Ne bih mogao da vam dozvolim, jer onda bi opozicija sa punim pravom mogla da kaže – a zašto nama ne dozvoljavate? Imali ste mogućnost da završite.

Dobro, u svakom slučaju, ja se zahvaljujem i ministru i saradnicima.
Biće prilike kroz amandmane da se kaže o drugim stvarima.
Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije će glasati za ove zakone. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov. Izvolite.

Zahvaljujem, potpredsedniče.

Uvažene koleginice i kolege, gospodine ministre sa saradnicima, mislim da mnogi od vas ovde prisutnih su čuli reči jednog od najvećih umova, čini mi se, svih vremena, Alberta Ajnštajna, koji je rekao da je svako genije, ali ako prosuđujete o ribi, po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, ta riba će ceo svoj život provesti verujući da je glupa.

Naš obrazovni sistem ne samo da tera tu ribu da se popne na drvo, nego je tera i da siđe sa drveta i da optrči krug oko drveta i na kraju da dobije ocenu za sve to. Rezultat toga su stotine hiljada dece generacijama u našim školama koje sede u svojim učionicama verujući da su glupa ako nešto nisu razumeli na času, da su nedovoljno dobra ako nisu dobila dobru ocenu i da ništa neće uraditi u životu ako nisu zapamtili jednu sitnicu u moru informacija kojim ih svaki dan zatrpavaju.

Naše škole, i to je istina i zna je svako ko je išao u školu, ko ima dete koje ide u školu ili poznaje nekoga ko ide u školu, kažnjavaju individualizam, obeshrabruju kreativnost i nagrađuju samo isključivo štrebanje napamet i puku reprodukciju onoga što su deca prethodnog dana čula na času od nastavnika.

Svi znate kako danas izgleda telefon, a na slikama ste videli kako je telefon izgledao pre više od sto godina. Znamo kako izgleda automobil danas, kako su izgledala zaprežna kola pre 150 godina. Mnogo velika razlika. Jedina stvar koja je ista u našim životima kao pre 150 godina su učionice.

Učionice nam izgledaju kao pre 100 godina, škole nam izgledaju kao pre 100 godina, nastava nam izgleda kao pre 100 godina, a vi ovim zakonom ne donosite i ne nudite ništa novo. Ali ipak, stalno pričamo kako mi u školama pripremamo decu za budućnost, pa pre će biti da ih pripremamo za prošlost nego za budućnost. Kao u onim fabrikama sa početka veka, deca sede u savršeno ravnim redovima, sede tamo sedam, osam sati u školi, moraju da dignu ruku kada nešto hoće da kažu, imaju kratku pauzu nešto da pojedu, postoji neko tamo ko im govori šta o čemu da misle i kao da to sve još nije dosta, još ih teramo da se među sobom takmiče da bi dobili tu čarobnu peticu koja je u školi, apsolutno jedino merilo po kojih neko ih vrednuje kao ljudska bića. Možda je pre 100 godina i bilo potrebno da škola tako izgleda.

Danas se svet promenio, danas nam trebaju drugačiji ljudi, danas nam trebaju kreativni ljudi, inovativni ljudi, komunikativni ljudi koji sarađuju među sobom, koji se ne takmiče među sobom, trebaju nam ljudi koji su kritički nastrojeni, koji su nezavisni i treba nam škola koja će takve ljude da stvori.

Mislim da svako ko ima dvoje dece od kolega, verovatno mnoge kolege ovde imaju i više od dvoje dece, znaju da ne postoje dva ista deteta, da ne postoje dva ista čoveka. U medicini svakom pacijentu se pristupa posebno, pa ipak, samo u školama imamo situaciju da nastavnik stoji spram tridesetoro dece, od kojih svako dete ima različite potrebe, različita interesovanja, različite talente, različite sposobnosti, različita znanja, različite životne situacije, različite životne snove i svakom od te dece pristupa identično, priča im istu stvar na isti način i od njih očekuje isti rezultat. To je ono što ubija individualnost kod naše dece.

Da vidimo na koji način naš obrazovni sistem tretira nastavnike. Učitelji, nastavnici i profesori, duboko sam uverena, imaju najvažniji zadatak i najvažniju ulogu u društvu. Ova država ih tera da obrazuju, vaspitaju i uče decu za pare za koje ih bebi siterka ne bi čuvala gospodine Šarčeviću.

Kada pogledamo kolika je plata recimo bankara, pri tom ne sporim da plata bankara treba da bude veća od nastavnika, tako je svuda u svetu, da pogledamo kako smo mi došli do toga da dopustimo da plata onoga ko se brine o našem novcu bude deset puta veća nego plata onoga ko se brine o našoj deci. Kakvu mi poruku šaljemo i šta mi od društva pravimo? Pri tom, odmah da kažem, nastavnici nisu problem našeg obrazovnog sistema, oni sami rade u sistemu koji ih sputava, u kom nemaju mnogo mogućnosti da sami unesu promene i oni se bore protiv prevaziđenih nastavnih planova i programa, protiv loših uslova u školi, protiv malih plata, protiv obimnih, zastarelih i veoma često netačnih udžbenika.

Jedino što mi sebe treba da pitamo kada donosimo svaki ovakav zakon jeste da li je previše da tražimo lični pristup svakom učeniku? Ako možemo da imamo personalizovane stranice na društvenim mrežama, ako možemo danas čak da naručimo automobile koji će biti napravljeni prema ličnim potrebama onih koji će automobile da kupe, zašto ne možemo da tražimo od škole da svakom detetu pristupi onako da to dete u toj školi nauči kako da bude čovek, a ne da se stalno oseća kao ona riba koju teraju da se penje uz drvo.

Iako naša deca čine 20% naše populacije, ona čine 100% naše budućnosti i zato je svaki ovaj zakon za mene ključni zakon i svaka ova rasprava je jedna od ključnih rasprava koje vodimo u ovoj Skupštini. To su problemi u našem obrazovanju i ne samo u našem, nego i u mnogo razvijenijim zemljama, ali ga vidimo kako mi odgovaramo na njih, obzirom na to da me u ovoj situaciji samo naša zemlja interesuje.

Vi ste do sada imali nekoliko reformi. Nazovimo ih reforme, pošto su to bile sve samo ne reforme. Prva i najsvežija – uniforme. Čini mi se da su vaše reči tada bile da će uniforme poništiti socijalne razlike među decom. Čak iako stavimo na stranu da način odevanja nije jedini očigledan način da se pokaže socijalna razlika među decom, ta vaša izjava ima malo rupa.

Naravno, jasno je da najbitniji aspekt socijalnih razlika među našom decom nije u načinu na koji se deca oblače, nego u njihovim životnim izgledima. Ta razlika se svakog dana povećava. Siromašna deca u našem društvu svakog dana imaju sve manje i manje šanse da uspeju i to nikakve uniforme među njima neće sprečiti i nikakve uniforme te razlike među njima neće izbrisati.

To nas dovodi do krune vaših najavljenih reformi dualnog obrazovanja koje će tu razliku koja među tom decom postoji, ne produbiti, nego zacementirati najranijem njihovom uzrastu, jer će već u vrlo ranom uzrastu ta deca biti podeljena na onu decu koja mogu da nastave školovanje, koja imaju izgleda da se obrazuju i nešto urade u životu i onu decu koja će rmbačiti za vreme školovanja u nekakvim fabrikama za nikakvu ili vrlo malu platu, a nakon školovanja će čak i te poslove izgubiti zato što radna mesta za koja se oni školuju ne postoje.

Vaša velika reforma smanjenja plata prosvetarima, Srbija je jedina zemlja u Evropi koja je u okviru mera štednji smanjila plate prosvetnim radnicima, sva ona pompezno najavljivana povećanja nisu bila dovoljna čak ni da dovedu plate na nivo na kom su bile pre smanjenja, a kamoli da ih nešto povećaju. Sada, kada se govori o povećanju, premijerka koja prvi put ne izbegava da govori o tome, govori o tome kako nije pošteno da se plate povećaju i onim nastavnicima koji sede na času i čitaju novine i onim nastavnicima koji vredno rade svoj posao. Slažem se, takve rezerve nije bilo gospodine Šarčeviću kada ste smanjivali plate prosvetarima, tada su svima smanjivane plate prosvetarima, jer su tada smanjene i onima koji čitaju novine i onima koji vredno rade.

Zatvaranje škola, otpuštanje nastavnika, velika je reforma zatvoriti školu u koju ide malo đaka. Izbegavate da odgovorite na to pitanje, a mnogi su već ostali bez posla, mnogi strahuju da će ostati bez posla. Mislim da tim ljudima koji obrazuju našu decu dugujete da kažete ko će biti otpušten, po kojim kriterijumima, kada i šta mogu da rade.

Naravno, meni omiljen, vaše skandalozno ponašanje prilikom onog eksperimenta sa odeljenjima za talentovane informatičare, kada ste vi gospodine Šarčeviću tako lakonski za netalentovanu proglasili onu decu koja nisu dobro uradila test koji ste smislili tri meseca pre toga. Tu se vaš pravednički gnev nije završio, pa ste još rekli sledeće – decu koja se sada upisuju u srednje škole i fakultete roditelji su trebali pre četiri godine da pritegnu da uče, a ne da im prave prolaz u životu preko veze. Da, tako ste rekli, da ih pritegnu da uče.

Vi gospodine Šarčeviću živite u zemlji u kojoj je bivši predsednik republike preko veze završio fakultet i stekao diplomu i ni reč niste imali o tome da kažete, nego se sada kuražite pred decom, direktorima, nastavnicima i roditeljima. Sedite u Vladi sa osobom koja je krivotvorila svoju doktorsku tezu i ni reč niste imali o tome da kažete, nego se vaš gnev baš srušio na decu, na nastavnike, na direktore i na roditelje.

Istakli ste se u mnogim još nekim aktivnostima, najavljivali ste nekakvu naplatu roditeljima za neopravdane časove, za decu koja se loše ponašaju itd. sva sreća, niste uspeli i sva sreća niste stavili to u nove zakone.

Međutim, jednu stvar u ovim novim zakonima ste uspeli da uradite. Uspeli ste da objedinite sve ljude koji se bave obrazovanjem u ovoj zemlji, koji razmišljaju o obrazovanju, koji pišu o obrazovanju i svi su, gospodine Šarčeviću, protiv ovih vaših zakona. LJudi koji su pisali strategiju razvoja obrazovanja do 2020. godine, ljudi iz nevladinih organizacija, ljudi iz Agencije za borbu protiv korupcije, koja nam je poslala more prigovora na ove vaše zakone, Nacionalni prosvetni savet, Nacionalni savet za visoko obrazovanje, Matični odbor Srpske akademije nauka i umetnosti, svi se protive ovome što ste vi u ovim zakonima napisali, ali valjda vi znate najbolje, samo vama odgovara to što piše, pa valjda ćete i moći to da primenjujete.

Nudite nam koncepciju koja je u potpunoj suprotnosti sa modernim tekovinama obrazovanja 21. veka. Vi nama 2017. godine, nudite koncept obrazovanja sa početka 20. veka, i još govorite kako se radi o nekakvim sistemskim promenama i kako će naše obrazovanje sada da procveta.

Ovo su, gospodine Šarčeviću zakoni o kontroli obrazovanja, a ne o njegovom kvalitetu ili unapređenju. U celom zakonu vrlo retko se spominju oni kojima je obrazovanje namenjeno, oni koji uče, a vaša opsednutost kontrolom sistema obrazovanja može da vodi samo do unazađivanja njegovog kvaliteta koja, plašim se, ni sada nije na zavidnom nivou.

Kao što su već mnogi govornici rekli svu vlast grabite sebi. Lično ćete postavljati, razrešavati direktore, to ste već i počeli da radite i dok vam ta nadležnost nije pripadala. Vi kažete – biće konkurs. Sada vas pitam, gospodine Šarčeviću, evo, recimo u Perlezu, odakle je moj otac, pet osoba ispunjava uslove koji su se prijavili na konkurs, ispunjava uslove za direktora škole. Kako ćete vi znati od tih pet osoba koga da izaberete? Tako, pretpostavljam, što ćete pitati lokalnu vlast, ili ćete pitati nekog iz mesnog ili opštinskog odbora svoje stranke. Dakle, umesto školskih odbora sada će direktore postavljati mesni odbori iz SNS. Osim direktora, vi želite da postavljate i Nacionalni prosvetni savet, Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Donosite odluke o nastavnim planovima i programima, odobravate i birate udžbenike, formirate Nacionalno telo za akreditaciju, kontrolu kvaliteta, itd.

Apsurdan je i redosled poteza koji unosite. Vi pričate o koncepciji velike mature, koncepcija gimnazije vam je tek u pripremi. Nema ni jedne inovacije, niti podsticaja o obrazovnim institucijama, nastavnicima da na njima rade. Nema nijedne ozbiljne mere za profesionalizaciju profesije nastavnika. Način na koji ćete vrednovati škole, o tome ćemo pričati kada budu na redu amandmani, je napušten, gospodine Šarčeviću, u modernom svetu pre više decenija. Pre više decenija su ljudi i zemlje sa obrazovanjem mnogo kvalitetnijim od našeg, napustile to što vi nama danas 2017. godine nudite.

Kada je u pitanju visoko obrazovanje studenti će i dalje plaćati, plaćati, plaćati, neće imati pojma šta dobijaju za skupe pare koje njihovi roditelji teškom mukom obezbeđuju. Uvodite asistente sa doktoratom, čime ćete rasterati iz Srbije one koji treba da vode nauku u Srbiji.

Sada se postavlja pitanje, zbog čega vi donosite ovakve zakone, zbog čega vi sve ovo nama predlažete?

Meni se čini da odgovor za to leži u onome što nam je premijerka Ana Brnabić ovde rekla kada je davala ekspoze, kada nam je govorila da je problem našeg obrazovanja u tome što mladi ljudi koji završe školovanje nisu spremni za tržište rada. Ona je to potkrepila podatkom da obrazovanje ne odgovara na potrebe privrede svedoči činjenica da 18,5% diplomaca čeka na posao između dve i četiri godine. Doduše, nama Ana Brnabić nije rekla koliko to hiljada ili desetine hiljada poslova, gde poslova, kakvih poslova, kojih poslova čeka te mlade ljude na koje oni ne mogu da se zaposle, samo zbog toga što ne znaju dovoljno. Ali, mi iz rečenog možemo da shvatimo da je za nezaposlenost Srbije krivo obrazovanje, a ne loša politika, pa će sada ta politika koja je dobra da popravi obrazovanje koje je loše.

Međutim, Ana Brnabić ne smatra da je obrazovanje loše zbog duplih moralnih standarda koje promoviše, nije loše zbog zastarelih i prevaziđenih programa, nije loše zbog prevaziđenog pristupa deci, ono nije loše zbog ponižavajućeg tretmana nastavnika, zbog preterane nerazumne birokratije. Ne, po ministarki, obrazovanje je loše zbog toga što ne priprema decu i mlade ljude za tržište rada.

Činjenica koja je poznata svakome ko ima dete koje ide u školu i svakome ko je u bilo koje vreme svog života proveo u školi, jeste da obrazovanje u Srbiji nije ono što bi trebalo da bude prema željama odgovornih roditelja i hrabrih, poštenih nastavnika. Ono đake, ovakvo kakvo je obeshrabruje, zbunjuje, laže, vara, iscrpljuje, zastrašuje i traumatizuje. Tako to radi zato što je zapušteno, arhaično, dvolično, birokratizovano.

Nije problem, gospodine Šarčeviću, što iz njega ne izlaze gotovi radnici, problem je što iz njega ne izlaze gotovi ljudi i to je osnovni problem našeg obrazovanja. Politici Aleksandra Vučića gotovi ljudi, a to znači intelektualno hrabri, pošteni, samostalni, kritični, slobodni i samosvesni, očigledno i ne trebaju.

Reč ima ministar Mladen Šarčević. Izvolite.

Pretpostavljam da smo Aleksandra Jerkov i ja živeli u dve različite zemlje. Ja ovde četiri decenije radim u obrazovanju i verovatno da sam sad naučio mnogo, a neko ko je ranije vršio vlast verovatno je bilo sve ovo lepše i savršenije, a nikad gori položaj prosvetnih radnika i plata nije bio nego 2009. godine i u tom periodu.
Ako ste mislili da sam ja smanjivao, eto ja sam zakasnio da smanjim, pa sam došao kada je već bilo smanjeno, ali sam bio u prilici da se dva puta poveća i to drugi put više nego ostalima, a i svako naredno povećanje nadam se da će biti više za naše kolege i to je realno. Sve drugo su samo lepe političke priče.
Ne znam koliko neko poznaje stvarnost i koliko ne želi da je vidi, ali upravo novi koncept zakona o sistemu obrazovanja menja načine učenja i rada. Više puta sam izjavio, ne znam kako je to ostalo ne zapaženo, da mora da se popravi položaj prosvetnih radnika jer oni moraju da sprovode ove bolje koncepte. Znači, učiće se koncepti, deca se neće zaluđivati sa bubanjem. Znači, idu novi nastavni planovi, programi. Ne vidim zašto to sve nije moglo da bude i ranije. Eto, slučajno je meni zapalo i to se ne vidi. Znači, zaista od šume se ne vidi drvo.
Uniforme, ne uniforme, to je prosto volja. Ja sam rekao neka biraju sami. Dve godine, i sve zemlje imaju, itd. Neka rešenja koja mi nudimo ovde imaju mnoge evropske zemlje. Podsetiću vas da su poglavlja 25. i 26. u mom mandatu i otvorena i zatvorena i da smo mi evropski okvir ispoštovali i da imamo pravo jednog drugačijeg razvoja.
Sekretarijat za obrazovanje za jugoistočnu Evropu nalazi se u Beogradu. Možete kontaktirati te ljude koji to vode koliko procenjuju neke stvari na ovaj način koje se ovde dešavaju, ali to vas verovatno ne interesuje. Celog života mislim da ste u pravu kada kažete da treba da ispadne čovek i to je vaspitna funkcija ustanove, i mnogo smo se trudili da u ovom zakonu ona bude vidljiva i prepoznata. Ali je o tome lako napisati u zakonu, još je teže to sprovoditi u delo. I ambijent, i što je neko rekao ovde od poslanika, okruženje u kojem se odvija proces je jako važno. Ne možemo ulepšati stvarnost time što su roditelji bogati ili nisu. Ja sam svestan u kojoj zemlji živim. Nisam došao ovde da pravim političku karijeru, nego da sa svoje strane pomognem ono što sam već u praksi uradio. Znači, koncipirao najbolji obrazovni koncept za baš prosvetu to je „aj bi“ koncept, i mnogo štošta smo ugradili iz tih dobrih koncepata, upravo ćete biti u prilici da se uverite. Katastrofa i dualno, biće prilike u oktobru, o tome ćemo pričati.
Natalitet je uzrok svih naših nevolja i tehnoloških viškova, a ne politika ni Vlade, ni ministarstva.
Kada je u pitanju odnos ka učenju, ja sam pristalica ne zabušavanja. Tu nemam šta da sakrijem. Ne mogu pristajati da bude izglasano gomile vukovaca, ne mogu prihvatiti da smo mi napravili projekat, ako ste pratili, za informatiku, za gimnazije, za nadarene, tako što smo znali da samo za početak univerzitetski centri imaju kapacitet i kadrove, i to smo dali da oni krenu. Dobra volja je bila na molbu mnogih gimnazija, škola da im damo priliku. Kada smo im dali priliku, desio se slučaj Bečej, ako se ne varam, gde je pokušaj informatičkih odeljenja kroz elektrotehničke škole dat četiri godine ranije. Šta je indikator kada kažete da je 17 od 24 palo na maturi nadarenih klinaca? Ili nisu dobro selektovani ili nije dobro rađeno ili nije nešto treće tu bilo. Ne znam šta je to loše insistirati na dobrom učenju i radu. Mislim da samo to može dati bolje znanje i kvalitet, a ne neko ulepšavanje.
Mi smo mnogo toga uradili. Dakle, ta informatika je ušla u peti razred. Sada radimo silne pomoći učenicima sedmog i osmog, kako bi mogli da mnogo bolje polože prijemni. Mi smo bili svesni tih rezultata. Moj odgovor se odnosio na one škole koje su preko toga da ne mogu da formiraju odeljenje za nadarene, jer ih nema u ovom trenutku, išli dalje da to urade politički. Ja to nisam dozvolio. Mogu vam dati izjave kad sam i šta rekao.
Pritužbe za zakone. Normalno je kada imate 22 tela, svako će dati svoje pritužbe. Mnogo ih je bilo. Kada uzmete da neko ko se bavi zaštitom dece će vam na svakoj stavci staviti zarez, pa se to broji mnogo. Sa svima se sedelo, diskutovalo, usaglasilo. Pa, ne bi bili ovde. Takva je valjda procedura. Ja nemam nikakvu opsednutost kontrolom, a neko ko misli da je sve demokratski, da može svako da radi ko šta hoće i da imate rezultat koji imate, pa to je ovo što imamo. Ja sam samo prihvatio da uđem u nešto što je već dovoljno kaljavo i teško ga je popraviti, tako da ne vidim da li je potreba. Vidite, u zakonu niste primetili da ima samo vrednovanje. Niste primetili ni da ima ogroman stepen autonomije ustanova koje postignu te dobre ishode. To sve piše u zakonu. Izvinite, molim vas, time nismo rekli šta je poruka. Pa, radite korektno, sami se organizujte. Rekao je malopre kolega – različiti raspusti. Da, ali to je autonomija ustanove. Što ne bi regija Sandžaka, koja ima zimu tri meseca, imala drugačije? Što ne bi neke regije razmišljale, ne kada je kome verski praznik, nego kada je pedagoški predah deci najbolji, posle koliko ciklusa rada? To nikoga nije interesovalo. To imate u Holandiji, Danskoj i mnogim drugim razvijenim zemljama. Pet, šest nedelja rada, pa nedelja odmora.
Znači, ja nikada nisam rekao za moje kolege, jer sam deo njih, da ne rade i to je jedna velika mantra. Dozvolite mi dva minuta da kažem. Onaj ko uđe među mlade ljude i radi u kontinuitetu tri, četiri, pet, šest časova, to je gore od rudnika. Uzmite vreme provedeno u kancelariji sedeći, pijući kafu, primajući, čitajući novine, to je potpuno druga priča. Priprema za nastavu, to je četvrtina radnog vremena zaposlenih. Da li ste pogledali rešenje u zakonu? Da li je nešto dirnuto od toga? Mi smo sve to sačuvali, u najboljem mogućem smislu te reči. Zaista su svi sindikati sa nama radili na ovome intenzivno. Znači, konsenzusom smo došli skoro do svih članova. Vrlo malo odstupanja je bilo samo kod nekoliko članova. Valjda su sindikati predstavnici svih zaposlenih u obrazovanju, te ne prihvatam ove komentare jer su, pretpostavljam, politički.
Reforma gimnazije. Ne znam koliko poznajete gimnaziju, ali ja sam dugo u gimnaziji i lično sam bio gimnazijalac i znam sve modele u svetu kakvi postoje. Reforma gimnazije ima za cilj da povrati procenat i potrebu gimnazijalaca i dobro pripremanje učenika za studije. Ovo što imamo sada neće dati rezultat. Koliko god ja rekao da li ste vi u pravu ili ja nisam u pravu, koliko je šta politički sa jedne ili ne znam čije druge strane umesno, zaista smo pitali struku i dobićete knjigu, brošuru koja je urađena upravo tako metodološki da su svi profesori, direktori škola i psiholozi u gimnaziji pitani šta da se radi. Tako da, uopšte ne stoje sve te stvari.
Asistenti sa doktoratom neće ugroziti nikoga. Medicina je jedina koja će to moći da primenjuje realno.
Kako će se vrednovati škole? Evo, reći ću vam nešto samo o tome. Alat koji smo zatekli, nisam najsrećniji, rekao sam to odmah, mnogo toga nema u njemu, ali nije bitno da dođe nekakva komisija za vrednovanje na pet godina, tu nemate ništa. Naučimo ljude da samo vrednuju i da se kada neko dođe sa strane to prosto poklopi. NJima treba povratna informacija tog istog.
Pričali smo o ETOS-u koje mora biti vidljivije od samovrednovanja. Ja sam sve procese učenja i rada izučio u svom radnom veku i primenio u praksi, zaista mislim da o tome znam vrlo dovoljno, ali mi pravimo ogromne timove koji će se posle usvajanja zakona ovime baviti. Znači, već smo pozvali ljude iz raznih zavoda, raznih tela, instituta za psihologiju, pedagogiju, da dođu da napravimo pravi alat kako ćemo vrednovati rad nastavnika, a ne kvazi alat. Tako da, pošto nema to u zakonu, o tome ćemo tek pričati. Zakon to ne reguliše. Zakon bi bio od 5.000 strana da sve to piše.
Dakle, ja se sa vama u mnogo čemu i ne slažem, ali nešto i prihvatim. Hvala vam.

Koleginice Jerkov, da li želite repliku? Izvolite.

Zahvaljujem.

Gospodine Šarčeviću, očekivala sam da mi malo na ozbiljnijem nivou razgovaramo, osim toga - šta ste vi, a šta smo mi. Ali, ako hoćete već da pričamo o tome šta smo mi, šta ste vi i tako, evo, ja ću reći da su u vreme vlasti Demokratske stranke plate nastavnika bile 500 evra, a danas su 370 evra. Ako je 370 evra više od 500 evra, pa su tada bile niže nego sada, onda imate neku čudnu računicu. Možda treba ponovo i vi da idete malo u školu.

Nije loše insistirati, gospodine Šarčeviću, na učenju i radu. Loše je kada sedite u ekipi u kojoj sedite, da se poslužim izrazima Aleksandra Vučića, da solite pamet deci, roditeljima, nastavnicima i direktorima kako ne može preko veze, a sedite sa ljudima u Vladi sa kojima sedite, radite sa ljudima sa kojima sedite i politički ste se uortačili sa ljudima sa kojima ste se uortačili. Kažete – ne može da radi ko šta hoće. Očigledno vam je zamisao da svi rade kako vi hoćete.

Ja sam u nekim amandmanima zaista napisala u obrazloženju, a reći ću vam i sada, gospodine Šarčeviću, da ste sam Dositej Obradović puno bi vam bilo nadležnosti koje ste sebi dodelili ovim zakonom. Nemojte se ljutiti, iako ste za sebe rekli da ste čovek velikih ličnih kapaciteta, ipak niste dostigli taj nivo.

Drago mi je što cenite nastavnike. Ja nikada u životu nisam bila među onima i uvek se svađam sa svima koji govore da nastavnici ne rade, imaju tri meseca raspusta, rade tri sata dnevno itd. Kažete da je njihov posao kao rudarski, a pretpostavljam da onda zato smatrate da je u redu i da im plate budu kao rudarske ili malo nešto niže od njih?

Zahvaljujem, koleginice Jerkov.
Reč ima narodni poslanik Nenad Konstantinović. Izvolite.

Poštovani potpredsednici parlamenta, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre i predstavnici Ministarstva, danas u Skupštini Srbije raspravljamo o dva sistemska zakona, o dva zakona koji su, po meni, najvažniji zakoni koje ova Skupština može i treba da donese. To su zakoni koji utvrđuju sistem obrazovanja od predškolske ustanove, preko osnovne škole, srednje škole, do fakulteta. Od ovih zakona zavisi budućnost naše dece, zavisi budućnost sadašnjih đaka i budućih đaka, zavisi budućnost svih građana Srbije. Zato smatram da je sramota što se ova dva zakona podnose Skupštini po hitnom postupku. To nije korektno i to nije korisno, Skupštini da se da svega nekoliko dana da može da pročita i analizira zakone i podnese amandmane.

Logično je pitanje šta to SNS krije i šta to hoće da sakrije, pa moraju sistemski zakoni koji se tiču obrazovanja da se donesu navrat-nanos za nekoliko dana? Šta ste to sakrili što mi ne treba da vidimo, pa nam dajete malo vremena? Vi ste dali kao razlog to što morate brzo da uradite racionalizaciju u sistemu obrazovanja, odnosno moraju da budu otpušteni neki profesori i nastavnici koji su tehnološki viškovi, da ne bi bilo negativnih posledica po budžet Republike Srbije. Pa, kako to nije bilo negativnih posledica po budžet Republike Srbije pet godina koliko je SNS na vlasti? Sada ove godine će imati, a do juče nije imala.

Znate, niste objasnili tu temu sa tehnološkim viškovima. Evo, ja vam dajem jednu ideju. Inače nam je svima jasno da imamo manje dece, jasno nam je da imamo više školskih zgrada nego što imamo dece, da imamo očigledno više i nastavnika nego što imamo dece. S toga vas pitam, zašto onda odeljenja broje po tridesetoro dece u razredu? Zašto imamo tridesetoro dece u razredu? Hajde da napravimo da ima dvadesetoro najviše dece u razredu, pa da i ti koji su do sada bili na plati i ostanu na plati, da imaju šta da rade i da iskoristimo škole, a ne da budu prazne zgrade.

Dakle, ako ste hteli da se bavite tehnološkim viškovima, mogli ste to da uradite tako što ćete promeniti dva ili tri člana, to bi bile izmene i dopune i taj bi deo rešili, a onda da se posvetimo reformi obrazovanja na pravi način. Ne može da se sprovede reforma obrazovanja ako se ne napravi u društvu dogovor o tome kakvo mi obrazovanje želimo.

Potrebno je da napravimo dogovor između vlasti i opozicije. Između struke i politike. Između sindikata i ministarstva. Dogovor svih, kakvo obrazovanje želimo, kakve programe želimo, koji su parametri i na koji način ćemo do toga doći. Zašto nam niste ponudili nacionalni konsenzus i rekli – hajde da se dogovorimo ovih 10 tačaka koje ćemo sprovoditi bez obzira ko je na vlasti, bez obzir ko je vlast, a ko je opozicija. Vi ste danas u ovoj sali rekli – svaki put ministar kreće iz početka, i zato tapkamo u mestu i to ne valja. E, pa, da ne bi svaki put ministar kretao iz početka, zašto nas niste pozvali na dogovor? Ovim zakonom koji ste vi predložili niste pozvali nikog na dogovor, i na žalost, misli, da ovaj zakon neće odgovoriti glavnom zadatku, a to je da deca kada završe školu budu kompetentna i da svoja znanja mogu da primene.

Suština izmena koje vi predlažete danas odnose se na uspostavljanje potpune kontrole izvršne vlasti nad obrazovanjem. Dakle, uspostavlja se princip subordinacije, uspostavlja se i hijerarhija. Ministar je na čelu, ministar po toj hijerarhiji bira direktore, direktori ocenjuju nastavnike. Dakle, imamo jasan sistem subordinacije.

Ovakav koncept, koji ste vi predložili, protiv koga smo mi i Socijaldemokratska stranka, neće zbog toga glasati za ovaj zakon u kojem ima i nekih dobrih rešenja, ovakav sistem je u potpunoj suprotnosti sa onim što ste u obrazloženju napisali i danas rekli nekoliko puta. Da, potrebna je veća autonomija, profesionalna autonomija nastavnika, potrebna je veća autonomija, profesionalna škola. Treba da oni imaju mogućnost da prave neke dodatne programe. Važno je da se škola prilagodi svakom detetu. Svega toga neće biti i ne može biti zato što vi otvarate ovim zakonom mogućnost da ministar strahom vlada u obrazovanju. Tamo gde ima straha, gde je hijerarhija i suborganizacija, tu nema ni kreativnog mišljenja, ni kritičkog mišljenja i ne možemo dobiti one rezultate koje bi želeli da dobijemo.

To što vi radite danas, to je radio Slobodan Milošević. Bili su zavodi nekada, pa je onda Milošević ukinuo te zavode, odnosno, sve ih stavio pod kapu ministarstva i pod kapu ministra. U vašem konceptu, apsolutan upliv dnevne politike. A znate zašto? Možda vi to ne razumete, vi ste političari, vi ste ministar, vi jeste proveli 30 godina i više, kako kažete u obrazovanju, i imate znanja iz te oblasti, ali vi ste političar. Ministar je političar, i Vlada vodi politiku u jednoj zemlji. I, ne možemo da tvrdimo, ministri nisu političari, neće biti upliva politike, neće biti stranačkog uticaja.

Dakle, ministar, u ovom vašem zakonu je sve. Ministar je Bog. Ministar donosi nacionalni okvir. Ministar donosi program predškolskog obrazovanja. Ministar donosi program osnovnog obrazovanja. Ministar donosi program srednjeg, srednjoškolskog obrazovanja. Ministar bira direktora. Ministar razrešava direktora. Ministar ima mogućnost u određenim slučajevima da razreši i dekana i rektora. Da bi ministar imao toliku moć, morali ste da degradirate Nacionalno prosvetni savet, morali ste da ukinete autoritet stručnjacima u oblastima obrazovanja koji su dobijali ranije od građana Srbije, odnosno od Skupštine Srbije. To je razlog zašto sada Nacionalno prosvetni savet uvodite da bira Vlada, a ne Skupština, ne Skupština i skupštinski odbor u kome sede predstavnici svih političkih stranaka, predstavnici građana iz svih delova Srbije, predstavnici nacionalnih manjina koji su ranije raspravljali o tome ko će biti članovi Nacionalnog prosvetnog saveta i birali i njih i predsednika.

Dakle, postojao je predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta koga je birala Skupština Srbije, dakle, on je imao veći autoritet od ministra. Mi za vas juče nismo glasali, dakle, Skupština je glasala za premijera i tim koji je premijer ponudio u paketu. A za predsednika Nacionalno prosvetnog saveta je glasala Skupština pojedinačno, znali smo ko je. Takva ličnost je vodila Nacionalno prosvetni savet koji je donosio sve najvažnije odluke u oblasti obrazovanja u kome su nedvosmisleno bili stručni ljudi i čije su odluke bile objavljivane u „Službenom glasniku“ i u „Prosvetnom glasniku“. Sada vi ukidate i nadležnost Nacionalnom prosvetnom savetu. Sve odluke koje su sada oni donosili, sada donosi ministar, a Nacionalno prosvetni savet je savetodavni organ ministra. Ministar, naravno, ne mora da uveži savet Nacionalno prosvetnog saveta ukoliko mu se taj savet ne dopada.

Disciplinujete i zavode, pa, kažete – zavodi će imati veću nadležnost. Da, ali oni donose programe, projekte gde im vi dajete smernice ili zahteve, dajete im rok relativno kratak da urade nešto. Ako ne urade nešto u tom kratkom roku, vi imate mogućnost kao ministar da smenite direktora zavoda.

Dakle, nastavnici, su ocenjeni od strane direktora. Direktori odgovaraju vama, a ne školskom odboru i ne kolektivu, oni će biti u strahu. Tamo gde postoji atmosfera straha, nema mogućnosti za razvoj. U takvom sistemu ne možemo očekivati dobre rezultate. Ne može sistem da se zasniva na samo jednom čoveku, jednoj ličnosti. Vi kažete – ja vam garantujem, pošto sam profesionalac da neće biti partijskih direktora. Ja vam kažem – hoće biti svi direktori. To je posledica ovog zakona, svi direktori će biti članovi ili simpatizeri SNS, jer vi nećete imati snage da se oduprete zahtevu stranke i nalogu stranke da određene ljude imenujete za direktore. Ako pokušate da se suprotstavite, bićete smenjeni, jer i vi zavisite od volje SNS.

Zamislite situaciju da vi niste ministar, jer ja verujem da vi imate dobre namere i vi polazite stalno od sebe i od onoga što hoćete da sprovedete u sistemu obrazovanja. Šta ako sutradan, za godinu dana vi padnete sa vlasti i dođe neki drugi minstar, dođe LJiljana Čolić, onda ona ukida Darvinovu teoriju, šta mi onda da radimo? Onda moramo da menjamo zakon da bi ponovo uspostavili mehanizme da ne može jedan čovek da odluči o svim programima i da postavi sve direktore u ovoj zemlji. Dakle, razmišljajte o tome da se na to mesto može naći i neko zlonameran, koji su mehanizmi kontrole kada ceo sistem praktično sada zavisi od ministra.

Zašto mi pričamo toliko o tome i zašto govorimo danas, praktično svi iz opozicije, da je loš taj sistem subordinacije i hijerarhije. Istraživanja pokazuju da deca koja idu u škole u kojima postoji ta profesionalna autonomija u zemljama koje su to razvile, dakle, škole gde se prilagođavaju programi i potrebama i interesima dece, gde nastavnici sami dodaju ono što smatraju da treba, ta deca imaju bolje rezultate. Vi to znate jer znate testiranja koja su rađena na nivou tzv. PISA testovi, na nivou zemalja OECD i nekih pridruženih zemalja. Prema tim testovima, na žalost, mi vrlo rezultate pokazujemo. Dakle, Srbija je zemlja koja nema naftu, nema zlato, nemamo dijamante, glavni resurs koji imamo jesu ljudi. Mi hoćemo da naša deca ne budu jeftina radna snaga 2029. godine, ili 2035. godine, oni koji su danas ušli u prvi razred. Mi tu decu treba da školujemo za 2035. godinu i hoćemo, ne da budu jeftina radna snaga, nego da imaju kompetencije da mogu da rade poslove koji su visoko plaćeni.

Prema testiranjima iz 2012. godine, nemamo, nažalost, kasnija testiranja, vaš prethodnik je rešio taj problem tako što nije hteo da se Srbija testira i dobra je stvar što ste vi to sada promenili i ponovo ulazimo u tu mogućnost testiranja, tako da 2015. godinu nemamo. Ako pogledate 2012. godinu, pa mi imamo 35% funkcionalno nepismene dece koja završe 8. razred osnovne škole, a 35%, znači, u onom odeljenju od 30 desetoro je funkcionalno nepismeno. To je katastrofa.

To ne znači da oni ne znaju da čitaju i da pišu, znaju da čitaju i da pišu i znaju i da ponove pesmice i to njihovo znanje isključivo reproduktivno i to je najniži nivo znanja.

Svi znaju koji su glavni gradovi svih zemalja ali to ne mogu da primene u životu niti to kome treba da zna koji su svi glavni gradovi svih zemalja i da zna pesmice napamet, ali ne umeju da odvoje bitno od nebitnog, ne umeju da rešavaju probleme i da iskoriste to svoje znanje. To je ono što nas zanima da se promeni, to ne može da se promeni ovakvim, čvrstom rukom i upliva ministarstva u obrazovanje.

Dakle, ovaj zakon će omogućiti ministru jednu stvar, to je tačno, to je da smeni LJubu direktora škole u Zemunu, nije sporno da će te moći lako da ga smenite, da smenite bilo kog direktora uprkos onome šta misle roditelji, šta misle deca i šta misle nastavnici.

Mi se zalažemo za drugačiji koncept. Nama je važno šta misle nastavnici, šta misle roditelji, koje su potrebe i koji su interesi dece i oni moraju biti na prvom mestu.

Da bi napravili reformu, moramo da napravimo neki društveni ambijent da bi ta reforma mogla da se sprovede.

Ne može da se sprovede reforme ukoliko ne ubedimo građane da je škola važna, ukoliko ne motivišemo decu da idu u školu, ukoliko ne objasnimo da su nastavnici neko koga moraju da poštuju i roditelji, a moraju da poštuju i deca.

To se neće desiti ako vi tolerišete i ne sankcionišete one sa lažnim diplomama lažnih fakulteta, već te ljude kandidujete na najvažnija mesta.

To se neće desiti ako one koji su plagirali doktorske radove ne sankcionišete, nego ih predlažete za najvažnija mesta.

To se neće desiti ako ne kaznite i javno ne prozovete sve one koji učestvuju u falsifikovanju završnih ispita.

Dakle, to je posao ministarstva. Treba mnogo da radite na implementaciji onoga što već postoji, što ste vi dosta i preuzeli u ovom zakonu.

Mogu da vam kažem i da smo, iako je bilo kratko vreme, uspeli da utvrdimo šta je jedna od stvari koju krijete u ovom zakonu i potpuno suprotno govorite danas o tome, a to je cena vrtića koju će plaćati roditelji dece koji idu u vrtić.

Po zakonu koji je još uvek važeći, 80% te cene snosi lokalna samouprava. Vi sada taj zakon menjate i pišete, lokalna samouprava će snositi do 80%. Znači, može i mnogo manje.

Ako lokalna samouprava, to je SNS, pošto je svuda na vlasti, smanji doprinose za vrtiće, automatski će građani morati da plate duplo više.

Dakle, uvodite mogućnost da budu vrtići duplo skuplji. Malo pre odgovarate kolegi, svesni smo da je potreban širi obuhvat, da i oni koji nemaju para treba da idu, da imaju mogućnost da idu u vrtiće, a otvarate mogućnost za povećavanje cene.

Evo, podneli smo jedan amandman koji kaže – neka lokalna samouprava pokrije najmanje 80%, a možda neka hoće i 100% da deca iz te lokalne samouprave imaju besplatan vrtić. Zašto vi sada omogućavate da se cena vrtića podigne?

To je direktno suprotno onome što ste pisali u obrazloženju zakona.

Iz ovih razloga, SDS neće glasati za ovaj zakon.