Gospodine Arsiću, još jedanput ste povredili član 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine i još jedanput nedosledno primenjujete ovaj Poslovnik. Vi treba da se odlučite da li pravo na repliku postoji samo ako se neko pomene ili je potrebno, onako kako to Poslovnik kaže u članu 104. stav 1, da se pogrešno protumači izlaganje, da se uvredljivo izrazi i slično.

Nikakvog razloga nije bilo da date i omogućite pravo na repliku gospodinu Milimiru Vujadinoviću, je li tako, nikakvo. Vi ste mu to omogućili, iako, samo citiram deo njegove diskusije, ništa negativno u tome nije rečeno, a potom ste dali gospođi Čabraji pravo da replicira na repliku.

Ukoliko ste vi u toku ove pauze dopisali možda još neki član, odnosno još neki stav u članu 104, a da niste obavestili Narodnu skupštinu, onda je u ovom trenutku krajnje vreme da nas obavestite, a ukoliko niste onda ste povredili Poslovnik.

Nemam ništa protiv, da ne bude sporno, da se i široko tumači to pravo na repliku, ali taj stav onda mora biti uvek isti i mora biti isti prema svima. Ne možete davati repliku onome kome želite ili vam se možda sviđa ili vam od njega ne preti nikakva politička opasnost, a sa druge strane, kada je to mnogo opravdanije i kada je apsolutno u skladu s Poslovnikom da date, vi kažete – ne dam, o tome odlučuje predsedavajući, odlučuje, ali u skladu sa Poslovnikom.

Da vam odgovorim, kolega Šaroviću.
Prvo da vas podsetim, znam da ste bili u sali, ali ne znam šta ste sve slušali, a možda neke stvari niste ni čuli. Koleginica Čabraja je tražila da joj objasni kolega Milimir šta je podrazumevao pod tim kada je govorio o Kosovu i da li se on zalaže za nezavisno Kosovo ili Kosovo u sastavu Republike Srbije.

To je retoričko pitanje, tako je.

Znači, postavio je jedno pitanje.

Znači, kad god neko postavi pitanje, ovaj drugi može da odgovori. Je li tako?

Molim vas, kolega Šaroviću, sada ja govorim.
Onda je kolega Vujadinović rekao da ga čudi što takvu brigu izražava narodni poslanik koji pripada poslaničkoj grupi koja se zalaže za nezavisnost Kosova i time je ona, kao predstavnik poslaničke grupe, ovlašćen, stekla pravo na repliku.

Da li može replika na repliku?

Može replika na repliku. Niste još naučili? Pauza je bila četiri godine dugačka za vas, stečajni upravnik.
Da li želite da se Narodna skupština u danu za glasanje izjasni? (Da)
Reč ima narodni poslanik Boško Obradović, po amandmanu.

Hvala predsedavajući.

Zamoliću vas, naravno, da vi obračunate moje vreme. Mislim da mi je ostalo još oko tri minuta.

Ono što želim ovde da kažem, pre svega, ministar Nebojša Stefanović rekao je jednu istinu, ja, iako sam ozbiljna opozicija aktuelnoj Vladi, to moram i hoću da priznam, on zaista dolazi na sednice skupštinskih odbora i zaista podnosi izveštaj o svom radu, ali isto tako je istina da gotovo ni jedan drugi ministar u Vladi Republike Srbije to ne radi, niti podnosi izveštaj o svom radu, na svaka tri meseca, kako nalaže Poslovnik o radu, niti dolazi na skupštinske odbore da odgovara na pitanja narodnih poslanika, inače bismo imali ovako plodonosnu raspravu kao što je sada slučaj.

Gospodine ministre, gde su naše sumnje? Rekao bih da su veoma opravdane, da bi EU u jednom trenutku zatvaranjem svojih granica, kao što je to uradila recimo Mađarska, mogla da ima višak migranata koji žele negde da distribuira, odnosno da ih vrati na početne pozicije. Vi kažete – zašto ih ne bi vratila u Grčku? Zato što je Grčka u EU, a mi nismo u EU, pa bi nama to moglo biti ispostavljeno kao uslov ili ti ucena na putu Srbije u EU, da moramo da prihvatimo određeni broj migranata, da moramo da postanemo najveći azilantski centar u Evropi itd. itd.

Dakle, EU ima mehanizam ucene i neprestano ga iznova koristi na putu Srbije u EU. Jedan od tih uslova, odnosno ucena je i da se Srbija na tome putu odrekne svoje teritorije, odnosno KiM. Dakle, možda deo građana ne razume probleme koje nosi migrantska kriza, jer ih nema u svojoj sredini, ali građani iz, recimo, Subotice ili Šida ili Preševa ili niza drugih mesta u Srbiji, gde su napravljeni azilantski centri, odlično razumeju o čemu ja govorim. Znaju koliko je bilo pljački, koliko je bilo raznih incidenata, koliko je bilo pokušaja silovanja, koliko je bilo raznih problema sa tom migrantskom populacijom i nema razloga da se te informacije kriju od javnosti.

Dakle, mi nismo zlonamerni. Ni jedan čovek koji je došao u Srbiju nikada nije isteran iz Srbije. Svakome smo pomogli i znamo šta je sudbina izbeglica. Mi smo najveći izbeglički narod u Evropi u ovom trenutku. Preko milion Srba je moralo da napusti svoja ognjišta na prostorima bivše Jugoslavije. Mi znamo šta je ta muka i svakome od tih ljudi smo s pravom pomogli, ali to ne znači da mi sebi smemo da dozvolimo da radimo sve po direktivama EU, da budemo obična kolonija Brisela, da slušamo svaku njihovu naredbu i da na taj način rizikujemo bezbednost građana Srbije. Dakle, mi nismo izazvali ratove, mi nismo odgovorni za sudbinu migranata, mi treba da se ponašamo onako kako to radi, recimo, Mađarska, a vi se kunete u Mađarsku, u prijateljstvo sa Viktorom Orbanom, a ne radite ono što vam on savetuje i što on radi, štiti interese svojih građana, štiti bezbednost svojih građana i samo na to apelujem. Niste mi odgovorili zašto je tu Viktor Orban u krivu, a vi ste u pravu? Zašto neko ko je član EU radi tako, a vi koji niste član EU radite drugačije?

Kolega Obradoviću, isteklo vam je vreme.