Hvala. Vreme.

… što sve predstavlja ne zabeleženu vrstu medijskog monopola“, završiću gospodine predsedavajući.

Boško Obradović, koji je ovakve stvari govorio u tom periodu, nekako pokušava da se seti, a danas mu je Dragan Đilas lični uzor i idol. Evo vam slika i prilika onog Veselinovića o kome smo pričali danas i dokaz da su se okupili baš oni koji su pravo društvo. Hvala.

Hvala.
Pravo na repliku, dr Dragan Vesović. Izvolite.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Dakle, prvo gospodinu ministru Đorđeviću. Malopre ste, a o tome postoje sad taze stenografski zapisnici, napravili lapsus ministre.

Dakle, ne može ako je 50.000 penzija, pa je porasla na 53.954, to nikada ne može da bude 8%, nego ono 7,9% što ste rekli.

Danas smo se složili, a tačno je da je 13% u odnosu na 47, ali vi ste rekli, ja sam citirao, da je od 50.000 do 53.954 osam posto. Matematika je egzaktna. To nije 8%. Toliko o tome.

Što se kolege tiče koji se obratio meni da ja tumačim reči gospodina Obradovića, ja mogu da tumačim samo svoje reči i mogu da tumačim ono što objave novine i što piše kao citat, a što je u sklopu mog političkog nastupanja u nekom momentu korisno.

Dakle, meni lično je vrlo često na umu jedna misao koju je počivši Ava Kasijans Studenički pričao, a ona kaže: „Nije mi se dalo da stradam sa svoga jezika“. Ko je shvatio, taj je i razumeo. Hvala. Ja vodim računa o onome šta govorim.

Hvala, dr Vesoviću.
Pravo na repliku, dr Vladimir Orlić, posle njega Balša Božović. Izvolite.

Pa, upravo zbog toga što treba da se vodi računa šta se govori, zato sam ja i reagovao, poštovana gospodo.

Da nije gospodin Vesović ovde sebi dao za pravo taj komfor da pomene reči predsednika Republike i kaže neistine koje mogu da se nazovu i drastičnije ne bi bilo potrebe da ja njega podsećam na sve ono što bi on voleo da se zaboravi.

Ne bi bilo potrebe da ja njega podsećam na reči Boška Obradovića, njegovog predsednika i to, naravno, ima veze sa njegovim političkim angažovanjem. Zato ja i pričam o ovome, zaboga. Ne znam da li su objavljene u novinama, ali jesu na Fondu strateške kulture. Potpisao ih Boško Obradović, član starešinstva Dveri datuma 6. oktobra 2013. godine.

Verujem ja da postoji mnogo razloga da gospodin Vesović zaključi da mu se ne isplati, da mu nije, kako je kazao, korisno ili uputno da se ovim bavi, ali će morati time da se bavi, jer je sam iskazao ambiciju da se bavi rečima izgovorenim 2013/2014. godine, koje su ili neistina ili se mogu nazvati još drastičnije.

Ja ne znam. Na primer, evo smatram da je sve ovo što je Boško Obradović tada rekao Draganu Đilasu istina, ali ono što govori danas onda izgleda nije i onda se to što danas Boško Obradović govori o Draganu Đilasu može nazvati drastičnije nego neistina.

Na šta konkretno mislim? Mislim na reči: „Dragan Đilas je brzo i lako prešao put od studentskog lidera do tajkunskog medijskog magnata“.

Evo, Dragan Đilas je ovih dana najavio ima da tuži svakoga ko ga nazove tajkunom. Boško Obradović, njegova uzdanica, njegova desna ruka danas, nazvao ga je tajkunskim medijskim magnatom. Ako sada Dragan Đilas ne bude tužio Boška Obradovića, onda se on bavi neistinama, kako kaže gospodin Vesović, koje se mogu nazvati još drastičnijim imenom.

Takođe, u ovom istom tekstu rečeno je ono o čemu smo pričali danas. Boško Obradović tu reče – Dragan Đilas je ušao u posao sa medijima u vreme režima Slobodana Miloševića i onda dalje pokušava da raščlani kako je to bilo moguće u to vreme.

Ja, recimo, verujem da je ovo bila istina, ali šta je danas, gospodine Vesoviću, ono što priča Boško Obradović, ono što pričaju ostali iz te vaše koalicije – neistina ili nešto još gore od toga?

Hvala.
Pravo na repliku, dr Dragan Vesović. Izvolite.

Hvala veliko, gospodine predsedavajući.

Dan ponedeljak, datum 10.03.2014. godine, časova 14 i četiri minuta, izvor „Beta“ – Bolje sa naše grbače da se skida, nego da se diraju stečena prava penzionera, ali u penzije ne dam da se dira. Kada bismo u ta prava dirali, ne bi napravili problem samo penzionerima, nego i državi, rekao je Aleksandar Vučić na skupu u zemunskoj Hali „Pinki“.

U penzije je dirano. Ja smatram da je ovo što je rečeno, a nakon toga tako urađeno neistina i to je sve što imam o ovome da kažem. Izvor sam vam naveo, vreme sam vam naveo, dan sam vam naveo i mesto sam vam naveo. Kaže se, jasno sam bio orijentisan u vremenu, u prostoru i prema ličnostima, što znači da sam svestan. Hvala.

Hvala, dr Vesoviću.
Reč ima dr Vladimir Orlić. Izvolite.

Pa, naravno da je svestan gospodin Vesović. Ne može čovek nesvesno da ne pročita sve reči. Može samo da vrlo svesno izbegne da ih pročita.

Pročitao ih je Boško Obradović, da se ne brinete. On je to možda uradio nesvesno. Baš me briga, neću da ulazim u to kako je on to uradio, ali pročitao ih je ovde. Kompletna formulacija glasi - penzije će biti poslednje što ćemo da radimo.

Pre toga, ja sam vam već danas naveo, na više različitih nivoa preduzete su sve one mere koje su bile neophodne da se država spase. I, kada pričate o penzijama, morate da se, hteli to ili ne, vratite u to vreme i da se setite šta su predlagali oni sa kojima se danas stručno slažete, jel tako? Da li su tražili da bude još drastičnije smanjenje penzija? Jesu. Da li su tražili da bude još drastičnije smanjenje plata? Jesu. Da li su tražili da sve to bude praćeno značajnim poskupljenjima, na primer, struje? Jesu. Da li ste se sa tim slagali onda ili se slažete danas ili su danas kod vas problem vaše neistine koje se mogu nazvati još drastičnije, to je moje pitanje?

Ne morate vi da prihvatite da je narod razumemo šta je rekao Aleksandar Vučić i da je baš zato dobio poverenje, što nije hteo narod da laže, što nije hteo da mu prodaje priče poput, na primer, Boška Obradovića oktobra 2013. godine. Sad sam vam to pročitao.

Dakle, on se ovde čovek očigledno zabavljao. Radio je ono što misli da je zanimljivo nekome da negde pročita, da stekne negde neku simpatiju. Da li je Boško Obradović ozbiljno mislio da su žuti lopovi, kako ih je nazivao i u ovom tekstu, upropastili zemlju? Pa, nije. Da li Boška Obradovića zaista briga za narod ove zemlje? Pa, nije. Da li je njemu zaista stalo do toga kako ljudi žive i šta bi moglo da im se dogodi? Pa, nije. Boško Obradoviću da je bilo šta od toga bitno odredilo bi drugo mesto danas od mesta prve stolice do Dragana Đilasa, tog žutog tajkuna, o kome je ovako lepo pričao, on bi se danas nalazio na nekom drugom mestu, a ne uz skute onoga za koga je tvrdio – samo da se on ne vrati. To vam je, gospodine Vesoviću, odnos prema istini, odnosno neistini koja može da se nazove još drastičnije od toga.