Hvala, gospodine predsedavajući.
Poštovani ministre, poštovane koleginice i kolege, poštovani predstavnici Ministarstva za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, SPS će podržati ova dva zakona zato što smatramo da je reč o dva jako važna i kvalitetna zakona kojima se dalje unapređuje obrazovni sistem Republike Srbije kako preko krovnog zakona – Zakona o sistemu obrazovanja i vaspitanja, tako i preko Zakona o visokom obrazovanju.
Dozvolite mi da najpre kažem nekoliko reč o Zakonu o visokom obrazovanju, pa onda o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Mislim da je bilo krajnje vreme da se donese novi Zakon o visokom obrazovanju, s obzirom da je prethodni donet još 2005. godine. Mi smo bili u situaciji da ga menjamo, ministar je juče rekao na Odboru, osam puta. Ja sam kao čovek koji je vodio obrazovni sistem u jednom periodu tri puta menjao taj zakon. Stvarno smo imali i tada kao cilj da se donese novi zakon. Nismo uspeli. Moram da izrazim i lično zadovoljstvo i zadovoljstvo naše poslaničke grupe vama gospodine Šarčeviću što ste uspeli u tome, jer bolje je imati jedan celovit zakon sa svim odredbama na jednom mestu i onda razgovarati o njegovoj primeni i o eventualno mogućim problemima.
Zašto? Primetno je da ste i u ovom zakonu i u drugom zakonu pokušali ne samo da rešite pitanja sa kojima se mi suočavamo, nego i da još više naglasite značaj obrazovanja, ono što jesu osobine obrazovanja i da povežete ova dva zakona sa Strategijom obrazovanja Srbije do 2020. godine. U pravu ste, Srbija treba da zna da je tačno da je Strategija obrazovanja usvojena 2012. godine novembra meseca, da su trebali da se urade akcioni planovi, ali iz meni nepoznatih razloga, ja sam prestao da se bavim tim poslom septembra 2013. godine, akcioni planovi nikad nisu ugledali svetlost dana. Tačno je da treba da budemo pošteniji jedni prema drugima i da kažemo šta iz te strategije jeste relevantno za vreme u kome se nalazimo i sa stanovišta kapaciteta koje posedujemo i sa stanovišta ekonomskih mogućnosti i šta možemo primeniti danas, šta možemo primeniti sutra i kakav obrazovni sistem Republike Srbije želimo.
Ovo govorim iz razloga što sam potpuno ubeđen da je obrazovanje razvojna šansa Republike Srbije. Obrazovanje je nešto najdragocenije što imamo, jer ako uzmete u obzir demografsku strukturu Republike Srbije i činjenicu da imamo negativan prirodni priraštaj i da imamo sve manje dece i da se produžava životni vek stanovništva, samo veća produktivnost ili veći obrazovni nivo stanovništva će biti onaj faktor koji će pomoći uz inovacije koje treba da se izvode kroz naučno-istraživački proces i kroz obrazovanje, odnosno kadrovi koji budu završili taj obrazovni proces, to je jedina šansa da Srbija može da unapredi svoj ekonomski razvoj.
Ono što se meni jako sviđa u ovom zakonu i što bi želeo da podelim sa vama danas, kolegama narodnim poslanicima, sa javnošću Srbije, je veza koja je uspostavljena ovim zakonom, veza visokog obrazovanja i privrede Republike Srbije. Juče sam rekao, možda malo u šali, ali kako kažu – u svakoj šali malo šale, krajnje je vreme i mi ćemo ovim zakonom biti u situaciji da vidimo da li mi poštujemo kvalitet visokog obrazovanja koje imamo ili privrednici na elegantan način pokušavaju da izbegnu svoje obaveze prema mladim ljudima koji završavaju naše fakultete i visoke škole strukovnih studija. Nije moguće da oni kažu da mladi ljudi nemaju stručne kompetencije, znanje koje je potrebno za obavljanje procesa rada u firmama koje oni predstavljaju, a da isti ti mladi, na žalost zbog posla koji ne mogu dobiti ovde ili iz potrebe za daljim obrazovanjem, veoma lako dobiju posao u zemljama zapadne Evrope i naše znanje se priznaje kao veoma kvalitetno, ali o kvalitetu visokog obrazovanja nešto kasnije.
Ovde je važno pomenuti tu institucionalnu vezu koja je protkana kroz ceo Zakon o visokom obrazovanju. Kažem, ne slučajno, mislim da je to jedan poseban kvalitet ovog zakona. Vi ste u više odredaba ovog zakona, počev od sastava Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje ili Nacionalnog saveta, institucionalno uspostavili vezu sa privredom, održavanje najmanje dva puta godišnje sastanaka sa Privrednom komorom, normalno, da se čuje kakva su njihova očekivanja od visokog obrazovanja, a i da visoko obrazovanje kaže privredi šta misli o ekonomskim tokovima i generalno da se, ako je moguće, postigne dogovor koji su akademski programi potrebni za privredu, a koje visoko obrazovanje može da produkuje.
Takođe, uveli ste kratke programe studija i drago i je što je i to deo obaveze visokoškolskih ustanova, jer na taj način se daje mogućnost da se preko tih kratkih programa studija izvrši stručno osposobljavanje lica sa stečenim visokim obrazovanjem koji oni mogu kasnije primeniti u radu, tj. da poseduju sertifikat kojim će biti u mogućnosti da obavljaju dati posao.
Savet poslodavaca, takođe, veoma važno rešenje koje ste predvideli u ovom zakonu, jer sa poslodavcima, kod onih fakulteta koji to žele, sa savetom poslodavaca se daje mogućnost da privreda iskaže svoje mišljenje.
Vi ste predvideli ovim članom zakona, na nekoliko mesta stoje te odredbe, ali ja bih pomenula samo član 49. zakona koji govori o mogućnosti formiranja instituta u sastavu univerziteta, odnosno od formiranja umetničkih, odnosno formiranje centara izuzetnih vrednosti, centara za razvoj tehnologije poslovno-tehnoloških inkubatora. Pomenuli ste u tom kontekstu, to ne piše u zakonu, piše u obrazloženju, Univerzitet u Novom Sadu, Tehnički fakultet, što je jako, jako važno, jer se pokazuje da naši fakulteti, neki već imaju ta praktična rešenja koja su potrebna visokom obrazovanju.
Ono što je dobro u ovom Zakonu o visokom obrazovanju, a ima mnogo stvari koje su vredne pomena, na žalost kratko je vreme da bi se sve pomenulo, jeste što ste predvideli mogućnost studiranja uz rad i odredbe koje pomažu onima koji studiraju uz rad da u određenom vremenskom roku mogu završiti te studije.
Da ne bih ostao nedorečen kod pitanja formiranja instituta u odnosu na ono što sam juče govorio na odboru, želim da vam dam mogućnost da kažete nešto o razmatranju položaja instituta koji je država osnovala i koji imaju kvalitet za izvođenje nastave, kakav će biti njihov položaj, jer ako fakulteti u odnosu na univerzitete imaju mogućnost osnivanja instituta, a već postoje određeni instituti iz različitih oblasti nauka koje je osnovala država, kakva je njihova dalja sudbina?
Ono što je po meni kvalitet ovog zakona jeste i isticanje autonomije visokoškolskih ustanova. Ovo govorim ne slučajno. Mislim da mnogi među nama, pa čak u oblasti visokog obrazovanja nemaju u potpunosti mogućnosti, ili ne shvataju u potpunosti šta znači sadržaj autonomije visokoškolskih ustanova. Vi ste ovde u članu 6, čini mi se, zakona vrlo taksativno naveli šta je autonomija visokoškolskih ustanova – od slobode utvrđivanja studijskih programa, načina pravila studiranja, uslova upisa studenata, unutrašnje organizacije, donošenje statuta, izbor organa upravljanja, ovo naglašavam zbog svih stvari koje se pokušavaju predstaviti na drugačiji način, zbog nastavnika i saradnika, izdavanja javnih isprava, raspolaganje finansijskim sredstvima, što će mnoge visokoškolske ustanove i te kako obradovati, pogotovo ako prihvatimo amandman gospodina Martinovića, onda ćemo upotpuniti ceo sistem finansiranja visokoškolskih ustanova.
Želeo bih u kontekstu autonomije visokoškolskih ustanova, a povodom pitanja koja su otvorena vezano za samostalnost Nacionalnog prosvetnog saveta i za način njegovog izbora da kažem nešto o načinu izbora Nacionalnog prosvetnog saveta. Važno je istaći da Vlada imenuje članove Saveta, ali Vlada samo potvrđuje odluku univerziteta, preko Konusa i konferencije visokih škola strukovnih studija. Vlada samo potvrđuje, jer u članu 11. se kaže da 15 članova iz reda redovnih profesora bira konferencija univerziteta, a Vlada ih kasnije samo imenuje, dva iz reda nastavnika visokih škola strukovnih studija. U ranijem sazivu smo imali tačno predstavnike Vlade, a ovo će biti predstavnici visokog obrazovanja, i to iz reda redovnih profesora. Mislim da nije logično da bilo ko sumnja da će univerziteti, odnosno konusi izabrati nekoga ko neće predstavljati na pravi način njihove interese.
Isti argument vredi ako pogledate nacionalno akreditaciono telo, jer rešenje iz člana 16. govori da nacionalno akreditaciono telo ima upravni odbor. Ko čini upravni odbor? Upravni odbor čine četiri člana koje predlaže konferencija univerziteta iz reda redovnih profesora i jedan predstavnik iz reda konferencije akademije i visokih škola strukovnih studija, opet redovni profesor.
Slušajte, opet je to predlog visokoškolskih ustanova. Ako pogledate ceo postupak akreditacije, dobro je da su utvrđeni rokovi, dobro je da postoji prvostepenost, drugostepenost. Mi ovaj posao ne radimo od juče i meni je čudno da se čuju ovolike reči oko procesa akreditacije. Proces akreditacije je relativno jednostavan. On teče već skoro deceniju. Tačno se znaju standardi koje je odredio Nacionalni savet za visoko obrazovanje, ili ispunjavate uslove ili ne ispunjavate uslove. Ne treba se anatema celog procesa akreditacije prebacivati na ljude koji rade u komisiji za akreditaciju. Profesor Ćemal Doličanin sada vodi Komisiju za akreditaciju. Ubeđen sam da on veoma kvalitetno, a i ljudi u tom telu odlično rade svoj posao, kao i oni pre, ali svi ne mogu biti zadovoljni. Budimo iskreni, pa recimo da nisu ispunjavali svi uslove da bi dobili uverenje da su ispunili uslove akreditacije.
Znači, visoko obrazovanje ima jednu punu autonomiju vezano za sve ove poslove koje zakon reguliše. Dozvolite mi da kažem još dve rečenice. Kvalitet, drago mi je što će ovaj zakon nastaviti one dobre stvari koje postoje u visokom obrazovanju. Kada sam rekao kvalitet, ne treba zaboraviti da je Beogradski univerzitet 2012. godine ušao među 500 najboljih prema Šangajskoj listi rangiranja, jednoj od najznačajnijih listi koje rangiraju univerzitete u svetu. Tada je bio među 500, a sada je između dvestotog i tristotog mesta. To govori da mi imamo kvalitetno visoko obrazovanje.
Juče sam na odboru pomenuo i danas želim da ponovim. U maju mesecu ove godine objavljena je studija o efikasnosti univerziteta u odnosu na količinu novca koji se ulaže. Na žalost, mi u sistem obrazovanja izdvajamo 3,65%. Želja svih nas je da to bude više. Očekivanja su da će se sa razvojem ekonomije zemlje povećati taj procenat izdvajanja za visoko obrazovanje, ali ova cifra pokazuje da je efikasnost Beogradskog univerziteta izuzetno i on je svrstan na prvo mesto u svetu među univerzitetima 50 zemalja, kao univerzitet koji je najefikasniji u odnosu na sredstva. Naravno da je to malo i treba da bude više, ali to govori o jednom kvalitetu koji mi posedujemo u visokom obrazovanju.
Neću pominjati one pojedinačne nagrade koje su studenti ili fakulteti koji oni predstavljaju osvojili prethodnih godina i čini mi se u svim analizama, da kažem, oblasti koje karakterišu jednu zemlju obrazovanje i nauka je nešto s čim se mi možemo apsolutno podičiti. Kada govorimo o obrazovanju, naravno da mislim da i nauku treba pomoći na način na koji se to može.
U svakom slučaju, pomenuo sam svega nekoliko stvari vezanih za ovaj Zakon o visokom obrazovanju, jer mislim da su one izuzetno, izuzetno važne. Ne treba se plašiti ministarstva, ne treba se plašiti ministra. Ovo govorim zbog reči koje su se juče čule. Nadležnosti ministarstva su manje nego nadležnosti Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje. Pogledajte članove koji to regulišu, pa ćete videti.
Autonomija visokoškolskih ustanova je u potpunosti obezbeđena. One su autonomne u onome što deo autonomije u oblasti visokog obrazovanja. Država mora da uredi neke druge stvari za koje izdvaja finansijska sredstva i to je sasvim logično. Pogledajte rešenja bilo gde u svetu, svaka zemlja, da kažem, je autonomna u načinima na koji uređuje sisteme unutar svojih granica. Ministar je sam pomenuo da ima različitih primera, gde smo mi primenili neke od njih, znači nismo mimo svih tih stvari.
Mi smo inače 2005. godine počeli da stvaramo prostor visokog obrazovanja, i završiću sa visokim obrazovanjem, i važno je reći da smo mi deo evropskog prostora visokog obrazovanja i da tu imamo svoje mesto i Bolonja je samo list papira koji se primenjuje u praksi i onda je reč o standardima, o vrednostima, o prohodnosti, o mogućnostima da studenti mogu nastaviti školovanje i sa zadovoljstvom mogu da kažem da naše visoko obrazovanje ima svoje mesto u evropskom prostoru visokog obrazovanja, što se naravno vidi na različite načine.
Kada je reč o Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, mislim da je reč o dobrom zakonu. Sami ste rekli da je prethodni zakon donet 2009. godine i da ste vi prihvatili ona dobra rešenja koja su postojala tada. Drago mi je da ste našli rešenja na pitanja i probleme koji su uočeni u praksi u prethodnom periodu i sami ste rekli – Što se naslanja na deo rešenja sadržanog u ovom zakonu, naslanja se na strategiju obrazovanja Republike Srbije. Takođe postoji i potreba da budu usklađeni sa novim propisima, onda korišćenje primera dobre prakse, znači puno toga kvalitetnog što je sadržaj ovog zakona.
Zbog kratkoće vremena pomenuću samo nekoliko stvari, dozvolite mi. Dualno obrazovanje je izuzetno važno. Ovo pominjem zato što srednje stručne škole, četverogodišnje i trogodišnje, u strukturi srednjeg obrazovanja obuhvataju 77, 78% škola, ako je 22, 24% gimnazija. Unutar strukture srednjih škola strašno je važno da dualno obrazovanje nađe svoje mesto i da bude što više primenjeno.
U vreme kada sam ja vodio sistem promovisali smo tada tri obrazovna profila – bravar zavarivač, mehaničar industrijskih postrojenja i električar. Moram reći da smo uvek tada pozivali lokalnu samoupravu da učestvuje u projektima. Jako je važno da se sagleda kapacitet lokalne samouprave, kapacitet škola, kapacitet privrede, da se napravi veza, da postoji mentor iz privrede, odnosno preduzeća koji će pomoći, da se kroz ugovor, znam da će to biti predmet regulisanja posebnog zakona, ali smatram da treba reći da je dualno obrazovanje strašno važno i zbog đaka koji pohađaju srednje škole i zbog potreba privrede Srbije i zbog budućeg razvoja Republike Srbije i potpuno sam siguran da će to rešenje biti sastavni deo budućeg zakona, ali je dobro što ste vi i dualno obrazovanje istakli kao važno u ovom zakonu.
Šta još? Dobro je što ste, i to se mora pohvaliti, članove 52, 53. i 54, ustanove vežbaonice, moderne ustanove i resursni centri, treba pohvaliti one koji su kvalitetni, treba učiti od onih koji znaju, treba primenjivati dobru praksu, jednostavno treba sistem učiniti što efikasniji i ono što valja afirmisati. Mi smo ponekad u situaciji da rešavamo probleme i studenata i đaka koji nisu baš po kriterijumima, ocene ili dužine studiranja, onih koji su najbolji, ali s obzirom da su formalno pravno svi isti, ministar mora da rešava sve te probleme. Ovi članovi zakona koji govore o ustanovama vežbaonicama, modernim ustanovama i resursnim centrima govore u stvari kako ste vrlo celovito sagledali sistem i ulogu i srednjeg obrazovanja i ulogu visokog obrazovanja i pokušavate da povežete, naravno i oni koji rade.
Dobro je što pokušavate da stvorite zajedničku stručnu službu, što član 134. daje osnov za tako nešto. Mislim da je jako dobro što ste precizno definisali pitanje suspenzije, oduzimanje licence nastavniku, vaspitaču i stručnom saradniku, što ste regulisali preuzimanje zaposlenog sa listi, pošto smo u prošlosti imali rešenja koja nisu išla tim tokom. Mislim da je uvođenje jedinstvenog obrazovnog broja jako kvalitetna stvar, naravno i formiranje jedinstvenog informacionog sistema. Dobro je što postoji opštinski savet roditelja, mora se čuti i mišljenje roditelja, ali se mora naći rešenje za ceo obrazovni proces.
Ono što će biti za vas izuzetno važno i mislim da je to osetljivo pitanje na koje ćete vi, to će biti veliki ispit pred vama i pred celim sistemom obrazovanja, a to je kako će se rešiti mreža javnih ustanova. Vi onda morate da donesete kriterijume i tu će biti povuci, potegni, jer i vi znate kao i ja da od 1804 škole ili 1250 na nivou osnovnog obrazovanja i 570 na nivou srednjeg obrazovanja da je strašno važno za svaku sredinu da ima školu. Pitanje odeljenja je takođe važno, racionalizacije.
U vreme dok sam ja vodio sistem, mi smo oko 1.500 odeljenja smanjili, ali još uvek postoji prostor, jer su bila neka odeljenja sa jednim do tri učenika.
Pitanje škola je takođe važno, zato što će to za mnoge sredine biti pitanje budućnosti, jer je veliki mehanički priliv ka velikim gradskim centrima, odliv stanovništva plus demografska situacija. Ako ne stvorite situaciju da postoji škola, to će podstaći neke procese koje niko od nas ne želi.
Drago mi je da ste juče govorili, a i danas, da će neke škole, prazne škole, biti iskorišćene za neka druga rešenja.