Agresivni prostakluk koji smo videli malopre, da znate vi, gospodine ministre i gospodo iz Ministarstva, da zna i narod koji ovo gleda, ima svoje razloge. Pošto vidim da negoduju oni koji su maločas tražili da se stavimo svi u istu kategoriju, da čuju i oni a i svi ostali. Mi, hvala lepo na ponudi, da budemo u istoj kategoriji sa ovim Boškom Obradovićem, ne želimo nikada. Vi da li želite, utvrdite sami za sebe. Ne znam, nisam siguran da želite, a čućete i zašto.
Ima ovo ovakvo ponašanje svoje razloge. Jedan je neposredni povod a drugi je tajne kategorije. Neposredni povod, dame i gospodo biće da ono što je objavljeno u dnevnoj štampi juče, a što tog čoveka direktno dovodi u vezu sa ljotićevskom ideologijom, sa ideologijom antisemitizma i zločina protiv sopstvenog naroda za vreme Drugog svetskog rata, da to slučajno ne bude nešto o čemu će Srbija pričati, pa je zato ovde prost, drzak, bezobrazan, vređa, trudi se i da povredi druge, da bi se pričalo o tome šta je on pa rekao danas, a ne o sramoti koja je obelodanjena juče.
Neposredan povod, evo baš o prosveti pričamo, gospodine ministre i gospodo iz Ministarstva, jesu razmišljanja tog čoveka o Dositeju i o Vuku Karadžiću. Evo šta je rekao o Dositeju – da je to pseudo prosvetitelj, da su duhovni plodovi dosijetejevštine vancrkvenost i ateizam, a Vuk Karadžić, njegove tekovine podrazumeva kao vukovštinu, da znate i to. To je jedno bezbožničko narodnjaštvo na temeljima dositejevštine. I jedan i drugi su antisrpska kulturna lozinka.
To govori čovek koji je profesor srpskog jezika, koji se poziva na Vuka Stefanovića Karadžića, bezmalo svaki dan. To je ono što on zaista misli i na sednici na kojoj mi raspravljamo o prosveti, da zna cela Srbija. To je objavio, u ljotićevskom časopisu „Nova iskra 2000. godine“ zastupao je tu i takvu ideologiju, a onaj trajni razlog i sa time završavam, kad se zna šta ljotićevci misle o demokratiji o višestranačju i o Skupštini, jasno je i šta može da se očekuje od njega u Domu Narodne skupštine. Hvala lepo.