Zahvaljujem.
Da, želim reč zato što smatram da je ovo jedan od najvažnijih članova u ovom zakonu, a kada je reč o ponašanju, pravima i zaštiti učenika, a tiče se vaspitno-disciplinskih mera i pravne zaštite učenika. Kao što sam rekla, mi amandmanom tražimo da se članovi 6, 7. i 15. brišu zato što se oni bave vaspitno-disciplinskim merama i humanitarnim radom kao merama koje su određene za kažnjavanje učenika, kao penalne mere, a kada oni učine teže povrede koje su taksativno navedene.
Koliko god teška bila povreda koju učenik učini, ovakvim odredbama dovodimo u rizik ovaj zakon, pa i sve one koji će biti odgovorni za njegovu primenu da, ne samo da krše Ustav Republike Srbije, već više ratifikovanih međunarodnih konvencija, u prvom redu, podsetiću na Konvenciju MOR o prinudnom radu broj 29, koja izričito kaže da je prisilni i obavezni rad svaki rad na koji ta osoba, u ovom slučaju učenik, nije dobrovoljno pristao. To je nešto što je apsolutno nedopustivo da na dalje stoji u zakonu, odnosno trebalo bi da podrazumeva saglasnost deteta, a s obzirom da je penalna mera u pitanju, to je nemoguće.
Naravno, pomenula sam Ustav Republike Srbije koji je takođe u riziku da se ovakvim odredbama prekrši i ono što je dodatno problematično je konotiranje humanitarnog rada kao kaznena mera. Umesto da humanitarni rad bude vrednost koja je redovna, koja je promoviše, koja se podstiče i neguje u vaspitno-obrazovnom radu, vi humanitarni rad ovde prepoznajete kao kaznenu meru za učenike koji su učinili teže povrede u ustanovama.
Moram da kažem da sam iznenađena ne reagovanjem Poverenice za zaštitu ravnopravnosti na ovakve odredbe šest, sedam i petnaest koje su se našle ili ostale u zakonu. Hvala.
