Dame i gospodo narodni poslanici, mi ovde razmatramo izmene i dopune zakona koje nam je ministar predstavio kao jednu od, uslovno rečeno, revolucija, kada je u pitanju bezbednost koja se odnosi na sportske objekte.

Mi ovde, gospodine Stefanoviću, imamo materijal koji kaže da je ovaj zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja donet 2003. godine, pa su usledile izmene 2007, pa 2009, pa 2011. godine i da ne nabrajam dalje. Uglavnom, uvek su te izmene bile obrazložene da je to način da se spreči vandalizam u sportskim objektima.

S druge strane, bez obzira koliko su gromoglasno najavljivane te izmene, kao i ova, nasilje je prisutno i dalje na sportskim terenima, u sportskim objektima. Zašto? Zato što se u suštini pokazalo kroz sve ove izmene i kroz donošenje ovog zakona da se mi u suštini bavimo posledicama. Mi se ne bavimo sprečavanjem uzroka, nego posledicama.

Nedolično ponašanje i vandalizam su samo rezultat nečeg što se dešava u ovom društvu. Mi možemo da okrećemo glavu kao noj, u pesak da je stavljamo, ali ne možemo da izbegnemo nešto što se dešava kod nas u Srbiji, a to je da je taj vandalizam, da je to nasilje poprimilo tolike i takve razmere da jednostavno i sam predsednik države, Aleksandar Vučić, je rekao da ne može da se bori protiv te pojave na sportskim stadionima. Na pitanje novinara, setite se samo, pre izvesnog vremena, da li može da se bori protiv svega onoga što se dešava na sportskim stadionima, on je rekao da je nemoćan. Čak je tad u svom intervjuu, gospodine Stefanović, predsednik vaše partije i Srbije, rekao da su uzroci mnogo dublji nego ponašanje, kako se kaže, tih mladih ljudi.

Ne možete uzrok ukloniti tako što ćete propisati da se vrata na stadionu otvaraju dva sata pre početka sportske priredbe. Ne možete tako što najavljujete revolucionarni potez, a to je da privatne agencije obezbeđuju redarske službe. Može jednim delom, ali, to će trajati u jednom periodu koji je ograničen i ponovo ćemo imati situaciju da na tim istim sportskim stadionima odnosno objektima gledamo u direktnim ili nekim drugim prenosima kako se pred našim očima odvija i manifestuje sve ono što je odraz organizovanog kriminala.

Kada bi, ministre, zajedno sa svojim saradnicima zašli po Srbiji i pitali obične ljude, oni bi vam rekli da su to organizovane bande i da su to opasne grupe koje su povezane sa određenim nivoima vlasti. I onda bi mogli da reagujete.

Osnovni razlog svega ovoga je korist vođa tzv. grupa, njihova lična, ekonomska ili kakva god hoćete korist. Ta korist se nalazi u ilegalnoj trgovini svega onoga što je visokoprofitabilno, a to su cigarete, alkohol, droga i niz drugih artikala koje donose ogromnu zaradu tim pojedincima. I ti pojedinci i te grupe, u krajnjem slučaju, nisu opasne dok se ne povežu sa određenim nivoima vlasti.

I mi ovde, srpski radikali, vam ukazujemo da postoji indicija i da postoje dokazi da je jedan od članova Vlade povezan sa tim grupama, da je na čelu takvih grupa. I umesto da se sasluša, da dobijemo odgovor od vas, vi iznosite svoj lični stav. Vi ste, gospodine Stefanoviću, najoperativniji deo Vlade, zajedno sa gospodinom Vulinom. Najoperativniji ministar je ministar policije. Ministar policije, kao i svi ministri u Vladi, ne može iznositi svoje impresije kao čvrsti dokaz da to jeste ili nije bilo tako. Morate potkrepiti to sa činjenicama. Ministarstvo unutrašnjih poslova mora da se oglasi i da kaže – mi stojimo čvrsto iza toga da nema nijedan dokaz.

Pojavljuje se snimak na kome kriminalne grupe u Novom Pazaru, među kojima je vođa prvi saradnik Rasima LJajića, Zajović, njegov sin nanosi teške povrede mladiću iz Novog Pazara, koji završava u bolnici. Kako je reagovalo Ministarstvo unutrašnjih poslova? Taj momak koji je to uradio nije odležao ni dana zatvora, nije odgovarao.

Drugo, pre izvesnog vremena list „NIN“ je tužen od strane potpredsednika Vlade Srbije zato što je „NIN“ izneo činjenicu da je brat Rasima LJajića jedan od najvećih narko-dilera, odnosno trgovaca u Novom Pazaru. Tuži Rasim LJajić, izgubi taj spor od „NIN-a“. Vi iznesete svoju ličnu impresiju, kažete – ja lično nisam ubeđen u to. Ne može ministar policije tako da reaguje. Ne može na tome da se bazira tvrdnja, potvrdno ili negacija, kako god hoćete. Mora MUP zvanični stav. Ne može predsednik Vlade Ana Brnabić da kaže – ja mislim da to nije tako. A, onda imamo ovde salvu optužbi da mi to radimo zato što su izbori za nacionalno veće. Pa, baš nas boli briga, uslovno rečeno, za bilo koje izbore. To je stvar pripadnika nacionalnih zajednica manjina koga će izabrati.

Mi želimo da sprečimo posledice svega ovoga, da posledice ne budu još veće. Saznaće se kad-tad. Kako ćete, onda, ministre Stefanoviću? Za par godina sigurno nećete biti na toj funkciji. Kako ćete onda u javnosti da nastupate, da kažete kao ministar policije – nisam znao, ili kao ranije, predsednik, koji je bio rekao – nisam obavešten.

Mora BIA, mora MUP da se oglasi po ovom pitanju. Ne možete zatvarati oči zato što je to koalicioni partner SNS. E, taj kriminal koji je povezan sa vlašću, sa Vladom, on je najopasniji. I mi imamo nemile scene na fudbalskim utakmicama, čak i kada su međunarodnog karaktera, da igrači trče prema vođama, kolovođama tih narko-bandi, da se prvo njima zahvaljuju što su uopšte uspeli u životu ili što su dali gol ili ostvarili pobedu. I tu se zatvaraju oči. Zašto? Zato što u upravi tih istih klubova sede ljudi koji su bliski kriminalu i kriminalnim krugovima. I vi i dalje ćutite i vi zatvarate oči, zato što je struktura vlasništva nad fudbalskim klubovima veoma smešna, da ne kažem čudna.

Vi ste društvenu imovinu, društveni kapital, državni kapital, dali pojedincima da upravljaju sa njim. I šta se stvaralo? Stvaralo se idelopoklonstvo prema onima koji su sa one strane zakona, koji su se bavili kriminalom, koji su se bavili švercom, trgovinom droge, čak i ubistvima. Vi imate i dan danas idelopoklonstvo prema Željku Ražnatoviću Arkanu, koji je prvi shvatio da se najbolje peru pare tako što ćete kupiti jedan fudbalski klub, a onda vas država neće uopšte kontrolisati koliki su ti transferi, koliko se plaćaju i u čije džepove idu. Umesto njega pojavilo se na desetine takvih koji upravljaju klubovima, koji prodaju igrače, koji stavljaju pare u svoj džep i tek kada afera se otkrije u Belgiji saznamo da su menadžera, da su sportski radnici iz Srbije i te kako umešani u te stvari, a vezane su za transfere.

Ovde te iste klubove, za koje se tvrdi da nemaju novca, da ne mogu da funkcionišu, gde država pomaže, i to selektivno pomaže što je najgore, terate da iznajmljuje privatno obezbeđenje, koji će biti redari. To je možda dobro za neke klubove koji su finansijski situirani, a šta ćete sa radnikom iz Surdulice? Šta će Tončev, koji je jedva preživljava u toj istoj prvoj ligi, govorim o fudbalu, jer on je najatraktivniji, šta će on? Kako će on da preživi? Kako će taj mlad čovek da se bavi fudbalom u toj Surdulici, ako još dodatne troškove ima?

Vi ovde ne navodite da je obaveza video nadzora, gospodine Stefanoviću. Fudbal je nastao u Engleskoj i Engleska je jedna od država koja se prava suočila sa vandalizmom, sa huliganstvom, sa ovim problemom i jako su jednostavno rešili. Uveli su rigorozne kazne, ne tako što se neće alkohol u krugu od kilometar od sportskog objekta služiti, nego se tačno zna da svaki prekršaj na sportskom stadionu ili objektu podrazumeva dugogodišnju robiju, isključenje iz tokova društvenih i druge mere koje su jako rigorozne. Kako to rade? Video nadzorom. Vi ovde kao opravdanje navodite – od 2.500 do 3.000 policajaca treba obezbediti. Ne, obezbedite u Beogradu oko stadiona i unutrašnjosti video nadzore, pa na osnovu tih snimaka, kad se konstatuje ko je počinilac određenog dela, pa da vidite da li će to da rade drugi put. Vi jednostavno dajete do znanja da će ta fizička kontrola moći da spreči huliganstvo.

Ono što je nama radikalima i te kako stalo to je da u ovome Predlogu zakona oko sprečavanja posledica od poplava, požara i ostalih elementarnih nepogoda… Mi srpski radikali smo skupili u Vojvodini 31.175 potpisa da se formira centar, rusko-srpski centar za sprečavanje katastrofa, posledica od katastrofa, a da se u Nišu da status diplomatski onima koji rade u tom centru.

Naišli smo na zid ćutanja, 31.000 građana koja živi na teritoriji Vojvodine jednostavno je ignorisana, a ne daj Bože neke veće katastrofe, da li poplave ili požara, kasno je ili zaludno je onda uspostavljati pitanje ko je odgovoran. Kada nastane katastrofa, onda svi ispaštamo zbog toga.

Drugo, u ovome predlogu vi imate dualizam kada je u pitanju sprovođenje određenih naloga. Vi imate da je u slučaju vanredne okolnosti MUP taj koji će operativno da obavlja, odnosno Sektor MUP-a, a u slučaju angažovanja vojske kažete da će vojne starešine da sprovode to. Znate, taj dualizam komande smo videli, loše iskustvo iz 2014. godine. Jedna komanda mora da postoji. Ne može se više razgovarati tako što ćete reći – Dikoviću, ti ćeš u Šabac. Ovde je mnogo ozbiljnija stvar kada je u pitanju sprečavanje eventualnih posledica. Hvala vam.

Reč ima ministar, gospodin Stefanović. Izvolite.

Da počnem od ovog poslednjeg pitanja.
Dakle, Srbija ima Štab za vanredne situacije koji definiše kako se postupa u vanrednim situacijama i donosi odluke. Mi i zakonima koji su pred nama danas definišemo sve ono što može da bude i kao negativna posledica delovanja, recimo, lokalnih štabova, mogućnost preuzimanja od strane Republičkog štaba, nadležnosti, šta je ono što treba da uradimo da bi osigurali bezbednost građana i to funkcioniše.
Angažovanje vojske se definiše posebno. Dakle, zato što angažovanje vojske ima poseban zakon o tome. Ustav je definisao ko može da komanduje vojskom i ne bi bilo dobro praviti presedane, pa da na mala vrata uvodimo da se mogućnost komandovanja vojske poverava bilo kome drugom osim strukturama koje Ustav predviđa, što ne bi bilo ni ustavno, naravno, te zbog toga vojska u smislu strukture komandovanja vojskom definisana tim aktima.
Što se tiče delovanja na terenu, vojska, kada se dobije saglasnost onih koji su po Ustavu i zakonu nadležni da izdaju saglasnost za delovanje vojske, može biti pretpočinjena u smislu aktivnosti na terenu drugim npr. Ministarstvu zdravlja koje odlučuje da li će se, recimo, raditi određena zaštita, da li će se raditi jedna procedura, druga ili treća. Naravno da vojska neće raditi mimo propisa koje definiše Ministarstvo zdravlja ili Ministarstvo poljoprivrede ili drugo ministarstvo koje se bavi određenim delom zaštite.
Što se tiče Štaba za vanredne situacije, Štab za vanredne situacije definiše zadatke, naravno, odgovara Vladi Srbije, koji treba da se ispune i na takav način funkcioniše u smislu zaštite na terenu. Međutim, tu je, naravno, dobro što ovim zakonima predviđamo i preciznije definisanje nadležnosti lokalnih štabova, šta je to što Vlada može da preduzme, odnosno Štab za vanredne situacije republički, kada nemamo dovoljno dobro reagovanje, neadekvatno reagovanje u smislu organizovanja zaštite stanovništva u vanrednim situacijama. Takođe, kroz Zakon o dobrovoljnom vatrogarstvu mi definišemo sada i postojanje novih jedinica dobrovoljnih vatrogasnih društava koje mogu da budu značajna potpora redovnim jedinicama vatrogasne zaštite i da na takav način doprinesu da u svojim sredinama budu među prvima koji će biti na licu mesta da pomognu redovnim jedinicama sektora za vanredne situacije po Srbiji.
Što se tiče ostalih međunarodnih subjekata, moram da kažem da mi je nedavno bio i zamenik ministra Ruske Federacije za vanredne situacije koji je zadužen za rad Srpsko-ruskog humanitarnog centra i on je zadovoljan našom saradnjom. Dakle, ruska strana je zadovoljna saradnjom, imamo dobru saradnju sa Rusko-srpskim humanitarnim centrom. To je Centar koji se sastoji od dva direktora, jednog iz reda Ruske Federacije, jednog našeg, koji zajednički donose odluke o tome kako se Centar upotrebljava i taj Centar je dao dobre rezultate, dobro funkcioniše i učestvuje značajno u zaštiti našeg stanovništva, pomoć u vanrednim situacijama.
Isto tako, Srbija je pristupila evropskom mehanizmu civilne zaštite i taj mehanizam je bio veoma koristan i tokom poplava 2014. godine, jer mi hoćemo da pokažemo da u zaštiti svog stanovništva ne biramo od koga ćemo da primamo pomoć, već tražimo pomoć tamo gde mislimo da je najefikasnije da je dobijemo.
Ono što je nama veoma važno jeste da se oslanjamo najviše na sopstvene snage i zato smo i formirali centar koji će služiti za obuku vatrogasaca, gde faktički, prvo, sada se kroz konkurs biraju vatrogasci, potpuno drugačiji sistem nego ranije, ima posebna obuka za vatrogasno-spasilačke jedinice i centar koji ćemo u narednim godinama u potpunosti razviti. On je počeo da funkcioniše, ali trebaće nam još sredstava da ga modernizujemo. Biće jedan od svakako najboljih u ovom delu Evrope, gde ćemo, koristeći sopstveno znanje, biti u mogućnosti da obučavamo i druge, ne samo pripadnike vatrogasno-spasilačke jedinice naše zemlje, ali prvenstveno naravno njih.
Što se tiče nasilja, što se tiče stadiona, što se tiče huligana i kriminalaca u redovima navijača, uvek sam bio protiv toga da se, naravno, normalni ljudi koji idu na stadion da navijaju izjednačavaju sa kriminalcima, i o tome smo govorili ovde u parlamentu. Mislim da to svi dobro razumeju šta to treba da bude.
Slažem se da je jedna od najvažnijih mera, nismo mi ovim zakonom rekli da smo ovim izmenama i dopunama učinili stvar koja će u potpunosti rešiti sve probleme. Ovaj zakon se bavi određenim segmentima i propustima u nekim prethodnim vremenima koja smo imali u delovanju redarske službe, zato što svako ko je organizator… ne može biti policija odgovorna za sve druge ljude u ovoj zemlji. Dete počne da vam se drogira, policija je kriva. Ne, vi ste krivi. Niste obratili pažnju na svoje dete.
Ne može neko biti odgovoran ako organizuje sportsku manifestaciju na kojoj zarađuje novac, a da neko drugi obezbedi sve za njega. Izvinite, može ali to platite onda. Uzmete lepo i angažujete 1.000 redara, 2.000, 10.000 redara. Organizujte koliko god redara je potrebno i sa tim brojem redara obezbedićete da nema kontakta između grupa koje mogu biti rizične.
Imate procene rizika u kojima učestvuje MUP. Dakle, to je deo posla, a deo posla je da procenjujete rizike. Sednete, lepo dogovorite, kažete – ovde postoji rizik, evo, navijači ovog kluba mogu ući u kontakt sa navijačima ovog kluba, tu ćemo da stavimo žičanu ogradu, stavićemo 500 redara, onemogućićemo njihov međusobni kontakt. Sprovešćemo kontrolu.
Pa, kako unesu navijači baklju na stadion? Pa, ne unesu je u onom danu kad uđu na samu sportsku manifestaciju, jer su tada podvrgnuti rigoroznim pretresima. Te baklje unesu ljudi koji su bliski klubovima, ljudi koji su bliski redarskim službama. Kada tu dobijemo profesionalizaciju, neće biti baklji, neće biti petardi, neće biti topovskih udara, neće biti bilo kakvih predmeta koji ne smeju da se nađu na sportskim manifestacijama.
Kada dođe, naravno, do narušavanja javnog reda i mira u nekom većem obimu, policija je tu da reaguje i policija reaguje. Mi smo hapsili po utakmici često, ja dobijam te izveštaje, 50, 100, 150, 200 lica. E, to je ovo što kaže gospodin Jojić, to je ključno pitanje zašto imamo propuste u tome da se ti ljudi koje mi uhapsimo oštro, oštro, oštro, oštro sankcionišu. Kada prvi budu osuđeni na pet, sedam, 10, 12 godina zatvora, drugi će se razmisliti da li će ikada da pribegnu nasilju, da li će da se potuku, da li će da gađaju policiju kamenicama, da li će da prevrću neki automobil.
Mi jesmo smanjili to nasilje u odnosu na neki prethodni period, gde je bilo i značajno više i stradalih i povređenih itd, ali ga nismo u potpunosti zaustavili. Činjenica je da treba upotrebiti, ja se slažem sa upotrebom kamera. Stimulisaćemo, tražićemo i mi ćemo, mi smo sad ušli u jedan veliki projekat investicija koje će instalirati veći broj kamera, do kraja naredne godine preko 1.000 kamera na teritoriji samog grada Beograda, koje će omogućiti prepoznavanje lica i tablica i koje će, faktički, na jedan vrlo ozbiljan način povećati bezbednost na ulici, jer će biti jako teško da se od nekuda pojavite, a da ne znamo odakle ste se pojavili.
Slažem se, ne samo upotreba tehničkih sredstava, dakle, već rigorozna i dosledna primena svih tih normi u sudovima, u sudskim procesima. Ja ne utičem, niti mogu da kažem sudijama šta će da rade, ali bih uvek tražio od njih da ako imaju i vide to kao jednu društvenu opasnost, kao što se to radi u drugim zemljama, vi ste lepo rekli u Engleskoj da, ali zato što su te sudije izricale drakonske kazne.
Mi imamo dobre zakone. Evo, ja tu uvek uzimam kao primer zakon koji je stupio u junu, 1. juna 2017. godine na snagu, zakon koji omogućava da se za ilegalno nošenje oružja i municije sankcioniše od dve do 12 godina zatvora. Vi, znači, nekom možete da odredite i 10 godina zatvora za ilegalno nošenje oružja. Prvi kad bude dobio, a još nisam čuo za presudu od 10 godina, kada prvi bude dobio 10 godina, šest, sedam, nije važno, za ilegalno nošenje oružja, kada se ne bude tražio način hajde da mu ublažimo kaznu, kada prvi bude dobio takvu vrstu kazne, ja sam siguran da će svi drugi razmišljati da li će ikada ilegalno nositi oružje.
Što se tiče zaštitne opreme, nabavljamo zaštitnu opremu, nabavljaćemo je ove i naredne godine. Moj cilj je da nema povređenih ni građana, ni policajaca. Naravno da smo u tome i napredovali, ali ja apelujem na ljude koji dolaze na utakmice, jer tako će biti više navijača, zato što će dolaziti ljudi koji zaista žele da dovedu svoju decu da gledaju te utakmice, da gledaju sportske manifestacije, da razmišljaju kada se uhvate kamena, kada se prvi bace tim kamenom šta izazivaju dalje. Jer, to je zaista užasna stvar, pogodite nekoga kamenom u glavu, u koleno, u lice, u telo, kakve posledice ljudi ostavljaju. To, prosto, nekako, kao da se ne razmišlja o tome.
Pa, nisu ti policajci ni glineni golubovi, niti su nam pali s Marsa. Znam da vi to razumete, ti policajci su naši, naše komšije, prijatelji, rođaci, braća, ljudi koji žive među nama, normalni ljudi, građani naše zemlje i dolaze tamo da urade svoj posao. Onda neko dođe i gađa ih kamenicama. Besmisleno. Uopšte ne vidim poentu. Čini mi se da neki ljudi dolaze, nije to veliki broj ljudi, ali da neki ljudi dolaze na stadione da bi se potukli sa policijom. Mi ih uhapsimo i onda dobiju ili prekršajne ili vrlo blage kazne.
Nerazumljivo je meni, ne mogu to da objasnim policajcima da pričam sutra da njima i da me pitaju – ministre, zašto je to tako, ne mogu, niti sam sudija, niti mogu to da odredim. Predložiću ono što jeste moja intencija, tu ću predložiti ministarki Kuburović određene izmene zakona koji nisu iz nadležnosti MUP, ali su iz domena nadležnosti Ministarstva pravde koji će pre svega sankcionisati krivična dela i prekršaje sa elementima nasilja.
Moja ideja je da se uvede propis koji će omogućiti stepenasto kažnjavanje, da tako kažemo, nešto kao propis koji bi mi nazvali propisom tri udarca, u smislu da se za svako sledeće ponovljeno krivično delo istovetno, sa elementima nasilja, značajno povećava kazna. Za prvo delo šest meseci, za drugo pet godina, za treće 20, da taj koji se bude tri puta odlučio da nekog udari bejzbol palicom da shvati da će za treći put otići na robiju i da se više sa nje neće vraćati, da će toliko da traje. Prosto da uvedemo jednu vrstu sankcija koja će garantovati kažnjavanje, pogotovo povratnika u krivičnim delima sa elementima nasilja. Izvinite, ne možete nekog da udarite pesnicom u glavu svaki drugi dan i da to sve bude uredu.
Možete, ali onda treba da idete u zatvor i to na ozbiljnu robiju i da prosto na neki način, konsultovaćemo se, naravno, sa Ministarstvom pravde šta je tu moguće, jer ne želim da pre nego što sa njima budem obavio konsultacije, izađemo sa konkretnim rešenjima, ali ideja nam je, i mi smo to počeli da pripremamo u našem ministarstvu, ideja nam je da u svim prekršajnim i krivičnim delima sa elementima nasilja, napravimo takvu vrstu kažnjavanja da će se ponavljanje krivičnog dela sankcionisati drakonski i da je to faktički vrlo važna stvar.
Mi smo, naravno, pripremili jednu inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika koji ćemo uputiti Ministarstvu pravde, koja treba da olakša rad policijskih službenika, ali koja će dramatično sankcionisati one koji pribegavaju nasilju. To nam je prvenstveno. Kada smo doneli zakon koji, da kažem, se bori sa nasiljem u porodici koje je veliki problem, zato što je to veoma složena materija, mi smo uspeli sada posle određenog vremena i vidite da smo zaustavili trend rasta broja krivičnih dela. To sam uvek isticao na Odboru kada smo pričali, kod gospođe Obradović, na Odboru za unutrašnje poslove i bezbednost, jedino krivično delo sa kojim smo imali zaista veliki problem da je bilo u poslednje dve ili tri godine, četiri, u kontinuiranom rastu je bilo nasilje u porodici.
Kada smo doneli zakon, naravno da su prvi meseci primene zakona pokazali realnost situacije na terenu i koliko smo mera morali da donesemo. To pokazuje da smo to pravovremeno doneli, u smislu da je to bio momenat kada je trebalo, naravno i ranije, ali da je to bio momenat kada smo morali to da uradimo i da smo sada uspeli da zaustavimo trend rasta i da imamo početak pada broja izvršenih krivičnih dela. Naravno, plus preventiva, plus rad sa ljudima itd.
Zašto to govorim? Zato što mislim da isti princip moramo primenitiza ovu vrstu nasilja na sportskim manifestacijama i nasilja uopšte. Kada to bude oštro, drakonski, kada budemo dali kao što smo dali, ovlašćenja policiji, jer ja sam uvek govorio, svi očekuju od policije rešenja, ali neda se nikakvo ovlašćenje policiji da radi. Dajte policiji ovlašćenja da može da radi, a onda tražite rezultate, smenjujte, kažnjavajte i kritikujte. Kada policajac ne može ništa, najlakše je reći – e, policija ne valja, a onda on kaže – ne smete da uradite ovo, ovde ne smete ovo, ovde tražite ovo.
Znate, mi kada tražimo nekada mere za prisluškivanje telefona narkodilera, pa on ih menjaju, na bukvalno nekoliko sati, menjaju one aparate. Nama nekada treba dva ili tri dana da dobijemo naredbu za prisluškivanje telefona. Pa, on je već promenio peti telefon. Na tom telefonu nema više ništa. Ali, to je stvar koju moramo da radimo sa kolegama iz tužilaštva i iz sudova brže. Mi im tu upravo skrećemo pažnju zato što to nije hir, to je sam operativna potreba. Zbog toga, neću da budem nekorektan, i ti ljudi to veoma dobro razumeju samo što, da biste obezbedili poštovanje sigurnosti, bezbednosti, ljudskih prava, zaštite podataka, svega toga, veoma je složen mehanizam. Da sve imate, ono što je vezano za bezbednost ispoštovano i da dobijete operativnu upotrebu koja je brza i efikasna.
Zato, verujem da će i, ja sam zaista zahvalan na ovim raspravama, jer ja verujem ono što vi govorite kao vrlo dobronamerno. Ja to zaista tako razumem, ja vam kažem najiskrenije, ja vas poznajem dovoljno dugo. Mi razgovaramo o važnoj temi za našu zemlju i takva vrsta dijaloga je korisna iz razloga što mislim da dovodi do rezultata da se prvo skreće pažnja javnosti na to šta sve moramo da uradimo, šta smo sve uradili i stvara se podrška javnosti za ove rigorozne, drakonske poteze koje mislim da moramo da uradimo, jer prosto meni je nepojmljivo, ja nisam siguran da li bih odveo svoje dete. Moja ćerka ima nepunih sedam godina, nisam siguran da li bih je odveo na neki derbi, rizikujući da li će ona tamo, ne mora ništa da joj se dogodi, samo da ne gleda neki incident ili nešto da me pita sutra – tata, šta je ovo? Ne znam šta da joj objasnim.
Zato mislim, iako smo mi uradili dosta na tome i tu su radile kolege, da kažem, imamo sada prekršajne sudije na stadionima, tužioce, svi ljudi koji su aktivno uključeni u taj proces nije dovoljno. Očigledno je da nije dovoljno, mora još. Zato ćemo mi predložiti, mi već radimo intenzivno na tome, hoćemo da to bude nešto što je realno, da to ne bude samo šuplja priča, spisak nekih lepih želja koje ja dostavim Neli i kažem – hajte sada to pretočite u zakon, a oni ljudi kažu – kako da to uradimo? Mi zato radimo usaglašeno kao što uvek radimo sa Ministarstvom pravde, da dođemo do rešenja koje će zadovoljiti ove norme koje mi hoćemo, a da su realno moguće. Hvala.

Pravo na repliku, narodni poslanik Milorad Mirčić.

Gledajte ministre, ovde se radi o sledećem. Ovo sve što ste vi govorili to su krajnje mere koje se preduzimaju. Ovde treba preventivno delovati. Preventivno se deluje tako što se razvija tzv. služba analitike. Intencija, kada su u pitanju nemiri, neredi, huliganstvo, da su sve veći i veći broj počinilaca maloletna lica. Kada je u pitanju dilovanje droge, rasturanje droge, sve veći je broj, na žalost, maloletnih lica, deca.

Ako se radi analitično, ako se prate određene grupe i pojedinci i svrstavaju se u tzv. kritične grupe, onda slikovito, da bi bilo mnogo jasnije, znači, dete koje je kao maloletno od 15 ili 16 godina bavilo se dilovanjem ili nekom drugom vrstom kriminala, ono se prati kada postaje punoletno, preduzimaju se određene mere na tim javnim skupovima, kao što su prostori stadiona i sportski tereni. Mora se voditi računa o takvim osobama. Mora se pratiti, to je suština.

Englezi su bili uspešni u tome zato što su znali da su kriminalci pribegli jednoj prevari, obmani. Uključili su maloletna lica, maloletnu decu koja su napadala policajce, koja su dilovala drogu, koja su bila agresivna, čak i oružani napadi su bili uključeni. Iz tog razloga moramo da radimo.

Drugo, ako uključite UBPOK da preispita funkcionisanje fudbalskih klubova, njihove prihode, tokove novca doći ćete do određenih pomaka, videćete kako se to radi. Znate, nije suština u tome da mi konstatujemo da je neko od menadžera ili nekih što su iz uprave kluba ostvarili nekih prihod u transferu fudbalera. Država ovde troši ogromna sredstva, a oni se privatno bogate. Ovo što ste vi govorili o plaćanju redarske službe, to je u redu, ali samo da ulože u mere bezbednosti, a to je da se uloži taj novac od transfera, da se uloži velikim delom u sprečavanju huliganstva.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar, gospodin Stefanović. Izvolite.

Evo, ja se pridružujem i pozivam ih isto da ulažu novac u bezbednost stadiona, da ih opreme, da ih obuče, da dovedu ljude i tehnička sredstva da to sve bude na takvom nivou da mi što manje strahujemo. Jer, moj cilj je, voleo bih kada bi mogao da pošaljem u nekoj situaciji jedno pet policajaca da dođu tamo, da se odšetaju tokom utakmice, da kažu da je sve u redu i da se vrate nazad, a da ne moram da šaljem 500.
Dakle, moj cilj je da smanjim prisustvo policije na svim sportskim manifestacijama, jer je to skup … Samo da vam kažem, vezano za maloletna lica kod nas, stepen maloletničkog kriminala je u padu. Kod nas nije taj slučaj, to kod nas nije slučaj. Kod nas su na žalost ovi kriminalci punoletni, ali je, pogotovo kod heroinske mafije, taj stepen ćutanja i zatvorenosti tih grupa toliko visok. Nije samo to kod nas, inače takva vrsta prizme postoji, jako je teško probijati te grupe i traje da se nađu dokazi. Dakle, nije nam cilj da uhvatimo samo one koji su na ulici, oni koji su, da kažem, ulični dileri. Cilj nam je da dođemo do mreže.
Oni koji se unutar klubova bave distribucijom, pričam unutar huligana, među navijačima, koji se bave distribucijom pre svega narkotika i učestvuju u izvršenju drugih krivičnih dela, veoma retko su sami ti koji su na vrhu piramide, veoma retko su u kontaktu sa bilo kim. Ne koriste mobilne telefone, nekada ih možete videti u javnom prevozu da se voze autobusom. Znači, bukvalno se trude da život sprovedu na takav način da vi kada bih površno posmatrali, rekli biste – pa, ovi ljudi su fini neki ljudi. U svakom slučaju, teško je da im kažete – evo, imam dokaz za njih da ih uhapsim. Naravno da imaju ljude koji rade za njih različite akcije. Policija to zna i analitika u tom smislu postoji.
Samo što, naravno, da bi se došlo do kvalitetnih dokaza da se oni povežu sa kriminalom, da li pokušavaju da se infiltriraju u škole fudbala da mogu da plasiraju svoje fudbalere koje će kasnije da prodaju kroz transfer igrača i da uzmu deo novca, da li će koristiti svoj uticaj na ovakav način, da se to dokaže i da to pred sudom može čvrsto da stoji i da dobije kvalitetan epilog. Ono što jeste prvi korak i ovo nasilje koje možemo lako da dokumentujemo na sportskim manifestacijama, počinjeno nasilje, odmah uhapšen, odmah osuđen, upućen na izdržavanje istog dana. Mi smo čak i pribegavali sa Ministarstvom pravde da idemo što više na, pričamo o ozbiljnijim, tamo gde nema krivičnog dela, već ima elemenata prekršaja, ali da prekršaj bude odmah dosuđen i da može da ode 60 dana ili 90 dana u zatvor i za sitniji prekršaj, i da odmah imamo sankciju za koju će ostali videti da nema popusta. Nema popuštanja. Tu sudovi mogu dosta da nam pomognu i ja verujem da će to tako i biti.

Kolega Mirčiću, gospodin ministar se složio sa vama.
Reč ima narodni poslanik, Srbislav Filipović.

Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, mi govorimo o važnim temama. Ovo je zaista jedan set izuzetno važnih zakona za sve naše građane, rekao bih, životnih zakona, onih koji se tiču svakodnevnog života ljudi. Malopre smo imali diskusiju jednu koja me je podstakla da prvo o tom zakonu govorim, o nečemu što je važno za naše ljude i za građane koji su često, rekao bih, veoma uplašeni kada se dogodi neko nasilje na sportskim borilištima. Pitaju se ljudi kako to da oni koji počine neko nasilje to ponove i kako ne uspevamo da se kao država 30 godina unazad konačno sa time izborimo na pravi način, da se to ne ponavlja.

Evo, čuli smo dobro od ministra Stefanovića sve ono što policija radi na sprečavanju nasilja i, naravno, kada se nasilje dogodi, koje su te mere koje policija preduzima kako bi nasilje zaustavila i izgrednike privela pravdi i znamo gde je ono što u sistemu koči i uveren sam da ćemo imati dovoljno snage i kao društvo i kao država sa tim da se izborimo, kao što su to uspele, naravno, moderne evropske zemlje.

Ja sam imao priliku, eto, nažalost, da prisustvujem nasilju na utakmicama više puta, jer kao navijač Partizana redovno odlazim na utakmice. Bio sam i sa svojom starijom ćerkom na derbiju kada je došlo do nereda. Mogu da kažem da je, za razliku od perioda možda do 2012. godine, policija zaista na jedan profesionalan način svoj posao obavljala. Pripadnici žandarmerije tu zaslužuju svaku pohvalu. Kada se nasilje dogodilo na zapadnoj tribini, mi koji smo bili sa malom decom smo zaista imali jedan, rekao bih, visoko korektan tretman od strane pripadnika MUP-a, koji su zaštitili sve nevine ljude na tribinama, koji nisu bili učesnici nasilja i zaista na pravi način delovali kako bi se nasilje zaustavilo.

Ali, šta je ono što je, po mom dubokom uverenju, kao građanina Srbije i narodnog poslanika, potrebno da preduzmemo kao društvo, znači ne samo kao država? To je da radimo pre svega na edukaciji. Sve kreće iz kuće, iz porodice. Ono što naučimo u kući, ono što vidimo od svojih roditelja, ono što vidimo od svojih bližnjih, od svoje braće, sestara, starijih od nas, pošto poprimimo od malih nogu od njih, to kasnije u životu primenjujemo, da li na sportskim borilištima, da li na svom radnom mestu ili nekom drugom. Tu moramo uticati na roditelje, na svest kod naših ljudi da decu učimo i usmeravamo zaista ka onome šta sport jeste i da im objašnjavamo šta sport nije. Da rivalstvo nije otići na derbi Partizan-Crvena zvezda, pretući nekoga i reći – evo, mi smo pobedili u toj tuči, nego je rivalstvo bodriti svoj klub, bez nasilja, bez baklji, bez bilo kakve fizičke sile uperene ka nekom drugom, bez mržnje, jer toga nam je previše bilo u društvu u nekim decenijama unazad. Da nije patriotizam u tome da li si policajca pogodio kamenom u glavu ili si ga udario, jer to je naš policajac, srpski policajac, to je policajac koji štiti našu decu od narko-dilera, od silovatelja, od raznih manijaka i ludaka koji mogu da ugroze eventualno bezbednost naše dece.

Mi smo tu da im pokažemo taj minimum zahvalnosti koji možemo da učinimo kao roditelji i kao građani, da svoju decu učimo da policajac nije negativac, već je on pozitivna ličnost u našem društvu prema kojem moramo da pokažemo maksimalno uvažavanje i poštovanje, a to ćemo upravo učiniti tako što će naša deca znati kako i na koji način treba da i priđu policajcu na ulici, kako sa njim razgovaraju i za šta sve mogu da se obrate pripadniku MUP-a. Naravno, tu nakon uticaja sredine u kojoj živimo dolazi i uticaj škole i društva i, kažem, neophodna je stalna edukacija naše dece, kako bismo u jednim godinama koje su ispred nas iz godine u godinu smanjivali taj broj nasilja među omladinom, pre svega na stadionima.

Takođe, želeo sam da govorim o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, gde me je nekoliko prijatelja mojih pitalo – aman, ljudi, ovolike kazne saobraćajne, pa samo da punite budžet, samo da se uzmu pare od naroda. Ja kažem – ako sedneš u svoj automobil, vežeš pojas, em si sigurniji, em će sistem air bag da se otvori, ne daj bože ako zatreba, ako se dogodi bilo kakva vrsta nesreće i, samim tim, ako poštuješ zakon, neće biti nikakvog novca koji će ti naplatiti kao kaznu pripadnik MUP-a. Znači, ako poštujemo zakon time ne činimo nikakvu uslugu policiji, činimo uslugu sami sebi, pre svega što čuvamo svoj život i svoju ličnu bezbednost i bezbednost svoje dece. Znači, kada sednem u automobil moram da vodim računa o tome da pre svega, poštujući saobraćajne propise i sve ono što je zakonom propisano, štitim sebe, svoj život, život svoje porodice, ali i druge učesnike u saobraćaju.

U tom smislu, takođe naši pripadnici saobraćajne policije zaslužuju jedno razumevanje i podršku od građana, i onih koji jesu vozači i koji nisu i od pešaka, da time što ćemo poštovati u još većoj meri saobraćajne propise će i manje novca biti upravo od kazni u državnom budžetu. Verujem da je to sigurno cilj i ministra Stefanovića i njegovih saradnika, da se što manje kazni naplati, jer upravo će to biti onaj najbolji rezultat koji policija i želi, manje stradalih, manje povređenih, manje nesreća na putevima.

Imao sam komšiju, nažalost, koji je pre nekoliko dana, 71 godinu je imao čovek, utvrdilo se da je nastradao kao pešak na Obrenovačkom putu, udario ga je vozač, utvrdiće se da li je on pretrčavao ili vozač nije video, ali to je jedna crna tačka na koju mora da se obrati pažnja, rekla mi je to i komšinica da vam prenesem, kao ministru unutrašnjih poslova, da treba obratiti pažnju na taj deo puta, vi ste sigurno čuli za tu nesreću, gde je pet ili šest lica nastradalo u roku od nekoliko godina. Zaista moraju da vode računa i vozači, upravo kažem, i pešaci da poštujemo saobraćajne znake i zakon, kako bismo izbegli da nam se takve tragične stvari dešavaju.

Kada su u pitanju vanredne situacije, odbrane od poplava, katastrofa prirodnih, mi smo 2014. godine, kada su bile one strašne poplave, imali zaista jednu situaciju koja je bila potpuno nova za nas, gde je preko milion i po građana potencijalno bilo ugroženo zbog tih poplava i zaista smo kao društvo pokazali jedan visok stepen jedinstva i snage, gde smo zajedno sa državom, građani, država i institucije, reagovali na jedan dobar način, da su pripadnici vojske i policije radeći svoj posao spasili mnogo ljudi i, rekao bih, spasili našu državu mnogo veće štete i katastrofe koja je mogla da usledi da nije bilo takve reakcije.

Ovakav zakon kakav imamo danas na dnevnom redu o kome raspravljamo će umnogome doprineti da kao društvo budemo spremniji za, ne daj bože, eventualno neke buduće katastrofe koje bi mogle da se dešavaju.

Naravno, tu su i Zakon o lobiranju, koji ću da istaknem za kraj svog izlaganja, kao nešto što je bilo preko potrebno našem društvu, pre svega u borbi protiv korupcije, jer znam i neke slučajeve da ljudi koji bi se usudili, tako da kažem, da neki novac prime kažu – pa, to je za lobiranje. Upravo tu ćemo smanjiti prostor, da kažemo pod znacima navoda, za to nelegalno poslovanje primanje mita i korupcije i svešćemo neke stvari u okvire zakona.

Tako da sam siguran, evo za kraj, ceo set ovih zakona koji je dobar i sistemski rešava probleme koje imamo je dobar za naše društvo. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Reč ima koleginica Aleksandra Čabraja. Nije tu.
Reč ima narodni poslanik Muamer Bačevac. Izvolite.