Hvala gospodine predsedavajući.
Moje pitanje je za predsednicu Vlade, gospođu Anu Brnabić.
Naime, ukoliko u narednih nekoliko dana ne stigne poštom još koja ponuda, tenderska komisija za prodaju „Galenike“ će se opredeljivati između dve kompanije između švajcarskog „Amikusa“ i brazilskog „Ensa“.
Moje pitanje predsednici Vlade jeste - zašto se „Galenika“ prodaje? „Galenika“ je najveći nacionalni proizvođač lekova. To je domaća fabrika koja je svojevremeno proizvodila najširu paletu lekova, izvozila u afričke zemlje, izvozila u zemlje bivšeg Sovjetskog Saveza.
Zašto Vlada prodaje najvećeg domaćeg proizvođača lekova? Prodajom „Galenike“ mi ćemo ostati bez ijednog domaćeg proizvođača lekova. Postaćemo zavisni od uvoza, a znamo kako to izgleda. Postaćemo konzumenti, a ne proizvođači koji mogu da proizvode one lekove koji su potrebni srpskom tržištu, na koje je srpsko tržište naviklo i setimo se samo „Torlaka“, jer da je „Torlak“ ostao, danas se ne bi vodile diskusije da li decu treba vakcinisati ili ne treba. Nešto slično će nam se desiti ako i „Galenika“ postane privatna firma, bilo da se radi o Švajcarcima, Brazilcima ili nekom trećem.
Istina, fabrika ima negativni kapital od 152 miliona evra i ona se prodaje za samo jedan evro, uz uslov da se bankarima kojima se duguje 75 miliona evra da im se taj dug otkupi za 25 miliona evra. Novi vlasnik će dovesti svoj menadžment i od „Galenike“ će napraviti uspešnu firmu koja će lako vratiti 25 miliona evra bankarima. Međutim, profit koji će ta firma uzimati, neće ići u Srbiju. Profit će ići ili Švajcarcima ili Brazilcima ili nekoj trećoj firmi. Mi imamo menadžere, menadžere koji su se odlično pokazali, kao npr. gospodin Babić iz „Hemofarma“, ne favorizujem ga, navodim ga samo kao primer, ima i drugih koji su, sigurna sam, kadri da „Galeniku“ postave na noge kako bismo mogli sačuvati našeg jedinog i najvećeg proizvođača lekova.
Dakle, moja pitanja su sledeća, prvo – zašto prodajete „Galeniku“? Da li ste svesni da će Srbija potpuno ostati bez domaće farmaceutske industrije? Da li ste svesni da nas time gurate u totalnu farmaceutsku zavisnost od stranaca i stavljate nas u poziciju konzumenta koji ni o čemu ne odlučuju, ni o onome šta Srbiji treba od paleta lekova, niti o cenama lekova, jer kada imate domaću proizvodnju onda se možete preko ministarstava i preko javnosti nekome obraćati, a u ovom slučaju ne možete da se obraćate nikome? Da li ste svesni da će još više zacariti uvoznički lobi koji će bez domaće konkurencije sada onako mirno i nekritično uvoziti lekove sumnjivog kvaliteta, jer njihov cilj nije lečenje stanovništva, nego je njihov cilj brza zarada?
Drugo pitanje se odnosi na ministra inostranih poslova, gospodina Dačića i predsednika Srbije, gospodina Vučića, a tiče se statusa Humanitarnog centra u Nišu. Početkom godine ministar inostranih poslova Dačić je na jednoj sednici rekao da se pitanje Humanitarnog centra mora rešiti, bilo da se centar zatvori ili da mu se da poseban diplomatski status i rekao je da će na prvoj narednoj sednici pitati tadašnjeg premijera Vučića šta će sa tim biti. Od toga je prošlo sedam, možda čak i osam meseci, a ništa se nije desilo.
Vidim, stigla su i dva miga, doduše nisu remontovana, ali su stigla, međutim o Humanitarnom centru nema ni reči. Moje pitanje je za ministra Dačića i predsednika Vučića – šta se odlučili da uradite sa Humanitarnim centrom i kada ste odlučili da uradite to što ste odlučili da uradite?
