Član 26. odnosi se na, verovatno, pravne posledice raskida ugovora između poslodavca i učenika. Vama je već poznato da imamo to koncepcijsko neslaganje, a ja bih mogao nešto malo da vam objasnim na bazi nekog ličnog iskustva, pošto je moj celokupni obrazovni proces bio praćen nasiljem u porodici, po novoj terminologiji. Niti sam nešto Bog zna šta voleo knjigu, pa pod nasiljem sam morao da završim i da diplomiram u 23 godini, samo da mi ne zvocaju u školi više i da mi ne pričaju. Smejte se vi, smejte. Danas, pod tim kriterijumima, moj otac i majka bi bili na izdržavanju doživotne kazne zatvora. U takvom se stanju mi danas nalazimo, pa smejte se vi.
E sad, gospodine Šarčeviću, kada neko čuje da 91 dinar može da zaradi po radnom času, on će da gleda da ide za onaj obrazovni profil da se školuje gde će imati šest časova dnevno praktične nastave, što je 500 i nešto dinara svaki dan da mu calne u džep, da kaže mami i tati – nisam ja izdržavano lice, ja mogu čak i vas da izdržavam, imam za cigarete i za ono usput. Ali, da li je on motivisan da savlada te veštine da bude najbolji majstor u tome, to niti vi, sasvim razumljivo, niti bilo ko od nas ima bilo kakvu garanciju. Znači, ovaj motivacioni faktor materijalne prirode je prolaznog karaktera.
Nešto da vam sad ja kažem, pošto se baš i ne bavim nešto prosvetom, niti nekim vaspitanjem, niti obrazovanjem, ja sam moju decu instruirao tako što sam od njih tražio da se opredele u daljem školovanju za onaj obrazovni profil koji vole, koji žele da rade. Uslov je bio da budu uporni da u tom poslu budu najbolji, pa da li si moler, da li si atomski fizičar, nije bitno, bitno je da sledećih 35-40 godina sa zadovoljstvom ideš da radiš svoj posao.
