Hvala.
Poštovani ministri sa saradnicima, poštovane kolege, iako rizikujemo da postanemo dosadni, neophodno je da se svaki put ukaže na nastavak loše prakse stavljanja zakona na dnevni red po hitnom postupku, što je učinjeno i prilikom zakazivanja ove sednice.
Ovaj vid narušavanja principa parlamentarizma već je postao, nažalost, opšte mesto zbog kojeg dobijamo kritike, kako od EU, tako i od drugih međunarodnih aktera koji se bave pitanjima demokratije i vladavine prava. Kritike su počele da stižu i od onih koji su do sada bili veoma blagonakloni prema vlastima u Srbiji, kao što je, na primer, gospodin Kukan, poslanik u Evropskom parlamentu, koji je zajedno sa svojim kolegama tokom ove nedelje boravio u Beogradu.
On je, naime, izjavio da ovim tempom nije realno članstvo Srbije u EU 2025. godine, te da Srbija mora mnogo brže da se kreće, posebno ukazavši na nedostatke u oblastima pravosuđa i slobode medije. Čini se tako da kod velikog broja evropskih zvaničnika sazreva svest da je zalaganje za poštovanje temeljnih evropskih vrednosti, a ne žmurenje na njihovo kršenje zbog nekih, tobože, viših ciljeva, jedina ispravna politika prema zemljama kandidatima koja može da dovede do željene stabilizacije i napretka tih društava.
I, tu dolazimo do suštinskog pitanja koje se odnosi na neke zakone koji su na dnevnom redu ove sednice, a to je – koje su vrednosti kojima se rukovodi ova Vlada? Da li su to one vrednosti koje bi trebalo da stoje iza ostvarenja strateškog cilja, a to je članstvo u EU, što je istakla i premijerka na samom početku svog ekspozea prošle godine, ili one koji vide evropske integracije kao šargarepu, kao što to govori prvi potpredsednik Vlade i ministar spoljnih poslova?
Postavlja se legitimno pitanje – da li i u ostalim oblastima, kao i po mnogo čemu ključnom za budućnost Srbije, pitanju Kosova, ne postoji nikakav konkretan plan, kako je to juče izjavila predsednica Vlade? Zbog osećaja neizvesnosti i nedostatka perspektive koji proizlaze iz takvog pristupa, pri čemu su najbolja metafora situacije u Srbiji posle najnovije instalacije na Obilićevom vencu u Beogradu, tunel koji nikuda ne vodi i lavirint ispred njega iz kojeg samo možemo da se vratimo u taj tunel, doživljavamo egzodus pre svega onih koji bi najviše trebalo da doprinesu razvoju našeg društva. Takva siva zona nedorečenosti, nejasnosti, nepredvidljivosti i proizvoljnosti karakteriše i nekoliko predloga zakona koji su na dnevnom redu ove sednice i ja ću o njima govoriti.
To su, pre svega, Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Zakon o lobiranju i Zakon o besplatnoj pravnoj pomoći. Stiče se utisak da se usvajanjem ovih, kao i prethodnog velikog broja zakona tokom ovog saziva, samo želi da se da privid ispunjavanja međunarodnih obaveza, pre svega u vezi sa procesom evropskih integracija, a da se pritom suštinski ostavlja prostor za brojne zloupotrebe.
Kad je reč o Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti, ovim predlogom apsolutno se obesmišljava i sam naziv ovog zakona. Naime, izbrisano je pravno ograničenje kojim se policiji, obaveštajnim agencijama ili privatnim kompanijama omogućava da zadiru u privatnost građana samo kada je to propisano zakonom. Ostavljanjem nedefinisanog prostora za pristup tim podacima, direktno se krši Ustav Republike Srbije, član 42, posebno stav 2, koji glasi – prikupljanje, držanje, obrada i korišćenje podataka o ličnosti uređuje se zakonom. Državne službe imaju i bez ovog zakona prostora za nadziranje, ali se novim zakonom otvara prostor za širok krug drugih subjekata da koriste podatke građana i da manipulišu tim podacima. Građani su zbog toga veoma uznemireni, jer danas postoji infrastruktura koja nije samo u vlasništvu države, već i velikih kompanija, te postoji rizik od zloupotrebe podataka. Građani bi morali da znaju šta se sa tim podacima dešava, da smeju da ih preuzmu ili obrišu, a usvajanjem ovog zakona sve to bi moglo da bude onemogućeno. Stoga, postoji velika, rekao bih, opravdana bojazan da će zakon najviše koristiti privatnim kompanijama koje zarađuju na našim podacima.
Sada nekoliko reči o Zakonu o lobiranju. Svakako je neophodno da Srbija dobije zakon koji bi uređivao ovu oblast, jer je to jedna od brana postojanju zarobljene države. Na usvajanju su insistirale i međunarodne organizacije koje se, pre svega, bave borbom protiv korupcije. Ipak, plašim se da će dometi ovakvog zakona biti veoma ograničeni, jer se ostavlja mogućnost bavljenja ovom delatnošću bez registrovanja.
Ono što su pokazala iskustva nekih zemalja iz regiona, koje su usvojile ovaj model, kao što je to na primer Slovenija, jeste da je nakon donošenja zakona bio veoma mali broj registrovanih lobista, što ukazuje, sa velikim stepenom verovatnoće, da se uticaj na donošenje odluke organa vlasti, odvijaju na nekom drugom mestu.
Na taj način, čini se, da je ovakav fleksibilni tekst Zakona o lobiranju, koji ostavlja mogućnost lobiranja onima koji nisu registrovani, upravo izlobiran od onih koji su se do sada time bavili na takav način i nameravaju to da nastave, što je u suprotnosti sa principom transparentnosti, kao i potencijalni izvor korupcije.
Konačno, ukratko o Predlogu zakona o besplatnoj pravnoj pomoći. Osnovna zamerka je da ograničavanje pružanja besplatnih pravnih usluga od strane drugih kvalifikovanih subjekata, predstavlja nedozvoljenu povredu prava pristupa zastupniku po sopstvenom izboru i nedopustivo ograničenje prava advokata da odrede svoje naknade i da ponude svoje usluge pro bono.
Predlogom se zahteva od advokata koji želi pružiti pravnu pomoć, da se vodi u registru kod Ministarstva pravde. Dodavanjem dodatnih barijera, inače kvalifikovanim advokatima, rizikuje se ograničenje broja pružalaca pravne pomoći. Ovo, takođe, može da dovede do korišćenja političkog uticaja, te do proizvoljnih ili čak diskriminatornih odluka o tome ko pruža pravnu pomoć. Stoga, uvođenje prekršajnih sankcija može odvratiti advokate, koji nisu upisani u registar Ministarstva pravde, da pruže pravnu pomoć licu kome je ta pomoć neophodna.