Hvala lepo.
Poštovani potpredsedniče, uvaženi predstavnici izvršne i zakonodavne vlasti, dame i gospodo imamo set zakona od kojih neki predstavljaju, kako da kažem, regularno prilagođavanje zakona našem evropskom putu, posebno Poglavljima 23, 24, a to su stvari koje su dobre za našu zemlju, jer je posao koji nas tu očekuje prilično velik.
Takođe, imamo i nekoliko zakona koji su, uslovno rečeno, novi ili vrlo sistemski definišu neke oblasti koje su bitne u Republici Srbiji. Nas u Pokretu centra uvek interesuju zakoni koji se tiču klasičnih funkcija države. Ovde uglavnom imamo nešto što se tiče i pravosuđa i što se tiče bezbednosti i slobode građana Republike Srbije.
U svom izlaganju osvrnuću se na sedam zakona koji su, s naše tačke gledišta, ključni. Suštinskih zamerki nemamo, ali imamo neke stvari na koje želimo ukazati i načelno i u pojedinostima, i nekih stvari za koje želimo istaći da predstavljaju, kako bih rekao, jedan solidan napredak.
Prvi zakon koji na koji nemamo, neke kako bih rekao, suštinske primedbe, ali imamo jednu zabrinutost i imamo zabrinutost koju smo dobili od strane jedne institucije koja je starija od Republike Srbije.
Kada je reč o Zakonu koji se odnosi na zaštitu podataka o ličnosti, član 40. je ostavio, i ako smo to čuli, a osećam potrebu da to još jednom ponovim, jedan veliki prazan prostor da se privatnost može limitirati i nečim što nije zakon. podzakonskim aktima ili čak i odlukama lica koja su ovlašćena da te odluke donose. U svetu je prisutan trend straha za bezbednost. Mi nismo jedini. Mi imamo sreću što nismo imali bezbedonosne izazove kakve imaju zemlje u drugim delovima sveta.
Međutim, postoji taj veliki problem kada u velikom strahu za našu bezbednost, za sigurnost svakog pojedinačnog građanina, štrpnemo malo previše slobode, i onda umesto da naši aparati prisile, naši aparati koji državni, koji se brinu o slobodi i imovini lica privatnih i fizičkih u Srbiji, postanu potpuno aparati koji zadiru u naše živote, više nego što je neophodno zbog bezbednosti Republike Srbije i svakog njenog građanina.
Niko u svetu nije našao dobar balans za koji bi rekli da je najbolji, ali ja volim da pođem od činjenice da ako je kuća zamak svakog od nas, u kojoj Republika Srbija bez sudskog naloga koji se zasniva na jednom dobrom razlogu sa svom svojom silom ne može da uđe, pa makar ta kuća bila daščara, nemala prozore, vrata, ili šta god drugo, kuća je zamak. Privatnost je to isto samo na planu duše i zadiranje u privatnost, osim ako niste javna ličnost, a i u tu treba da postoje razumne granice je nešto što nije dobro.
Ovde, bojim se, da nije bilo toliko želje da mi budemo zemlja koja trkeljiše u privatnost ljudi, ali smo možda nehotično ostavili prostor, pogotovo u Srbiji koja jeste jedno malo globalno selo, na srpski način, da podaci cure i da onda svako, ali baš svako, može postati predmet nečega što ne bi želeo da se dogodi njemu samom. To je znači, jedna, kako da kažem, primedba načelne prirode kada bi ubacili reč zakon, bilo bi manje brige, ili taksativno nabrojali šta su to ti slučajevi kada može neko drugi da zadire u privatnost, a mi znamo šta je to pitanje bezbednosti.
Takođe, dobili smo pismo i od NJegove svetosti Patrijarha srpskog i Svetog Arhijerejskog sinoda. Mislim da su njihove, kako da kažem, zabrinutosti, možda i preterane, ali imajmo u vidu da je crkva institucija starija od Republike Srbije, moderne, obnovljene Republike Srbije, da mi tek 20 i nešto godina imamo pravu odvojenost crkve od države i da treba da se tome učimo, i da trebamo da razumemo koliko je to jedna kompleksna tematika na koju neke zemlje nemaju odgovore, ni dan danas posle 200 godina.
U ovoj Skupštini sede ljudi koji su bili svedoci kada je u našoj zemlji postojala ideologija koja je menjala veru i kada, ljudi koji veruju, bili su progonjeni, ili su im bile uskraćivane mogućnosti u životu. S toga bi bilo dobro da se na tu zabrinutost odgovori ne tako što ovaj zakon ne bismo usvojili ili povukli, ali tako što bi tu zabrinutost otklonili.
Jako je bitno kao što je bitno da država ne zadire u crkvu, bitno je i da se ne dešava obratno. Nije u zloj nameri, siguran sam, ali je dug proces učenja na tome.
Drugi zakon koji podržavamo, iako je možda moguće tu oblast i urediti, bez zakona, jeste Zakon o lobiranju. Međutim, GREKO preporuke, a na žalost dobijamo još uvek GREKO preporuke, nismo još taj put završili, a biće dobro da ga završimo. Ja se između ostalog lično trudim, da ga završim koliko mogu. Verujem i svi vi.
GREKO nam je preporučio da uvedemo Zakon o lobiranju, i dobro je iz jednog načelnog i principijelnog razloga, ako su nama puna usta da lobiramo u Briselu, Vašingtonu, Moskvi, Pekingu, i svugde gde možemo raditi nešto dobro za Republiku Srbiju, jako je dobro da imamo zakon koji kaže kako se lobira u Beogradu.
To nije nešto što je sporno. Zakon može smanjiti stepen korupcije. Zakon će dovesti do transparentnosti, ali i dalje ostaje pitanje da li smo mi spremni da ga doslovno poštujemo i tu će biti izazovi.
Kažem da moramo da mislimo sada, na vreme, kako ćemo sprovoditi taj zakon. Nema ništa loše u tome da grupa koje zakon se tiče objasni preko posrednika posledice eventualno tog zakona i šta bi neka druga rešenja mogla da donesu. Tanka je zamka između uvažavanja tih interesa i pravljenja zakona po meri neke interesne grupe, a nekad mi se čini da se to povremeno omakne u Srbiji.
Kada je reč o Zakonu o sprečavanju nasilja na sportskim objektima, u grupi Pokreta centra i Slobodnih poslanika mi smo protiv svakog ekstremizma. Ekstremizam preziremo, ekstremizam osuđujemo i to ćemo uvek raditi.
Ovaj zakon ima odredbe koje se tiču toga da ekstremizmu nema mesta na sportskim objektima ne zbog toga što nas UEFA ili neke druge sportske federacije, evropske i svetske, kažnjavaju, nego zbog toga što je to nešto o čemu ne bi trebalo da bude mesto u Republici Srbiji na bilo kom mestu.
Odredbe koje se odnose na mržnju, koje se odnose na to da se mogu koristiti pirotehnička sredstva, koja se odnose na pokušaje skrivanja identiteta ljudi koji su spremni da rade stvari koje nisu u interesu javnog reda i mira, i uopšte ugleda naše zemlje, bezbednosti i slobode građana, jesu dobre odredbe.
Drago mi je što je izbačena odredba u kojoj se u Zakonu o sprečavanju nereda sprečava preprodaja karata. Sprečavati preprodaju karata u oblasti kada nema bezbednosnog rizika je besmisleno, osim ako preprodaja nije motivisana utajom poreza. Kada se moraju znati ljudi koji jesu na sportskoj priredbi, onda preprodaja nije nešto što je u redu, ali u suštini sama preprodaja, po sebi, nije nešto što bismo trebali smatrati kažnjivom. Ako možete preprodavati bilo koju hartiju od vrednosti, trebalo bi da možete i to da radite. Doduše, neki drugi zakoni i dalje tu limitiraju.
Kada je reč o zakonu koji se odnosi na plate službenika u policiji, volim da istaknem da plate jesu problem. Plate su svugde problem, jer smo mi siromašna zemlja, ali onaj put koji čeka policiju je put da ljudi dobiju, kako bih rekao, realnu potvrdu da njihov rad ima smisla, da veće zalaganje ima mnogo više smisla, da preuzimanje odgovornosti ima smisla, da dan koji provedete sa policijskom dnevnicom upravo na događajima visokog rizika ima smisla.
Ne kažem da se ne radi na tome da ima smisla, ali samo kažem da je put koji nas tu čeka jako dugačak. Isto ću reći da policija nije najgori deo, daleko od toga, našeg sistema. Ja mislim da je jedan od boljih, ali da može biti mnogo bolja, jer zaštita imovine i građana jeste nešto što je ključna funkcija države. S toga, sve što je vezano za podizanje motivacije je nešto što mi pozdravljamo, pogotovo što je vezano za nešto što se odnosi da jednak posao nosi jednaku platu, da ne možete za sličan nivo posla i sličan nivo odgovornosti imati različite plate i to je u redu što se dešava. Šteta je što nismo mogli ranije to da otklonimo.
Konačno, opet primedba, ja sam se nadao da će tokom leta, kada smo imali paket zakona koji se odnosi, između ostalog, na raspetljavanje stečajeva i rad sa NPL-ovima, odnosno zajmovima koji nisu baš izvesni, da će se u potpunosti naplatiti, proći odredba koja se tiče izmene Zakona o parničnom postupku.
Imali smo potpunu ludost da kada prodate, kao poverilac vaše potraživanje, da se oko te prodaje, odnosno korišćenja tog potraživanja od strane kupaca mora saglasiti dužnik. Nema boljeg načina da prodaja potraživanja se obesmisli i da se time smanji likvidnost privrede.
Dobro je što je to urađeno. Šteta je što možda nije bilo letos u paketu, kada smo imali „klous nating“ i još neke stvari, jer bi onda moglo da se vidi da se rade koraci vezani na poboljšanju, odnosno smanjenju brojeva zajmova koji su teško, u potpunosti ili delimično naplativi.
Konačno, poslednja stvar koja se tiče overe potpisa, i to smo možda trebali uraditi u vreme kada je sve to regulisano, ali, kažem, ne možete, kada donosite zakon, predvideti sve stvari. Otuda i jesu bile neke zabrinutosti koje su se ticale nekih drugih stvari, posebno kod zakona o ličnosti, pošto u pitanju je institucija koja ima specifičnu težinu, a zabrinuta je. Nije dobro.
Dakle, u globalu ovo nisu loši i rđavi zakoni. Zakoni su napisani solidno. Uz neke amandmanske izmene koje bi pomogle, tako što bi svi sagledali na jedan državotvoran način šta su dobre ili loše strane, to bi mogli biti dobri, jako dobri zakoni.
Ono što će meni ostati kao jedan gorak ukus, a i svima vama, to je što sam ja zaključio da kada pripremamo te zakone uvek u jednom zakonu jako loše napišemo član 1. i jako loše napišemo naslov.
Deo opozicije smatra da je naslov baš u jednom zakonu užasavajuće loš. Vlast smatra da je uvek jedak član loš i to 1. Jako je bitno, naravno, dobro definisati osnovne pojmove zakona, ali mislim da to nije praksa koja je dobra, a ja ću kao papagaj, s vremena na vreme podsetiti. Ovde se može državotvorno raspravljati i ovde kroz kvalitet rasprave možemo da podignemo kvalitet zakonodavstva u Srbiji.
Hvala vam na pažnji.
