegovanom položaju? To je ono što vi ovim radite.
Opet ste onda rekli kako oni treba da imaju uređivačku nezavisnost i institucionalnu autonomiju. Mislim da to prema građanima Srbije nije pošteno, jer onaj ko je na budžetu mora nekom odgovarati. Sistem podele vlasti ne podrazumeva apsolutnu nezavisnost bilo kog dela te vlasti. U Srbiji sistem podele vlasti počiva, dakle, na podeli na zakonodavnu, upravnu i sudsku, ali nema apsolutne nezavisnosti. Svaki deo, svaka grana vlasti zavisi od drugog. Isto tako, mora zavisiti i medijski javni servis ili bilo ko drugi.
Četvrti zakon. Predlog zakona o izmeni Zakona o uređenju sudova. Ponovo izmene i dopune. Moram reći ovde, poprilična papazjanija napravljena, ako pogledate ono što je rađeno ranije i još jedanputa praktično odlaganje stupanja određenih odredaba na snagu. Mi smo već imali početkom ove godine na dnevnom redu ovaj zakon…

Hvala.
Potrošili ste vreme. Potrošili ste vaših 20 minuta. Zahvaljujem.
Reč ima ministar Aleksandar Antić.

Opet ćemo delom ja, delom gospodin Nedimović.
Prokomentarisaću ovih nekoliko navoda koje kolega Šarović ima vezano za, pre svega, način privremenog uređivanja naplate takse za javni medijski servis i čitav set drugih njegovih navoda koji, po mom mišljenju, duboko nisu tačni. Pre svega i radi ove Skupštine i radi javnosti moram da iskomentarišem.
Pre svega, kolega Šaroviću, u tom obrazloženju niste razumeli te navode koji govore o celishodnosti izrade računa. To su navodi koji daju argument zašto je bolje da se taj račun izda uz postojeći račun za električnu energiju. Mi kažemo – pošto se već štampa račun za električnu energiju, bolje je da ta stavka bude na tom računu nego da štampamo novi račun, što bi nas dovelo do toga da imamo inicijalno novi trošak. Bolje da, ako imamo bilo kakvu obavezu ili situaciju o kojoj vodimo bilo kakav postupak vezano za naplatu nenaplaćenih potraživanja, da to radimo na jednom mestu, a ne da razdvajamo te postupke. To je jedan odgovor.
Sledeći odgovor. Komentarišete cenu električne energije. Moram da izađem i pred vas i pred građane Srbije sa podatkom da je cena električne energije u Srbiji najniža u Evropi. Ona je oko 20% niža nego u Makedoniji koja je prva sledeća država, 40% niža nego u Bosni i Hercegovini itd, itd. Cena električne energija, ma koliko to nije za poređenje, ali građani treba da znaju. Na primer, u najrazvijenijim državama EU je četiri, pet puta veća nego u Srbiji. Cena električne energije, na primer u Danskoj, Nemačkoj i drugim razvijenim državama se kreće negde oko 30 evro centi po kilovat satu. U Srbiji je to nešto oko šest evro centi po kilovat satu. To su apsolutno precizni podaci. To su zvanični podaci koji nisu stvar moje ili vaše prezentacije, već podaci koji se daju proveriti na evropskim portalima koji prate cenu električne energije.
Znam da to građanima Srbije kapitalno nije važno, jer mi gledamo to u odnosu na naš standard, ali cena električne energije, ponavljam, u Srbiji je najniža u Evropi. Ta cena električne energije ima svoju proizvođačku cenu. Mi moramo, makar da održavamo minimum te ekonomije EPS kako ne bi razorili taj sistem, ali striktno i strogo vodimo računa upravo o tom socijalnom položaju građana. Verujem da je ova Vlada vodila jednu vrlo rigidnu politiku u odnosu na zahteve i energetske zajednice i drugim međunarodnih finansijskih institucija koje traže od države, od našeg energetskog sistema i stalno dizala ručnu i odlagala i odlagaće i usporavaće bilo kakav rast cene električne energije i u budućnosti, odnosno taj rast mora da prati ekonomsku moć naših građana i mi o tome, verujte mi, apsolutno striktno vodimo računa.
Srbija ima svoj javni medijski servis. Zakon je definisao ko su učesnici u tom javnom medijskom servisu i šta su zakonom njihove definisane obaveze, pre svega vezano za informisanje građana. Naravno, vezano je i za kulturne, obrazovne sadržaje koje su deo zakonom definisanih njihovih obaveza. To ima određenu svoju cenu. Radio televizija Srbije nije komercijalna televizija. Ona u svojoj srži, svojoj esenciji, pre svega obavlja tu javnu delatnost i mi u skladu sa zakonom imamo obavezu da takav jedan informativni i ukupan obrazovni, kulturni, naučni, religijski program podržimo i da ga sufinansiramo, odnosno u dobrom delu i finansiramo.
Postojalo je obećanje da će biti ukinuta TV pretplata. Kao što znate, to i jeste učinjeno. Ovaj zakon je krajem 2015. godine definisao kao privremenu meru uvođenje takse za javne medijske servise i ona je zaista simbolična, najniža, to je 150 dinara mesečno. Moram da vam kažem nekoliko primera iz okruženja. U Hrvatskoj je ona 10,95 evra, u Sloveniji 12,75 evra.
Mi zaista vodimo jednu politiku koja, pre svega, u interesu građana Srbije, čini maksimum napora da ti ukupno troškovi prema njima budu najniži mogući. Za taj iznos takse i onaj deo koji dajemo iz budžeta tokom jedne godine proizvede se 380.218 minuta informativnog programa, 178.537 minuta programa opšte dokumentarnih emisija, dokumentarnih filmova, itd, itd. To su dani, sati, dani i nedelje, meseci različitih programa oko kojih u nekom segmentu možemo i da se složimo.
Nismo ni mi iz vlasti uvek oduševljeni načinom na koji javni servis prenosi ni naš rad, niti način na koji smo mi zastupljeni u određenim, pre svega, političkim sadržajima. Ali, to je stvar naše političke ocene, naše političke procene, ponekad i našeg subjektivnog osećaja. Ono što je naša zakonska obaveza, mi ispunjavamo i ispunjavaćemo je bez obzira da li nam se program RTS-a kao vladajućoj koaliciji sviđa ili ne.

Hvala.
Ministar Nedimović ima reč.

Zahvaljujem se, gospođo predsedavajuća.
Pošto koleginica Brnabić nije trenutno ovde, hteo sam nekoliko stvari da kažem vezano za Predlog izmena Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru, pošto mi se učinilo, a nisam potpuno siguran da li sam vas dobro čuo. Bila je izneta jedna tvrdnja da nije ispunjeno jedno obećanje da će se doneti Zakon o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru. On je donet 29. februara 2016. godine. Činjenica je da treba da se radi i da se traži odlaganje. Činjenica je da treba da se radi na drugim zakonima, ali samo ispravka. To je bilo spomenuto, ali nema veze.
Ono što želim da kažem, jeste zašto se traži ovo produženje ovih rokova. Pre svega, Zakon o platama na lokalu, javna rasprava je gotova. On će se vrlo brzo naći u proceduri. Završen je kompletno i to je jedan od alata i zbog toga se tražilo odlaganje ovog roka.
Što se tiče Zakona o pitanju zaposlenih u javnim službama, formirana je radna grupa, krenulo se u izradu ovog propisa. Moram da kažem, što se tiče sistema plata zaposlenih u javnom sektoru, da je tu bila široka rasprava i sa predstavnicima Socijalno-ekonomskog saveta i da je tu postignuto značajno približavanje stavova i mislim da je jako važno reći koliko je ovo teška oblast. Svi koji smo nekad učestvovali i radili na ovim poslovima, znamo koliko će to biti bolno, ali spremnost postoji od strane Vlade Srbije i ona je izražena kroz donošenje ovog krovnog zakona i kroz zakone koji će biti doneti.

Hvala.
(Nemanja Šarović, s mesta: Po Poslovniku.)
Na član tačno koji?

Član 104. je prekršen.
I vi znate da sam imao pravo na repliku. Gospodin Antić se direktno meni obraćao, rekao kako nisam razumeo, kako su mi potpuno pogrešni stavovi i sve ostalo. Mislim da je osnovni red da mu odgovorim.
Gospodine Antiću, vi znate da su i komunisti … (isključen mikrofon).

Niste u sistemu. Ovako možete samo da ćaskate privatno. Sami ste sebi dali repliku. Toga nema po Poslovniku. Samo ste rekli da sam prekršila član 104. i počeli da se obraćate ministru i da polemišete.
(Nemanja Šarović, s mesta: Niste me onda slušali.)
Da, vrlo dobro sam vas slušala. Vas uvek vrlo pomno slušam.
Znači, nemate prava na repliku po mojoj oceni, član 104. stav 3.
Reč ima narodna poslanica Marinika Tepić.

Zahvaljujem, predsednice.
Koleginice i kolege narodni poslanici, uvaženi gosti iz Republičke vlade. U ovoj sveukupnoj, rekla bih, svaštari od dnevnog reda, gde se našlo gotovo 30 tačaka, ja ću u ime LSV pokušati da se koncentrišem na svega nekoliko, koliko mi vreme dopušta. U prvom redu, upravo na poslednje pominjanu izmenu Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Najpre moram da kažem da od sinoć, od kada je počela ova načelna rasprava, svi, ali gotovo svi koji su u ime predlagača, i tu prevashodno mislim na predstavnike Republičke vlade, su obmanjivali javnost, govoreći o ovoj izmeni zakona, na taj način da se stiče utisak da mi pričamo o sadržini i suštini onoga što treba da bude izvedeno iz ovog zakona, a to su po nama izuzetno važan zakon o platama zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, do te mere da gotovo svaki medij koji je i sinoć i jutros obaveštavao građane koji nisu imali razloga, recimo, da prate raspravu, nisu mogli da razumeju da je jedina izmena zakona odlaganje donošenja drugih zakona koji proizilaze iz ovog zakona, a ne da se zapravo ovim zakonom o platama uređuju nekakve plate.
Gotovo sva medijska štiva su bila ispunjena bajkama o tome kako će ovaj sektor da se uredi i kako je to teskoban i težak posao, kako se dugo na njemu radi itd, apsolutno nerazumevajući da se radi o odlaganju donošenja nekoliko zakona koji treba da proizađu iz Zakona o sistemu plata zaposlenih u javnom sektoru.
Zašto je za nas problematično ne samo ovo odlaganje? Moram reći da je javna rasprava zaključena 7. decembra. Od 7. decembra do dana današnjeg imali smo najmanje tri sednice Narodne skupštine, uključujući i ovu danas, i mi smatramo da je to bilo apsolutno dovoljno vreme da se stručni i profesionalni kadar, kako se predstavlja, naročito u Ministarstvu državne uprave i lokalne samouprave, ozbiljno pozabavi do kraja godine ovim zakonskim propisima.
Sve i da postoji objektivan razlog, a mi smatramo da ne postoji, za odlaganje donošenja ovih zakona, kažem, potenciram Zakon o platama zaposlenih u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave, dakle, opštinama i gradovima, moram onda da primetim da je Zakon o zaposlenima u autonomnim pokrajinama i jedinicama lokalne samouprave već stupio na snagu 1. decembra. Tu u stvari nastaje najveći problem, zato što vi imate vakumski razmak, odnosno nemate prateći zakon o platama tih zaposlenih, a Zakon o zaposlenima je stupio na snagu na početku ovog meseca.
Šta to znači? Ja ću vam dati primer konkretno za Skupštinu AP Vojvodine, jer u intenzivnoj komunikaciji sa tamošnjim zaposlenima, ja svakodnevno imam direktna saznanja da se politička odmazda koja je započela nakon promene vlasti i prolećnih izbora, sada pretvara i u profesionalnu odmazdu, stoga što je zakon koji je stupio na snagu 1. decembra, dozvolio novim starešinama, ovim pridošlicama, da degradiraju profesionalno zaposlene, npr. u Skupštini AP Vojvodine, izjednačavajući ljude koji desetinama godina, više od 20 godina rade stručno i profesionalno npr. u Skupštini AP Vojvodine, a da sada, stupajući na snagu zakon koji ih je prvo degradirao ili izjednačio sa početnicima, ne mogu da imaju adekvatnu podršku u odnosu na plate, odnosno zarade koje bi dodatno vrednovale tu razliku u profesionalnom, stručnom i iskustvenom radu.
To su isti onakvi radnici kao što su i radnici i zaposleni, evo, u ovoj Narodnoj skupštini koji svima nama, dolazeći na posao pre nas i odlazeći sa posla posle nas, pomažu da kvalitetno obavljamo svoj posao. To su stručna, profesionalna lica koja nemaju nikakve veze sa političkim promenama koje su se dogodile, ali, nažalost, oni prvi sada osećaju ove posledice i ne znaju uopšte i, naravno, nemaju poverenje, kao što ni mi iz LSV nemamo poverenje, da će se do jula meseca ovaj set zakona doneti.
U razgovoru sa predstavnikom sindikata zaposlenih u pokrajinskoj upravi, ministarka Brnabić, koja nažalost nije prisutna, ali sam siguran da će se vratiti i iskoristiti priliku da nam da dodatne informacije, je pominjala period februar 2017. godine, garantujući da će ovi zakoni da budu predloženi i do tada i usvojeni. Odlaganje od dodatna četiri meseca, odnosno pretpostavljeni za sada datum od 1. jula 2017. godine, ide samo u prilog činjenici da nije tačno da već sada dugo najavljivani, rekla bih, predstojeći izbori neće zaustaviti život u ovoj zemlji i, što je najgore, oni se najviše reflektuju na one koji vredno i marljivo rade, kako za narodne poslanike, tako i pokrajinske poslanike, a potpuno je jasno da je ovo odlaganje u direktnoj vezi sa predstojećim izborima.
Drugi zakon koji je za nas vrlo problematičan jeste zakon o kojem se, takođe, dosta govorilo, a to je izmena i dopuna Zakona o javnoj svojini, koji se po drugi put odlaže, odnosno produžava se rok autonomnim pokrajinama, jedinicama lokalne samouprave da podnesu zahteve za povraćaj, rekla bih, svoje imovine. Tu nema nikakve veze državni nivo, s obzirom da ovaj zakon upravo treba da ispravi onu nepravdu koja je sprovedena po zakonu iz 1995. godine kada je sva imovina podržavljena, imovina lokalnih samouprava i imovina autonomnih pokrajina. Zakon koji je donet 2011. godine, odnosno ovaj zakon, sa prvobitnom namerom trajanja i primenom za trogodišnji period već je jednom produžavan i njegova primena je istekla, koliko sam videla, a dobro sam gledala, još u oktobru, dakle, pre dva meseca. Mi dva meseca kasnije, odnosno danas pred sobom tek imamo, sve i da je postojala namera, onda ste morali biti vremenski pripravniji, ponovo se produžava za još godinu dana i daje prilika autonomnim pokrajinama i opštinama i gradovima da prenesu svoju imovinu na svoje ime.
Moram odmah da kažem, to je činjenično stanje, da ne bi bilo spekulacija, pošto ih je bilo u prethodnim izlaganjima, da je AP Vojvodina preko svoje Uprave za imovinu još pre isteka prvobitnog roka, od prvobitno planirane tri godine, završila ovaj posao i popisala više stotina nekretnina i svega onoga što treba da ima u svom vlasništvu, a da je zapravo problem upravo u opštinama i gradovima i apsolutno stojim iza tvrdnje nesposobnosti gradonačelnika i predsednika opština, odnosno lokalnih pravobranilaca da popišu tu imovinu.
Daću vam primer svog grada Pančeva, odakle dolazim, a gde mi tri godine pokušavamo od pravobranioca da saznamo da li je uopšte pripremljen spisak, postoji li popis te gradske imovine koja treba da se potražuje od Republičke direkcije za imovinu. Sigurna sam da u Republičkoj direkciji za imovinu ne postoji neka dilema da li će biti upitno nešto od onoga što se pokuša dokazati da je u vlasništvu opština i gradova i time se rasterećuje Republika od tog vlasništva i ima manje troškova koje podrazumeva staranje o toj imovini.
Isto tako, ne mogu da razumem ne pristajanje da možda neke opštine i gradovi ne žele da prebace imovinu na sebe, odnosno da preuzmu svoju nekadašnju imovinu podržavljenu, kao što sam rekla, 1995. godine, jer je tekući zakon vrlo jasan u tome. Onaj ko ne podnese zahtev na vreme, u zakonom predviđenom roku, po automatizmu će se njegova imovina evidentirati, odnosno potvrditi kao republička. Ne vidim tu ništa sporno da vi nekoga sad trebate da terate i da ganjate da juri sopstvenu imovinu, a to nije uradio u prethodnih pet godina. Zakon je, pri tome, vrlo jasan. Pouzdano znam da postoje takve opštine i gradovi koji ne žele da prenesu svoje vlasništvo, neku imovinu koja je u međuvremenu podržavljena. Ne zato što ne smatraju da im je potrebna, nego zato što nisu u stanju da se posle toliko godina, sa budžetima koji su već oštećeni, lokalnim budžetima, staraju na adekvatan način o toj imovini.
To je nešto što je svakako sporno za nas, jer vi vučete za rukav nekoga ko je jasno dao do znanja da ili neće ili nije u stanju da iskoristi svoje pravo, a ako nije bio u stanju pet godina ili više od pet godina, ne vidim da će biti u stanju u narednih godinu dana. Obrazloženje da je uredba neka nova doneta, pa sada postoji neka aplikacija posebna, to je moglo da se uradi i ranije, ali to neće izlečiti one koji ne znaju da rade svoj posao i, kažem, u prvom redu, lokalna pravobranilaštva koja treba da budu u stanju da popišu tu lokalnu imovinu. Za to nije potreban nikakav terenski rad, kao što smo mogli takođe da čujemo od nekih kolega, pa nema ljudi koji će to da rade, ne idu sad na terene da mere tamo zemljište ili nekretnine. Postoje, naravno, vrlo jasni i vrlo razumljivi za svakog građanina načini na koji se dokazuje vlasništvo nad lokalnom imovinom.
U nekoliko navrata smo tokom današnje rasprave čuli vrlo tešku kvalifikaciju da su neke stvari sramne, odnosno da je sramno sve ono što neko prethodno nije uradio.
Osvrnuću se na jednu tačku dnevnog reda, upravo skrećući pažnju šta je sramno za LSV, na tačku na koju se niko do sada nije osvrtao, a to je tačka kojom treba da se izaberu kandidati, odnosno budući član Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, odnosno novi član koji će zameniti profesora Zorana Stojiljkovića.
Na sednici Administrativnog odbora, koji je razmatrao dve kandidature, odnosno dva predloga, a cenim da logika stvari nalaže da će onaj kandidat koji će biti izglasan, zahvaljujući skupštinskoj većini, biti gospođa koja se zove Danica Marinković, jer je ona bila kandidat SNS, zamolila sam da se pred narodnim poslanicima ne nađe biografija, koja je samim tim javna, na onaj način na koji je ona dostavljena članovima Administrativnog odbora, da proba da se tipizuje ili da se upodobi na jedan primeren način za nekoga ko navodi svoju višegodišnju sudijsku funkciju kao glavni kvalifikativ, a opet nekoga ko smatra da je to sve vrlo opravdavajuće da bi postao član Antikorupcijskog odbora.
Međutim, zamoliću one koji to do sada nisu uradili da pogledaju kako izgleda biografija Danice Marinković. Ona je svedena, evo ovako, na dve strane, od čega na celoj prvoj strani mi saznajemo, naravno, kada i gde je rođena, saznajemo od kog je oca rođena, šta je njen otac radio u Drugom svetskom ratu, koje je ordenje poneo, gde je bio zaposlen, gde je premešten, gde se penzionisao i preminuo, naravno. Onda saznajemo od koje majke je rođena, pa gde je majka radila i gde se penzionisala i na koji način. To je čitav prvi pasus, gotovo polovina prve strane.
U sledećem pasusu saznajemo kada se udala, pa za koga se udala, pa šta je po obrazovanju njen suprug, pa gde je radio kao direktor, pa gde je radio kao sekretar, pa gde je ponovo radio kao direktor, pa kada je umro, i to saznajemo uz preciziranje, u zagradi, naravno, sav pijetet prema pokojnicima, i gde je za sve to vreme radio.
U sledećem pasusu saznajemo da ćerka, žena i majka Danica Marinković, ima dva sina. Onda imamo opet biografiju prvog sina, šta je diplomirao, gde se zaposlio, na kojoj funkciji se zaposlio. Onda saznajemo biografiju drugog sina, šta je on diplomirao, gde je zaposlen i kako mu se tačno zove radno mesto. Tu se završava prva strana njene biografije.
Ono što stoji na drugoj strani, a nalazi se u Narodnoj skupštini, pred narodnim poslanicima, koji treba da biraju ovakve kandidate je, rekla bih vrlo štur izvod iz njene profesionalne biografije, ali za mene u jednom delu upitan, naročito kada piše, da je tokom ratnih dešavanja na prostoru AP KiM, vršila uviđaje vezano za terorističke napade, gde su žrtve bili pripadnici policije, vojske, izbeglice i civili, citiram – svih naroda i narodnosti, što podrazumeva i tada naše sugrađane albanske nacionalnosti.
Ništa o tome više nema, osim poslednje kvalifikacije, iz koje mi zaključujemo da je Danica Marinković, zapravo kao ključnu kvalifikaciju, ponela to što je bila ključni svedok u Haškom sudu, na suđenju Slobodanu Miloševiću, povodom slučaja Račak.
Pošto meni sve to, naravno nije bilo dovoljno, naročito ovo podvučeno, da je vršila uviđaje vezano za civile svih naroda i narodnosti, probala sam da se malo raspitam i kod onih organizacija koje su višedecenijski svoj rad reprezentativnih organizacija, civilnog društva, posvetila, upravo ovoj oblasti, odnosno kršenju ljudskih prava i nisam, moram reći bila ni malo iznenađena kada sam dobila apel brojnih organizacija, među kojima je i Autonomni ženski centar, Centar za praktičnu politiku, Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Inicijativa mladih za ljudska prava, Komitet pravnika za ljudska prava „JUKOM“, „Peščanik“, Fond za humanitarno pravo itd, koji apeluju na narodne poslanike da ne glasaju za Danicu Marinković, za ovu funkciju, jer imaju sve dokaze da ona nije dostojan kandidat za rad u ovom nezavisnom organu.
Ako narodni poslanici nisu dobili ovaj apel, naravno da ću im proslediti, apelujući istovremeno da u narednih nekoliko dana, slobodno razmisle svojom glavom i donesu odluke u skladu sa svojom savešću, a ne tako što će zameniti uloge i postati, oni, izvršni organ izvršnog organa, odnosno Vlade, već da će biti neko ko zastupajući građane, u ime kojih su izabrani, razmišljaju svojom glavom.
U ovom apelu se kaže da, osim ovog svedočenja, u presudama koje su izrečene navodi ovog svedoka, Danice Marinković su ocenjeni kao nepouzdani i neistiniti, a iz prostog razloga što je u svom, „profesionalnom radu“, apsolutno minimalizovala stradanja naših sugrađana albanske nacionalnosti. Pričam o civilnim žrtvama, pričam o zarobljenicima u srpskim zatvorima, pričam o svima onima koji moraju da uživaju jednaka ljudska prava, a ne da izvršioci, kao što je bila Danica Marinković, budu samo produžena ruka tadašnje politike.
Nadam se da će na osnovu ovog apela sve moje kolege, razmisliti svojom glavom i preispitati, ili odložiti odlučivanje po ovoj tački dnevnog reda, uzimajući u obzir ne samo jednostrana svedočenja sa jedne strane, već svih onih zbog kojih mi i danas plaćamo visoku cenu na nivou međunarodne politike.
Naravno, da je bila sprovedena lustracija, Danica Marinković bi bila sigurno jedna od osoba, s obzirom da je vršila tada visoku sudijsku funkciju, koja bi takođe podlegla bar komisijskom radu, odnosno radu Odbora, koji je ovaj parlament trebalo da utvrdi i da sprovede do kraja, ali nažalost nije, i sigurno bi već tada bila sprečena da u nekom daljem svom profesionalnom iskustvu, uopšte bude kandidat za bilo koju ovako visoku, a naročito sudijsku funkciju, a ne da je danas rehabilitujemo praktično.
Šlag na tortu su sve informacije sa izvesnim Vacićem, koji je postao savetnik u republičkoj Vladi i zaista bih gledajući kuda plovi ovaj brod, očekivala da sutra…

Hvala vam, vreme ste prekoračili