Hvala.
Reč ima prof. dr Vojislav Šešelj.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja kao najveći živi srpski ekspert za Međunarodno humanitarno pravo, uopšte se ne šalim, najozbiljnije mislim, ako ima bolji neka se pojavi na crtu, uopšte ne bih mogao da Svetislava Radenovića, kandidata za zamenika tužioca za ratne zločine ocenim pozitivnom ocenom, a kamoli da mu dodelim 20 bodova. Kod mene bi dobio nula bodova, a u zagradi napomena – kad poraste, možda će biti bolji.

Međutim, otkrio sam ovde jednu veliku korupcionašku aferu. Svetislav Radenović je preko veze stavljen na ovu listu, na osnovu intervencije Tanje Miščević, koja mu je dala posebnu preporuku kao šef pregovaračkog tima Vlade Republike Srbije za vođenje pregovora o pristupanju Republike Srbije EU. U kom to zakonu stoji da ona može da daje posebnu preporuku za izbor zamenika javnih tužilaca za ratne zločine? Kako on može da da tu preporuku, po kom osnovu? Ovde treba u zatvor i Tanja Miščević i Zagorka Dolovac, koja je ovde korumpirana.

Šta je dobila za uzvrat, ja ne znam, možda još ništa, možda je ovo na dođem ti, ali istu važnost ima intervencija Tanje Miščević kao eventualna intervencija direktora Poljoprivredne zadruge iz Kosjerića ili predsednika Dobrovoljnog vatrogasnog društva iz Bora ili bilo koga u državnom sistemu koji obavlja bilo koju funkciju. Ovo je funkcionerska intervencija, ovo je zadiranje državnog funkcionera iz jedne oblasti u njemu potpuno stranu oblast.

Ako ovaj slučaj korupcije ne budete procesuirali, jasno će mi biti kakva će uopšte biti vaša borba protiv korupcije, jer do sada ni ove najkorumpiranije ministre niste smenili.

Dalje, Tanja Miščević za njega kaže da je dobar poznavala Međunarodnog humanitarnog prava, koji je bio angažovan na predmetima iz ove oblasti na međunarodnom nivou, što ga uz iskustvo stečeno u Međunarodnom pravnom timu koji je zastupao Republiku Srbiju pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu preporučuje. Pa, mi smo izgubili u tom procesu pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Naša država je proglašena krivom zato što nije sprečila genocid u Srebrenici, navodni genocid, i što nije kaznila izvršioce kada se navodno taj genocid desio.

Zašto je naša država proglašena krivom? Upravo zbog takvih stručnjaka kao što je Svetislav Radenović, koji nemaju pojma o Međunarodnom krivičnom pravu, o Međunarodnom humanitarnom pravu uopšte, a busaju se u prsa i prihvataju da učestvuju u radu timova gde bi morali da budu vrhunski eksperti.

Onog trenutka kada je Međunarodni sud pravde, uprkos činjenici što Jugoslavija nije bila članica UN 1993. godine, prihvatio da sudi po tužbi Bosne i Hercegovine za navodni zločin genocida iako, dakle, nije pripadala kao potpisnik SRJ, ni konvenciji o genocidu, a u drugom slučaju kad je SRJ tužila 11 država NATO pakta za sličnu stvar, proglasio se ne nadležnim, jer Jugoslavija nije bila članica. Tog trenutka cela naša delegacija je morala demonstrativno da napusti zasedanje Međunarodnog suda pravde i da kaže – vi sudite kako hoćete, imate vašu inkvizitorsku školu, to nas ne interesuje. Oni su prećutno se složili s tim, prihvatili i nastavili da zastupaju.

Dalje, šta su još uradili? Međunarodni sud pravde uopšte se nije bavio istraživanjem da li se zaista desio genocid. On je konstatovao da je donesena na Haškom tribunalu jedna jedina presuda za genocid - pukovniku Vidoju Blagojeviću, ratnom komandatu Bratunačke lake pešadijske brigade. U prvom stepenu on je osuđen za genocid na osnovu učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu. U Konvenciji o genocidu, koja se mora striktno primenjivati, koja je iznad svakog zakona, iznad svakog drugog međunarodnog pravnog akta nigde nije predviđeno izvršenje genocida na osnovu učešća u udruženom zločinačkom poduhvatu. To je palo u drugom stepenu. U drugom stepenu je osuđen za podržavanje i pomaganje genocida, bez potrebe da se istražuje da je imao specijalnu nameru da izvrši genocid, što je takođe nemoguće po međunarodnoj Konvenciji o genocidu. Za svaki oblik izvršenja genocida, bilo direktnog počinioca, bilo saučesnika, bilo ovakvog, bilo onakvog mora postojati dolus specialis – specifična ili specijalna namera. Vi to kao pravnici bi trebalo da znate.

Uprkos tome što je presuda Haškog tribunala bila apsolutno protivpravna, Međunarodni sud pravde se na nju pozvao, a nikada naša delegacija nije dovela u pitanje na Međunarodnom sudu pravde legalnost Haškog tribunala. Prvo su to morali da učine. Prvog puta kada se neko pozvao na presudu Haškog tribunala trebalo je tražiti da sud da savetodavno mišljenje da li je međunarodni Haški tribunal legalan, jer njega nije formirao organ određen, čija je nadležnost određena Poveljom UN. On je formiran zloupotrebom VII Glave Povelje UN u kojoj stoji da Savet bezbednosti može da primeni silu da bi uspostavio ili očuvao mir. Zato je Haški tribunal oblik primene sile od strane Saveta bezbednosti radi očuvanja i održanja mira. To je, dakle, američka konjica, američka VI flota, to nema veze sa sudom, sudovi se formiraju da donose pravdu, a ne da čuvaju mir. Zato ova njegova karakteristika pada u vodu.

Ne može ovaj kandidat biti izabran, da je prava i pravde u ovoj državi i da uopšte vladajuću većinu takve stvari interesuju, ni zbog toga što je godinama bio najbliži saradnik Vladimira Vukčevića, američkog špijuna koji je redovno po svoje mišljenje, dok je bio tužilac za ratne zločine, išao u Američku ambasadu i time se hvalio. Ne može.

Zatim, Svetislav Rabrenović je učestvovao 2010. godine u pokretanju istragu protiv srpskih novinara zbog navodnog organizovanja, odnosno podsticanja genocida i ratnih zločina. Taj postupak je svojevremeno pokrenulo NUNS, takođe strana agentura, koja je i danas strana agentura, bio i jedan od urednika knjige „Reči i nedela, podsticanje ratnih zločina 1991.-1992. godine“. Bio je i promoter Haškog tribunala na raznim slučajevima u BiH, vi znate da je u BiH takođe formiran jedan nezakonit, nelegalan sud BiH, van pravnog poretka BiH po Dejtonskom sporazumu i van ustavnog sistema koji je proklamovan Dejtonskim sporazumom.

To vam je taj vaš istaknuti pravnik, stručnjak, dobar poznavalac koji se naročito ističe protiv svog naroda i države. I za koga interveniše Taša Miščević? Tipičan slučaj korupcije u vrhu državnog sistema.

Šta je sve radilo to Tužilaštvo za ratne zločine, ne branim ja ni sudije i sudija je bilo izuzetno pokvarenih, korumpiranih, koji nisu poznavali osnovne elemente međunarodno krivičnog prava, pokazuje slučaj brojnih presuda za zločin na Ovčari. Tužilaštvo za ratne zločine je vodeći istragu sistematski zataškavalo ulogu vojne službe bezbednosnih JNA u tom zločinu, a zločin, to je utvrđeno na Haškom tribunalu, je organizova šef službe bezbednosti, general Aleksandar Vasiljević, zajedno sa svojim pomoćnikom, tadašnjim pukovnikom, kasnije generalom Tumanovim.

On je došao dan uoči streljanja da svesno Bosanac u štabu motorizovane gardijske brigade u Negoslavcima, pravi spisak lica iz vukovarske bolnice koje treba streljati po narudžbi Tuđmanovog režima i odabrana je gradska sirotinja, … gradska fukara i što je najznačajnije, istaknuti protivnici Hrvatske demokratske zajednice. Jer, šta bi, pazite, Vukovar je oslobođen 18. novembra, a naše snage su u bolnicu ušle, ušao je pukovnik Šljivančanin tek 21. novembra. Šta su do sada čekali? Čekali su da se sve dogovore. Pukovnik Šljivančanin je preuzeo zarobljenike, odveo ih na Ovčare, ne mogu da ga optužim da je znao da će oni biti streljani, to ne mogu, ali on je lično odvezao zarobljenike, umesto da ih prosledi u Sremsku Mitrovicu.

Onda je general Vasiljević iz penzije uzeo tri pukovnika Slavka Tomića, Bogoljuba Kijanovića i Bogdana Vujića i dao im nalog da se zarobljenici streljaju. Sve vreme streljanja oficiri bezbednosti su bili prisutni na farmi Ovčare i na jami gde su leševi zakopani. Prvo je spisak proveren, pa je ustanovljeno umesto 200 ljudi, da se na nalazi 207, pošto je naša vojna služba bezbednosti toliko pedanta, oni su sedam izdvojili i svih tih sedam pojavilo se kod mene u Hagu. Zahvaljujući njihovoj pomoći, uspeo sam da raskrinkam slučaj Ovčare. Sedam su izdvojili, poslali kući, a tačno 200 streljali, jer 200 je bilo naređeno. Onda su preko javnosti nama ovde plasirali da su to uradili teritorijalci, da su zarobljenici predati civilnoj vlasti, civilne vlasti još mesecima nije bilo u Vukovaru. Vojni komandant Vukovara još skoro tri meseca je bio komandant 80. brigade, valjda, pukovnik Vojnović.

Sve to zataškano, nevini ljudi osuđeni, pa u prvom procesu skoro svi osuđeni, neki pušteni, a naročito su pikirali na moje dobrovoljce, pa ih pola oslobodili, pola osudili. U drugom procesu još neke oslobodili, pa u trećem još neke i sada ostavili jednog jedinog, Predraga Milojevića, zvanog Kinez koji tada nije ni bio naš dobrovoljac, nosio je petokraku, kasnije se priključio stranci, koji uopšte nije bio na jami Ovčara.

Meni je Davor Stilinović, hrvatski ekspert, pomogao da to dokažem jer svedoci, lažni svedoci, koje danas država štiti, poput ovog, kako mu beše ime, Petkovića Štuke i Bože Latinovića, zvanog Boro Krajišnik, koji su još pod zaštitom, kako se zove Petković Štuka, bio je policajac, a učestvovao u zločinu kao regularni vojnik gardijske brigade na odsluženju vojnog roka. Na osnovu ta dva lažna iskaza osuđen je Predrag Milojević Kinez, jer su navodno utvrdili da je svakog ko je pokazivao znake života nakon streljanja overavao iz svog revolvera 357 magnum, a meni lepo kaže hrvatski veštak – ni jedna čaura tog kalibra nije nađena. Kažu da je otišao autom „askona“ preko njiva tamo, meni hrvatski veštak potvrdi krajem novembra – niko privatnim civilnim kolima, a kamoli „askonom“ nije mogao da se odveze preko njiva na mesto izvršenja, išli su traktorskim prikolicama. I sada taj još jedan čovek za koga ja garantujem, za koga sam utvrdio da nije učestvovao, ne ulazim u to da li su ostali nevini ili nisu, nisam imao mogućnosti da za sve razotkrijem, ali ovaj je nevin i ostala mu je robija od 20 godina zatvora.

Dalje, to isto tužilaštvo preuzelo je nekritički optužnicu iz BiH protiv grupe policajaca za koje se kaže da su pobili 1.300 civila u Kravici kod Srebrenice u skladištu poljoprivredne zadruge. Prema svedočenjima Muslimana koji su to gledali, tamo je moglo biti najmanje 100, a najviše 300 muslimanskih zarobljenika. Naša policija, srpska policija, sve je to naša policija, vodila ih je nevezane u skladište u Kravicu. Bilo ih je 10-15. Išli su putem u dobrom raspoloženju, raspitivali se za prijatelje koje poznaju, za rodbinu, svi su očekivali, srpski policajci i zarobljeni Muslimani, da će vrlo brzo biti pušteni i razmenjeni i da će to kratko trajati. Doveli su ih do skladišta zemljoradničke zadruge, a onda je jedan Musliman, svi su bili nevezani, ščepao pušku srpskom policajcu, ubio ga, okrenuo se da puca na ostale, komandir je uhvatio za cev, okrenuo u vazduh, usijana cev mu je spržila dlan, on otišao po prvu pomoć, ovamo nastala nervoza ko će koga, 200 ili 300 Muslimana naspram 15 policajaca, u jednom trenutku neko je izgubio živce i počeo da puca. Tako je došlo do masakra. Nema 1.300 i nisu bili civili. Može se reći, da su u normalnim okolnostima, da se van rata to desilo, prekoračenje nužne samoodbrane. Ali, u ratu nema prekoračenja nužne samoodbrane. Ja pucam čim nešto šušne, čim osetim opasnost, ja preventivno pucam pa onda idem da proverim da li sam zaista bio u opasnosti.

Ima još tu slučajeva. Ovo sada više nije stvar Suda za ratne zločine, nego ovog Specijalnog suda za organizovani kriminal. Suđenje za ubistvo Đinđića je bilo potpuno režirano. Bila su tri metka iz dva različita kalibra, sve je to zataškano. Nije vršena rekonstrukcija na licu mesta, a na nezakonit način saslušan je Zvezdan Jovanović, pod mukama u policiji, lično ga je mučio general Papaja Rodoljub Milojević. Uz pretnju da će mu likvidirati celu porodicu, on je priznao neku nebulozu. Nije bilo advokata, doveli su naknadno advokaticu Vesnu Radomirović da lažno potpiše da je prisustvovala saslušanju. Imamo i tu užasnu situaciju, proces se mora obnoviti. Nemojte nam više ovakve nuditi, učenike Vladimira Vukčevića, za zamenike javnog tužioca.

Ja ću sada intenzivno pratiti, počeo sam sa ovim slučajem Kravica, intenzivno ću pratiti sve procese za ratne zločine i za svaku, i najmanju grešku, odnosno kršenje zakona, procedure, falsifikovanje dokaza, izvrtanje činjenica, ja ću alarmirati javnost. Neće me narod na izborima, pukao sam na izborima, hoće me sudnice beogradske sve, pa ću se baviti kontrolom rada sudova i javnih tužilaca.

Hvala, dr Šešelj.

Jesam li još imao malo vremena?

Ovo je presedan bio. Hvala vam puno. Završili ste na vreme.
Reč ima narodna poslanica Sanda Rašković Ivić. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Naša poslanička grupa će se skoncentrisati na pravosuđe. Prvo ćemo početi od izbora predsednika osnovnih sudova.

Moje kolege sa kojima sam se konsultovala o ovom pitanju ne poznaju dobro sudije u unutrašnjosti, ali ona imena oko kojih smo mogli da dobijemo određene informacije, o njima ćemo se danas i izjašnjavati.

Prvo, oko sudije Snežane Stevanović, koja je predložena za predsednicu Prvog osnovnog suda u Beogradu. O njoj kolege kažu sve najbolje, da je iskusna, da je jedna vrlo pristojna osoba, da je sasvim u redu bila kao sudija i nije bilo nekih primedbi na nju. Naravno da ne mislite da govoreći o ovoj i hvaleći gospođu Stevanović ne vodimo računa o tome da režimu nije mnogo stalo ko će biti predsednik prvog i drugog opštinskog suda, jer su to sudovi koji uglavnom imaju nadležnost za male parnice, za sitnija krivična dela i tu onda može i neka nepristrasnost da bude. Slična je situacija i sa sutkinjom Tatjanom Jeremić koja se predlaže za predsednika Drugog osnovnog suda u Beogradu. I za nju kolege kažu da je iskusna, da je sudija od karijere i da ima podršku kolega i smatraju da je to dobar izbor.

Međutim, sasvim drugačije su se kolege izjasnile o predsedniku Privrednog suda u Beogradu i predsedniku Apelacionog privrednog suda. To je i potpuno jasno zato što tu režim ne sme da dozvoli da im takve stvari iskliznu iz ruku, jer tu se sudi o sporovima velike vrednosti pravnih lica i vlast to maksimalno kontroliše, svaka, a ova, rekla bih, pogotovo. Ovim sudijama, svi znamo dobro, sa najviših mesta izdaju se naređenja i oni to rade tako da izvršna vlast stoji iza izbora ovih ljudi.

Predlog za predsednika Privrednog suda u Beogradu je Jovan Jovanović. Za Jovana Jovanovića kolege baš nemaju pohvalnih reči i on ne uživa neki veliki ugled od strane svojih kolega, pa tako mnogi smatraju, da sudije direktno za njega glasaju, da bi on možda dva-tri glasa dobio i ne više od toga.

Inače, moram da kažem da su se skoro birale nove sudije za Privredni apelacioni sud iz redova sudija Privrednog suda u Beogradu. Tu sudija koja je dobila većinu glasova kolega nije izabrana, ali je izabran jedan drugi sudija koji je „uspešno“ sudio u slučaju „Asomakum“. Dakle, ove sudije nisu ništa drugo nego proteza izvršne vlasti i mi kao poslanički klub to ne možemo podržati.

Ne možemo podržati, nažalost, ni gospođu Jasminku Obućinu za predsednika Privrednog apelacionog suda. Za nju nema tako mnogo loših reči kao za sudiju Jovanovića, ali je bije glas da je ona žena koja je pre svega poslušna.

Režim sudije kontroliše preko predsednika sudova i preko starešina u tužilaštvima i to svi znamo i tu nema greške i prava vlast u pravosuđu je kod predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stefanovića koji je kao sudija osrednji, ali koji je zato prijatelj i kolega našeg bivšeg premijera, a sada predsednika države i on je britka sablja za sprovođenje određenih odluka. Svim tim sudijama su šefovi gospodin Selaković koji je bivši ministar pravde, on je sad nešto kod Vučića u predsedništvu, ne znam tačno šta. Ali, kolege kažu da je siva eminencija srpskog pravosuđa i ministar Lončar i da njih dvojica uz određene strukture policije i BIA čine jedan klan koji drma srpskim pravosuđem.

Što se tiče izbora zamenika tužioca za ratne zločine, izbora zamenika javnih tužilaca, evo gospođi Kulezić da kažem da pošto su to predlozi Državnog veća tužilaca koje bije glas da su nepristrasni i da su čestiti mi ćemo podržati te predloge i za gospodina Rabrenovića su dosta dobre, odnosno jako dobro karakteristike, da je pravnički dobro obrazovan i da dobro poznaje materiju, baš kao i ostali tužioce koje ste vi gospođo Kulezić nabrojali.

Protiv nekih od ovih ljudi, inače protiv ovog izbora, vidim dobili smo i jedno pismo Kluba Alumni Pravosudne akademije koja se nešto buni protiv ovih izbora, ali naravno na mala vrata i na drugačiji način, moram da kažem da uz dužno poštovanje mi uvek dajemo prednost Državnom veću tužilaca upravo zbog njegove nezavisnosti i nepristrasnosti. Ne možemo to uraditi Pravosudnoj akademiji, mi ne možemo da imamo u nju poverenje iz najjednostavnijeg razloga. Naime, šefa Pravosudne akademije bira Vlada, postavlja Vlada, a on onda posle odabira svoje polaznike tako da i ovde vidimo da se i u pravosuđu koji bi trebalo da bude nezavisna grana vlasti i to pravosuđe gubi svoju nezavisnost i postaje ništa drugo nego proteza izvršne vlasti. Ja bih toliko. Hvala.

Hvala.
Ja se izvinjavam gospodinu Jovičiću.
Povreda Poslovnika, Đorđe Komlenski. Izvolite.

Zahvaljujem predsedavajući.

Dozvolili ste, odnosno povredili ste član 107. dostojanstvo Narodne skupštine, jer zaista ne znam koliko puta u ovom domu treba reći da paušalne, neosnovane, neutemeljene, pa moram reći, čak potpuno neozbiljne komentare na teret pravosuđa koje šalju naše kolege su zaista nedopustive. To vređa dostojanstvo ovog doma. Mogu da razumem ako postoji komentar za neku određenu ličnost o kojoj se može govoriti i diskutovati, ali kako braniti kompletno pravosuđe od ovakvih paušalnih ocena koje su apsolutno neutemeljene i neosnovane.

Mislim da ovo treba sprečiti, a to što neko misli da skuplja jeftine poene tako što priča kako neko kontroliše sudove preko predsednika sudova i pravi neke svoje autoprojekcije i možda želje i iskazuje ono što su radili u vreme kada su 2009. i 2010. godine neki s kojima su oni danas, uništavali srpsko pravosuđe, je nešto što vi kao predsedavajući ne treba da dozvolite, ako postoje problemi u pravosuđu postoji imena i prezimena i o njima se uvek da govoriti, ali srpsko pravosuđe je jedno od najboljih i najčestitijih pravosuđa i ne sme vređano iz ovog doma. Hvala.

Hvala, kolega Komlenski.
Smatram da je gospođa Sanda Rašković Ivić iznela samo svoj politički stav.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne.)
Reč ima gospodin Jovičić. Izvolite gospodine Jovičiću.

Hvala predsedavajući.
Kratko ću, imajući u vidu da su dva kandidata koje Visoki savet sudstva predložio za izbor za predsednike i to koleginica Jasminka Obućina, za predsednika Privrednog apelacionog suda i kolega Jovan Jovanović za predsednika Privrednog suda u Beogradu. Da napomenem da sam u svom uvodnom izlaganju naveo da je Visoki savet sudstva poštujući ne samo Ustav i zakon, nego jednostavno i Pravilnik koji je primenjen u slučaju predlaganja kandidata, a to je Pravilnik kojim sam naveo kriterijuma i merama za ocenu stručnosti osposobljenosti i da ne ponavljam sad ponovo. Predložio zaista izuzetne osobe, u oba slučaja, i kada je u pitanju koleginica Jasminka Obućina i kolega Jovan Jovanović, ne samo da se radi o kandidatima koji su stručni, osposobljeni, dostojni, već su u svakom smislu i izuzetni kandidati u pogledu rukovođenja i organizacije u poslova u sudu. To su kandidati koji su svoje sposobnosti rukovođenja i organizacije rada suda već dokazali činjenicom da su bili vršioci funkcije predsednika oba ova suda.
Između ostalog, naveo sam da je Visoki savet sudstva na jednoj od svojih sednice doneo odluku o tzv. vanrednom vrednovanju kandidata u ovom slučaju oboje kolega i u tom vanrednom vrednovanju jedan i drugi kolega, odnosno koleginica Obućina i kolega Jovanović ocenjeni su ocenom, izuzetno uspešno obavljaju funkcija predsednika suda.
Ono što je ključno, svaka opšta sednica suda za koji se vrši izbor kandidata, odnosno predlaganje kandidata predsednika suda glasa, to su sve sudije tog suda i koleginice Jasminka Obućina u Privrednom apelacionom sudu i kolega Jovan Jovanović u Privrednom sudu u Beogradu od sudija, dobili su ubedljivo najveće poverenje, odnosno kolege su se uglavnom izjasnile da žele i predlažu da ti kandidati budu i njihovi predsednici. Hvala vam.