Da počnem od ovog poslednjeg pitanja.
Dakle, Srbija ima Štab za vanredne situacije koji definiše kako se postupa u vanrednim situacijama i donosi odluke. Mi i zakonima koji su pred nama danas definišemo sve ono što može da bude i kao negativna posledica delovanja, recimo, lokalnih štabova, mogućnost preuzimanja od strane Republičkog štaba, nadležnosti, šta je ono što treba da uradimo da bi osigurali bezbednost građana i to funkcioniše.
Angažovanje vojske se definiše posebno. Dakle, zato što angažovanje vojske ima poseban zakon o tome. Ustav je definisao ko može da komanduje vojskom i ne bi bilo dobro praviti presedane, pa da na mala vrata uvodimo da se mogućnost komandovanja vojske poverava bilo kome drugom osim strukturama koje Ustav predviđa, što ne bi bilo ni ustavno, naravno, te zbog toga vojska u smislu strukture komandovanja vojskom definisana tim aktima.
Što se tiče delovanja na terenu, vojska, kada se dobije saglasnost onih koji su po Ustavu i zakonu nadležni da izdaju saglasnost za delovanje vojske, može biti pretpočinjena u smislu aktivnosti na terenu drugim npr. Ministarstvu zdravlja koje odlučuje da li će se, recimo, raditi određena zaštita, da li će se raditi jedna procedura, druga ili treća. Naravno da vojska neće raditi mimo propisa koje definiše Ministarstvo zdravlja ili Ministarstvo poljoprivrede ili drugo ministarstvo koje se bavi određenim delom zaštite.
Što se tiče Štaba za vanredne situacije, Štab za vanredne situacije definiše zadatke, naravno, odgovara Vladi Srbije, koji treba da se ispune i na takav način funkcioniše u smislu zaštite na terenu. Međutim, tu je, naravno, dobro što ovim zakonima predviđamo i preciznije definisanje nadležnosti lokalnih štabova, šta je to što Vlada može da preduzme, odnosno Štab za vanredne situacije republički, kada nemamo dovoljno dobro reagovanje, neadekvatno reagovanje u smislu organizovanja zaštite stanovništva u vanrednim situacijama. Takođe, kroz Zakon o dobrovoljnom vatrogarstvu mi definišemo sada i postojanje novih jedinica dobrovoljnih vatrogasnih društava koje mogu da budu značajna potpora redovnim jedinicama vatrogasne zaštite i da na takav način doprinesu da u svojim sredinama budu među prvima koji će biti na licu mesta da pomognu redovnim jedinicama sektora za vanredne situacije po Srbiji.
Što se tiče ostalih međunarodnih subjekata, moram da kažem da mi je nedavno bio i zamenik ministra Ruske Federacije za vanredne situacije koji je zadužen za rad Srpsko-ruskog humanitarnog centra i on je zadovoljan našom saradnjom. Dakle, ruska strana je zadovoljna saradnjom, imamo dobru saradnju sa Rusko-srpskim humanitarnim centrom. To je Centar koji se sastoji od dva direktora, jednog iz reda Ruske Federacije, jednog našeg, koji zajednički donose odluke o tome kako se Centar upotrebljava i taj Centar je dao dobre rezultate, dobro funkcioniše i učestvuje značajno u zaštiti našeg stanovništva, pomoć u vanrednim situacijama.
Isto tako, Srbija je pristupila evropskom mehanizmu civilne zaštite i taj mehanizam je bio veoma koristan i tokom poplava 2014. godine, jer mi hoćemo da pokažemo da u zaštiti svog stanovništva ne biramo od koga ćemo da primamo pomoć, već tražimo pomoć tamo gde mislimo da je najefikasnije da je dobijemo.
Ono što je nama veoma važno jeste da se oslanjamo najviše na sopstvene snage i zato smo i formirali centar koji će služiti za obuku vatrogasaca, gde faktički, prvo, sada se kroz konkurs biraju vatrogasci, potpuno drugačiji sistem nego ranije, ima posebna obuka za vatrogasno-spasilačke jedinice i centar koji ćemo u narednim godinama u potpunosti razviti. On je počeo da funkcioniše, ali trebaće nam još sredstava da ga modernizujemo. Biće jedan od svakako najboljih u ovom delu Evrope, gde ćemo, koristeći sopstveno znanje, biti u mogućnosti da obučavamo i druge, ne samo pripadnike vatrogasno-spasilačke jedinice naše zemlje, ali prvenstveno naravno njih.
Što se tiče nasilja, što se tiče stadiona, što se tiče huligana i kriminalaca u redovima navijača, uvek sam bio protiv toga da se, naravno, normalni ljudi koji idu na stadion da navijaju izjednačavaju sa kriminalcima, i o tome smo govorili ovde u parlamentu. Mislim da to svi dobro razumeju šta to treba da bude.
Slažem se da je jedna od najvažnijih mera, nismo mi ovim zakonom rekli da smo ovim izmenama i dopunama učinili stvar koja će u potpunosti rešiti sve probleme. Ovaj zakon se bavi određenim segmentima i propustima u nekim prethodnim vremenima koja smo imali u delovanju redarske službe, zato što svako ko je organizator… ne može biti policija odgovorna za sve druge ljude u ovoj zemlji. Dete počne da vam se drogira, policija je kriva. Ne, vi ste krivi. Niste obratili pažnju na svoje dete.
Ne može neko biti odgovoran ako organizuje sportsku manifestaciju na kojoj zarađuje novac, a da neko drugi obezbedi sve za njega. Izvinite, može ali to platite onda. Uzmete lepo i angažujete 1.000 redara, 2.000, 10.000 redara. Organizujte koliko god redara je potrebno i sa tim brojem redara obezbedićete da nema kontakta između grupa koje mogu biti rizične.
Imate procene rizika u kojima učestvuje MUP. Dakle, to je deo posla, a deo posla je da procenjujete rizike. Sednete, lepo dogovorite, kažete – ovde postoji rizik, evo, navijači ovog kluba mogu ući u kontakt sa navijačima ovog kluba, tu ćemo da stavimo žičanu ogradu, stavićemo 500 redara, onemogućićemo njihov međusobni kontakt. Sprovešćemo kontrolu.
Pa, kako unesu navijači baklju na stadion? Pa, ne unesu je u onom danu kad uđu na samu sportsku manifestaciju, jer su tada podvrgnuti rigoroznim pretresima. Te baklje unesu ljudi koji su bliski klubovima, ljudi koji su bliski redarskim službama. Kada tu dobijemo profesionalizaciju, neće biti baklji, neće biti petardi, neće biti topovskih udara, neće biti bilo kakvih predmeta koji ne smeju da se nađu na sportskim manifestacijama.
Kada dođe, naravno, do narušavanja javnog reda i mira u nekom većem obimu, policija je tu da reaguje i policija reaguje. Mi smo hapsili po utakmici često, ja dobijam te izveštaje, 50, 100, 150, 200 lica. E, to je ovo što kaže gospodin Jojić, to je ključno pitanje zašto imamo propuste u tome da se ti ljudi koje mi uhapsimo oštro, oštro, oštro, oštro sankcionišu. Kada prvi budu osuđeni na pet, sedam, 10, 12 godina zatvora, drugi će se razmisliti da li će ikada da pribegnu nasilju, da li će da se potuku, da li će da gađaju policiju kamenicama, da li će da prevrću neki automobil.
Mi jesmo smanjili to nasilje u odnosu na neki prethodni period, gde je bilo i značajno više i stradalih i povređenih itd, ali ga nismo u potpunosti zaustavili. Činjenica je da treba upotrebiti, ja se slažem sa upotrebom kamera. Stimulisaćemo, tražićemo i mi ćemo, mi smo sad ušli u jedan veliki projekat investicija koje će instalirati veći broj kamera, do kraja naredne godine preko 1.000 kamera na teritoriji samog grada Beograda, koje će omogućiti prepoznavanje lica i tablica i koje će, faktički, na jedan vrlo ozbiljan način povećati bezbednost na ulici, jer će biti jako teško da se od nekuda pojavite, a da ne znamo odakle ste se pojavili.
Slažem se, ne samo upotreba tehničkih sredstava, dakle, već rigorozna i dosledna primena svih tih normi u sudovima, u sudskim procesima. Ja ne utičem, niti mogu da kažem sudijama šta će da rade, ali bih uvek tražio od njih da ako imaju i vide to kao jednu društvenu opasnost, kao što se to radi u drugim zemljama, vi ste lepo rekli u Engleskoj da, ali zato što su te sudije izricale drakonske kazne.
Mi imamo dobre zakone. Evo, ja tu uvek uzimam kao primer zakon koji je stupio u junu, 1. juna 2017. godine na snagu, zakon koji omogućava da se za ilegalno nošenje oružja i municije sankcioniše od dve do 12 godina zatvora. Vi, znači, nekom možete da odredite i 10 godina zatvora za ilegalno nošenje oružja. Prvi kad bude dobio, a još nisam čuo za presudu od 10 godina, kada prvi bude dobio 10 godina, šest, sedam, nije važno, za ilegalno nošenje oružja, kada se ne bude tražio način hajde da mu ublažimo kaznu, kada prvi bude dobio takvu vrstu kazne, ja sam siguran da će svi drugi razmišljati da li će ikada ilegalno nositi oružje.
Što se tiče zaštitne opreme, nabavljamo zaštitnu opremu, nabavljaćemo je ove i naredne godine. Moj cilj je da nema povređenih ni građana, ni policajaca. Naravno da smo u tome i napredovali, ali ja apelujem na ljude koji dolaze na utakmice, jer tako će biti više navijača, zato što će dolaziti ljudi koji zaista žele da dovedu svoju decu da gledaju te utakmice, da gledaju sportske manifestacije, da razmišljaju kada se uhvate kamena, kada se prvi bace tim kamenom šta izazivaju dalje. Jer, to je zaista užasna stvar, pogodite nekoga kamenom u glavu, u koleno, u lice, u telo, kakve posledice ljudi ostavljaju. To, prosto, nekako, kao da se ne razmišlja o tome.
Pa, nisu ti policajci ni glineni golubovi, niti su nam pali s Marsa. Znam da vi to razumete, ti policajci su naši, naše komšije, prijatelji, rođaci, braća, ljudi koji žive među nama, normalni ljudi, građani naše zemlje i dolaze tamo da urade svoj posao. Onda neko dođe i gađa ih kamenicama. Besmisleno. Uopšte ne vidim poentu. Čini mi se da neki ljudi dolaze, nije to veliki broj ljudi, ali da neki ljudi dolaze na stadione da bi se potukli sa policijom. Mi ih uhapsimo i onda dobiju ili prekršajne ili vrlo blage kazne.
Nerazumljivo je meni, ne mogu to da objasnim policajcima da pričam sutra da njima i da me pitaju – ministre, zašto je to tako, ne mogu, niti sam sudija, niti mogu to da odredim. Predložiću ono što jeste moja intencija, tu ću predložiti ministarki Kuburović određene izmene zakona koji nisu iz nadležnosti MUP, ali su iz domena nadležnosti Ministarstva pravde koji će pre svega sankcionisati krivična dela i prekršaje sa elementima nasilja.
Moja ideja je da se uvede propis koji će omogućiti stepenasto kažnjavanje, da tako kažemo, nešto kao propis koji bi mi nazvali propisom tri udarca, u smislu da se za svako sledeće ponovljeno krivično delo istovetno, sa elementima nasilja, značajno povećava kazna. Za prvo delo šest meseci, za drugo pet godina, za treće 20, da taj koji se bude tri puta odlučio da nekog udari bejzbol palicom da shvati da će za treći put otići na robiju i da se više sa nje neće vraćati, da će toliko da traje. Prosto da uvedemo jednu vrstu sankcija koja će garantovati kažnjavanje, pogotovo povratnika u krivičnim delima sa elementima nasilja. Izvinite, ne možete nekog da udarite pesnicom u glavu svaki drugi dan i da to sve bude uredu.
Možete, ali onda treba da idete u zatvor i to na ozbiljnu robiju i da prosto na neki način, konsultovaćemo se, naravno, sa Ministarstvom pravde šta je tu moguće, jer ne želim da pre nego što sa njima budem obavio konsultacije, izađemo sa konkretnim rešenjima, ali ideja nam je, i mi smo to počeli da pripremamo u našem ministarstvu, ideja nam je da u svim prekršajnim i krivičnim delima sa elementima nasilja, napravimo takvu vrstu kažnjavanja da će se ponavljanje krivičnog dela sankcionisati drakonski i da je to faktički vrlo važna stvar.
Mi smo, naravno, pripremili jednu inicijativu za izmenu Krivičnog zakonika koji ćemo uputiti Ministarstvu pravde, koja treba da olakša rad policijskih službenika, ali koja će dramatično sankcionisati one koji pribegavaju nasilju. To nam je prvenstveno. Kada smo doneli zakon koji, da kažem, se bori sa nasiljem u porodici koje je veliki problem, zato što je to veoma složena materija, mi smo uspeli sada posle određenog vremena i vidite da smo zaustavili trend rasta broja krivičnih dela. To sam uvek isticao na Odboru kada smo pričali, kod gospođe Obradović, na Odboru za unutrašnje poslove i bezbednost, jedino krivično delo sa kojim smo imali zaista veliki problem da je bilo u poslednje dve ili tri godine, četiri, u kontinuiranom rastu je bilo nasilje u porodici.
Kada smo doneli zakon, naravno da su prvi meseci primene zakona pokazali realnost situacije na terenu i koliko smo mera morali da donesemo. To pokazuje da smo to pravovremeno doneli, u smislu da je to bio momenat kada je trebalo, naravno i ranije, ali da je to bio momenat kada smo morali to da uradimo i da smo sada uspeli da zaustavimo trend rasta i da imamo početak pada broja izvršenih krivičnih dela. Naravno, plus preventiva, plus rad sa ljudima itd.
Zašto to govorim? Zato što mislim da isti princip moramo primenitiza ovu vrstu nasilja na sportskim manifestacijama i nasilja uopšte. Kada to bude oštro, drakonski, kada budemo dali kao što smo dali, ovlašćenja policiji, jer ja sam uvek govorio, svi očekuju od policije rešenja, ali neda se nikakvo ovlašćenje policiji da radi. Dajte policiji ovlašćenja da može da radi, a onda tražite rezultate, smenjujte, kažnjavajte i kritikujte. Kada policajac ne može ništa, najlakše je reći – e, policija ne valja, a onda on kaže – ne smete da uradite ovo, ovde ne smete ovo, ovde tražite ovo.
Znate, mi kada tražimo nekada mere za prisluškivanje telefona narkodilera, pa on ih menjaju, na bukvalno nekoliko sati, menjaju one aparate. Nama nekada treba dva ili tri dana da dobijemo naredbu za prisluškivanje telefona. Pa, on je već promenio peti telefon. Na tom telefonu nema više ništa. Ali, to je stvar koju moramo da radimo sa kolegama iz tužilaštva i iz sudova brže. Mi im tu upravo skrećemo pažnju zato što to nije hir, to je sam operativna potreba. Zbog toga, neću da budem nekorektan, i ti ljudi to veoma dobro razumeju samo što, da biste obezbedili poštovanje sigurnosti, bezbednosti, ljudskih prava, zaštite podataka, svega toga, veoma je složen mehanizam. Da sve imate, ono što je vezano za bezbednost ispoštovano i da dobijete operativnu upotrebu koja je brza i efikasna.
Zato, verujem da će i, ja sam zaista zahvalan na ovim raspravama, jer ja verujem ono što vi govorite kao vrlo dobronamerno. Ja to zaista tako razumem, ja vam kažem najiskrenije, ja vas poznajem dovoljno dugo. Mi razgovaramo o važnoj temi za našu zemlju i takva vrsta dijaloga je korisna iz razloga što mislim da dovodi do rezultata da se prvo skreće pažnja javnosti na to šta sve moramo da uradimo, šta smo sve uradili i stvara se podrška javnosti za ove rigorozne, drakonske poteze koje mislim da moramo da uradimo, jer prosto meni je nepojmljivo, ja nisam siguran da li bih odveo svoje dete. Moja ćerka ima nepunih sedam godina, nisam siguran da li bih je odveo na neki derbi, rizikujući da li će ona tamo, ne mora ništa da joj se dogodi, samo da ne gleda neki incident ili nešto da me pita sutra – tata, šta je ovo? Ne znam šta da joj objasnim.
Zato mislim, iako smo mi uradili dosta na tome i tu su radile kolege, da kažem, imamo sada prekršajne sudije na stadionima, tužioce, svi ljudi koji su aktivno uključeni u taj proces nije dovoljno. Očigledno je da nije dovoljno, mora još. Zato ćemo mi predložiti, mi već radimo intenzivno na tome, hoćemo da to bude nešto što je realno, da to ne bude samo šuplja priča, spisak nekih lepih želja koje ja dostavim Neli i kažem – hajte sada to pretočite u zakon, a oni ljudi kažu – kako da to uradimo? Mi zato radimo usaglašeno kao što uvek radimo sa Ministarstvom pravde, da dođemo do rešenja koje će zadovoljiti ove norme koje mi hoćemo, a da su realno moguće. Hvala.