Zahvaljujem.
Stavljam predlog na glasanje.
Zaključujem glasanje: za – pet, protiv – niko, uzdržan – niko.
Konstatujem da predlog nije prihvaćen.
Narodni poslanik Zoran Živković, na osnovu člana 92. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog rezolucije Narodne skupštine o priznanju i osudi genocida nad Jermenima počinjenom u osmanskom carstvu u periodu od 1915. do 1922. godine, koji je podneo Narodnoj skupštini 16. avgusta 2016. godine.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Hvala.

Evo, ja predlažem po dvadeset i neki put da naša Skupština donese rezoluciju o priznavanju i osudi genocida nad Jermenima počinjenom u osmanskom carstvu u periodu od 1915. do 1922. godine. Taj genocid je izvršen od strane otomanskog carstva, tadašnjeg, nad Jermenima koji tada nisu imali državu. Naslednici otomanskog carstva danas žive u državi Turskoj. Država Turska je priznala Kosovo, a Jermeni imaju već nekoliko desetina godina, bogami skoro 100 godina, državu koja, koliko se sećam, nije priznala Kosovo.

Ovakvu rezoluciju u istovetnom ili sličnom tekstu su doneli parlamenti Ruske Federacije, Grčke, Belgije, Francuske, Kanade, Kipra, Italije, Švajcarske, Argentine, Urugvaja, Švedske, Libana, dvadesetak država SAD i mnoge druge.

Kao što vidite, ovde imamo sa raznih strana, i verski i politički i geografski, mnoge države su prepoznale to i iz pijeteta prema žrtvama jermenskog naroda, ali i sa jedne druge strane, a to je da civilizacijski pokažu da ne prihvataju ovakav način rešavanja bilo kog spora.

Genocid izvršen nad bilo kojim narodom, Jermenima, Srbima, bilo kom trećem, četvrtom, osmom, je neprihvatljiv i to ne sme da se ponovi.

Pre dva dana je bila godišnjica bombardovanja Srbije. Nije bila nigde osuđena kao genocid, čak i kod najvećih kvazi-patriota koji postoje u ovoj državi, a neki su i u ovom parlamentu, ali namere su bile najgore moguće i nikakvo opravdanje vrh NATO pakta nije imao u tome što je rekao da bombarduje jednog ludaka koji je pre drugih ludaka bio na čelu ove zemlje ...

Kolega Živkoviću, ja vas molim da vodite računa o tome kako se izražavate.

Prema tome, ako mislite da je genocid prihvatljiva stvar, onda glasajte protiv ove rezolucije. Ako mislite da je genocid neprihvatljiva stvar, ja vas pozivam da glasate za ovu rezoluciju. Hvala.
(Neđo Jovanović: Poslovnik.)

Kolega Jovanoviću, ne mogu da vam dam povredu Poslovnika jer nije ni otvorena rasprava.
(Neđo Jovanović: Poslovnik ukazuje da možemo i tada da ukazujemo.)
Ne može, ne može. Samo po pitanju kvoruma može.
Stavljam predlog na glasanje.
Zaključujem glasanje: za – pet, protiv – niko, uzdržan – niko.
Konstatujem da predlog nije prihvaćen.
Narodni poslanik Zoran Živković, na osnovu člana 92. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog zakona o dopuni Zakona o izboru narodnih poslanika, koji je podneo Narodnoj skupštini 16. avgusta 2016. godine.
Reč ima narodni poslanik Zoran Živković.

Ne, nije greška, ali nema veze sa onim zdravljem. Ovo ima veze sa trošenjem narodnih para, što naravno uvek ima veze i sa zdravljem, ali posredno, ne neposredno kao ono malopre.

Šta je moj predlog? Moj predlog je da se iz ovog zakona i iz zakona koji ću da obrazlažem malo kasnije, koji se zove zakon o izmeni Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, da se ovim zakonima zabrani mogućnost reklamiranja političkih partija, odnosno da u članu 49a piše – zabranjeno iznajmljivanje termina u svim elektronskim medijima koji se emituju na teritoriji Republike Srbije podnosiocima izbornih lista za prenošenje predizbornih skupova, političkih poruka i reklama.

Ovi poslednji izbori koje smo videli u Beogradu i ovi prethodni za predsednika, beše, valjda, i oni prethodni gde smo i mi izabrani za parlament Srbije, pored svih drugih anomalija su pokazali i još jednu, a to je da se velike sume narodnog novca, budžetskih para troše na estetski, politički, moralno i na bilo koji drugi način neprihvatljive sadržaje koji se nazivaju – političko propagadni program.

Svakakve gluposti smo videli i mislim da se oko toga slažemo. Neću da pominjem nijednu stranku posebnu, nijednu listu posebno. Nemam razumevanja ni za koga ko je ušao u tako nešto.

Na ovim izborima, beogradskim, po nezvaničnim podacima je taj iznos preko 5,5 miliona evra. Znači, 5,5 miliona evra je neko dao, narodnih para naravno, jer ko bi dao svoje, a i odakle mu i da ima odakle mu, što bi rekli, nego su potrošili budžetske pare, pare građana Srbije koje su mogle da budu iskorišćene na pet, deset, 50 boljih načina. Recimo, veliki problem je smeštaj predškolske dece po beogradskim obdaništima, nema ih dovoljno. Tih 5,5 miliona bi bili dovoljni da se kroz adaptacije sadržaja koji su pogodni za to obezbedi mesto za svu decu čiji roditelji žele da ih stave u predškolske ustanove. Međutim, to se nije desilo. Da ne govorim koliko je bilo moguće finansirati lečenja i izlečenja iste te dece koja imaju nesreću da budu bolesna i ne samo dece, nego i nekih drugih, pa i nekih koji su bili predmet ona tri zakona koji su bili na početku mog današnjeg obraćanja.

Prema tome, ja vas pozivam da ovim zakonom zabranimo bacanje para na moralno, etički, politički i bilo kako neprihvatljive reklame i da taj novac bude usmeren za zaštitu i lečenje dece.

Stavljam predlog na glasanje.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – tri, protiv – niko, uzdržanih – nema.
Konstatujem da predlog nije prihvaćen.
Narodni poslanik Zoran Živković, na osnovu člana 92. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog zakona o izmeni Zakona o finansiranju političkih aktivnosti, koji je podneo Narodnoj skupštini 16. avgusta 2016. godine.
Izvolite.

Hvala.

To je taj drugi zakon koji je kompatibilan sa onim prethodnim u smislu da zabranjuje bacanje narodnih para na moralno, etički, estetski, na bilo koji četvrti, peti, šesti način neprihvatljive sadržaje koji se zovu političke reklame. On glasi da se briše u članu 23. stav 3. i da se time smanji, odnosno isključe mogućnosti da se novac koji država plaća strankama za njihovo delovanje koristi i za ovaj vid političke reklame.

Pitanje je, naravno, potpuno opravdano, a zašto to radimo, kako će onda građani Srbije da čuju šta te stranke nude? Potpuno je prirodno da birači imaju pravo da čuju programe, biografije kandidata, političke ciljeve, sve ono što političke stranke i inače treba da govore u kampanji bilo gde na svetu, pa i u Srbiji. Za Srbiju je potpuno opravdano pitanje kako to treba rešiti.

Znam da vas sve muči to pitanje – kako da nađemo način da ljudi saznaju šta nude političari, i to svi, sve političke stranke, a ne samo ove povlašćene trenutno vladajuće. Kako da dođemo do građana a da nema tih glupih reklama?

Moram da vam kažem da je pre izvesnog vremena, ne tako davno, pre jedno 150 godina, i potpuno razumem zašto to još nije došlo do vašeg razumevanja, pre otprilike 150 godina je počelo da se radi nešto što se zvalo politička diskusija, sučeljavanje stavova, debata o nečemu gde se, zamislite, predstavnici vlasti, s jedne strane, i predstavnici opozicije, s druge strane, pred građanima, nekada na trgovima, nekada u salama, a danas je to moguće i preko elektronskih medija, sučeljavaju po pitanjima koji su važni za izborni proces, bilo da je to u Smederevskoj Palanci, bilo da je to u Beogradu, bilo da je to na nivou države, bilo da su to kandidati za predsednike koji imaju već overenu elektronsko uverenje da su sposobni završili poslove u državnim organima i time se preskače taj veliki problem kako ljudi da saznaju šta ko nudi.

Prema tome, ako niste znali, ja vas pozivam da se raspitate u prvoj knjižari, idite noću, prođite pored knjižara, pa ćete videti, negde piše, i to političko istorija i tamo piše da je pre 150 godina stvorena mogućnost da ljudi saznaju šta misle političari a da to ne vide kroz lažne, ružne, lažljive reklame koje se finansiraju od narodnog novca koji može da se koristi za 100 mnogo boljih potreba i namena.

Stavljam predlog na glasanje.
Zaključujem glasanje i saopštavam: za – tri, protiv – niko, uzdržanih – nema.
Konstatujem da predlog nije prihvaćen.
Narodni poslanik Zoran Živković, na osnovu člana 92. Poslovnika Narodne skupštine, predložio je da se dnevni red sednice dopuni tačkom – Predlog zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja, koji je podneo Narodnoj skupštini 16. avgusta 2016. godine.
Izvolite.

Da, još pre dve godine je podnet taj Predlog zakona o planiranju i uređenju prostora i naselja.

Ustavni osnov za to je sadržan u članu 97. tačka 12) Ustava Srbije, a potreba je očigledna. Potreba da na zakonit način uredimo oblast planiranja, uređenja prostora i naselja je svuda oko nas. Hoćete li to da gledate po unutrašnjosti Srbije, recimo, po svim onim radovima koji su rađeni bez građevinskih dozvola u poslednjih 7-8 dana u Smederevskoj Palanci, ili hoćete to da vidite po divljoj, podivljaloj gradnji koja se dešavala i nažalost se dešava i dan danas u slivovima reke Save, pre svega, gde su mnogi značajni ljudi, pod navodnicima, ove države bespravno napravili sebi svrtišta ili ćete to da gledate u Nebojšinoj ulici broj 8a, gde se pored zabrane gradnje, naloga za rušenje itd. nastavlja gradnja zato što investitori kažu – ma, šta nas briga, mi smo blizu sa ovima iz ove napredne stranke, ili najočigledniji, najbolji primer za to, istovremeno najgori primer za to, a to je ovaj „Beograd na vodi“, nadam se da neće biti pod vodom kada se digne Sava, a to je najveće bespravno gradilište u istoriji čovečanstva, nažalost, i to se dešava na našim prostorima. Najveća bespravna gradnja pre toga su bile piramide u Egiptu i ako je onaj genije koji je smislio ili kompletni idiot, ne znam kako se to zove unutar te stranke ili koalicije, smislio da na taj način privuče tržište, turiste, pardon, u Srbiju, kao što sada dolaze u Egipat da vide piramide, onda možda mogu da razmislim o tome da to ima nekog smisla.

Bojim se da to ne liči mnogo na Keopsovu piramidu i neke druge, bez obzira što onaj ko to predlaže i ko to gradi i ko to kriminalno pere novac kroz Savu, kroz taj projekat, vidi sebe kao faraona. Ipak mislim da realnost, a posebno oni lekarski pregledi mogu da dovedu do toga da se vratimo u realnost i da kažemo – ljudi, hajde da se bavimo time da se u Srbiji gradi tako što uradite neke neobične stvari. Prvo, uzmete generalni plan, pa onda uzmete plan detaljne regulacije, pa tražite dozvolu za gradnju, a onda dobijete posle svih papira i dozvolu za početak gradnje i onda gradite po zakonu. Isto znam da je to velika nepoznanica u Srbiji.