Hvala lepo.
Slušajući raspravu kojoj smo svedoci danas u sali Narodne skupštine, a povodom rešenja budućeg, verovatnog usvojenog Zakona o upravljanju vanrednim situacijama i katastrofama, stiče se utisak, bar pažljivo slušajući amandmane do sada da postoji velika verovatnoća ako se ne pouzdamo u profesionalce u Vladi da nam se poplave opet dogode, pošto mi ovde na žalost ne pričamo o rešenjima u zakonu i o tome šta je bolje nego ili imamo sastave kako smo se proveli poplavama ili klasičan folklor kojim se promoviše svoja Vlada …
(Poslanici SNS: Kako te nije sramota.)
Narodni poslanici dobacuju, a ja sam držala noge u lavoru. Ako tamo može za sve ja ću imati par minuta po srpskoj listi na Kosovu, o dosijeima svih članova Srpske liste i o Milanu Radojčiću, ako ima toga s obzirom na to da vas veseli da koleginici poslanici dobacujete prostakluke. Ja neću sa vama razmenjivati prostakluke ali hoću o vanrednoj situaciji i katastrofalnom stanju u Prištini s obzirom na biografiju poslanika Srpske liste i predsednika Vlade Ramuša Haradinaja i sav profil kriminaliteta i dosijea i kod jednih i kod drugih, tek da se uklopim sa ovim folklorom.
Dakle, da se vratim na zakon. Odredbe ovog zakona pažljivo gledajući koliko se razlikuju prvi zakon 2009. godine i izmene i dopune 2011. godine, u suštini su svedene na to da se jasnije zna kako će se uspostaviti sistem organizacije da se za najkraće moguće vreme zna tačno ko će šta da uradi i da se zna ko će da izmeri da li je rezultat ispravan i da li je pravi. Dosta se ovde govorilo o preventivi. Meni je žao da je ovo izgubljeno vreme za one koji nas posmatraju i da smo mogli mi poslanici ovde da govorimo o preventivi, da smo mogli da upozorimo da se ne seče drveće da se ne bi stvarale erozije, da se ne baca đubre u reke, potoke, da se ne zapušavaju odvodni kanali, jendeci, šarampovi, da se ne zaorava odvodni kanal pored regionalnih puteva ili seoskih puteva.
Da u svakoj zgradi se pobrinemo da postoji mali protivpožarni aparat i da se zna kako se upotrebljava, da obavestimo ljude čitajući i saznavajući koliko nam vremena treba od prve meteorološke prognoze do trenutka kada je nemoguće izbeći određenu količinu vode po kvadratnom metru, kada ćete imati bujicu pa ćete imati. Da razgovaramo o svemu tome što je preventiva kada su u pitanju olujne kiše, bujične vode ili stradanje terena od erozija. Da uputimo jasnu poruku da retenzije nisu sanirane kod vodotokova u Srbiji i da je potrebno da ne gradi svako sebi vikendicu u retenziji jer je baš lep pogled. Da se podsetimo da nisu inovinarane karte erozije za Srbiju, što stvara ogroman problem svima onima koji hoće da rade na preventivi i da govorimo o osnovnim parametrima klimatskih promena koje proizvode manje ili više promene koje doživljavamo kao olujne kiše, poplave, klizišta ili da neki slučaj usput požara kao posledičnih događaja.
Dakle, šta mi građani možemo sve da uradimo od danas, od sutra da bi bili smanjeni rizici od onoga što se napravi kao posledica kada zaore jendek, kada se zapuši jendek, kada se poseče drveće, kada se ne sluša vremenska prognoza, kada nemamo požarni aparat u kući, kada ne radimo čišćenje odvodnih kanala ili kada prosto ne znamo kuda ide kanalizacija koja može da proizvede. Dakle, ne govorim o pojavama stogodišnjih visokih majskih voda dunavskih ili niskih niti o slivovima s vremena na vreme imaju ekstreme. To je priroda protiv koje ne možete ništa, ali ono što možete je zaista preventiva.
Ova sednica bi bila dobro iskorišćeno vreme da smo govorili pojedinačno o svakom od rešenja gledajući manjkavost kao što sam ja pokušala i da smo dali svoj doprinos na to šta je zaista preventiva? Šta je to što svako od nas preuzimajući lično odgovornost treba da uradi da bi se smanjio rizik da neko u nekakvoj nesreći u katastrofalnoj situaciji, koji se definišu po članu ovog zakona, da ne bi stradao on ili materijalna dobra.
U maloj digresiji verovatno smo svi svedočili u filmovima sa lepom arhitekturom San Franciska i sa onim čuvenim požarnim stepenicama koje su sada ukras. One nisu postojale pre požara koji je uništio jedan dobar deo grada i nažalost u kojem je poginulo strašno mnogo ljudi i od tada imate te čuvene požarne stepenice na zgradama u San Francisku a i inače.
Dakle, požarni putevi koji imamo u zgradama. Jesmo li rekli našoj deci šta da rade u zgradi ako nismo tu, to je preventiva. Dakle, da osposobimo sve nas da znamo da vreme koje živimo bez ikakve elementarne nepogode, bez katastrofe, da nije vreme ikoje drugo osim ono do trenutka kada će se tako nešto dogoditi.
Kažu za zemljotrese, nema preventive. Ima. Ima, građevinarstvo, izgradnja kuća je preventiva za zemljotrese, kuće, mostovi, podzemni objekti se u Japanu ili Indoneziji grade na potpuno drugačiji način, nego u drugim delovima sveta.
Da hoćemo da govorimo o tome koje su to moguće trusne tačke na teritoriji naše zemlje s obzirom da znamo gde su moguće pojave zemljotresa i onih koji su se događali, ali konfiguracije tla i sudara ploče.
Dakle, ako smo već hteli da doprinesemo da se jedan zakon koji je na snazi 2009. godine inovira i da se zaista poboljša rešenjima koji će omogućiti da organizacija saniranja nesreća i katastrofa bude glatkija. Ništa nije pisalo u zakonu što bi sprečilo da se 2014. godine cela organizacija odigrava mnogo glatkije.
LJudi su u pitanju, a ne ono što piše u zakonu. I ako ovako rešimo da dragoceno vreme podelimo na to šta je bilo i kako smo se proveli u prethodnim poplavama, to vam je narativ društva koji kaže – ovima će se to desiti opet.
Ja to ne bih volela, to je poslednja stvar zato i delim ovo što znam o tome šta je preventiva.
Zašto je važno da se o preventivi govori i sa strane ministarstva, i sa strane poslanika, eventualno mediji koje to zanima, zato što je to onda zajednički napor koji ljudi počinju da shvataju ozbiljno.
Tako se događaju promene u ponašanju. Pa, ako svi mi kažemo nemoj u potok koji je inače bujični bacati šut, đubre, najlon, nego to odloži na neko drugo mesto, valjda razumemo da je to preventiva da ako naiđe bujica da ćete vi imati nesreću ne zbog prirode bujice, nego zbog prepreka od đubreta ili zapušenih kanala koji su ljudi svojim šutom i ostalim smećem napravili jer ih nije briga.
Ja taj deo isto ne razumem, ali dobro imaju prava da ih nije briga, ali onda je naš posao da im kažemo šta je to što je preventiva u svakoj situaciji kada se radi o vanrednim situacijama i o upravljanju vanrednim situacijama.
Kažu da je najbolje da ljudi imaju vrlo jasan sistem za upravljanje vanrednim situacijama i da imaju snažno raširenu nadu da se one nikada neće desiti. To je najbolje uložen novac da ga ne potrošite nikad na saniranje ili na spasavanje, ali neke vrste nepogoda prosto ne možete da izbegnete bez obzira da li su prirodne ili su izazvane veštačkim acidentima bilo koje vrste.
I to su otprilike moje opaske koje se tiču tema koje delimo na ovoj sednici Skupštine sa nadom znajući rad sektora i kada je donošen zakon i da ponovim da i danas mi je žao što nam nije uspelo sa ministrom Dačićem da to bude zakon o civilnoj zaštiti, onako kako bi trebalo da bude, ali nije uspelo nije bilo većine. Dakle, ne sumnjajući da ste i tada umeli da odgovorite zadatku i da ispunite sve svoje nadležnosti ja vam želim u tom sektoru što manje posla. Samo preventivu, edukaciju i nabavku osnovnih sredstava a što manje ako nikako rada na zaista saniranju bilo koje vrste elementarne nepogode koja nas zadesi zato što ne možemo da utičemo da se ne dogodi. Hvala.